STRIPOVI, ILUSTRACIJE, ANIMACIJA > STRIPOVI I OKO STRIPOVA

Strip album koji upravo citam

<< < (669/683) > >>

Meho Krljic:
Pročitao sam do sada izašlih trinaest brojeva novog Marvelovog tekućeg serijala Black Widow i imam prilično pozitivno mišljenje. Ovo je, rekao bih, solidan primer kako se može raditi strip koji je istovremeno moderan, ugođen sa „filmskim“ senzibilitetom modernog Marvela kako ga publika glavnog toka shvata, a da opet ima i klasičan šmek, gde su ozbiljne teme i odrasli ton upetljani sa tipičnim palp motivima i tradicionalno operetskim negativcima.



Black Widow je zapravo iznenađujuće izdržljiv properti kada se uzme u obzir da je nastao u dubinama hladnog rata i bio način da Stan Lee igra na kartu seksi sovjetske špijunke koja će relativno brzo nakon svojih prvih pojavljivanja u antologiji Tales of Suspense postati saveznik Avendžersa a onda i zvaničan „prebeg“ iz komunističkog Mordora u zemlju slobodnih i odvažnih. Čovek bi pomislio da će pet i kusur decenija kasnije šarm kontra-obaveštajke rođene u Staljingradu (odmah nakon velike bitke za ovaj grad koja se smatra jednim od prelomnih momenata Drugog svetskog rata) a koja se zaljubila u Hawkeyeja i odlučila da joj se više sviđaju liberalna demokratija i liberalni kapitalizam od opresivnog staljinističkog čitanja komunizma, izbledeti, ali iako nikada nije imala popularnost „A“ postave Avendžersa, Natalija Romanova se već decenijama vrlo uspešno prilagođava svim kulturnim evolucijama i promenama ukusa publike.

Black Widow je, uostalom, jedan od najizdržljivijih članova postave Avengersa a u ovom stoleću je imala vrlo zapažene uloge u stripovima o Hawkeyeju i Kapetanu Americi (pogotovo dok je Bucky Barnes nosio kostim i ime najvećeg američkog heroja), zabadajući povremeno i korektne solo-serijale od kojih vredi izdvojiti dvanaestodelni maksi iz 2016. godine što ga je radio nepogrešivi dvojac Mark Waid i Chris Samnee.

Naravno, nije škodilo to što je Natasaha dobila vrlo zapaženo bioskopsko prisustvo kao prvi notabilni ženski superheroj u Marvelovom kinematskom univerzumu* a u veoma ubedljivom tumačenju Scarlett Johansson. Iako je trebalo da protekne podosta vode ispod bruklinskog mosta da Black Widow dobije svoj solo-film – a koji meni nije bio specijalno dobar – stoji i da je ona svakako povela taj talas (mekog) feminizma u superherojskom bioskopskom kontekstu, prikazujući snažnu, samovlasnu, snalažljivu ženu među muškarcima koja ne služi ni kao“love interest“ ni kao „dama u nevolji“ za muške protagoniste i koja je zapravo ostvarila snažan karakter i identitet na ime naglašene autonomije, snalažljivosti i preduzimljivosti.
*neki bi rekli i jedini notabilni do sada, ali tu je i Captain Marvel, a pretpostavljam da filmska Scarlet Witch sada, posle Disney+ serijala ima ozbiljne fanove. I, ako već pominjemo i televizijske serije onda se vredi setiti i Jessice Jones...

Ovo nije nevažan detalj jer se može argumentovati da je u stripovima Black Widow u 21. veku notabilna najpre na ime upravo ovih karakteristika. Hladnoratovski elementi njene istorije nisu nestali iz stripova, ali je u poslednjoj deceniji, pa i duže, Natalia Romanova obeležena zaista pre svega tim (mekim) feminističkim identitetom, osnažujućim prikazom žene koja je pažljivim radom postavljena u poziciju da je i dalje percipirana kao antiheroj iako je u pitanju apsolutno i nepobitno „čista“ herojska figura koja stvari radi iz najnesebičnijih, najplemenitijih pobuda.



Aktuelni serijal, začet prošle godine, u pripremama terena za film, zapravo vrlo svesno igra upravo na ovu kartu i osvaja dosta simpatija upravo ovim dobro odmerenim podtekstom. Trop (životni, ne žanrovski) da žena u muškom svetu uspeva ne kada pokaže da je „jednaka“ muškarcima nego samo kada pokaže da je uvek i u svakoj situaciji besprekorna i bolja od muškaraca je u aktuelnom serijalu stalno prisutan u pozadini, neizrečen, svakako ne nametljivo guran u lice čitaoca, a opet nepromašiv i ovo je jedna od stvari zbog kojih cenim scenaristkinju Kelly Thompson.

Thompsonova je, naravno, već izuzetno dokazana unutar Marvelove produkcije, sa uspešnim serijalima vezanim za X-Men, Spider-mana, Deadpoola itd. Naravno, još je većma dokazana na pisanju „snažnih ženskih likova“, poput aktuelnog Captain Marvel ili Jessice Jones, pa je sasvim prirodno to da je ova talentovana žena u najnovijoj podeli raspoređena i na radno mesto scenaristkinje tekućeg serijala Black Widow.

Black Widow je u ovoj inkarnaciji strip koji se izdvaja na ime nekoliko izraženih elemenata. Prvi je to da je u pitanju skoro sasvim samostalan serijal koji se niti interesuje za to šta se događa izvan njegovih granica niti je naročito bitno da poznajete istoriju lika i njegove svite da biste pratili radnju. Thompsonova očigledno ovaj strip piše za novu publiku, možda prevashodno onu privučenu filmovima i njen Black Widow se događa u San Francisku u koji se Natalia seli na početku, a zapleti su mu interno konzistentni i ne zahtevaju poznavanje eksternih odnosa likova ili, generalno, stanja i istorija u Marvelovom univerzumu. Drugim rečima, ako imate samo najopštiju svest o tome da je Natalia Romanova (bivši) špijun koji danas (generalno) radi za dobre momke ali najviše radi samostalno, na osnovu internog etičkog kompasa, dovoljno ste upućeni da pratite ovaj serijal bez uzdisanja i potezanja za wikijima. Pojavljivanja nekih notabilnih likova iz istorije Black Widow, kao što su Bucky Barnes, Hawkeye ili White Widow su lepa obogaćivanja postave ali ne opterećuju pripovedanje nekakvim snažnim oslanjanjem na prošli kontinuitet.

Drugi izražen element je direktno hvatanje u koštac sa konceptom „ženskosti“, a unutar tipično muško-centričog akciono-avanturističkog prosedea gde su žene, kada ih ima, postavljene u submisivne uloge ili, ako imaju delatni, proaktivni karakter, to je tipično po cenu dela njihove ljudskosti – najpre vezanog za odnose sa drugim ljudima, građenje autentično romantične veze i zasnivanja porodice. Sad, da budemo fer, ni muški, delatni protagonisti žanrovskih radova tipično nisu porodični ljudi – to da je Betmen napravio dete je bio OGROMAN presedan u superherojskom, jelte, stripu a ne treba zaboraviti da je čak i taj eksces bio rezultat ženske manipulacije – ali kod njih seksualnost makar nije obavezno svođena na oruđe, što je praktično pravilo kod ženskih likova sa delatnim karakteristikama. Sama Black Widow je svakako od početka formatirana kao „seksi“ lik koji treba da svoj špijunski rad obavlja i na ime svoje seksualne privlačnosti – pa je tu zaljubljivanje u Clinta Bartona očigledan kontramotiv – a filmovi su kanonizovali ideju da je ona sterilisana u okviru ruskog programa kreiranja superšpijuna pa je otud zauvek onemogućena da se levelapuje u ono što konzervativnija publika smatra finalnom formom žene – majku.



Utoliko je prva priča koju Thompsonova priča u novom serijalu snažnija i provokativnija jer se, bez mnogo predigre, Natalia Romanova u njoj pretvara upravo u majku. Štaviše suprugu i majku koja je apsolutno zadovoljna u ovim ulogama i veliki deo tenzije u ovoj priči dolazi na ime pitanja je li ova vrsta „realizacije“ osnažujuća za protagonistkinju ako čitaoci vrlo rano postaju svesni da je Natalijin nov status posledica mračne zavere koja ultimativno za cilj ima njeno unesrećenje.

Scenario Thompsonove ovde razgrađuje stereotipe o majčinstvu i porodičnoj sreći, uspevajući da igra na vrlo tankoj ivici između „normalne“ karakterizacije likova koju biste imali u nekom slice-of-life stripu i tipično žanrovski nihilističkog rada gde će sve na kraju izgoreti u plamenu osvete. Natalia Romanova je ovde preduzimljiva i autonomna čak i u momentima kada je najranjivija i kada sasvim jasno svoju samovlasnost stavlja u funkciju očuvanja porodice i mada ovo nije najrevolucionarniji strip svih vremena, mislim da je jako značajno to kako on destigmatizuje ideju zasnivanja porodice od strane jedne super(anti)heroine kao što je Black Widow.

Hoću reći, iako je porodična situacija u kojoj se Romanova nađe strogo uzev „lažna“, njene emocije ali i zrele odrasle odluke koje pravi u vezi sa njom su autentične i, u svetu u kome imamo vrlo ozbiljan otpor od strane konzervativnije publike (podbadane iz pozadine alt-rajt aktivistima) nekakvim „novim“ karakterizacijama starih likova*, pogotovo ako su u pitanju žene na koje su decenijama bili fiksirani kao na seks-ikone, mislim da je vrlo bitno što je Thompsonova pošteno izgurala ovakvu priču. Satirični element u kome je davanje protagonistkinji prilike da bude majka NUŽNO zavera lupeža iz senke (da ne kaćemo uredništva koje deo publike konstantno optužuje za popuštanje feministkinjama) a da Romanova na kraju ima i jare i pare je svakako bio vredan cele ove gužve.
*naravno, ista publika se buni i kada stare likove zamenite novima da biste tim novima dali nove karakterizacije a da ne „oštetite“ stare i, jelte, jasno je da njih ništa neće zadovoljiti

Aktuelne epizode u Black Widow su nešto manje „lične“ i uglavnom se bave borbom Romanove protiv lokalnih vođa kultova i moćnika koji koriste druge obećavajući im i samima moć, ali ih onda surovo eksploatišući. Ovo su solidni zapleti pogotovo jer strip ima tu femicentričnu notu, sa timom koji Natalia predvodi u kome su pored nje i White Widow (Yelena Belova), Spider-girl (Anya Corazon) kao i novi lik, reformirani ženski lopov-sa-supermoćima Lucy. Muških likova ima, u sporednim ulogama, i Thompsonova se fino zabavlja kad god ispred kamere može da dovede Barnesa ili Bartona a tu je i odlično postavljen mladi naučnik koji među svim tim alfa-ženama koje idu unaokolo i šibaju se sa supermoćnim zločincima odrađuje časnu ulogu tehničke podrške.



Iako se strip bavi, očigledno, sa dosta teških tema, prevashodno manipulacijom sirotinjom (i ženama) od strane bogatih i moćnih, u njemu ima i dosta lakog, duhovitog i zabavnog teksta. Thompsonova uspeva da pored autentičnog patosa udene i odličnu dinamiku između žena u timu, da muškarce iskoristi i za komični predaha ali i za melanholične refleksije na prošlost i ovo je za sada strip koji ima vrlo dobro odmeren odnos akcije, intrige, drame i komedije.

Italijanka Elena Casagrande je uradila već mnogo stripova za američke izdavače, uključujući DC i Marvel i ona je odličan izbor za glavnog autora na ovom stripu. Potreba da se postigne ravnoteža između ozbiljne, „odrasle“ drame i tipično stripovskog preterivanja stoji u srži ovog serijala i Casagrandeova besprekorno radi i na karakterizaciji ansambla – od „realističnih“ protagonistkinja, pa do pitoresknih, glamuroznih antagonista od kojih neki dolaze iz zaista egzotičnih krajeva Marvelovog univerzuma – ali i na crtanju okruženja koje je uvek kadrirano zanimljivo, dinamično, dajući stripu eleganciju i osećaj visokog špijunskog trilera – sa samo malo neophodnog kempa – čak i u scenama gde glavne junakinje samo stoje u majcima i donjem vešu i pričaju. Kako Thompsonova više radi na karakterizaciji i dijalogu nego na akciji, Casagrandeova tipično ima priliku da akciju uradi u spleš-kompozicijama koje su uvek lepe i zanimljive čak i ako ja preferiram više „režirane“ borbene scene.  Kolor Jordieja Bellairea je takođe vrlo značajan za atmosferu ovog stripa, sav u veoma snažnim tonovima sa retkim gradijentima i izraženim kontrastima. I drugi crtači koji se pojavljuju u ovom serijalu su odlični, sa Rafaelom De La Torreom koji perfektno popunjava oko Casagrandeove ali i sa Rafaelom Pimentelom u trinaestoj epizodi koja je cela jedna dugačka borba i ovo je fantastično urađen akcioni program od prve do poslednje stranice koji me je podsetio na najbolje radove Mikea Grella.

Black Widow je, dakle, strip koji možete čitati bez poznavanja mnogo istorije ali i bez praćenja aktuelnih metadogađaja u Marvelovom univerzumu. On, ponoviću, nije revolucionaran ni po ambiciji ni po učincima, ali je ubedljivo kritički nastrojen i prema žanru i prema široj društvenoj zbiljnosti pa čitaocu nudi i zabavni, akcioni špijunski triler, i malo, jelte, hrane za mozak. Za jedan mejnstrim superherojski strip ovo je više nego dovoljno. Serijal na Comixologyju možete pratiti ovde.


 

Meho Krljic:
Šaka mi je dopao grafički album Horrifying Delights, a što je samo na Engleski jezik prevedeno izdanje originalne češke kolekcije crtanih priča pod nazivom Děsivé radosti. Nagađate da je izdavač ovde SAF, odnosno Strip Art Features Ervina Rustemagića i da nije ovog engleskog prevoda, teško da bih ja ikada imao prilike da pročitam ovakve stripove.



Horrifying Delights je izašao još 2017. godine za SAF, dok je originalno češko izdanje iz 2015. godine i bezbedno je reći da je, kako ne znam apsolutno ništa o češkom stripu, ovaj album moju pažnju privukao na ime dva upečatljiva elementa. Prvi od njih je crtež koji je kreirao crtač Michal Suchánek i koji pleni stilom, energijom, jednostavno lepotom, ali u njoj ne umire i sve tri priče u ovoj kolekciji imaju britak, autentično stripovski pripovedački tempo. Suchánek deli ime i prezime sa znatno poznatijim glumcem rođenim šezdesetih godina prošlog veka, ali on sam je dete osamdesetih i mada nemam pojma da li su Bonelijevi stripovi izlazili i bili popularni u Čehoslovačkoj/ Češkoj tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, rekao bih da se njihov uticaj vidi u Suchánekovom crtežu. Meni on, da bude jasno, izrazito prija jer čovek crta velike, atraktivne panele, sa lepim, karakternim likovima – svakako ne smeta što su mu i muškarci i žene često izrazito karakterni i seksepilni – a futuristička naučna fantastika koja je u centru svake od tri priče je obeležena i prijemčivim dizajnom arhitekture, tehnologije, odeće itd. Ovo nisu stripovi sa puno akcije, doći ćemo i do razloga za to, pa ni malo ne smeta što crtež nije preterano dinamičan i što je kolor relativno sveden. U momentima kada Suchánek i crta dinamičnije scene, to je korektno i u službi pripovedanja. Ako ću da budem sasvim iskren, u glavi mi je već posle nekoliko prvih tabli bila pomisao „ovo je kao da je pokojni Steve  Dillon uzeo da radi Heavy Metal“ i to je, čini mi se, presudilo da zaronim bez mnogo kočnica u ove nestašne naučnofantastične pripovesti.

A tu dolazimo i do drugog upečatljivog elementa ovih radova, odnosno do činjenice da je kao scenarista ovde potpisan Ondrej Neff. Neff je prilično poznato ime u češkoj naučnoj fantastici, ali i publicistici generalno, pa i u javnom životu uopšte. Rođen 1945. godine u Pragu i sa karijerom novinara, urednika, prevodioca i fotografa (od 1970. godine i sa doktorskom diplomom), Neff je još šezdesetih godina prošlog stoleća bio, takoreći, u centru mnogih važnih događaja, uključujući učešće u radio-prenosu invazije Sovjetskih trupa (i drugih, jelte, saveznika iz Varšavskog pakta) na Čehoslovačku u odgovor na Praško proleće 1968. godine. Od polovine sedamdesetih do polovine osamdesetih je uređivao dugovečni i čak i danas veoma uticajni list Mladá fronta a nešto posle polovine devedesetih je osnovao sajt Neviditelný pes (tj. Nevidljivi pas) koji će izrasti u jedan od – još uvek – najpopularnijih portala za novosti i komentare u Češkoj. Krajem devedesetih Neff je bio i jedan od predvodnika uspešnog protesta protiv domaćeg internet-provajdera SPT Telecom i njegovog podizanja cene usluga za dial-up pristup internetu, a 2007. godne je podržao tadašnjeg predsednika Vaclava Klausa u borbi protiv čeških „zelenih“, insistirajući, u otvorenom pismu, da se radi o pukom trendu i onome što bismo danas zvali „virtue signaling“.

Dakle, pitoreskan lik, ali i čovek sa povelikim književnim opusom iza sebe. Neff piše beletristiku (ali i publicistiku) još od kraja sedamdesetih i objavio je desetine priča i romana, počev od Holky se perou jinak iz 1978. godine, baveći se naučnom fantastikom na svoj način, šetajući između omladinske i odraslije literature. Publicistički bavio se pisanjem o fotografiji, kao i o Žilu Vernu čijih je nekoliko romana priredio kao radio-drame, a, nagađate, napisao je i nekoliko sopstvenih radio-drama, te scenarija za stripove koje je crtao pokojni Karel „Kája“ Saudek.



Iako je na Horrifying Delights Neff potpisan kao scenarista, prilično sam siguran da je on samo dopustio d se njegove kratke priče adaptiraju za novi medijum i da nije aktivno učestvovao u pisanju scenarijaza ove stripove, a što potvrđuju i neki od komentara čeških čitlaca na Goodreadsu. Naravno, ovo znači da je doprinos Michala Sucháneka ovom projetu veći od proverbijalnih 50% i reći ću da se crtač/ scenarista vrlo pristojno snašao sa ovim materijalom. U Češkom izdanju, koliko razumem, Neff je dao i komentar na svaku od tri priče, ali u SAF izdanju ovo ne dobijamo, što je šteta. Takođe, mora se priznati da prevod na Engleski nije naročito ujednačen i da na svako čudno iskakanje iz gramatike koje možda sugeriše da likovi govore posebnim lokalnim govorom/ dijalektom, naletećemo i na bar po jedno očigledno nesnalaženje sa Engleskim jezikom na strani prevodioca. Ovo, da odmah napomenem, ne utiče presudno na čitalački užitak i narativ je sasvim jasan ako već ne savršeno ugođen sa Neffovom poetikom, a meni je dodatno bilo simpatično jer sam imao utisak da čitam nekakav piratski scanlation.

Gore sam pomenuo Heavy Metal i mada, naravno, Neff „fizički“ pripada tradiciji istočnoevropske, češke i slovenske naučne fantastike, rekao bih da je, makar u ovoj grafičkih adaptaciji njegovih radova legitimno reći da se ona uklapa u to Heavy Metal nasleđe cinične, pesimistične naučne fantastike koja o budućnosti, koliko god da je u nju zaljubljeno zagledana, zapravo ne pronalazi previše lepog. Naravno, mogao bi se pomenuti i britanski 2000AD, ali mislim da su njegovi najpoznatiji naučnofantastični stripovi naglašenije satirično intonirani, dok je Horrifying Delights više na liniji kombinacije seksa, nasilja, cinizma i mračnog humora, sa pančlajnima priča u kojima su protagonisti kažnjavani često bez obzira na to da li su tokom priče prikazani kao krivi ili nedužni.

Prva priča, tako, govori o ljubavnoj vezi između Zemljanina i tuđinke, koja je istovremeno i vrlo putena – dobijamo popriličnu količinu panela na kojima se eksplicitn prikazuje seks – ali i nezakonita. U svetu u kome se događa ova priča, različite inteligentne vrste sa različitih planeta dele iste habitate i, čini se, pripadaju istom društvu na Zemlji ali je „steloseksualnost“, odnosno upražnjavanje fetišističkog seksa između pripadnika različitih vrsta, zabranjeno zakonom, što nam saopštava razglas na već prvom kadru u stripu.

Društvo koje prikazuje ova priča je tehnološki veoma napredno, sa sve interplanetarnim saobraćajem i zatvorima na drugim svetovima, ali je u socijalnom smislu ono očigledno naglašeno rasistički nastrojeno. Autori ovde ne idu na neku tačno određenu metaforu i društvo u ovoj priči nije direktna aluzija na neku društvenu zajednicu koja je postojala u ljudskoj istoriji i zapravo, pokazuje se do kraja narativa, da poenta zapravo nije u kritici pa čak ni u analizi rasizma. Ovaj strip se zapravo više bavi pomalo eksploatacijskim radom sa fetišima a zaključak je iznenađujuće hladan, pa i pomalo, ako hoćete, mizogin. No, ponekad klasična naučna fantastika voli te preokrete u kojima se seksualizovani, čulni likovi pretvaraju u nešto drugo, a s obzirom da ovde imamo posla sa tuđinskim bićima, to možda ima i malo više smisla. Svakako, Suchánek uspeva da nam proda likove i preokrete u njihovom odnosu, velikim delom na ime upečatjivog crteža.



Druga priča je kamerna drama između troje likova u dubokom svemiru a koja se bavi pitanjem rizika i potencijalnog dobitka, u kontekstu gde je pomaljanje „prave“ veštačke inteligencije gotovo pa usputan, ignorisan element a u centru je ljudska pohlepa. Ovo je zapravo simpatično cyberpunkerski formatiran narativ i Suchánek to još više naglašava upečatljivim retrofuturističkim dizajnom likova. Da budem iskren, ne bih imao ništa protiv da je ova priča razrađena u duži grafički roman jer mi se čini da je imala još više potencijala.

Treća i poslednja priča je najkompleksnija po svojim motivima jer u centar stavlja putovanje kroz vreme i posledice temporalnih intervencija na sadašnjost, a sve u formatu direktnog televizijskog prenosa intervjua sa nagrađivani fotografom koji je, otišavši unatrag kroz vreme svoju nagrađenu sliku napravio u logoru smrti Aušvic, tokom Drugog svetskog rata, hvatajući trenutak čistog, bezdanog očaja na licu jedne majke. Ovaj se narativ bavi EKSTREMNO osetljivim temama i postavlja ih u jedan prilično frivolan mizanscen sa sve narcisoidnim fotografom i veoma seksualizovanom voditeljkom, ali broj preokreta koji se ovde dogode i Suchánekova veština u prikazivanju različitih era i atmosfera pomaže da nam se cela priča proda, pa i da je pročitamo po drugi put, pažljivije.

Horrifying Delights je, dakle, bez ostatka zanimljiv projekat. Ne sasvim dorečen i u produkcijskom smislu ne uvek savršen, ali sa mnogo interesantnih ideja i tonova, kao i sa uvek upečatljivim, lepim crtežom njegovog autora. Vredi ga potražiti.

Meho Krljic:
Prošle godine sam pisao o dve važne kolekcije manga radova jednog od ključnih autora čitavog medijuma a koje je na Engleskom jeziku objavio kanadski Drawn and Quarterly. Pričam, naravno, o stripovima koje je napisao i nacrtao Shigeru Mizuki, možda najuticajniji autor mangi posle Osamua Tezuke, makar u pogledu dosega u kulturi glavnog toka. Prva kolekcija bio je Kitaro, objavljen za istog izdavača u Kanadi 2013. godine, sakupljajući Mizukijeve prevratničke folk-horor priče kojima je sebi izgradio ime u modernom Japanu, a druga Tono Monogatari, njegov kasni etnografski rad, pravljen na kraju dugačke karijere i oslonjen na ključnu kolekciju narodnih priča  koja je na neki način sačuvala „stari“ Japan od agresivne modernizacije i predstavljala jedan od najvažnijih artefakata napora da se očuva narodno kulturno nasleđe u ranom dvadesetom veku.



No, Mizuki je bio čovek dugačkog života, komplikovanog životnog puta i biografije koja je i sama zavredela da se pojavi u stripovanoj formi. Iako je radio i neke doslovno biografske stripove u svom životu, Onward Towards Our Noble Deaths, aka Sōin Gyokusai Seyo! je verovatno najvažniji njegov rad u ovakvom ključu jer pokriva period Mizukijeve mladosti proveden na pacifičkom frontu tokom Drugog svetskog rata i predstavlja jednu snažnu, naturalističku, a opet stilizovanu priču o besmislu ratovanja, pripovedanu iz perspektive običnih, regrutovanih vojnika što se bore i ginu hiljadama kilometara daleko od svojih domova. Zapadni čitalac je navikao da ovakve priče čita iz pera zapadnjačkih, često američkih autora i time je Sōin Gyokusai Seyo! još važniji rad.

Nacrtan i napisan u jednom dahu, ovaj je grafički roman izašao 1973. godine u nedeljnom magazinu Shūkan Gendai, a koji i dalje izdaje ugledni izdavač Kodansha. U intervjuu na poslednjim stranama kanadskog izdanja Mizuku pitaju kakve je reakcije izazvao ovaj strip s obzirom da opisuje događaje koji su se u trenutku njegovog izlaska dešavali pre jedva tri decenije, no njegov je odgovor veoma kratak i veli da nije bilo nikakve posebne reakcije. Ipak, Kodansha je znala da u rukama ima nešto posebno i iste godine je ova priča izašla i u formatu kolekcije, a zatim je isti materijal ponovo publikovan polovinom osamdesetih pa polovinom devedeseth.

Zanimljivo je iz današnje perspektive pomisliti da je, može biti kao i Osamu Tezuka, i Mizuki početkom sedamdesetih godina počeo da oseća pritisak od strane mlađih manga autora, pogotovo onih koji su radili gekiga radove, stripove „za odrasle“, obeležene zrelijim temama ili, često, intenzivnim prikazima nasilja. Zna se da je Tezuka, koga smatraju najvažnijim mangakom u istoriji medijuma, na kritike da su njegovi radovi zastareli i da su dobri samo za decu uradio zastrašujuće upečatljivi, „odrasli“ strip MW koji je izlazio između 1976. i 1978. godine. Mizuki je i sam radio stripove prevashodno za decu, ali je u njegovom slučaju možda od pritiska gekiga autora bilo važnije to da je sa sobom bez prestanka nosio nezalečene traume iz rata.



Već sam pisao o tome da je kao dečak Mizuki bio nadaren za crtanje i da su ovaj dar prepoznali i u njegovoj školi, ali da je tokom rata preživeo užasne traume, ratujući na južnom Pacifiku, da je bio jedini preživeli iz jedinice kojoj je naređeno da izvrši poslednji, samoubilački napad na snažnijeg neprijatelja, da je kasnije, u sasvim odvojenom vazdušnom napadu bio teško ranjen i izgubio dominantnu, levu ruku, kojom je crtao. Kasnije je i njegov brat bio osuđen od strane okupacionih vlasti za nasilje i ubistva nad zarobljenicima tokom rata. No, Mizuki je, uprkos svemu, uspeo da se vrati crtanju kao stvari koju je najbolje – i jedino zaista – umeo da radi, naučio sebe da radi jednom rukom, i to onom koju ranije nije koristio za crtanje, te, postepeno gradeći svoju reputaciju i radeći slabo plaćeni posao ilustratora za knjige za iznajmljivanje i ulična lutkarska pozorišta, postao mangaka a zatim i neko ko je maltene svojeručno (i to jednom jedinom rukom) izgradio moderni „imidž“ japanskih tradicionalnih kamija i jokaija, natprirodnih bića za koje šinto religija smatra da se nalaze posvuda u Japanu (i ima ih, rekli smo, više od osam miliona). Njegovi radovi u okviru serijala o Kitaru su od folklora napravili novu popularnu kulturu i u značajnoj meri oblikovali sveukupnost japanske pop-kulture u narednih šezdesetak godina.

Onward Towards Our Noble Deaths je, pak, kako je Mizuki napisao u pogovoru napisanom 1991. godine, priča koje je 90% istina. U njoj se prati život vojne jedinice imperijalne armije na Papui Novoj Gvineji tokom 1943. godine gde slabo opremljeni i još gore motivisani japanski regruti iščekuju neumitnu sudbinu ratovanja protiv brojnijih i bolje opremljenih združenih snaga SAD, Ujedinjenog kraljevstva, Nizozemske i Australije. Mizuki objašnjava da se tih deset posto fikcije koju je ubacio u priču odnosi pre svega na to da je u njegovom slučaju samoubilački napad na savezničke trupe preživelo nekoliko desetina japanskih vojnika (postoje tvrdnje da je u nekim prilikama pričao da je on bio jedini preživeli, ali to ovaj pogovor eksplicitno opovrgava), dok u stripu ginu svi do jednoga, jer je to umetnički bilo urednije. Ostatak je naturalistički, direktno i bez uvijanja prenesen vojnički život kakav ne biste, kako se to obično kaže, poželeli ni najgorem neprijatelju.



Kao neko ko je odrastao čitajući ključne ispovesti o ratovanju ključnih predstavnika „izgubljene generacije“ – pre svih Hemingveja i Remarka i njihove radove o Prvom svetskom ratu, Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu – prvo moram da primetim koliko je Mizukijev senzibilitet njima nalik. Kao neko ko je odslužio vojni rok u vojci koja je tokom tog roka promenila ime iz JNA u nešto drugo a zemlja čija je to vojska bila se neopozivo smanjila, moram da primetim i da je sličnost između svih vojski koje vode besmislene ratove neverovatno velika.

Antiratna proza i kinematografija koje možemo smatrati značajnim za formiranje samog tog koncepta uglavnom potiču iz zapadnih izvora i nakon radova Izgubljene generacije su nekako prirodno dolazile od autora levičarske provinijencije, ovaploćujući se u svojoj savremenijoj formi u filmovima i televizijskim serijama koje su se bavile korejskim i vijetnamskim ratom kao tim epitomima „besmislenih“ sukoba, makar za onu stranu koja je te radove kreirala. Srazmerno ređi su bili radovi koji će slične sentimente uobličiti u odnosu na Prvi ili Drugi svetski rat, koji se i dalje smatraju „pravednim“, a pogotovo je meni, koji sam odrastao na dijeti partizanskog filma, stripa i proze, gde je slavljeno herojstvo i požrtvovanost, vazda bilo drago da naiđem na dela koja bi o ovim konfliktima govorila iz drugačije, prizemljenije vizure.

Mizuki, naravno, dolazi iz ove perspektive i njegov kapitalni strip ima sve one elemente koje očekujete od antiratnog dela, ali pojačane za osobeno japanski senzibilitet i rakurs. Ovde njegovi junaci, većinom regrutovani iz civilistva i podvrgnuti surovoj hijerarhiji carske armije, veoma retko imaju ikakav stvarni kontak sa neprijateljem. Njihov život u pakao pretvaraju profesionalni oficiri koji ih smatraju nižim i manje vrednim od zaprežnih životinja, stalna nestašica hrane, brutalna klima ostrvske teritorije koju treba da „odbrane“ od saveznika iako niko od njih ne shvata kakve sve to veze ima sa njihovim domovima koji su hiljade kilometara severnije, kiša, groznica, krokodili...



Iz ovog stripa se može doneti taj poopštavajući zaključak da su sve vojske, na kraju krajeva, iste, jer Mizuki prikazuje sve one elemente vojničkog iskustva koji su nam dobro poznati: stalni osećaj umora i korišćenje svake prilike da se ne radi ništa i samo sedi, eventualno uz filozofske diskusije sa klasićima o besmislu rata i da li je važnije jesti ili jebati ako znaš da ćeš sutra umreti, stalnu glad i snalaženje da se u okruženju pronađu „prirodne“ namirnice koje će malo pojačati spartansku dijetu od jedne činije pirinča dnevno*, oficire koji su sadisti i čije je uterivanje discipline kod većine regruta stvorilo PTSP čak i pre nego što su videli ijednog neprijatelja, ispalili ijedan metak, hvatanja krivine, apatiju... Mizukijevi vojnici pevaju (autentične) pesme** koje satirično opisuju vojnički život i idealizuju civilstvo i ono što su ostavili kod kuće, peru oficirima usrane gaće (ali umeju i da im se popišaju u kupku pre nego što ovi dođu da se okupaju) i više vremena provode tražeći kolege koje su verovatno pojeli krokodili nego što se spremaju za ratovanje.

*Naravno, ovo uključuje jednu scenu lovljenja ribe ručnim bombama koja se završava... tragično... i apsurdno...
**Naravno, i ovu kolekciju je prevela izvrsna Jocelyne Allen, pa je autentičnost zagarantovana

Naravno, sve ste to mogli gledati i u MASH-u ili, ako ste provereni patriota, u domaćoj seriji Vojnici iz 1981. godine koja je svoj vrlo ideološki „ispravan“ predložak iz 1969. godine, seriju Kad sam bio vojnik,  mutirala dodajući elemente (dobronamerne) satire, ali Mizukijev prikaz japanske armije ima ključne osobenosti i razlike u odnosu na sve ostalo što pripada ovom žanru i utoliko je ovo unikatan, važan rad za svakog koga interesuje pogled iz prvog reda kada su u pitanju ratovi.

Imperijalna armija Japana je bila mesto na kome su svi nacionalistički i imperijalistički fantazmi razvijani nekoliko decenija unazad u Carevini došli do nivoa, praktično, apsurda i čitajući Sōin Gyokusai Seyo! (a što u prevodu znači otprilike „Čitava jedinica se mora boriti do smrti!“) ne jednom se zapitate kako je Japan ikada dobio ijedan rat. Jer ne samo da ovde konstantno gledamo vojnike koji su neuhranjeni, žedni, bolesni, minimalno motivisani ne da ratuju nego i da rade besmislene poslove koji im se daju da ne bi sedeli zaludni, nego i gledamo kako ih oficiri doslovno premlaćuju pred drugima, dodajući verbalnim poniženjima dimenziju okrutne fizičke kazne. Doktrina da vojnici, pogotovo regruti, vrede manje od konja se vidi na svim nivoima, od najnižih oficira koji će ih udarati pesnicama i bacati u blato za najmanju percipiranu neposlušnost, do samih vojskovođa koji smatraju da je važnije da čitava jedinica pogine u samoubilačkom napadu jer će to „onima kod kuće“ poslati poruku o nesalomivosti japanskog patriotsog duha, nego da se vojska povuče u džunglu i tamo, ratujući gerilski, možda uspori napredovanje neprijatelja tokom narednih pola godine ili godinu dana.

Mizuki ovo priča kroz niz povezanih epizoda, ne držeći se nužno jednog glavnog junaka, a što bi možda bilo i kontraproduktivno jer ovaj strip u mnogome profitira od prikazivanja koliko je život ovih vojnika jeftin i kako lako nestaju i oni i njihovi oficiri koji su, pretpostavka je, bolje obučeni i bolje nahranjeni da prežive surovo ratovanje. Ali ovde se gine i od metka i od neprijateljske artiljerije, koliko i od krokodila, vojnici dobijaju dijarerju i niko ih ne leči... U jednoj zastrašujućoj sceni, tokom jednog od prvih savezničkih granatiranja, bolničar dotrčava do ranjenog japanskog vojnika koji leži na ledini i umesto da pokuša da ga odvuče u zaklon, instruira drugog vojnika (što je pritrčao da pomogne) da mu ašovom odseče mali prst. Ovaj je zbunjen – ne manje od samog ranjenika koga ostavljaju još i osakaćenog i koji slabašnim glasom konstatuje da ga niko neće spasti – ali logika je jasna: ranjenici su opterećenje za slabo opremljene poljske bolnice a mali prst kao dokaz da je vojnik raznesen na komade granatom je bolji za narativ od priznanja da je ostavljen još živ na bojištu, možda i zarobljen a svakako osramoćen jer nije poginuo kako dolikuje junaku.



Ova epizoda je na neki način seme iz koga izrasta čitav treći čin ove priče u kome nakon odluke da se krene u samoubilački napad, neki od nižih oficira ipak jedan deo svojih vojnika odvedu da se prvo najedu i napiju kako bi bili sposobniji za rat, ali se situacija na bojištu naglo promeni i njih osamdesetak ostane duboko u džungli, podalje od fronta i od bilo kakve akcije.

Ono što se dešava do kraj stripa je moguće samo u japanskom društvu sa komandom koja je šokirana da je iko preživeo samoubilački juriš i koja šalje oficira iz pozadine u prašumu kako bi koordinirao povaratak ove vojske na front gde je neophodno da svi do jednog poginu kako se nikada i nigde ne bi saznalo da postoje vojnici kojima je naređeno da umru a oni su ipak preživeli. Tu vidimo dijalog u kome jedan niži oficir kaže kako je u drugim vojskama dopušteno vojnicima da se predaju i budu zarobljeni, a ovaj se koncept smatra toliko nečasnim za Japan da ćemo u scenama pred kraj videti odgovorne starešine kako izvršavaju ritualna samoubistva jedva par sati pre nego što će njihova jedinica biti poslata da izgine.

Svi na kraju zaista budu samleveni i razneseni na komade granatama – bolesni i ranjeni koji su instruirani da se sami raznesu na komade ako neprijatelj ne uspe da dođe kod njih, zdravi i pravi, svi zajedno na kraju nestaju u mašini rata braneći ne svoju teritoriju, ne svoje društvo, pa čak ni državu, nego fetiš ratničke tradicije koji u tom partikularnom momentu više nema nikakvog smisla.

Genije Mizukija kao crtača je svakako u tome da ovaj pakleno leden narativ prodaje velkim delom kao uzdržanu satiru držeći se lojalno svog karikaturalnog stila crtanja likova. Džungla i močvare, brodovi, avioni i tenkovi, čak i neprijateljski vojnici, ovo je sve nacrtano sa gotovo fotorealističnom vernošću stvarnosti, ali japanski vojnici, starešine i visoki oficiri su i dalje karikature sa prenaglašenim emocijama, prenaglašenim pokretima i gestovima. Da nije tako, sasvim je moguće da bi aka Sōin Gyokusai Seyo! bio nečitljiv strip. Ovde ima toliko beznađa, toliko nasilja, toliko cinizma i beščašća umotanog u poštovanje tradicije po kvadratnom centimetru hartije da bi „realističan“ strip sa ovakvim narativom bio maltene kao da gledate u sam pakao.



Mizuki će čitaoca poštedeti ovoga i daće mu ne humoristički, ali svakako dovoljno distanciran, stilizovan prikaz malih života koji ništa ne vrede i bivaju uludo protraćeni, da osećaj sa kojim zaklapate ovaj strip bude pre svega obnovljena vera u to da je život vredan sam po sebi i da u njemu treba pronaći način da se on slavi jer je vredan PO SEBI a ne kao puko gorivo za ideje i koncepte koje su drugi kidnapovali i pretvaraju se da su njihovi čuvari. Ovaj je vredni grafički roman, dakle, deo jednog dugačkog narativa koji se razvijao tokom čitavog dvadesetog veka i, s obzirom da se ovde, na Balkanu, nalazimo preopasno preblizu nekog novog pozivanja na prepakivanje mape putem sile oružja, rekao bih da je u pitanju obavezna lektira. Comixology ga prodaje ovde.

Meho Krljic:
Pročitao sam Marvelov recentni krosover The Darkhold, a koji je praktično prvi veći projekat što ga je osmislio i koordinirao Steve Orlando otkada je počeo da radi za Kuću ideja. The Darkhold je strip sa dosta zanimljivih, tipično orlandovski maštovitih ideja, ali i strip koji teško da će biti zanimljiv „novoj“ publici što do Marvelovih stripova dolazi nakon interesovanja koje su razgoreli MCU filmovi, uprkos korišćenju gomile likova iz tih filmova. Štaviše, The Darkhold je maltene na tačno suprotnoj strani sa zapletom koji se oslanja na motive zakopane duboko u osamdesetim godinama prošlog veka, ansamblom drugopozivaca koji treba da iznese tu priču, a onda i dubokim zaranjanjem u istorije onih likova koji su publici najpoznatji, da se u njima pronađu mučne kontroverze i preteće simbolike. 



The Darkhold je, kad smo već kod „Kuće ideja“, kako Marvel sebe voli da naziva, evo već decenijama, dobar primer kako mnoge od tih ideja taj isti Marvel nađe kod nekog drugog, onda ih, dok niko ne gleda, uzme za sebe, malčice im promeni ime i predstavlja kao svoje, evo već decenijama. The Darkhold je, tako, nastao kao koncept u Doctoru Strangeu 1983. godine, kao vrlo slabo prikrivena imitacija knjige Necronomicon, jednog od centralnih motiva iz radova H.P. Lovecrafta. The Darkhold se naziva i Knjigom prokletih, napisao ju je Stari Bog Chthon, koji se levelapovao u arhidemona, a čitanje svega nekoliko redova iz ove knjige može čitaoca da otera u ludilo pa čak i da mu preotme dušu.

Sam Chthon je još stariji od Darkholda, u smislu da je polovinom sedamdesetih njegov lik kreiran od strane Marva Wolfmana za serijal Marvel Chillers, gde je u prvom broju bio predstavljen samo kao „The Other“. Kasnije će se objasniti zašto i kako je Chthon napisao Darkhold, a njegova će sudbina tokom narednih decenija biti vezivana i za tako različite likove kao što su Scarlet Witch aka Wanda Maximoff ali i Spajdermenov neprijatelj Carnage.

Negde na toj transverzali nalećemo i na razlog što se krosover The Darkhold pojavio upravo sada. Naime, analizom likova koji nose ovu priču postaje jasno da praktično sve protagoniste – iz inače prilično udaljenih delova Marvelovog univerzuma – povezuje to da su dobili svoje verzije na filmskom platnu (i televiziji) u okviru Marvelove recentne kampanje osvajanja sveta pod Diznijevim barjakom. Tu su Wanda Maximoff, Iron Man, The Wasp i Spider-man, tu je Blade koji je devedesetih godina praktično najavio budući uspeh Marvelovih filmova, čak i mučeni Inhumansi ovde dobijaju svog predstavnika u liku Black Bolta, i Dr Doom je praktično jedini prominentni lik u ovom stripu koji mi malo štrči a što možda samo znači da će uskoro biti najavljen film ili televizijska produkcija u kojoj će on imati značajnu ulogu.



Posmatran sa te strane The Darkhold je jedan vrlo generički pa čak možda i malo dosadan krosover. The Darkhold Alpha i The Darkhold Omega, početno i završno poglavlje ove priče, izašli u Septembru prošle i Januaru ove godine su i jedini koje je napisao Steve Orlando i oni se bave odnosom između Scarlet Witch i Dr Dooma, dvoje među najmoćnijim korisnicima magije u Marvelu i njihovim naporima da – ne verujući jedno drugom ni trenutka – spreče Chthona da prodre u naš univerzum i pokori ga. Dok je The Darkhold Omega prilično nabijen akcijom koju crtač Cian Tormey lepo i dinamično prikazuje, The Darkhold Alpha je tridesetak strana zatrpanih tekstom i ekspozicijom i ne predstavlja baš najprimamljiviji način da uvučete novog čitaoca u fabulu.

Naravno, Orlando i Tormey ovde jesu u pomalo bezizlaznoj situaciji jer treba da postave priču što se oslanja na uglavnom ne naročito poznate likove i koncepte a da istovremeno publici daju dovoljno familijarnih imena i likova da im se zagolica radoznalost, pa je ovaj broj prepun teksta i objašnjenja koja će se isplatiti tek nekoliko meseci kasnije kada stigne The Darkhold Omega*. Naravno, pošto ništa u ovim stripovima ne može da bude tu samo zbog svoje, jelte, literarne vrednosti, Omega ne samo da uspostavlja novi status kvo za Skerletnu vešticu već i udara temelje nekih budućih radova u Marvelovim stripovima, notabilno povratka Miraclemana koji, da bude prilično jasno, zaista nema baš mnogo veze sa svim ovim. Ali kad je već napravljen marketinški napor da se uradi ovaj strip, zašto mu onda ne pridružiti i Miraclemana, kao da su rezonovali u Marvelu.
*što se elegantno zaobilazi ako, kao ja, prvo sačekate da izađu sve epizode pa ih pročitate u cugu

Ako ste ljubitelj Scarlet Witch, svakako treba da pročitate ovaj strip pošto on dovodi do razrešenja dugovečni sukob što ga ona ima sa Chthonom, postavlja je u jednu vrlo dominantnu poziciju i najavljuje verovatne (ili makar moguće) buduće stripove u kojima bi ona mogla da bude protagonist a ne samo jedan deo ansambla. Bilo bi to osveženje, svakako, a čini se da je trenutak sazreo s obzirom na popularnost televizijske serije.

No, ako i niste ljubitelj Scarlet Witch i zapravo vas ne interesuje preterano kako je ona prevazišla svoje... razmimoilaženje u idejama sa Dr Doomom i kako je porazila starostavno božanstvo koje je Knjigu prokletih napravilo od tkiva drugog božanstva, The Darkhold zapravo i dalje ima dosta materijala koji vredi pročitati sve dok ste Marvelov ljubitelj generalnog usmerenja.



Naime, pored ta dva poglavlja koja priču otvaraju i završavaju, ostalih pet epizoda su standalone one-shot priče rađene od strane različitih kreativnih timova a koje se na interesantan način bave analiziranjem motiva vezanih za petoro „šampiona“ što ih Skerletna veštica regrutuje za borbu protiov Chthona.

Elem, u skladu sa legendom o tome kako je Chthon prvi put bio poražen, potrebno je da se okupe Sanjar, Lovac, Umetnica, Stoik i Budala, te će oni svojim združenim snagama doakati starostavnoj zloći. Za potrebe ovog konkretnog doakavanja Wanda prizove sebi ekipu u sastavu: Iron Man (Sanjar, jer, kao, stalno sanja o budućnosti), Blade (Lovac na, jelte, vampire), The Wasp (dizajniranje odeće jeste nekakva umetnost, makar i ona njena najljuća varijanta - primenjena), Black Bolt (Stoik, valjda jer ćuti) i Spajdermen (budala... al’ naša budala) i objasni im da bi čitanje originalnog Darkholda maltene na mestu anihiliralo svaki trag njihove ljudskosti a da čak i čitanje ove kopije koju ona ima može da ih otera u ludilo, te da je potrebno da pročitaju samo nekoliko redova, da osete ludilo ali da ih ono ne obuzme, i da će ih onda to teleportovati na ravan gde je Chthon zatočen i gde će, valjda, njih petoro moći da mu presude.

Ako ovo zvuči kao sumanut plan – to je zato što je u pitanju očigledno sumanut plan i čitanje svega po par rečenica ove zle knjige svakog od ovo petoro heroja transformiše u vrlo loše verzije njih samih koje onda u The Darkhold Omega pokušavaju da zapravo zauzmu Chthonovo mesto u demonskoj hijerarhiji a Wanda mora da ih izmanipuliše da ipak urade pravi stvar. No, ono što se događa u pomenutim one-shotovima je zapravo zanimljiviji program jer svaki od njih pokazuje na neki način izvitoperenu prošlost ili budućnost ovih likova, uzimajući neke od definišućih motiva njihovog postojanja i onda ih tumačeći u tragičnom, horor, ciničnom, melanholičnom ili nekom drugom „negativnom“ ključu. I ako ste Marvel-zombie od staža ovo će vam biti svakako zanimljivo.

The Darkhold - Iron Man je tako napisao Ryan North (široj javnosti poznat kao autor uspešnog web-stripa Dinosaur Comics a Marvelovoj publici kao autor serijala The Unbeatable Squirrel Girl). U priči koju je SJAJNO nacrtao Guillermo Sanna, dajući joj vrlo old school senzibilitet ali savremeno, tečno pripovedanje, prikazan je pad Tonyja Starka ne samo u ludilo već u potpunu telesnu i identitetsku disocijaciju, sve to iz perspektive njegove saradnice i, jelte, povremenog romantičnog partnera, Pepper Pots. North ovde izbegava da se dohvati već izlizane alkoholne adikcije koju ljudi automatski potežu kada hoće da pokažu ranjivu stranu Iron Mana i umesto toga odlazi na skoro sam početak njegove priče, prikazuje briljantni um ali i naivni, mada dobronamerni duh velikog inženjera i pronalazača, te uspeva da kroz jedan old school horor narativ dokaći čak i savremenu techbro kulturu i nepromišljene ideje o transhumanizmu koje danas često slušamo. Vrlo uzbudljiva i emotivno uzburkana pripovest.



The Darkhold – Blade je napisao Daniel Kibblesmith a nacrtao Federico Sabbatini i mada me sama priča nije naročito opčinila – zahtevajući previše ekspozicije da bi „radila“ – svet koji je Kibblesmith smislio jeste. Ovo je vampirska postapokalipsa modelovana po mustri „terigenske bombe“ samo što se ovde polovina stanovništva u istom trenutku pretvorila u vampire, dok je druga polovina pretvorena u, jelte, plen i ovo je zanimljiv svet gde je Kingpin sada vampirski kralj Njujorka i leži debeo, nag i okupan krvlju u postelji iz koje nikada ne izlazi jer ima koga da pošalje da obavlja poslove za njega. Amadeus Cho je mladi vampir sa ostacima etičkih principa, a The last Avengers su neobično sklopljen mali tim koji se i dalje grčevito bori da spase šta se spasti može ili makar osveti ono što je palo. Sabbatini obožava oštre uglove, tanke linije i samo minimum senčenja, kolor Ricoa Renzija je prilično napadan za moje oči ali ovo je makar dinamičan strip smešten u zanimljiv univerzum.

The Darkhold – Wasp je, pak, još jedan izvrsno nacrtan one-shot. Škotlanđanka Claire Roe kreira jedan superiorno pripovedani, veoma atmosferični, old school dizajnirani strip a koji se bavi vrlo dubokim zasekom u tkivo odnosa između Janet van Dyne (The Wasp) i njenog muža Hanka Pyma (Giant man, Ant Man, Yellowjacket...) i scenario Jordiea Bellairea uspeva da na manje od trideset strana pretrese ogroman deo istorije ovih likova u Marvelovom univerzumu, ponudi nam uverljiv, bolan portret muškarca koji naprosto nije dorastao svom socijalnom statusu, ali i fantazmagorično horor-razrešenje jednog mučnog, teškog braka. Priče o zlostavljanju i partnerskom nasilju nisu lake za napraviti već i utoliko što je refleks uvek da posegnete za klišeima ali Bellaire ovde uspeva da kliše natera da radi u prilog priče koja ima nekoliko zaista životnih, ubedljivih momenata. A Roein crtež je FANTASTIČAN.



The Darkhold - Black Bolt je nacrtan manje upečatljivo – David Cutler koji je radio crtež je vrlo korektan, da ne bude zabune, samo ne naglašava karakter naročito snažno – ali je priča iz pera Marka Russella zapravo vrlo interesantna. Iako najpoznatiji po svojim satiričnim i/ ili religijskim stripovima (The Flintstones, Billionaire Island, The Second Coming), Russell ovde radi u sasvim ozbiljnom maniru pažljivo prateći prirodni predložak stripova o Inhumansima i dvorske intrige koje su njima prirođene. Stalne spletke koje Maximus, brat Black Bolta pravi kako bi se nekako dokopao bratovljevog prestola (a koji ovaj čak i ne želi) u ovoj priči dolaze do šokantnog ekstrema i filozofska završnica je ispala vrlo simpatično. Skoro da mi je žao da je ovo moralo biti komprimovano u one-shot jer je ovde bilo materijala za vrlo pristojan miniserijal.

Konačno, The Darkhold - Spider-Man napisao je Alex Paknadel i ovo je mračna, ponovo na neki način postapokaliptična priča o Spajdermenu čija je paukova mreža jedini način da se sačuva Njujork koji je u jednom trenutku samo počeo da se raspada. Spajdi tako svakog dana mrežom ne samo vezuje zgrade i mostove da se ne raspadnu (pa onda sutra ponovo jer mreža ne traje dugo) već i ljudska tela koja su i sama podložna raspadanju, sa udovima ili vilicama koje treba učvrstiti na njihovim mestima i sutra se setiti da ponovo dođete i uradite isto za iste ljude što ionako, poput kakvih zombija, iz dana u dan ponavljaju iste radnje.

Paknadel je ovde istinski nagazio po depresiji i hororu, dovodeći na neki način do usijanja te elemente strave koje ja inače retko volim u Spajdermenu, ali je ovo iznenađujuće spretno i uredno sklopljen narativ što igra na kartu ekstremnog osećaja odgovornosti koji pokreće Spajdermena, čak i kada ga zadaci koje sebi postavlja očigledno uništavaju, i uspeva da onaj metakomentar o tome da se Spajdi stalno nalazi u krugu istih motiva i događaja što se ponavljaju (a koji je bio naglašen i u Spencerovom radu o kome sam nedavno pisao) plasira sa dosta elegancije. Sa svoje strane crtača Diogenesa Nevesa nikad nisam video u ovako razularenoj formi, pa malo treba imati i stomak da se ovo izdrži, ali ako ste horor-frik, uživaćete.

The Darkhold je, dakle, kao celina meni bio možda manje interesantan od ovih pojedinačnih, nekanonskih priča koje su uglavnom umešno baratale osnovnim motivima mitosa svojih protagonista i dale zanimljive varijacije na njihovu mitologiju. Pa, ako to zvuči primamljivo, evo Comixology stranice gde se sve to može kupiti.

Meho Krljic:
Prošle godine pisao sam o kolekciji klasičnih manga-radova iz kolekcije SUPER SENTAI – Himitsu Sentai Gorenger a već na samom početku ove godine je isti kanadski izdavač, Seven Seas Entertainment izbacio još  jedan kapitalni rad istog autora vezan za možda još značajniji properti. Makar u Japanu. Kamen Rider - The Classic Manga Collection izašala je na Engleskom jeziku i u tvrdom povezu da obeleži pedesetogodišnjicu pojavljivanja Kamen Ridera na televiziji i u stripu* i mada je u zakašnjenju nekoliko meseci da bi se tačno podudarila sa ovim jubilejem, i dalje pričamo o nekim od najuzbudljivijih japanskih stripova koje ste mogli čitati pre pola veka, paralelno sa praćenjem televizijske serije koja je pokorila svet. Ili barem Japan.

*tri mekokoričene kolekcije sa istim materijalom su već bile izbačene 2012. godine



Na zapadu su Super Sentai/ Gorengeri svakako poznatiji jer su nastali kasnije, građeni na poukama i lekcijama koje je dao između ostalog sam Kamen Rider, a i jer ih je Haim Saban, transformacijom u Moćne Rendžere za zapadnu publiku pretvorio u svojevrsni fenomen ranih devedesetih godina na mnogim zapadnim tržištima koja naprosto nisu bila pripremljena na takvu eksploziju boja i energije.

No, Gorengeri i Power Rangeri verovatno ne bi postojali da nije bilo Kamen Ridera. U tekstu o prethodnoj kolekciji ukazali smo da je Shotaro Ishinomori bio apsurdno plodan autor, sa toliko stripova u svom portfoliju da i dalje, 24 godine posle smrti, drži svetski rekord u broju individualnih naslova koje je publikovao, no put do Gorengera je podrazumevao korake tokom kojih je autor usavršavao svoj pristup žanru i pronalazio pogodne izražajne tehnike. Kamen Rider je utoliko ekstremno važan kamen-međaš u ne samo Ishinomorijevoj kariejri već i u japanskoj popularnoj kulturi generalno.

Ishinomori je i pre Kamen Ridera već jasno identifikovao teme i senzibilitet koji ga interesuju kroz rad na strip-serijalu Cyborg 009. Ekipa iz ovog stripa je ponekad navođena kao prvi japanski superherojski tim, a Ishinimori je ovaj serijal započeo da radi 1964. godine i on je trajao sve do 1981, sa prvim anime-adaptacijama već 1966. 1967. godine u vidu dva filma od po šezdeset minuta a onda i sa prvom anime serijom iz 1968. godine, igranim filmom iz 1966. itd.  Cyborg 009 je, dakle, bio vrlo uspešan eksperimentalni rad za Ishinomorija, sa kombinovanjem naučne fantastike, špijunske intrige i akcije, a mnogi motivi ovog stripa će zaživeti i u njegovim kasnijim radovima. Tehnički, Kamen Rider je svoj razvoj započeo kao adaptacija Ishinomorijevog drugog serijala, Skull Man, o jednom od prvih antiherojskih (a supermoćnih) likova u japanskoj popularnoj kulturi), no, sličnosti sa Cyborg 009 se samo nižu što dalje idete kroz priču. Ishinomori će kasnije mnoge iste motive ponoviti i za Gorengere, pokazujući da se ni malo ne stidi iterativnog pristupa. Uostalom, uspeh ovih propertija mu je očigledno dao za pravo.



Kamen Rider je krenuo na televiziji kao igrana serija 1971. godine (i, ako govorite japanski ili umete da čitate indonežanski titl – gotovo celu originalnu seriju možete besplatno pogledati na JuTjubu) i u svojoj prvoj inkarnaciji nakucao čak 94 epizode, završavajući se 1976. spektakularnim finalom pete sezone – odnosno pete serije kako se to tada zvalo – Kamen Rider Stronger. No, to je bio tek početak i od sedamdesetih godina prošlog veka, Kamen Rider je gotovo konstantno prisutan u japanskoj popularnoj kulturi, sa novim serijama svakih nekoliko godina, a koje su uključivale nove protagoniste sa novim kostimima u ulozi titularnh Maskiranog jahača. Onako kako je Ishinomori vrlo iskalkulisano za Gorengere smislio da će ih biti pet jer to omogućava varijetet u dizajnu igračaka i akcionih figura, tako je i smišljanje novih Ridera i njihovog izgleda bilo pogodno za stalno osvežavanje sekundarnog tržišta ove franšize. Haim Saban je i ovaj properti doneo anglofonom tržištu formatirajući svoj Masked Rider kao zapravo spinof Power Rangersa, osiguravajući tako da publika kojoj se dopala jedna adaptacija Ishinomorijevih predložaka nikud ne pobegne kada se pojavi naredna. U svakom slučaju, poenta je da Kamen Rider ide na japanskoj televiziji, praktično neprekinuto od početka ovog veka, sa pauzom koja je pravljena tokom devedesetih ali sa ogromnim uspehom koji je napravljen u novom milenijumu gde su čak 23 posebne sezone kreirane od 2000. godine, sa Kamen Rider Revice što je započeta prošlog Septembra i završila se prošle nedelje, obeležavajući pola veka postojanja franšize, ali praveći i krosover sa prethodnom serijom, Kamen Rider Saber.

Sve u svemu, pričamo, dakle, o neverovatno uspešnom i dugovečnom serijalu koji je unutar svog poluvekovnog postojanja kreirao masu različitih, odvojenih kontinuiteta koji se nekada preseku, nekada ne, ali, pošto tu treba još pribrojati i mange, pa onda bioskopske filmove kojih ume da izađe i po dva godišnje (već znamo da Shin Kamen Rider dolazi 2023. godine), jasno je da je u pitanju ne bez razloga popularan rad. Kažu da je originalna serija maltene svojeručno lansirala drugi henšin talas, dakle, tokutatsu produkcije – crtane, igrane itd. – u kojima se glavni junaci transformišu u nešto VIŠE NEGO LJUDSKI onda kada je potrebno da se suprotstave zlu.



Stripovi o kojima pričamo, sakupljeni u ovoj kolekciji, izlazili su naporedo sa prvom serijom i ja i ovde moram da kažem da doslovno ne razumem kada je Ishinomori stizao da spava, imajući u vidu da je koordinirao rad na urnebesno popularnoj televizijskoj seriji a onda sedao i radio epizode stripa koji će pratiti njenu radnju i davati publici u drugom medijumu delić ukusa neverovatne akcije koja je krasila televizijski predložak. Ovaj strip je izlazio u Weekly Shonen Magazinu naporedo sa serijom – kolekcije su objavljene u četiri toma naredne godine – a njegova je karakteristika da se, posle određene tačke u narativu priča, ali i ton televizijskog „originala“ i mange koja ga prepričava zapravo dosta razlikuju.

Kako rekosmo, Ishinomori je voleo da koristi iste motive pa i vrlo slične zaplete i ako ste familijarni sa Cyborg 009 ili Gorengerima, Kamen Rider je, sasvim očigledno napravljen od istog materijala. I ovde imamo preteću, mračnu i neverovatno moćnu organizaciju koja planira stavljanje čitave planete pod svoju kontrolu a kojoj se suprostavlja dobro opremljeni, veoma moćni, ali najvažnije SRČANI, nepokolebljivi superheroj sjajnog dizajna i velikih borilačkih sposobnosti.

Organizacija se u ovom slučaju zove SHOCKER i Ishinomori, pogotovo u mangu, upreda dosta špijunske paranoje, pokazujući veze između „naučnofantastičnih terorista“ i svetskih vlada, vrlo konkretno japanske vlade. Jedan od likova u kasnijim epizodama je i agent FBI koji dolazi u Japan da pomogne nativnim superherojima da se bore protiv SHOCKER-a i mada i dalje pričamo o vrlo „shonen“ stripu, namenjenom mladoj publici i bez ambicije da se previše upliće u hight-tech intrigu i špijunažu, svakako je osvežavajuće videti kako Ishinomori lako i rado koristi razne motive poput kiborga koje SHOCKER proizvodi radeći rekonstruktivnu hirurgiju na običnim ljudima, poput kontrole uma i targetiranih asasinacija.

Glavni junak – makar na početku stripa – je Hongo Takeshi, mladi muškarac sa strašću prema motorima ali i sa nasledstvom koje mu je ostalo iza pokojnih roditelja, te sa batlerom koji će mu u superherojskoj karijeri što sledi biti glavna uzdanica i pomoć. Nemam pojma je li Ishinomori bio upoznat sa Betmenom i u kojoj meri ali Kamen Rider u stripu svakako deli mnoge motive sa američkim superherojem. Takeshi biva kidnapovan od strane SHOCKER-a na početku, sa ciljem da se transformiše u još jednog supermoćnog vojnika u njihovim redovima, no u njegovom slučaju, hirurški zahvat bude prekinut pre nego što mu se oduzme slobodna volja i on uspeva da pobegne sa svim supermoćima ali bez, jelte, uzice oko vrata, pa onda posvećuje svoj život borbi protiv ove terorističke pretnje.



Strip – kao ni TV serija – nema baš MNOGO konzistentnosti u pripovedanju i likovi i motivi ovde ulaze i izlaze kako je potrebno za trenutnu priču, a Riderove moći su, iako u jednom kasnijem momentu, taksativno nabrojane, u principu opšteg tipa. On je kiborg čiji kostim asocira na skakavca, vozi besan motocikl i mnogo se dobro bije – to je praktično sve što je o Kamen Rideru potrebno znati i narativni lukovi u mangi se uglavnom tiču sukoba sa po jednim supermoćnim „vojnikom“ koje na Ridera šalje SHOCKER, a koji imaju različite „životinjske“ aspekte i motive – Man-Spider, Eel-Man, Man-Bat itd. i strip je prevashodno hronika neverovatnih borbi između našeg junaka i ovih zločinaca, presecan napetim momentima događaja „u pozadini“. Ishinomori ovde ima vremena i da prikaže dirljivu priču o sestri i malom bratu koji umire od leukemije, ali i horor-inotniranu „folk“ epizodu u primorskom selu.

Ono što je u stripu svakako najšokantnije je da Hongo Takeshi biva ubijen u jednoj za njega praktično bezizlaznoj situaciji pa će ime i opremu Kamen Ridera preuzeti drugi lik, Hayato Ichimonji. U televizijskoj seriji ova zamena glavnog lika došla je kao posledica povrede glavnog glumca, Hiroshija Fujioke koji je na snimanju polomio obe noge pa je scenario brže-bolje Takeshija poslao u inostranstvo, a Hayato Ichimonji je zamišljen kao privremeno rešenje. I dok se u seriji Takeshi vraća u igru i on i Ichimonji će na kraju raditi zajedno, u stripu je pronađeno originalno i intrigantno rešenje, a ton i zapleti od te tačke na dalje se dosta razlikuju od televizije, dajući svemu jednu očajničku, možda i mučnu notu borbe protiv neprijatelja koji sa svakim porazom kao da postaje još snažniji i otkriva svoje veze u visokim krugovima moći.

No, ne bi se reklo da su baš ZAPLETI najvažniji deo ovog stripa. Ishinomori je jedan od najvećih manga autora u istoriji medijuma pre svega jer je, oslanjajući se na predloške koje je ostavio njegov mentor Osamu Tezuka, kreirao stil toliko nabijen akcijom i dinamikom da je svojeručno promenio senzibilitet mange uopšte, pogotovo njene „akcione“ strane. I ova kolekcija daje mogućnost da se čitalac upozna sa Ishinomorijevim eksplozivnim radom, po prvi put u finim, tvrdim koricama, sa sve kratkim bonus-stripovima na kraju.

Ishinomori je, naprosto, majstor akcije i umetnik energije. Njegove kompozicije su spektakularne a pripovedanje iako sasvim u skladu sa „filmskim“ dekompresijama i kadriranjima klasične mange, istovremeno i fantastično efikasno. Naravno da je potrebno u svakoj epizodi ostaviti dovoljno prostora za akciju i Ishinomori sebe ni malo ne štedi kada akcione scene dođu na red, crtajući tablu za tablom sumanutih vratolomija kakve su televizijski originali samo mogli da sanjaju da imaju.

Pričamo, dakle, o klasiku stripa za decu i omladinu, koji, uprkos svojim mračnijim momentima i zanimljivom (pod)žanrovskom svaštarenju zapravo nudi konzistentno moćno, zadovoljavajuće iskustvo. Preporuka je, svakako da se ovo kupi u tvrdo koričenoj kolekciji, a kome su draži digitalni radovi, evo kolekcije na Comixologyju.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version