FANOVI, MANIFESTACIJE, SAJTOVI, BLOGOVI, UDRUŽENJA... > KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE...

Sekiro: Shadows Die Twice // FromSoftware

<< < (37/39) > >>

Calavera:
ne znam šta bih pametno mogao dodati na ono što je već ispisano o sekiru na ovom topiku. možda nešto o 1 subjektivnom doživljaju? recimo, istaći ću da meni u sekiru rpg elementi iz soulsa nisu previše nedostajali. delom zato što sam se souls formule već polako zasitio, naročito posle razočaravajućeg isksutva sa zakasnelim prelaskom keca, a delom zato što sekiro dokazuje da fromsoftu rpg struktura nije neophodna da bi izradili 1 vrhunska igru. dobro, souls fashion je malo falio, no ko što sam već priznao u neo: twewy osvrtu, ja odeću menjam samo u zavisnosti od toga kako mi pomaže u gejmpleju (i u igri!!!), tako da mi nije smetalo što sekiro prosto preskače ceo taj sistem. no, glavna stvar je što nakon igranja pet soulsborne naslova (plus nioh), izbacivanje stamine i dopuštanje igraču da juri okolo koliko želi je na mene imalo opuštajući, čak oslobađajući utisak. pentranje po krovovima uz pomoć kuke i pojačana mobilnost uopšte su samo lepi bonusi, beskonačna stamina je tu glavna stvar.

što se borbe tiče, mene se na samom startu dojmilo što se sekiro igra na "moj" način, tj. bez grajndovanja statistika i zvanja drugih igrača u pomoć kad se negde zapne, pa neko veće navikavanje nije ni bilo potrebno  :lol:  i sam borbeni sistem je veliki napredak u odnosu na souls prethodnike na račun toga što su sva tri glavna vida odbrane (blok, deflect i dodge) validni i korisni. mislim, ja sam u svakom souls naslovu do sad uporno forsirao dodge jer je to u 99% situacija zaista bilo najbolje rešenje. ako jednim potezom možete da anulirate protivnikov napad i u isto vreme zađete iza njega za lakšu kontru, zašto traćiti vreme na blokiranje ili rizikovati s pariranjem? sekiro ovaj koncept obrće na glavu tako što smanjuje i-frejmove i gomili bosova daje brutalan reach, ALI ne do te mere da dodge u potpunosti obesmisli. ovo sad vodi do toga da skoro svi bosovi imaju "pravi" način na koji ih valja srediti, a to je skoro uvek zasnovano na eksploataciji nekog od tri gorepomenuta vida odbrane. tako sam ja, recimo, ledi butterfly sredio agresivnom kombinacijom dodgea i brzih napada, skoro u potpunosti ignoršući blokiranje, dok sam protiv genichira konstantno lovio deflektove i grčevito blokirao kad me uhvati u mašinu. kad na ovaj sistem nakalemite genijalnost posture mehanike i dodatnu raznovrsnost u vidu ručne prostetike, jasno je zašto je sekiro fromsoftov magnum opus po pitanju borbe.

kad sam se već dotakao bosova, moram istaći i da je konstantna reciklaža istih znala malo i da mi zasmeta. ovo je, naravno, produkt činjenice da sekiro u formulu ubacuje koncept mini-bosova, što ukupan broj bosfajtova diže na više od 40. protiv same količine neprijatelja nisam imao ništa, štaviše uživao sam u skoro svakom bosu koji je igra bacila namene™, ali bi ipak bilo lepo videti više distinktivnih protivnika poput o'rin ili onog oklopljenog lika na mostu. znači, čekaj da se setim, imamo dva bika, dve stonoge, dva ashina elite lika, dve snake eyes gospođe, trojicu nindži, trojicu debelih pijandura, krdo kopljanika i uopšte gomilu kopija prethodnih bosova koji se razlikuju samo po ponekom novom napadu i areni u kojoj se borite protiv njih  :(  jasno mi je da su bosfajtovi naporan posao i nisam mislio da ćemo STVARNO dobiti 40+ jedinstvenih bosova, no ako već nije bilo dovoljno materijala, meni bi više godilo da su prosto izbacili nekih 5-6 recikliranih bosova umesto da ih budže budzašto. s pozitivne strane, lepo je što su svi idoli dovoljno blizu bosovima da šetnja do njih nikad nije naporna, mada je dark souls 3 već bio iskorenio ovaj problem.

ono gde se sekiru zaista mora odati priznanje je pacing, koji šije sve soulsborne naslove za par kopalja. prvi deo igre je linearan, što je okej jer u suštini služi kao produženi tutorijal, a onda pri dolasku u ashina dvorac dobijate izbor od nekih 4-5 mogućih puteva i potpunu slobodu da krenete kuda želite. narativno gledano, prva stvar koju treba da odradite u dvorcu je da sredite genichira, ali ako vam se to ne da iz nekog razloga, recimo straha, nema problema jer bukvalno možete preći više od pola igre istražujući ostale puteve. što je najbolje, pogrešnog izbora praktično nema, sve oblasti su izbalansirane tako da ih možete preći sa statistikama koje ste imali kad ste stigli u dvorac + par brojanica i gourd seedova što ih nađete usput. jeste da sekcije nisu međusobno povezane kao u dark souls kecu, ali ovde bar ne možete da zalutate u neku oblast za koju očito niste dovoljno pripremljeni i potrošite sat-dva boreći se s karakondžulama koje treba odalamiti 50 puta da ih pošaljete u večna lovišta. u sekiru skoro svi obični protivnici u prvoj fazi igre (do fountainhead palate) imaju malo healtha i par napada koje treba izbeći, a kasnije igra zna da ste već nabudžili statistike pa kreće da dozira i neprijatelje s više healtha. sjajno!

u dobrodošle promene ubrajam i pitkiji narativ uz standardnu mogućnost da o loreu saznajete iz opisa oružja i ostalih predmeta, što je za mene idealna kombinacija. s druge strane, setting je prilično izlizan, sengoku period s propletenim magijskim elementima je već toliko puta korišćen u igrama (čak i u samom soulslike žanru s niohom) da prosto više nije toliko zanimljiv. ima tu nekoliko finih set pisova s džinovskim zmijama i majmunima, a kuro je dovoljno simpatičan da iznese deo narativa, ali u globalu, mene priča ovde nije previše interesovala. mislim da me u ovom trenutku čak i nejasno evropski setting u souls naslovima više uzbuđuje od srednjovekovnog japana, a o genijalnosti viktorijanske gotike u bloodborneu da i ne pričamo.

kad rekoh bloodborne, eto šlagvorta da objavim najobjektivniji renking soulsborne igara koji se da naći na netu:

sekiro = bloodborne > dark souls 3 >> dark souls = demon's souls (2009) > dark souls 2

sekiro ima bolju borbu i fluidniji gejmplej, bloodborne setting i atmosferu, što kaže naš narod, nemoj mi ta dva razdvajat  :lol:  znam da neki sekira uopšte i ne svrstavaju u souls žanr, no što se mene tiče, tu svakako ima više nego dovoljno sličnosti da ih grupišemo kao jedno. lista inače pre svega odgovara na pitanje šta bi danas igrao neko koga zanimaju souls igre, značaj na industriju očito nisam uzimao u obzir.

evo i zadnjeg fajta s demonom mržnje, da upotpunimo kolekciju. dosta sreće u trećoj fazi nakon što se treći malcontent pokazao kao ćorak, no pravovremena upotreba zadnje božanske trave i kuglice pirinča je osigurala uspeh. vrlo džentlmenski od njega što mi se toliko naskakao po glavi, mnogo je lako za blokirati kišobranom.

https://youtu.be/IdCJ1w0vLm4

Meho Krljic:
Stvarno ljudski tekst. Čak i ovaj rejting igara pri kraju nije nešto čemu se mogu naći objektivne zamerke, mada, naravno, originalni Dark Souls verovatno valja staviti malčice iznad Demon's Souls. Ali i to je ljudski.

Petronije:
Krenuh ponovo sekiro, udarila zima, nema ribolova,idem u školu i na posao al' nađe se vremena.

Ne znam kako ću se odvići od souls pristupa, možda i nikako, previše mi je to u rukama i u glavi, uopšte nemam taj refleks da pariram ili izbegavam udarce, tj. uglavnom se pogubim kad me neki jači protivnik uhvati u mašinu. Muvam se tu oko miniboseva, uglavnom me prebiju iako sam otključao sve one bitnije početne skilove.

Dobar je sekiro nema šta.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Meho Krljic:
Da, u vreme kad je igra izašla je napuštanje souls navika bio najveći izazov za iskusne igrače. Ali lagano, doći ćeš brzo gde treba.

Petronije:
Posekao sam par miniboseva, još jedan da padne pa da se nadogradim malo, imaću četiri...nečega. Našao sam oca u sećanju, impresivno izgleda selo u plamenu.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version