Nedostajalo mi je zime i snega u Beogradu, pa sam pomislila "hm, mogla bih da odem negde hladnije, na primer u Švedsku". Nekoliko dana nakon što sam se vratila pao je sneg i ovde (nemam ništa s tim), i da ovo sunce nije granulo i dalje bih imala osećaj kao da se nisam vratila. Šalim se naravno, Švedska i Srbija su dva sveta i u neke stvari ne bih poverovala da nisam videla svojim očima.
Na primer, koliko su im putevi ravni, bez rupa i uvek očišćeni (mada, nisu neki vozači, prošla sam pored tri sudara). Nema stranih tablica, što je razumljivo (parking u Stoholmu je basnoslovno skup; i ostale stvari su skupe), ali nema ni komšijskih tablica. Svi sa kojima sam razgovarala su ne samo znali engleski, nego i bili spremni da mi pomognu. Svetla su im konstantno upaljena u svim prostorijama. Kao nekome ko ide i gasi svetla čak i u tuđim kućama, na trenutke je umelo da mi postane jako neprijatno. Pogotovu noću kada sa ulice može da se vidi svaka prostorija svakog stana, a nigde živog čoveka (poput neke alternativne stvarnosti u kojoj mašine vladaju). Kad sam već kod mašina, sve im je automatizovano, od ulaznih vrata do benzinskih pumpa. Ikeu sam videla samo spolja, ali sam zato njene proizvode viđala skoro svuda. I tako, ima tu još gomila stvarčica, zato bih prešla na slike.
E da, znate kako prepoznajete turiste? Nose kape.
Belo i zaleđeno. Stalni epitet svakog pejzaža u Švedskoj.
Prva turistička destinacija. Vikinško groblje. Kamenje je navodno tako poređano da bi ličilo na brod.
"Bodljikavi" čuvari groblja.
Još malo smrznute prirode.
