U normalnom računaru imaš sitne tranzistore koji mogu da budu u dva stanja, nazovimo ih 1 i 0. Nema drugih stanja. Osam sitnih stranzistora zajedno može da zabeleži jedan bajt podataka. Ako imaš memoriju od jednog gigabajta onda znači da imaš memoriju sa 2^30 bajtova to jest 8 * 2^30 = 8589934592 sitnih tranzistora. Za razne operacije nad podacima nije toliko bitna memorija koliko veličina registara u CPU procesoru, i šta sve može da se radi s tim registrima. Moderni procesori su 64-bitni, pa kad radiš razne matematičke operacije opseg mogućih vrednosti rezultata je 2^64 različitih vrednosti. CPU dakle radi razne aritmetičke operacije, gde imaš ulazne podatke, jedan ili dva, i posle izvršenja operacije dobiješ izlazni podatak.
Kvantni računari ne rade aritmetičke operacije. Osnovna jedinica nije bit (s mogućim vrednostima 0 i 1), nego kubit, kome se ne zna vrednost, sve dok kubit ne "kolabira". Jednom kad kubit kolabira onda ima vrednost 0 ili 1. Ne mogu prosto da ti objasnim ovo kolabiranje, jer ni sam ne znam načisto. Ali znam sledeće. Jedan kubit sam po sebi ne znači mnogo. Potrebno je da ih imaš mnogo, i da su oni povezani tako da kad kolabiraju oni kolabiraju svi zajedno, i takođe da možeš da ih podesiš da kolabiraju tako da ti daju neki koristan rezultat. Glupo je da koristiš kubite za osnovne aritmetičke operacije, jer to je pomalo kao da bacaš kockice da bi izračunao zbir dva broja. Ali nije glupo da koristiš kubite da bi pronašao dva primarna broja koja pomnožena daju ulazni veliki broj. Tu nikakve proste aritmetičke operacije ne pomažu, nego moraš da isprobaš sve moguće kombinacije, dok ne ubodeš onu pravu. E pa, kvantni računari mogu da ubodu pravu kombinaciju u sekundi, dok normalnom računaru nije dovoljno ni "milijon godina".
