FANOVI, MANIFESTACIJE, SAJTOVI, BLOGOVI, UDRUŽENJA... > KOMPJUTERSKE IGRE, VIDEO IGRE, RPG, KLASIČNE IGRE...

Novinari koje najviše volimo

(1/110) > >>

ridiculus:
Ovih dana sam u pokretu, pa pristupam Mreži uglavnom preko mobilnog. Dakle, u ovoj uvodnoj poruci biću nužno kratak:

- Tom Chick
- Chris Donlan
- Richard Cobbett

Redosled nije bitan, i računao sam samo i danas aktivne ljude. Ima tu još ljudi čije pisanje volim (Ste Curran, možda Cassandra Khaw, drugi), ali ova trojica su izazvala najjači utisak.

Povodom Chicka, sećam se da je Meho negde rekao da ovaj ne razume neke igračke žanrove, što je verovatno tačno, ali meni nije ni bitno, kao što mi za potrebe uticaja na moja razmišljanja nije bitno ni da li se ja slažem s njim ili ne (recimo, možda najozloglašeniji prikaz igre IKAD, njegov Deus Ex). Nisu ni svi žanrovi jednaki. S druge strane, niko ne poznaje bolje od Chicka žanr strategija. NIKO.

Father Jape:
Ja prosto ne mogu da ne pomenem Miodraga Kuzmanovića i Slobodana Macedonića jer sam ipak proveo blizu deset godina čitajući igračku štampu samo na srpskom (bilo je svojevremeno i u Gameru dobrih tekstova, ili bar tekstova koji su meni u ono vreme bili dobri).

Ali na engleskom govornom području the first, last and always mora biti Kieron Gillen (on bi cenio referencu na Sisterse).

(Ja Chicka i nisam čitao osim o strategijama... dobro da znam da zaobiđem taj prikaz Deus Exa ako ikad nabasam na nj.)

Meho Krljic:
Dobro onda s moje strane:
 
Richard Cobbett je jedan od najboljih ikad u poslu koje sam čitao. Ima enciklopedijsko poznavanje medijuma ali mnogo važnije, ume da piše tako da istovremeno bude duhovit a da ne gubi nit izlaganja i, bez obzira da li piše prikaz ili opinion piece, da ponudi kompletnu informaciju PLUS svoje lično mišljenje bez posezanja za stilskim ili tehničkim trikovima. Donlan recimo često piše tako da krene od nekog svog intimnog doživljaja igre pa kroz impresionistički pristup negde u drugoj polovini teksta dotakne i "servisnu" informaciju, dok Cobbetta ne pamtim da sam ikada video da to radi. Kod njega je sve transparentno, konverzacijski pisano a opet potpuno nabijeno i informacijama i mišljenjima.
 
Kieron Gillen, naravno, jer je jako dobar autor, plus izmislio je New Games Journalism i ostao jedan od najboljih u ovom stilu pisanja ličnih, neretko ispovednih tekstova koji su, u njegovom slučaju, skoro uvek imali mnogo profesionalnog autoriteta da ne budu tek dnevnički izvadci tangencijalno povezani sa igrama, na šta ponekad njegovi epigoni znaju da zaliče (recimo Cara Ellison koja je sa vremenom skoro skroz otišla u te tangente).
 
Simon Parkin jer je čovek koji ima u pravom smislu te reči novinarski i publicistički izgrađen stil pisanja (i uostalom, piše za New Statesman ili The Guardian) a da istovremeno savršeno razume medijum i ume da piše jednako uverljivo i o borilačkim igrama i o nezavisnim walking simulatorima, i o Pokemonu i o GTA... Jedan kompletan autor kome samo fali da se malo raspojasa i napusti englesku uštogljenost da bi mi parirao Cobbettu u bici za tron.
 
Od mnogih dobrih ženskih autora koje rado trošim (Kat Bailey, pomenuta Cara Ellison, Leigh Alexander, Amanda Lange, pa i Ellie Gibson koju sam danas pominjao na drugom topiku), jasno je da na vrhu piramide mora stajati ONA. Keza MacDonald je žena koja se nalazi negde između Kierona Gillena i Richarda Cobbetta po lakoći sa kojom spaja ličnu ispovest sa objektivnim novinarstvom i još jedan je od autora koji piše sa takvom lakoćom i ubedljivošću da bi mogla da mi proda Bruklinski most samo kad bi ponudu sklopila u formi prikaza igre. Za razliku od dvojice pomenutih, malčice je više okrenuta japanskim igrama (živela je u Japanu jedno vreme) i tu demonstrira izvanredno poznavanje kulture a da nikada ne skrene u nekakav otakuizam. Njen muž, Kristan Reed je bio odličan autor takođe, ali ga je Keza u mom sistemu vrednosti pretekla. Njen prvi prikaz koji sam pročitao, recenzija Demons's Souls na Jurogejmeru, igre koja tad još nije izašla u Evropi ili Americi ne samo da me je naterao da igru naručim iz Hong Konga nego i na mapu postavila ženu koju ću rado pratiti kud god da krene.
 
Jeremy Parish mi je možda najomiljeniji američki autor koji, otkad je postao glavni urednik USGamera proživljava drugu mladost i ispaljuje ogromne količine tekstova svake nedelje. Parish je pisao sjajno godinama unazad (za 1UP, recimo), ali je sada, čini mi se na vrhuncu svojih moći, gde jednako koristi svoje encikopedijsko znanje, vrsno korišćenje ličnog u pisanju i lak, lepršav stil da omami.
 
Bonus shoutout mora otići  nekima koji nisu "zaista" gejming novinari ali su zadužili medijum pisanja o igrama. U prvom redu svakako Chet Faliszek i Erik Wolpaw, koje danas znamo kao Valveove pisce narativa (Portal i Portal 2, recimo), ali su početkom stoleća imali kultni sajt Old Man Murray na kome su udarani temelji pisanja o igrama koje danas, između ostalog rabe giganti poput Cracked. I, hajde, Tom Bissell koji je prozni autor i publicista, ali je gejmerima danas poznat kao scenarista poslednjeg Gears of War kao i sledeće igre koju radi poljska ekipa sa te igre, a izašla iz PCF i sada u Astronauts - The Vanishing of Ethan Carter. No, Bissell inače piše o igrama i neki njegovi novinski tekstovi (od kojih su neki sakupljeni u knjizi Extra Lives) su  među najboljim publicističkim napisima o igrama uopšte, recimo onaj izvanredni ispovedni tekst o tome kako je živeći u Ukrajini radio koks i igrao GTA IV dok više nije mogao da ih razlikuje.
 
 
*Počasni menšni svakako moraju ići kohorti odličnih autora koji rade ili su radili za Eurogamer i RPS, od Johna Walkera, preko Aleca Meera i Jima Rosignola, pa onda Quintina Smitha i meni veoma dragog Richa Stantona, sve do Nathana Graysona koji je vrlo osvežio Kotaku svojim prisustvom.

Meho Krljic:
Od domaćih, svakako ova dva momka koje Jape pominje, a pre njih Aleksandar Petrović i naravno nezaobilazni Nenad Vasović. Od mlađe ekipe Miodrag Kovačević mi je privukao pažnju svojim prikazima u SK ali se negde izgubio u međuvremenu.

Father Jape:
E da, i ja htedoh pomenuti OMM, i također — Jacija! Ben Krošo je uzeo čarlibrukerovskog angry young mana, pomešao sa adamsovsko-pračetovskim britanskim verbalnim humorom, i najbitnije, sabio u petominutni koncentrat koji ima šarene sličice!

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version