SLOVENSKA MITOLOGIJA

[scallop]

Srbija pršti od neolitskih lokacija. Blagotin je samo jedna od njih.

[Аксентије Новаковић]

Moj favorit je iz sličnog kruga priznatosti u srpskoj arheologiji, prof. dr. Radmilo Petrović i knjiga ETRURCI I DERONI, Beograd, 2007.

Благодарим на препоруци, Скалопе.
Него, пре одређеног времена смо помињали Орбинија и његово Краљевство Словена, као и Порфирогенита, тј. његов "спис" О управљању царством.
Мислим да постоји огромна узрочно-последична веза између забрањивања Краљевства Словена и објављивања Порфирогенитовог "списа".
Порфирогенитов "спис" не постоји у оригиналу.
Нема оригинала, и то је већ први услов за муљачину и подметачину..
Постоји само препис тог "списа", сачињен у 17. веку, од стране ватиканских писара и клисара.
Препис тог "списа" је први пут штампан 1611. године, а затм је прештампан 1617. године.
Ствар је проста - прво се 1601. године објављује Орбинијево Краљевство Словена, затим ватиканским одлукама се то дело брже-боље забрањује, и након 10-16 година нам стиже наштелован одговор на Орбинија у виду наштелованог списа једног цара, Порфирогенита.
Да је реч о тешкој подметачни сведоче и помињања "Турске" и "Угарске" у наштелованом "спису" из 17. века, а које у време настајања тог списа (948-952) нису уопште постојале, нити су постојале и у време Порфирогенитове смрти (959).
Такође, постоје и места на којима Порфирогенит противуречи сам себи, час говори једно, час друго, а неки догађаји који су описани се дешавају након његове смрти, па је јасно да их није писао, осим ако није или васкрсавао, или неком клисару писару диктирао из гроба.
Лингвисти су открили и муљачину и подметачину са убацивањем одређених грчких речи и 17. века у "спис", а које се нису користиле у Порфирогенитово време.
Уопштено, нико заиста не зна шта је Порфирогенит заиста написао у 10. веку, јер тај оригинал не постоји, а ово што је од 1611. године презентовано је или потпуно прерађено, или изнова написано. Фалсификовано.
Зато сам и рекао, Порфирогенит сам по себи вероватно није био лажов, већ је брутално прекројен у 17. веку, и послужио је као противтежа Орбинијевом Краљевству Словена.
Иначе, лажи не могу вечно да опстану - најновије информације кажу да су Италија, Шпанија и Холандија избациле из наставних програма измишљотину о "досељавању Словена".
Што Његош рече: Пуче колан царевој кобили, окренуше кола низа страну

Srbija pršti od neolitskih lokacija. Blagotin je samo jedna od njih.

+1001

Хвала на постављеном линку. За Благотин сам чуо, али нисам знао детаље.
А за прекид истраживања не треба никаква теорија завере.
Довољно је видети колико дуго Народни музеј не ради...

Нема на чему Мићо.
За Благотин и покојног доктора археологије Станковића  сам такође чуо раније, али нисам био упућен.

Теорија завере или завера у пракси?
Све док се о оваквим открићима не учи у нашим школама, и све док се у њима изучавају лажи, постојаће пракса а не теорија завере.


Један линк, текст објављен у Гласнику Српског археолошког друштва.

ARHEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA VIŠESLOJNOG PRAISTORIJSKOG LOKALITETA BLAGOTIN U SELU POLJNA (ISTRAŽIVANJA 1991. GODINE) - SVETOZAR STANKOVIĆ, HASKEL GRINFILD

https://www.researchgate.net/profile/Haskel_Greenfield/publication/286071512_Arheoloska_istrazivanja_viseslojnog_praistorijskog_lokaliteta_Blagotin_u_selu_Poljna_istrazivanja_1991_godine/links/5665cd2108ae4931cd62614e/Arheoloska-istrazivanja-viseslojnog-praistorijskog-lokaliteta-Blagotin-u-selu-Poljna-istrazivanja-1991-godine.pdf


И нешто о доктору Станковићу.

Dr Svetozar Stanković - Nani
(1948–1996)

Avgusta meseca 1996. godine iznenada je preminuo naš dragi kolega i dugogodišnji saradnik Odeljenja za arheologiju dr Svetozar Stanković - Nani. Gimnaziju je završio u Ćupriji, a Filozofski fakultet u Beogradu. Od 1981. godine član je Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, zaposlen u Arheološkoj zbirci kao stručni saradnik, a kasnije po doktoriranju 1994. godine unapređen je u zvanje naučnog saradnika.

U srpskoj arheologiji ostavio je dubok trag, o čemu govori opus njegovih radova, kao i velika terenska aktivnost. Duga je lista arheoloških nalazišta na kojima je radio, bilo kao član istraživačkih ekipa ili kao samostalni rukovodilac, stalno tragajući za novim izazovima koje pružaju arheološka otkrića. Ovo nagomilano iskustvo pomoglo mu je da duboko prodre u tajne arheološke nauke, uvek insistirajući na modernom metodološkom pristupu i inovacijama koje on donosi. Među prvima je shvatio preimućstvo i korist kompjuterske obrade podataka koju je široko primenjivao u svojim istraživanjima. Nikada se u metodološkom pristupu nije zadovoljavao prosečnim ili dovoljnim već apsolutnim.

Takođe je važio za izvanrednog organizatora rada na terenu, bilo da se odnosilo na proces i dinamiku istraživanja ili na organizovanje života ekipe, pri čemu se stalno trudio da svojim saradnicima obezbedi što bolje i prijatnije uslove rada i boravka. U svojim istraživanjima nesebično je obučavao studente od kojih je stvarao prave specijaliste za određene poslove vezane za terenska iskopavanja.

Svoj puni stručni i naučni doprinos pružio je u istraživanju više praistorijskih i antičkih lokaliteta na području Donjeg Đerdapa - Ušće Kameničkog potoka, Knjepište, Mora Vagei, Borđej, kao i istraživanjem nalazišta sa teritorija opština Trstenik - Stragari, Lađarište, Blagotin. Ovde treba naročito istaći njegov rad na istraživanju lokaliteta Blagotin.

Posedovao je izuzetan umetnički talenat koji je pretočio u brojne arheološke publikacije slikajući tušem predmete u njihovoj punoj verodostojnosti. Važio je za jednog od vrhunskih ilustratora u jugoslovenskoj arheologiji, čiji su radovi predstavljali uzor mlađim kolegama koji su pronicali u tajne ilustrovanja arheoloških nalaza.

Svetozar Stanković - Nani, ili Toza kako smo ga često zvali, bio je oštrouman čovek, ponekad ironičnog nastupa, ali izvanrednog i raskošnog duha i nema onoga koji ga je poznavao da se sa ovim ne bi složio. I danas, skoro svakodnevno, među njegovim kolegama i prijateljima prepričavaju se šale i dosetke koje su iz njega bujicom izvirale.

Nažalost, sada možemo jedino živim sećanjem da ublažimo surovu istinu da Nani nije više među nama.

Miodrag Sladić, Beograd

Laguna kao pouzdana referenca

Иако Лагунин податак о Црњанском као историчару није потпун, свакако да представља тачну и поузданију референцу од твојих неутемељених "бисера":

kao istorijski podatak irelevantan
on čovek nije bio istoričar po struci

Пошто упорно тврдиш да Црњански није био историчар, можеш ли то и да докажеш?
Имаш ли ти било какав доказ да Црњански са историјом није имао никакве везе, или су твоје речи (као и увек) производ лупетања из незнања?
Види, не говоримо сад о античким Србима, не нагађамо о томе да ли је Тито био обогаљени металски радник или хабзбуршко копиле, већ говоримо о простој ствари која се тиче Милоша Црњанског, чији су лик упамтили и старији форумаши.
Ово ти је тест из опште културе.

Значи, одговори конкретним доказима на следећа питања:
1. Да ли је Црњански дипломирао историју 1922. године?
2. Да ли је Црњански као предавач и професор историје (али и србског и немачког језика) предавао у Четвртој мушкој гимназији у Београду, у периоду од 1922-1935 (са двогодишњим прекидом између 1928-1930, због одласка у Берлин на место аташеа)?
3. Да ли је Црњански положио и професорски испит из историје, пред комисијом коју су, између осталих, сачињавали тадашњи доктори историје и академици Владимир Ћоровић, Јован Радонић, Љубомир Јовановић?

На ова питања никако не можеш да приложиш никакав негативан одговор, јер Црњански јесте дипломирао историју 1922, и Црњански јесте предавао и био професор историје (али и србског и немачког језика) у Четвртој мушкој гимназији у Београду, и Црњански јесте положио професорски испит пред наведеном комисијом.

И зато су ове твој речи

kao istorijski podatak irelevantan
on čovek nije bio istoričar po struci

потпуно промашене, јер Милош Црњански је био историчар и по образовању и по струци, а његово историјско дело је итекако битно, јер се Црњански у њему, осим сопствених истраживања, ослања и на британског историчара Гордона Чајлда, који је одавно говорио и писао да није било никаквог "досељавања Словена на Балкан", као и на ирског археолога Мак Алистера, и шкотског професора археологије Стјуарта Пигота.
Брилијантност његовог историјског дела је потврђена и од стране легендарног професора доктора историје Реље Новаковића.
Доктор Новаковић је историјска истраживања Милоша Црњанског објавио под називом Непознати Црњански - Древни Срби на британском тлу, и то је урадио две деценије након смрти Црњанског.

Невезано за тебе, али кад већ помињем професора доктора Рељу Новаковића, и он се приклонио истинитој аутохтонистичкој историјској школи, тако да уз дело Непознати Црњански - Древни Срби на британском тлу свима препоручујем и дела:

- Име Срби кроз време и простор
- Србин римски цар
- Карпатски и ликијски Срби
- Још о пореклу Срба

  ni ne cudi me da se ti I skoljkan lepo slazete

Свесни се у свеснима проналазе, а несвесни (попут тебе) се не проналазе ни у друштву свесних, ни у друштву себи блиских несвесних.

[scallop]

O Porfirogenitu i njegovom ghost writer teamu nemam šta da dodam.


Mavro Orbini mi je značajan lik u romanu GRBOVNIK.


Nanija sam, posredno, ipak poznavao. Imao sam dobrog prijatelja, koji je sa ženom i troje dece odlazio na njegova iskopavanja da volontira. Zamisli, on sa Nanijem i ekipom kopa, žena i devojčice se maju oko kuhinje, a klinac donosi vodu na lokaciju. Sve u tom poslu ima svoju vrednost. Inače, moj prijatelj, kao radijski inženjer zaslužuje svoju priču. Iz hobija je obilazio naše Solunce i snimao intervjue sa njima. Sve do poslednjeg tada živog. Ko zna gde je ta kolekcija završila.

[Аксентије Новаковић]

Порфирогенит је потпуно завршена прича.
Доктор Живанчевић је  (у видео клипу којег сам раније постовао) изјавио да се швабска академија наука, притиснута доказима, одрекла своје романтичарске школе (код нас назване "критичком", нордијском, бечко-берлинском итд) још осамдесетих година прошлог века, и да је прихватила чињенице да никаквог досељавања на Балкан није било, те да су објавили књижурину са свим свим својим заблудама и грешкама, коју је његово супруга још двадесетак године донела и предала библиотеци Народног музеја.
Оно што знам да се дешава је да је Немачка следећа на реду (након Италије, Шпаније и Холандије) да из наставних програма избаци порфирогенезу о лажном досељавању нших предака на ове просторе.

Е сад, Херодот, шатро отац историје, је у својој Историји забележио да су Грци преузели писмо од староседелаца Балкана.
Грци су на Балкан стигли негде у 7-8 веку пре нове ере.
Чија је онда Минојска држава и Минојска култура на Криту?
Грчка никако није могла да буде, јер Грка у то време није било на Балкану.
И како то да линеарно А и Б писмо наводно није уопште дешифровано?
Па користили су погрешне кључеве за дешифровање.
Од 12 до 14 маја 2008. године је у Санкт Петербургу одржан један научни скуп, Конгрес историчара.
Ту се појавио италијански историчар, Ђанкарло Томацоли Тицијано, који је прочитао свој реферат, и изјавио да је заједно са професором Серафимовим из Бугарске, лингвистом, дешифровао линеарно А и Б писмо.
За дешифровање су користили "словенске" језике, и успешно прочитали све што је писано на Криту.
Историчар Томацоли је тад изјавио да је на Криту била успостављена "словенска" тј. србска држава - Минојска.
Његов реферат са тог научног скупа је објављен у књизи Претхришћанска словенска култура и прећириловска словенска писменост, издатој од стране Универзитета Александар Пушкин у Санкт Петербургу.
Међутим, најлуђе тек следи... Кад су се наши учесници са тог скупа вратили и показали закључке радићевцима, једини коментар од стране радићеваца је био: "Сваки од тих ваших скупова се одржава између дванаестог и четрнаестог маја. Мора да ти датуми имају неку магијску вредност за вас аутохтонисте"... 
Четири године након тога, у септембру 2012, Ђанкарло Тицијано Томацоли долази у Србију, на Међународну научну конференцију Ка изворишту културе и науке, која је одржана у Винчи.
Били су позвани и радићевци, али су одбили да дођу, и одмах су штампали памфлте у којима су тај научни скуп прогласили ненаучним. 
Овај Италијан није могао да верује шта се дешава...
Углавном, човек је тада изјавио, између осталог, да су Срби староседеоци а не дошљаци на Балкан , и да је све више и више научних доказа да је на Балкану зачета цивилизација.


Ово што си описао везано за свог пријатеља и његову жену и децу на Нанијевим ископавањима - е то је био дух, то је био ентузијазам, глад за открићима од великог значаја.
Данас је мало ентузијаста, археолози су више књишког и канцеларијског типа, ваљда очекују да се ствари саме од себе ископају, или да им неко са стране суфлира а они само да климају главом...

[scallop]

Порфирогенит је потпуно завршена прича.

Ово што си описао везано за свог пријатеља и његову жену и децу на Нанијевим ископавањима - е то је био дух, то је био ентузијазам, глад за открићима од великог значаја.

Ne volim dugačke tekstove. Uvek kažu manje.


Antička i klasična Grčka imaju vezu kao dupe i milhbrot. Linear B i alfabet isto tako. Moja kratka priča DRONJAVE GAĆE je posvećena mom pokojnom prijatelju koga pominješ.

[Аксентије Новаковић]

https://www.youtube.com/watch?v=Wcu6DDmlPlQ&t=2s

[Аксентије Новаковић]

ОТКРИВЕНИ ДРЕВНИ СЛОВЕНСКИ ХРАМОВИ У АМЕРИЦИ

У Америци су откривени древни храмови за које научници сматрају да су намерно уништавани почетком двадесетог века.
Један од храмова је откривен на плажи Брајтон (Њујорк), а други у Калифорнији на сат времена вожње од познате ''Силиконске долине''.
Текстови који су уклесани у стене су на "ћирилици" и по свему судећи представљају словенска божанства. На артефактима су пронађени читљиви натписи: МИР ЯРА, РУСЬ ЯРА, РОД, ХРАМ ЯРА, МАГ ЯРА итд.













https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/otkriveni-drevni-hramovi-u-americi

http://kultura-prozvetania.blogspot.rs/2014/12/blog-post_34.html


https://www.youtube.com/watch?v=H8FVuBE0k8w&t=68s

[Аксентије Новаковић]

https://www.youtube.com/watch?v=O5aRC09oLUw

[Аксентије Новаковић]

Ми допуштамо себи да на овом месту споменемо, да је, откако свет постоји, одувек било и кретања људи - појединаца и народа - као масе.
Зато смо донекле изненађени, што Walter Wüst није ни покушао, да прошири видике своје расправе, следећи кретање народа СЕРБОИ даље од Кавказа и црноморских отворених степа и равница.
Наиме, народу СЕРБОИ у то давно доба - без вештачког разграничавања земље, уобичајеног у касније доба, било је лако да - уживајући апсолутно неограничену слободу кретања, ствара од читаве Европе своје боравште...
Па ипак, он није могао да избегне бар напомену, која се намеће свом снагом логичности, да - уколико би се име СРБИНДА могло ПОМЕРИТИ ЈОШ ДАЉЕ НА СЕВЕР, "ЗАШТО ПОСТОЈИ ИЗВЕСНА ВЕРОВАТНОСТ", каже наш аутор, у том случају, старост VII. књиге ведских химни, могла би да се попење до 1000. или 1200. године пре Христа.

По Walter-y Wüst-y je:

"ОСОБИТОСТ VIII. КЊИГЕ ВЕДСКИХ ХИМНИ - СТВАРНОСТ, А УЗ ТO СЕ И ЈЕЗИЧНЕ ЧИЊЕНИЦЕ ИЗВАНРЕДНО ПОДУДАРАЈУ".

У закључку он каже:

"СЕРБОИ - ΣΕΡΒΟΙ - СУ ВАНИНДИЈСКИ НАРОД БАР ШТО СЕ ТИЧE ПЕРИОДА, У ЧИЈЕМ САМОМ ПОЧЕТКУ ЈЕ БИЛА СПЕВАНА НАВЕДЕНА ВЕДСКА ХИМНA, А СРБИНДА, απαξ λεγομενον, ЧУВА КРОЗ СТОЛЕЋА ЈЕДАН ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ ЗА НАС ЈОШ ОД НЕПОЗНАТОГ ДОМАШАЈA!''

Због огромне важности, коју налазимо и придајемо предходном Wüst-овом тврђењу, ми ове његове речи цитирамо верно и у оригиналу:

''SRBINDA EINEN GESCHICHTLICHEN HERGANG VON UNS UNBEKANNTER TRAGWEITE DURCH DIE JAHRAHUNDERTE RETTET''.

Ми смо при преводу допустили себи малу слободу, преводећи "RETTET" са "ЧУВА"; међутим, ауторова је мисао јача; он, наиме, није хтео да подвуче само појам "ЧУВАЊА", "ОЧУВАЊА", већ у првом реду "СПАСАВАЊА ", јер је назив СРБИНДА ЗАИСТА СПАСАО ОД ЗАБОРАВА НЕ САМО ЈЕДНО ИМЕ, КАКО ЈЕДИНКЕ, ТАКО ИСТО И НАРОДА, ВЕЋ УЈЕДНО И ДОГАЂАЈА, који се - у оном смислу, како га тумачи Walter Wüst - мимоилазили и најкомпетентнији ауторитети, доведени у заблуду учењем берлинско-бечке школе.

Било би недопуштено, да при крају ове анализе изоставимо значајну Wüst-ovu белешку испод управо изнетих коментара, јер он такође садржи важне елементе, који могу да послуже проширивању наше теме: КОЛИКО ЈЕ СТAРО ИМЕ СРБ, СРБИН, СРБИ и ДОКЛЕ СЕ ОНО ПРОТЕЗАЛО?

У споменутој белешци, наш аутор пише следеће:
"Овде треба још да дођу до изражаја два врло важна упоришта моје интерпретaције имена СРБИН-ДА, или - како он то формулише на немачком:

"Zwei ganz gewichtige Stützen meiner Deutung des Namens SRBINDA sollen doch hier... noch zu Wort kommen".

Прво упориште је претежност химни посвећених Индри у VIII-oj књизи Веда, а друго: Hillebrandt-ova теза "ИНДРА-ВРТРА", коју ја бескрајно одобравам (uneingeschränkt beipflichte). По тој тези, ВРТРА је најпре био "ЛЕДЕНИ ДЕМОН", стран Индији, кога су Индијци узели из Кашмира, или пак са северо-запада. А у истој химни, само 24 стиха даље, јавља се исти АХИШУ, но овога пута у вези са СРБИНДА. Тако је - помоћу једне мале "странпутице", читалац упућен према:

"ЗЕМЉАМА, КОЈЕ СЕ НАЛАЗЕ НА СЕВЕРУ",

где влада

"inforimis hiems'' - "гадна зима" и

"где ледени џинови окивају речне токове и опседају воду".

О победи над ВРТРОМ, "леденим демоном" говори се у Ирану и у Јерменији...

Што се демона ВРТРЕ тиче, Abel Bergaigne каже за њега, да је он час стварни непријатељ, а час пак "демон"...
Па утолико пре можемо да се сагласимо с Walter-om Wüst-om, прихватајући његово резоновање о: СРБИНДИ КАО O СТВАРНОМ ЛИЦУ И ВОЈСКОВОЂИ, КОЈИ ЈЕ КАО "ЛЕДЕНИ ЏИН" НАПРАВИО ПОХОД НА ИНДИЈУ СА СЕВЕРА, или са СЕВЕРО-ЗАПАДА.

Одавде ова истраживања улазе у домен историчара, који би у самом почетку требало да узму у обзир Јована Рајића и његово тврђење, да је:
"... ДЕРВНО ОТЕЧЕСТВО СЕРБСКО СИБЕРИЈА БИЛА", па је по Србима и име добила. Ово је заиста тема, која - колико знамо - још никада није била узета са сврхом озбиљног проучавања. А та студија би могла да вине све нас - жедне истине - веома, веома далеко!

Додамо ли свему томе, да су - с друге стране - црноморска обала, Балкан, Подунавље и Централна Европа такође северо-западно од Индије - имамо се над чим замислити!...

И само да се још једном сасвим кратко вратимо Walter-y Wüst-y, савесном научнику, упркос његовом избегавању да се упусти у предмете према којима је германска берлинско-бечка школа нетрпељива.
Јер - по свој прилици, и несвесно се измичући тој нетрпељивости, он је ипак додирнуо најделикатније проблеме, створивши тиме солидну базу за извесна нова изучавања.
Ево још једног примера у том смислу - при крају своје студије о ведском Србинди, он се пита:

"Најзад, да ли су Птолемејеви Περιερβιτοι (Nobbe, V, 9., 16.) у ствари настали од Περι – σ- ερβισοι (тј. ПЕРИЕРБИДОИ-ПЕРИСЕРБИДОИ уз интервокални нестанак сигме (-σ-), како то обично бива у грчком?"

Уистину, због свих недостатака грчког писања страних имена, имамо разлога да верујемо, да се у наведеном примеру ради о бази СЕРБИДОИ...

И да при исписивању ових редака останемо у нади, да ће обрађивање овога проблема да наставе сербски научници, чији је то дуг према сербском народу.

*

Извор и назив дела:

Наслов: Über das Alter des Ṛgveda und die Hauptfragen der indoarischen Frühgeschichte

Стране: 264, 208

Аутор: Walther Wüst

Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes
Vol. 34 (1927), pp. 165-215

Издање: Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes, Том 34

Сарадници: Universität Wien. Indogermanisches Institut, Universität Wien. Institut für Orientalistik

Издавач: Selbstverlag des Orientalischen Instituts, Universität Wien, 1927

Линк: https://archive.org/stream/WaltherWstberDasAlterDesgvedaUndDieHauptfragenDerIndoarischenFrhgeschichte/Walther%20Wüst%20%20-%20Über%20das%20Alter%20des%20Ṛgveda%20und%20die%20Hauptfragen%20der%20indoarischen%20Frühgeschichte#page/n0/mode/2up

[Аксентије Новаковић]

Narod koji se bojao da mu nebo ne padne na glavu

Antički pisci pisali su kako se Iliri plaše samo jednog – da im nebo ne padne na glavu.
Najnovija arheološka otkrića bacaju drugačije svjetlo na tu priču.
Iz godine u godinu pronalaze se opservatoriji i astronomske strukture po cijelom Balkanu – Kresnik u Sloveniji, Mali sveti Anđeo i Nakovana u Hrvatskoj, Vatin i Bogovo Gumno u Srbiji, Cocin kamen i Kokino u Makedoniji, Dolni Glavanak, Beglik Taš, Staro Železare, Buzovgrad, Miškova Njiva, Nenkovo, Pobiti Kameni i Zlatosel u Bugarskoj...

Ovi opservatoriji nam otkrivaju da drevni stanovnici Balkana nisu bili nikakvi primitivni urođenici koji su lupali kašikama i lajali na mjesec, već je od Alpa do Crnog mora i od Dunava do Jadrana postojala veličanstvena civilizacija sa visokim znanjem geometrije, fizike, matematike i astronomije, čiji tragovi još uvijek leže zakopani slojevima zemlje i zaborava.
Civilizacija koja je posmatrala zvijezda iz “straha da se nebo ne sruši na zemlju”.
Odakle našim drevnim precima tolika opčinjenost astronomijom?
Da li se nekad u prošlosti zaista desila katastrofa neslućenih razmjera, a oni joj svjedočili?
Da li je nakon nje bilo potrebno ponovo mapirati promjene na nebeskom svodu?

Istraživači su širom svijeta zabilježili više od 500 legendi o potopu među raznim narodima i plemenima. Biblija nas izvještava o Noi, grčka mitologija poznaje Deukaliona, u Babilonu je ekvivalent Ep o Gilgamešu... u Australiji Aboriđini kažu da su duhovi jednom potopili svijet.
Na drugom kraju zemaljske kugle Inuiti prenose da je stari svijet nestao u vodama.... slične mitove nalazimo i u Sjevernoj Americi, Africi, Evropi...
Čini se da čitavo čovječanstvo duboko u svojoj podsvijesti čuva sjećanje na neku veliku kataklizmu.

Kad se ovi mitovi razmotre kroz prizmu geologije, biologije, paleontologije, botanike, oceanografije, metereologije i arheologije oni postaju izvještaj o jednom strašnom događaju koji je zauvijek promjenio svijet.
Zaleđeni mamuti, masovna izumiranja živih bića, izmješane kosti životnija, radioaktivni slojevi sedimenta, jezera nastala od meteorskih kratera, pomjeranje zemljine kore, vulkaske erupcije, poplave, zemljotresi, podizanje planinskih lanaca, alke po brdim Bosne, morske školjke na vrhovima planina...

U mitu o Faetonu, Faeton, sin boga Sunca, Helija tražio je od svog oca da provoza njegova sunčeva kola.
Helij je pokušao odgovoriti sina, ali nije uspio.
Konji, nenavikli na ruke Faetona otrgli su se kontroli, sunčeva kola prošla su preblizu Zemlje i izazvala požare, poplave, zemljotrese, smrzavanja, čak su se i vrata pakla otvorila.
Feton je poginuo, a Helij nije htio ponovo sjesti u svoja kola sve dok mu se svi bogovi nisu poklonili.

Iz radova i knjiga brojnih znanstvenika: Immanuela Velikovskyog, Otta Mucka, Richarda Firestonea, Allena Westa, Simona Warwick-Smitha, D. S. Allana, J. B. Delaira... dobijamo ključ za tumačenje Mita o Faetonu, biblijskog potopa, Epa o Gilgamešu...
To je odsjaj kataklizme u sjećanju čovječanstva, jednog ciklusa kosmičkih katastrofa.
Lanac događaja započeo je prije 40 000 godina, kulminirao u globalnoj katastrofi prije 12 000 godina, a završio prije 7500 godina.
Uzrok je prema svemu sudeći bila eksplozija supernove, čiji je fragment prošao kao u mitu, "preblizu Zemlji" i uzrokovao kolosalno pustošnje.
Sunce je prekrio oblak prašine i nije htjelo "sjesti u svoja kola", sve dok mu se "svi bogovi nisu poklonili", odnosno dok zvjezde nisu bile ponovo vidljive na noćnom nebu.
Velika završnica bio je opći potop.

Godine 1995. ekspedicija arheologa, geologa, pomorskih biologa i geofizičara predvođena profesorima sa Columbia Univerziteta, Walterom Pitmanom i Williamom Ryanom postavila je radikalnu hipotezu.
Tvrdili su da je Crno more nekad bilo slatkovodno jezero, sve dok Sredozemno more nije probilo kopnenu barijeru i izazvalo potop izljevajući vodu snagom 200 puta većom od Nijagarinih slapova. Pet godina kasnije, profesor Robert Ballard (koji je otkrio Titanic), pronašao je ostatke drvenih kuća na dubini od 90 metara ispod površine Crnog mora.
 Potop su datirali na 7500 godina i poklapa se sa nastankom Vinčanske kulture.

Iako cijeli ljudski rod ima nejasnu predstavu neke davne kataklizme, postoji samo jedan narod koji je taj događaj zapamtio i obilježio točno u dan.
Narod kojeg su milenijima tjerali sa ognjišta, a on je ipak ovdje opstao.
Samo jedan narod čiji kalendar počinje prije 7527 godina, na dan kad mu je nebo palo na glavu.

Goran Šarić

[Аксентије Новаковић]

Srpski dvoglavi orao i albanska praznoglava kokoš

Nema naroda bez simbola, ali ima vještačkih nacija koji nemaju svoje simbole, pa su prisiljeni ukrasti tuđe.
Kad ti je bečki dvor formirao nacionalni identitet, najbolje je ukrasti srpske simbole.
Ovih dana čitav svijet obišle su slike albanskog igrača koji rukama pravi znak dvoglavog oral, a ujedno i velike Albanije koja ima oblik orla.
Odakle Albancima dvoglavi orao na grbu?

Krajem 19. i početkom 20. stoljeća najveća fobija Austro-Ugarske i Vatikana bila je Srbija.
Radili su sve da spriječe prelazak Srbije preko Drine i izlazak na Jadran.
U tu svrhu formirali su naciju od raznih nomadskih plemena različitog jezika, različite vjere, različitog porijekla i nazvali ih Albanci.
Ta novostvorena nacija trebala je svoje heroje i simbole.
Za simbol su im izabrali dvoglavog orla sa grba Nemanjića, a kao glavnog nacionalnog heroja preuzeli su srpskog kneza Đurađa Kastriotića Skenderbega, porijeklom iz srpske porodice Brankovića.
Skenderbegovi roditelji nisu se zvali Ramuš i Ljuljeta, nego Jovan i Vojislava.

Dvoglavi orao jedan je od najstarijih srpskih simbola i poput ocila, simbolizira spajanje dva svijeta - duhovnog i zemljaskog.
Simbolizira i prožimanje istoka i zapada, kao u onoj poznatoj rečenici koja se pripisuje svetom Savi: "Srbija je istok na zapadu i zapad na istoku."
Nalazimo ga već kod Hetita u Maloj Aziji u drugom mileniju prije nove ere.
Hetiti su bili narod srodan Srbima i Slavenima, koji su današnjoj Turskoj nametnuli svoju vlast lokalnim semitskim i huritskim plemenima.
Za vrijeme rimskog carstva koristili su ga i rimski carevi. 19 rimskih careva rođeno je u Srbiji.
Jedino je u Italiji rođeno više rimskih careva, nego u Srbiji.
Jedan od njih bio je i Gaj Valerije Licinijan Licinije, poznat po Milanskom ediktu koji je kršćanstvu dao ravnopravnost, kojeg je donio zajedno sa još jednim rimskim carem iz Srbije, Konstantinom iz Niša.

Prema predanju i drevnim rodoslovima, Nemanjići su vodili porijeklo od cara Licinija.
Dvoglavi orao bio je simbol Nemanjića, ali i ostalih srpskih srednjovjekovnih porodica: Lazarevića, Mrnjavčevića, Kastriotića...
Suprotno od onog što papagajski ponavljaju istoričari u Srbiji, dvoglavi orao nije vukao porijeklo iz Vizantije koja pod tim imenom nikad nije ni postojala, nego ga je srpsko plemstvo isticalo kao dokaz svoje nezavisnosti i prava na prijestolje u Carigradu.
Sutra će ti isti istoričari učiti srpsku djecu da su Nemanjići u stvari Albanci, "Nimani".

Kako je srpska srednjovjekovna država svoj epicentar imala u današnjoj sjevernoj Albaniji i na Kosovu, tako je Austro-Ugarska najpoznatiji simbol srpske srednjovjekovne države pripisala novostvorenoj albanskoj naciji.
Ali simbol se otvara nama onoliko koliko smo se mi spremni otvoriti simbolu.
U rukama Albanaca (koji toliko voli Kosovo i Albaniju da je više puta odbio poziv da igra za tzv. Kosovo i igra za tuđu reprezentaciju) dvoglavi orao ne predstavlja čežnju Srba prema carstvi nebeskom, ne predstavlja stapanje istoka i zapada, dugovnog i fizičkog, u njihovim rukama to je praznoglava kokoš napunjena lažima vatikanske kuhinje i bečko-berlinske istoriografije.

Goran Šarić

[Аксентије Новаковић]

Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика.
Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна.

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика.
Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна.

Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика.
Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936)

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично.
Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски.
Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца.
Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима.
О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

http://www.rasen.rs/2018/06/erbis-sibre-ili-obrnute-srpsko-hebrejske-veze/#.W0rfgU9HPKQ

[Аксентије Новаковић]

Goran Šarić, doktor nauka, sve popularniji u Srbiji zbog svog rada u oblasti istorije, u ekskluzivnom intervjuu za Komersant, govori o pitanju uloge države u razvoju autohtone škole, o značaju istorije u savremenoj geopolitici, o Vatikanu, o opasnosti novog rata na našim prostorima, o Kosovu, o Republici Srpskoj, te mnogim drugim važnim pitanjima…


1. Sve više se govori o faktima koje razotkriva, tzv. autohtona škola. Šta bi bio najvažniji, najpametniji ili prvi potez vlasti u Srbiji i drugih država u regionu uopšte na tom polju? Šta i na koji način može ili treba država da uradi?

Postoji razlika između drugih država i Srbije. Jedino u Srbiji nastojanja da se iznese istina o našem poreklu nemaju nikakvu podršku vlasti i izazivaju otpore tzv. akademske zajednice. U Sloveniji, Janež Janša koji je dva puta bio premijer Slovenije i predsjednik najjače partije, drži govore na promocijama autohtonističkih knjiga. U Hrvatskoj je predgovor za autohtonističku knjigu o poreklu Hrvata fakultetskog profesora Ivana Jurića napisao ni manje ni više nego ministar znanosti Dragan Primorac, a predgovor za knjigu “Hrvati i autohtonost” Ivana Mužića pisao je akademik Mate Suić, arheolog. Muftija Muamer Zukorlić u svojoj knjizi “Drevna Bosna” tvrdi da su Bošnjaci potomci Ilira. O albanskim političarima i istoričarima da ne pričamo, za njih su Nemanjići Nimani, Vinča je njihova kultura, itd. Kad se Srbi svoga odriču, zašto drugi to ne bi preuzeli?

Prvi potez nadležnih ministarstva trebao bi biti formiranje centra za strateške studije koji bi okupio eksperte iz raznih naučnih grana i disciplina. Njihov zadatak bio bi da očiste udžbenike od falsifikata i podmetanja. Srbi su specifičan narod jer pamte kraće od kišne gliste. Jedini narod koji o istoriji uči iz udžbenika svojih neprijatelja. Da bi jedan takav centar uopšte bio formiran, srpska elita, ukoliko postoji, trebala bi sastaviti srpsku paradigmu i narativ, a toga nema.


2. Na kom je sve to nivou generalno u Srbiji i u regionu?

Sav teret pao je na leđa pojedinaca, entuzijasta i zaljubljenika u istoriju koji rade o svom trošku. Takav je primer Vesna Pešić i njena izdavačka kuća “Pešić i sinovi” koja je objavila nekoliko stotina naslova iz područja skrivene i prećutane istorije. U Srbiji tzv. stručna i akademska javnost uporno ignorira dokaze i otkrića iz raznih grana nauka koji potvrđuju našu autohtonost. Ako se bilo koji naučnik tome protivi biva ismijan, šikaniran, ostaje bez zvanja. Situaciju u Srbiji najbolje ilustrira progon koji je doživio najveći arheolog sa ovih prostora, pokojni Đorđe Janković. On je imao toliko intelektualnog poštenja i moralnog integriteta da javno obznani svoja istraživanja koja su pokazala da Sloveni na Balkanu žive bar od 1. veka i nakon toga zamalo nije spaljen kao “naučni jeretik”.


3. Ljudi često razmišljaju „istorija je prošlost, to nije važno“. Da li možete dati jednostavniju sliku za širu javnost o tome zašto bi konkretno za Srbiju obaranje „berlinske škole o seobi Slovena“ i prihvatanje novih saznanja bilo veoma važno na geopolitičkom ili geoekonomskom nivou?

Na svojim predavanjima često obuhvatim razdobolje od Lepenskog Vira do modernog vremena. I uvek kad dođem do 7. stoleća kažem: “Sad zaboravite sve što sam rekao i zamislite da smo došli na Balkan.” Toliko je neznanja i zabluda u poslednih 1300 godina naše istorije, da bi veliki posao bio da se bar taj period očisti od krivotovorina. Dogmu o seobi Slavena treba srušiti pre svega zato što nije istinita. Seoba je uvek bilo i to nije sporno. Ali važno je da naglasimo da su Sloveni živeli na Balkanu i pre i posle 7. veka. I migrirali sa Balkana i na Balkan i pre i posle.

Da istorija nema svoje implikacije na geopolitičkom nivou, onda se ne bi svi ti silni narodi toliko trudili da dokažu svoju autohtonost. Istorija jednog naroda je isto što i detinstvo jednog čoveka. Kao što čoveka zauvek definira detinstvo, tako narod definira prošlost, dela njegovih predaka. Bez kontinuiteta, bez čuvanja zaveta i uspomena svojih predaka, to više nije narod nego rulja koja će završiti kao ekonomsko roblje onih naroda koji se svoje istorije sećaju. Narod koji ne poznaje svoju prošlost, nema budućnost.


4. Pominjete često pitanje Ilira, posebno važno pitanje u ovom trenutku za Kosmet?

Čitava ideologija Velike Albanije počiva na ideji da su Albanci potomci Ilira. Ako je njima u borbi za Kosovo važno da dokažu da su Iliri, kako onda Srbima to može biti nevažno? Istorijsko pravo je jedan od glavnih argumenata u međunarodnoj politici. Kada Srbi postanu svesni da su oni potomci antičkih stanovnika Balkana, onda će na pravi način valorizirati svoju baštinu, pa time i Kosovo, svetu zemlju Ilira i Slavena i Srba. Otimanje Kosova počelo je krivotvorenjem istorije, povratak Kosova počinje pisanjem istinite istorije, one koja se stvarno desila.


5. Jedna od stvari oko koje se ukrštaju koplja u našem regionu, a tiču se istorijsko-kulturnog nasleđa našeg regiona, ćini se da su i stećci. Šta su, po Vašem mišljenju, stećci? Da li se može govoriti o tome kome ili kojoj naciji u regionu pripadaju? Šta stećci uopšte prikazuju, kakvi su to simboli ili motivi na njima?

O stećcima ne postoji konsenzus u naučnoj zajednici. Nisu dovoljno istraženi, jer se ne uklapaju u paradigmu o nama kao došljacima u 7. veku. Manji broj stećaka ima srednjevekovno poreklo, ali kad analiziramo stećke na njima često nalazimo simbole drevnih civilizacija, poput Egipta ili Partskog carstva i raznu drugu predantičku simboliku. Postavlja se pitanje, ako su stećci nastali u srednjem veku, ko je ispisivao antičke simbole na njih, nepismeni bosanski čobani?

Stećci već na prvi pogled izgledaju starije od rimskih nadgrobnih spomenika, sloj zemlje je i dvostruko deblji na njima nego na antičkim grobovima. Način sahranjivanja pod stećcima je identičan onome kako su sahranjivani drevni Iliri. U dubrovačkoj arhivi ne postoji ni jedan dokument o gradnji stećaka u srednjem veku, niti u narodu postoje predanja o tome. Politička situacija u srednjem veku, stalni upada Franaka, Ugara, Bugara, Turaka… nije bila pogodna za megalitsku gradnju, niti su postojale tehnike kojima se može podignuti stećak od 30 tona i transportirati na gotovo 2000 metara nadmorske visine. I koji bi motiv bio za takav jedan kolosalni podhvat, izgradnju više od sto hiljada stećaka?

Iz svega navedenog jasno je da su stećci drevni tragovi neke nama nepoznate civilizacije koja se jednom davno protezala od Alpa do Crnog Mora. Simbolika, običaji i način sahrane te civilizacije i srednjovekovnih stanovnika Balkana ukazuje na kontinuitet, graditelji stećaka, ta kultura megalita, bili su naši preci.


6. U Srbiji se takođe često da čuti da je „Vatikan glavni neprijatelj“. Koliko je to istina, a koliko laž?

Imao sam prilike čitati stotine vatikanskih dokumenata i konstatacija da je “Vatikan glavni neprijatelj” je nažalost tačna. Fridrih Niče je govorio da je papstvo poslednja utvara propalog rimskog carstva. Čitava istorija Vatikana je istorija laži, prevara, perverzija, nasilja i ubijanja. Dovoljno je pomenuti Gabriela Amortha, najvećeg katoličkog egzorcistu koji je izjavio da je: “Satana u Vatikanu.” To je najveća svetska korporacija, religija im je samo paravan za politiku. Kada su Staljina upozorili na snagu Vatikana, on je upitao: “Koliko tenkova oni imaju?” SSSR je imao 63 000 tenkova, pa ga je Vatikan preko pape Poljaka, Vojtile, rasformirao bez i jednog tenka.


 7. Sve više se govori o mogućem ponovnom sukobu na prostoru bivše Jugoslavije. Ukoliko bi morali, koju tačku tog prostora bi ocenili kao najkritičniju? Koliko Vam se čini realnom opasnost od novog rata na našim prostorima, uopšte?

Mir 1995. nije bio odluka eks-Ju republika nego je nametnut od strane zapadnih sila, pre svega SAD-a i Velike Britanije. Kao što je i rat 1991. nametnut spolja, od istih aktera, iako su među jugoslovenskim političkim i obaveštajnim strukturama imali svoje ljude. Velika Britanija kao naš vekovni, arhetipski neprijatelj i u vreme ovog intervjua šalje pedesetak svojih agenata u BiH pod izgovorom da spreče “ruski uticaj”. Britanska politika ne bira sredstva da ostvari cilj. Cilj je Rusija što dalje od Balkana i neće prezati ni od čega, pa tako ni rata.

Prva na udaru biće Republika Srpska koju su britanski lordovi označili većom pretnjom za svoje interese od islamskih fundamentalista u Bosni i Hercegovini. Sve je jasno, samo ih treba dobro slušati i sve što oni kažu protumačiti suprotno. Čim njihovi mediji poput N1, Radia Slobodna Evropa, Nedeljnika, Danas, Vremena… nekog napadnu, mi ga trebamo podržati, a od onog što oni afrmišu treba bežati glavom bez obzira.


8. Za kraj, Vaša poruka našim čitaocima?

Kao što pomoću ega pojedinac lakše prevladava ovozemaljski život, tako je nacija ego cele zajednice. Kad zajednica prosperira, onda je i pojedincu bolje.
Naša tela nisu samožive jedinke, nego simbioza 50 000 milijardi ćelija. I umesto da svaka ćelija radi sve, one su podelile uloge, jedne se bave odbranom organizma, druge transportom hranjivih tvari… tako se stvara sinergija. Tako telo postaje više od samog zbroja njegovih delova.

Zato pozivam sve ljude u Srbiji da dođu na moja predavanja u sklopu turneje “Trijumf savjesti” koja počinje u septembru u Jagodini, a završava u Beogradu u decembru i da učeći o prošlosti zajedno ispišemo budućnost. Nema sudbine osim one koju sami stvorimo!


http://komersant.rs/2018/07/22/ekskluzivni-intervju-dr-goran-saric/

[scallop]

Samo ću da dodam da sam u toj agendi bar poslednjih 30 godina i o tome svedoče RAŠANI, a i sve što sam kasnije napisao.

[Аксентије Новаковић]

На теми Свецко2018 сам написао ко од свих Срба игра најбољи фудбал, али питање је зашто баш Западни Срби играју најбољи фудбал?
Одговор је зато што су га они измислили, а не Енглези.

Овај текст је објављен у сфрј штампи 1973. године, и реч је о признатом археолошко-историјском открићу.
Можда се старији и сећају овога?

Фудбал се није родио у Енглеској, већ у Далмацији - још пре наше ере...


http://www.yugopapir.com/2018/07/zanimljiva-jugoslavija-fudbal-se-nije.html

[Аксентије Новаковић]

Jezik pčela i jezik Ilira

1927. godine, austrijski profesor zoologije Karl von Frisch objavio je knjigu “Aus dem Leben der Bienen” ( Iz života pečela) u kojoj je dokazao da jezik nije svojstven samo za ljude jer i pčele imaju kompleksan sistem komunikacije.
Trebalo je proći 46 godina da znanstvena zajednica prihvati to otkriće, te je Frich konačno 1973. nagrađen Nobelovom nagradom.

Pčelinji jezik je jezik plesa.
Kroz ples pčela preko apstraknih simbola poznatih drugim pčelama pokazuje gdje se nalazi hrana u odnosu na košnicu i sunce i na kojoj udaljenosti.
Pčele uvijek plešu u pravcu sunca, prave osmice, a pokretima repom označuju udaljenost hrane od košnice.
Napisane su stotine radova i knjiga o jeziku pčela.

Čudno je da toliko znamo o jeziku pčela, a o jeziku Ilira sveznajuća bečko-berlinska istoriografija ne zna ništa, ili neće da zna.
Tako najveći engleski stručnjak za Ilire, John Wilkes kaže da su Iliri govorili jezikom od kojeg ni jedan trag nije preživio.

Ako je iko trebao zapamtiti jezik Ilira onda su to Cincari.
Oni su na Balkanu više od 2 000 godina.
Potomci su autohtonog stanovništva (Ilira, Tračana, Dardanaca) i rimskih legionara, pripadnika 5. rimske legije.
Ime im dolazi od latinske riječi “quinque” koja znači pet.
Očekivalo bi se da je njihov jezik mješavina latinskog i jezika antičkih stanovnika Balkana.
Jezik Cincara je mješavina latinskog i srpskog.
Da su Iliri, Tračani i Dardanci govorili neki drugi jezik, onda jezik Cincara ne bi bio spoj latinskog i srpskog, nego latinskog i tog fantomskog jezika.
Da su Iliri govorili albanski, onda bi cincarski bio mješavina latinskog i albanskog.

Zašto se u albanskom ne osjeća utjecaj starog latinskog jezika iz vremena Rimskog carstva? Nego samo talijanskog i rumunjskog, a znamo da su im Talijani i Rumunji stvarali jezik u 19. i 20. stoljeću.
Zašto se u latinskom ne osjeća utjecaj albanskog?
Ako su Albanci Iliri, onda su vjekovima živjeli pored Rimljana što bi se moralo osjetiti i u međusobnoj razmjeni riječi latinskog i albanskog, a ta razmjena ne postoji.
Sa druge strane, imamo stotine latinskih riječi u srpskom, ali i stotine srpskih riječi u latinskom.

Kad zastupnike bečko-berlinske sekte pitamo zašto baštinimo toliko puno običaja, tradicija i vjerovanja autohtonog stanovništa Balkana prije 7. stoljeća, oni nam kažu da smo to preuzeli od njih kad smo se doselili.
Ako smo preuzeli kultove, način izrade ukrasa, način pečenja hljeba, pogrebne običaje, odjeću, kape, opanke... zašto nismo preuzeli ni jednu jedinu riječ?

Da su Iliri govorili albanski, u današnjem srpskom bi moralo biti bar 20-30 posto albanskih riječi. Da su Iliri govorili bilo koji jezik koji nije srpski, te riječi bi morale postojati u našem jeziku, bar dio njih. Nije moguće da smo od Ilira preuzeli sve osim riječi.

Kako to da bar na nekom usamljenom jadranskom otoku (ostrvu) kao što je Susak gdje nije bilo dodira sa vanjskim svijetom nije ostao neki “ilirski” jezik?
Ili bar njegovi tragovi? Kako to da ni jedna izolirana planinska populacija, ni jedni stočari, ni jedni nomadi, u Crnoj gori, Dalmaciji, Hercegovini... nisu zadržali taj jezik ili bar neke njegove riječi? Hrvatsko Zagorje je mjesto gdje možda i više od 2 000 godina nije bilo ozbiljnijih ratnih sukoba. Regija koju su zaobilazile vojske i ratovi.
Kako to da bar tamo, u osamljeni selima Bednje nema ni jedne jedine riječi tog “ilirskog” ili albanskog jezika?

Od Vardara do Triglava nigdje, ni u jednom selu ne postoji neka populacija koja je zadržala bar jednu riječ tog "ilirskog" ili albanskog jezika.
Da li je moguće da su Slaveni u 7. vijeku išli od sela do sela i zatirali baš sve govornike tog fantomskog ilirskog jezika?
Mađari su hiljadu godina vladali Hrvatskom, pa nikad nisu nametnuli mađarski, čak ni u Međimurju koje je na samoj granici sa Mađarskom, a Slaveni su navodno nametnuli svoj jezik na cijelom Balkanu bez da su nekim djelovima Balkana ikad vladali.
Turci nisu 500 godina uspjeli nametnuti turski u Makedoniji, Mlečani 1000 godina romanski u Dubrovniku, a Slaveni navodno svoj jezik nameću kao zarazu, čak i u mjestima gdje nikad nisu ni bili vlast.

Stoljećima su Vatikan, Beč i Carigrad srpsko-hrvatski u svojim dokumentima nazivali ilirskim.
Svi naši drevni pisci su naš jezik nazivali ilirskim.
Postoje desetine riječnika još od srednjeg vijeka koji srpsko-hrvatski nazivaju ilirskim.
Nikad niko albanski ni neki drugi jezik nije zvao ilirskim.
Jedino logično riješenje je da su stanovnici Balkana isti jezik pričali i prije 7. vijeka i poslije njega.
I u antici i u srednjem vijeku i do danas.

Iako stručnjaci tvrde da od ilirskog nije ostalo ništa, našao sam nekoliko riječi.
Sveti Jeronim koji je bio Ilir iz današnje Bosne i Hercegovine prevodi ime "Tihius" na jeziku Ilira kao tih.
I danas postoji ime Tihomir, ne kod Albanaca, nego kod nas.
Brat Stefana Nemanje zvao se Tihomir.
Za piće od zobi koje su Iliri pili sv. Jeronim piše da se zvalo "zobaja".
Antički pisci poput Pseudo-Aristotela navode da su Iliri pravili odličnu medovinu.
Rimski povjesničar Priscus koji je rođen i živio u Panoniji kaže da su autohtoni stanovnici Balkana tu medovinu na svom jeziku nazivali "medos".
Na kojem se jeziku med kaže med?
Ni na albanskom, ni na latinskom ni na engleskom.
Jedino na našem.

Prema legendi pčela i med su dar koji je Bog dao Adamu i Evi kad ih je istjerao iz Rajskog vrta.
U slavenskoj mitologiji pčela je mitski predak Slavena i pomoćnik Beloboga.
Od pčelinjeg meda pravi se medovača koju su pili naši drevni preci - Iliri, Tračani, Dardanci, kasnije Nemanjići, a do danas se pije od Istre do Šumadije.
Ne znam kako se med kaže na jeziku pčela, ali se na jeziku Ilira zvao - med.

Goran Šarić

[akhnaton]

@Akсентије, заборавио си да додаш и Келте који су такође пили медовину. Као и то да је пчела била један од симбола владарског достојанства у земљи пирамида, истој оној коју би данас унгачаке да својатају. Краљевста титула владара те земље је била "Онај од пчеле и шаша", да не говорим о томе која птица им је била света,
 Сиви Соко.
Многе ствари нису онакве каквим су их представљали, а још су мање онакве каквим их "прогресивисти" представљају.

[scallop]

Eh, med, medved i medovina su mi omiljena kombinacija. Zašto je naš jezik ima, a niko drugi - nema? Recimo, u engleskom je honey, bear i mead. Samo kod medovine nisu izvitoperili. A, što se tiče Kelta ili Gala, imena nisu važna, Beograd su osnivali, a u Irskoj ise zakucali jer nisu znali na plivaju.

[Аксентије Новаковић]

@Akсентије, заборавио си да додаш и Келте који су такође пили медовину. Као и то да је пчела била један од симбола владарског достојанства у земљи пирамида, истој оној коју би данас унгачаке да својатају. Краљевста титула владара те земље је била "Онај од пчеле и шаша", да не говорим о томе која птица им је била света, Сиви Соко.
Многе ствари нису онакве каквим су их представљали, а још су мање онакве каквим их "прогресивисти" представљају.

Можда бих и додао да је текст мој 
Пчела је била и један од симбола Кловисовог оца Хилдерика, а соко је једна од птица које су повезане са Стрибогом (друга је орао, исто као код Перуна).
Хах, прогресивисти, па по њима ће још да испадне како су цивилизацију стварали они који нису умели у исправном стању да одрже ни онај Гранд хотел у Мозамбику. 

Eh, med, medved i medovina su mi omiljena kombinacija. Zašto je naš jezik ima, a niko drugi - nema? Recimo, u engleskom je honey, bear i mead. Samo kod medovine nisu izvitoperili. A, što se tiče Kelta ili Gala, imena nisu važna, Beograd su osnivali, a u Irskoj ise zakucali jer nisu znali na plivaju.

+1

Али су и тако закуцани у Ирској наставили да верују у богињу Дану

[Meho Krljic]

Eh, med, medved i medovina su mi omiljena kombinacija. Zašto je naš jezik ima, a niko drugi - nema?

Pa, ima u ruskom, pretpostavljam da su to te slovenske veze među našim jezicima.

[Father Jape]

I u češkom, i u staroslovenskom.

[scallop]

Eh, med, medved i medovina su mi omiljena kombinacija. Zašto je naš jezik ima, a niko drugi - nema?

Pa, ima u ruskom, pretpostavljam da su to te slovenske veze među našim jezicima.

A što da nema veze? Nije, valjda, stiglo sa severa sa Varjazima? Arktička medovina? Dokle će da opstaju ti naopaki putevi seoba? Moraću da sakupim snage i da dovršim "Puteve seoba". I u češkom i u staroslovenskom? Sad će da se jave i poljski istoriografi? Samo nikako da bude odavde. Nego, da mi objasniš kako su Rusi tako lako, očas posla, prihvatili čirilicu stiglu od Klimenta i Nauma. I njih su potisnuli sa Ćirilom i Metodijem. Taj staroslovenski Bugari lepo zovu starobugarskim, a Makedonci staromakedonskim. Njima prisno, a nama treba da bude strano.

[Father Jape]

Staroslovenski jeste loš naziv, Old Church Slavonic (to jest kod nas bi bilo starocrkvenoslovenski) je bolji. Budući da je bio baziran na solunskom varijetetu, sigurno je bliži bio onome što se tad govorilo u Bugarskoj nego onome što se govorilo u Rusiji, ali svejedno.

U svakom slučaju, pošto medved nalazimo i u južno- i zapadno- i istočno-slovenskim jezicima, vrlo je verovatno da je naziv nastao još u protoslovenskom/praslovenskom periodu .

[Аксентије Новаковић]

Која стара црква, који староцрквени језик?
Били смо мутави пре "цркве" или шта?
Ај што се подваљује жвакалица да нас црквењаци описменише, ал још ће да испадне како су нас научили и да зборимо...

[scallop]

Staroslovenski jeste loš naziv, Old Church Slavonic (to jest kod nas bi bilo starocrkvenoslovenski) je bolji. Budući da je bio baziran na solunskom varijetetu, sigurno je bliži bio onome što se tad govorilo u Bugarskoj nego onome što se govorilo u Rusiji, ali svejedno.

U svakom slučaju, pošto medved nalazimo i u južno- i zapadno- i istočno-slovenskim jezicima, vrlo je verovatno da je naziv nastao još u protoslovenskom/praslovenskom periodu .

Tačno tako. Nazivi su uvek loši i izvedeni sa određenom namerom. Recimo, ako je "bliži onome šta se tada govorilo u Bugarskoj", koji jezik se tada govorio u Bugarskoj? Bugari ga sigurno nisu govorili kad su tamo stigli, ali im je bilo SLIČNO.

[akhnaton]

Можда бих и додао да је текст мој 
Пчела је била и један од симбола Кловисовог оца Хилдерика, а соко је једна од птица које су повезане са Стрибогом (друга је орао, исто као код Перуна).
Хах, прогресивисти, па по њима ће још да испадне како су цивилизацију стварали они који нису умели у исправном стању да одрже ни онај Гранд хотел у Мозамбику. 

Eh, med, medved i medovina su mi omiljena kombinacija. Zašto je naš jezik ima, a niko drugi - nema? Recimo, u engleskom je honey, bear i mead. Samo kod medovine nisu izvitoperili. A, što se tiče Kelta ili Gala, imena nisu važna, Beograd su osnivali, a u Irskoj ise zakucali jer nisu znali na plivaju.

+1

Али су и тако закуцани у Ирској наставили да верују у богињу Дану

Hahahahahahahahaha, misliš na one koji ljube kravlju stražnjicu, mažu se balegom? Hahahahahahahahaha. Hiljadama godina su im Ljudi Maru, bili pred nosem takoreći pa ne napraviše išta. Ungačake.   




Irci, ili Eri, ljudi boginje Dane ili čak onoga koji daruje - Daboga, nisu se plašili da plivaju, nego su malo prilegli da se odmore. 

[Аксентије Новаковић]

Nimrod- God Bacchus; 2025-2000 B.C.E
The Creation of the First World Empire

Nino/Nimrod, the first great conquerer of the known world, is depicted as the God Bacchus, but his surname is Belov: Belbog (White God) from acient Serbian mythology, and later Slavic; however, Belbog is the same God as Bacchus .

Bocharti argues that Nino, Nimrod, is referred to as Bacchus; in Hebrew, Nino is called “gibor” which means the powerful, or strong (Samuelis Bocharti).

Ioannis Zonarae claims that ancient Serbs viewes Bacchus, Belbog, as the greatest among Gods, and, furthermore, Bacchus is depicted as a bull because it was sacrificed to him as a giftl the mother of Bacchus was the Goddess of the Earth (Ioannis Zonarae).

Additionally, Ioannis argues that Romans called Belgob Bacchus, and the Greeks called him Dionysus which is a combination of two names: Dios/God, and Naissus/Nis (Serbia): the birth place of Bacchus (Ioannis Zanarae).

Eusebii ways that Nimrod, ca.2054-2002 B.C.E. was the first conqueror in world history: he conqquered the whole acient world; Bocharti adds that Nimrod conquered West Asia in only 17 years (Eusebii Papphili).

When Nimrod finished his conquests, he built Vardun, Babylon. Arabs call Babylon Baghdad; Baghdad is actually Bacchus` sity (Samuelis Bocharti).

In Vardun (Babylon), Semiramis, Nimrod`s wife, constructed a huge temple in the middle of the city to Bacchs: Nimrod with eight levels; consequently, this was the famous Tower of Babel from the Old Testament: the first wonder of human ingenuity in the world (Diodorus).

Bocharti ways that Nimrod`s army became knows as Aryans. This is because Nimrod`s army consisted of professional hunters; the God of hunting in Serbian mythlogy is called Arion: consequently,we get Arions/Aryans (Samuelis Bocharti).

Kaj Birket-Smith adds, and claims that Nimrod`s extremely fast and succesful conquest can only be explained by his military superiority in all aspects compared to all other Middle-Eastern states.

George Barton claims that Assyrians called Nimrod “Ninsar” which means Nino-tsar, but he also adds that all Assyrian emperors were caller tsars; however, the Assyrian did not have the letter “cifa” and instead of tsar, we get shar. This is also the title of the Persian kings: Shah (George Barton)

Jacque Pirenne says that Sumerians called Nimrod Ur-Nina which means lord Nino; Archibald Sayce adds that on a cuneiform scripture from Assyria it says: “Ur Nina sar Sirburla” : Lord Nino Serbian/Serb emperor (Archibald Sayce).

Sayce also says that next to Mesopotamia, there is a moutaing called Sirabeli, and a city of south of Aleppo called Zerbi. In Arabic, letter “zita” always replaces letter “sima”; thus, the city Zerbi is in reality Serbi (Archibald Sayce).

Consequently, the information provided by Pirenne, Sayce, and as we see later, other sources, this can only mean that Nimrod: Nino was a Serb, and the rightful successors of the Vincan culture or Serbian.
Diodorus says that Nimrod conquerd the whole acient world, and after his conquest of India, Nimrod held the first world triumph in history while sitting on a elephant during the celebration (Diodorus).

Triumph literally means a hymn to Bacchus: Nino


Stephen L Harris, Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985.

Walter Raleigh, History of the World pp. 358-365

[Аксентије Новаковић]

[scallop]

Za Šarića je u redu, ali Nimrod i slični izazivaju mučninu kao od prežderavanja. 

[Аксентије Новаковић]

Одржаће Шарић пуно предавања по Србији у наредном периоду.

[Аксентије Новаковић]

Скалоп је у дослуху са Шарићем; скоро је писао о смокви и миграцијама са југа на север, а ево га сад и Шарић о томе. 


Kako su Mađari na Balkan donjeli livade, Turci bubrege, a Austrija bitange ili gdje ćeš smokvom na Rusiju?!

Piše neka bitanga kako je riječ smokva dokaz da Balkan i Podunavlje nisu pradomovina Slavena, jer kao Rusi, Bjelorusi i Ukrajinci koriste perzijsku riječ za smokvu "inžir".
Kaže bitanga: "da su došli sa Balkana zadržali bi riječ smokva".
Ovo je lijep primjer koliko su bečko-berlinski sektaši posvađani sa logikom, mozgom i na kraju istinom.
I najluđi authtonista je direktor svemira za njih.

Srbi danas koriste riječ "hiljada" za slavensku riječ "tisuća".
Znači li to da prije doticaja sa grčkim nikad nisu znali za broj 1000?!
A ostali Slaveni su znali?!
Srbi ne koriste narodne izraze za mjesece u godini, a znamo da su ih nekada koristili.
U dubrovačkoj arhivi postoji dokument gdje se kaže: "u mjesecu decembru ili na srpskom prosincu."

U malom selu Kolinde Grabar Kitarović za "jastuk" koji je turska riječ kaže se "kušin" (talijanski "cuscino").
Srbi su nekad koristili riječ "čakšire", a danas "pantalone", znači li to da su prije dolaska Turaka hodali u gaćama?
U Srbiji i Bosni česta je perzijska riječ "dušman", za neprijatelja.
"Livada" je mađarska riječ.
Mađari u naše krajeve dolaze tek u 10. i 11. stoljeću, što po logici bečko-berlinske sekte znači da prije 11. stoljeća na Balkanu nije bilo livada.
"Bubreg" je turska riječ.
Da li smo prije dolaska Turaka imali bubrege?
Dalmatinci za magarca, svoju autohtonu životinju kažu "tovar", a to je mađarska riječ.

Česti su primjeri da strani naziv uđe u jezik, iako već postoji domaća riječ.
Nekad je potpuno istisne i domaća riječ bude zaboravljena.
Pogotovo u trgovini i sama riječ "dućan" je turcizam, "shop" je engleska riječ, u Istri i Dalmaciji koriste i riječ "butiga" (francuski "boutique").
Kad narod kupuje nečije proizvod, usvoji i njihovu riječ za taj proizvod, pa tako Dragana Mirković najviše voli "sok od džusa".

Prema najnovijim znanstvenim istraživanjima, koja se poklapaju sa zapažanjima naših starih autora, Balkan je pradomovina Slavena.
Sa njega su Protoslaveni prema Rusiji otišli krajem ledenog doba.
Ranije nisu ni mogli jer je sjeverna Evropa bila pod ledom.
Migracije su išle iz smjera juga prema sjeveru, sa Balkana prema Rusiji.
A prema logici bečko-berlinske sekte područje iza Karpata je prapostojbina Slavena u vremenu kad su tamo jedva polarni medvjedi preživljavali.

Poznati povjesničar i lingvista, Radovan Damjanović, dokazao je da su Rusi došli sa Balkana preko riječi "vjeverica".
Iako kod Rusa postoji ta riječ u starijim spisima, danas uglavnom korsite noviju riječ "belka" za vjevericu, što ukazuje da su se tek kasnije susreli sa polarnom vjevericom.

Od kad su preci današnjih Rusa otišli sa Balkana do kada su se prvi put ponovo susreli sa smokvama prošlo je nekoliko tisuća godina.
Kada su milenijima kasnije trgovali sa turksijim narodima i Perzijancima, po inerciji su preuzeli njihovu riječ.
Riječ "smokva" održala se u ruskom jeziku i danas, postoji i ruski specijalitet koji se pravi kuvanjem voća bogatog pektinom (jabuke, dunje, šljive i plodovi jarebike) i zove se sušena rajska jabuka ili smokva.
Ta poslastica bila je u svijesti Rusa zamjena za arhaično rajsko voće koje su jeli dok su živjeli na Balkanu.

Poljaci, Česi, Slovaci i Slovenci koriste riječ figa, koja je sinonim za smokvu, pa se tako riba Smokva (lat. Labrus mixtus) u Dalmaciji naziva figa.
Da su Slaveni došli na Balkan u 7. stoljeću, vjerovatno bi preuzeli riječ lokalnog stanovništva za smokvu, a ne bi do danas imali svoju.
U većini evropskih jezika riječ za smokvu dolazi iz latinskog, ali ne i kod nas.
Upravo je smokva dokaz naše autohtonosti na ovim prostorima.
Korijen riječi "smokva" je "mok" od mokro i praslavenski prefiks "s" - "smok".
Otuda i riječ "šmek" što znači ukus.
Ono što je ukusno luči vodu u ustima i usta postanu mokra.

Livade su postojale prije Mađara, a bubrezi prije Turaka, ali bečko-berlinske bitange su nam, iako je "bitanga" mađarska riječ ovdje posijali Austrijanci, koji su krajem 19. stoljeća od naših studenata u Beču pravili janjičare.
Ti janjičari su se poslije vraćali na naše fakulteti i krivotovrili povijest svog naroda za račun Habsburga.
I ovaj nevješti pokušaj sa smokvama je primjer njihovog zatrovanog uma i obio im se o glavu.
Riječ "smokva" dokaz je da smo oduvijek na Jadranu jer: ne samo da nismo preuzeli latinsku riječ za smokve koja je danas prisutna u većini jezika Evrope, nego se riječ "smokva" zadržala i u Rusiji.
Gdje ćeš smokvom na Rusiju!

Goran Šarić

[scallop]

Logika je nenadjebiva, ali nije popularna. Ne možeš izmajmunisati logiku, možeš je samo privremeno potisnuti.