FILMOVI, TV SERIJE, ANIMACIJE > DOMAĆA OSTVARENJA, LOW-FI VIDEO

Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...

<< < (2/128) > >>

---:
PARTIZANSKA ESKADRILA
režija: Hajrudin Krvavac
scenario: Đorđe Lebović, MIljenko Smoje

review by Crippled Avenger

Podsetio sam se PARTIZANSKE ESKADRILE Hajrudina Krvavca, kojom se u suštini zaključuje opus našeg najortodoksnijeg akcionog reditelja, Ako bi se za Žiku Mitrovića moglo reći da je bio Don Siegel jugoslovenskog filma, za Hajrudina Krvavca bi se moglo reći da je bio Brian G. Hutton.

Krvavčev striktno akcioni rollercoaster pristup WW2 filmu u PARTIZANSKOJ ESKADRILI ulazi u arhaičnost i krizu. S jedne strane, sam Krvavac se reciklira u filmu pošto pravi pastiš svojih motiva - running against the clock diverzije iz MOSTA, napada na protivničke aerodrome iz DIVERZANATA, rad ilegale iz VALTERA. U ovoj fazi svoje karijere, Krvavac nije uspeo da taj pastiš učini iole koherentnim, i zato je PARTIZANSKA ESKADRILA pre svega epizodičan film koji slabo drži pažnju u svom nimalo nežnom trajanju. VHS rip koji sam ja gledao traje 114 minuta, a vidno nedostaju određeni delovi, dok IMDB navodi da jugoslovenski cut filma trahje 130 minuta dok je za izvoz napravljena kraća verzija.

Kad je reč o svetskim okvirima, PARTIZANSKA ESKADRILA je već bila žestoko zastareo film. Naime, izašla je 1979. godine, deset godina posle svog internacionalnog pandana BATTLE OF BRITAIN Guy Hamiltona, a nije izgledala ništa naprednije od njega. Krvavčev rukopis je u ovom trenutku i formalno već bio prevaziđen.

Ako tome dodamo da su specijalni efekti rađeni u Čehoslovačkoj, u Barandovu, pošto su oni imali razvijeniju tradiciju fantastike na filmu nego mi, slobodno se može reći da jugoslovenska kinematografije već u tom trenutku nije bila spremna za delo ovakvog zamaha, i da je bila prilagođena za neku drugu poetiku.

Kao i u svakom filmu velikog autora, i u PARTIZANSKOJ ESKADRILI možemo naći zanimljive stvari. Recimo, kada vodeničareva unuka kreće u partizane, deda je ne upozorava na metke, Nemce i sl. - samo joj kaže, "Čuvaj obraz". Priceless.

Ili, recimo, dog fight kada Nemci jure Smokija u klisuri, on navuče Nemca da se ukuca u stenu kao Will Smith vanzemaljca u INDEPENDENCE DAYu. To je jedan od lepih standarda WW2 filmova o avionima.

Zatim, imamo barem tri situacije u kojima pilotov partner biva ranjen ili ubijen, i tu su evidentno Krvavac, Lebović i Smoje malo preterali i ponavljaju se.

A opet imamo i saharinski slow motion u kome Radoš Bajić i Suada Avdić trče jedno prema drugom. Suadu u partizanskoj uniformi, pokosi rafal iz nemačkog aviona, i ona u tom trenutu nastavlja da trči prema radošu ali ovog puta u seoskoj nošnji. Ovde je hajrudin napravio jedno žestoko stilsko gaženje, koje je posle spoofovano milijardu puta u američkom filmu, međutim, lepo je podsetiti se na vreme kada su reditelji na ovim prostorima actually pokušavali da vladaju stilom.

što se podele tiče, imamo nekoliko klasičnih postavki - Smokija & Batu, koji međutim nastupaju odvojeno i nisu tandem u borbi; zatim Faruka Begolija i Bekima Fehmiua koji neizbežno jesu tandem; zatim Radoša Bajića u fazi dok je bio mlad, lep i visok momak; Zlatu Petković kao partizansku radistkinju koja ima simpatije za Bekima i nastavlja svoje wet dream oblikovanje revolucije čiji je osnov u POVRATKU OTPISANIH.

Freaky Nazi pilota igra Radko Polič, u prvoj od svojih brojnih Nazi uloga. Ipak, Polič ga ne karikira previše i u ovom filmu ponajmanje ima Krvavčevih tradicionalnih masakriranja Nemaca kojima je inače bio sklon i po čemu je jako sličan Brianu G. Huttonu (setimo se WHERE EAGLES DARE).

Kad je reč o istorijskoj utemeljenosti, PARTIZANSKA ESKADRILA je apsolutno neautentična i nema nikakve veze sa stvarnim razvojem RV i PVO. kad je reč o tehničkoj preciznosti, film je takođe potpuno netačan. za razliku od Guy hamiltona čiji BATTLE OF BRITAIN stremi tehničkoj autentičnosti, Krvavac nije imao podršku dovoljno ambicioznih producenata ne bi li iznajmio španske Me-109 i sl. tako da se u PARTIZANSKOJ ESKADRILI leti na svemu i svačemu.

Pozicija PARTIZANSKE ESKADRILE u istoriji WW2 letačkog filma vrlo je zaniljiva pošto se Krvavac nije tačno odlučio da li je ovo lovački film tipa BATTLE OF BRITAIN gde se sve bazira na dogfightovima i bombarderskog filma tipa DAM BUSTERS koji je više guys on a mission tip filma. Krvavac meša ove tipove filma i mislim dato nije dobro pošto lišava svoje junake jasnih taktičkih ciljeva usled čega je i publici teško da prati.

Kada se sve sumira, PARTIZANSKA ESKADRILA je u hardverskom smislu bitan film u istoriji naših WW2 akcijaša. Iako anahron i smušen, ovo je film velikog reditelja koji u sebi donosi egzotičnost i ekskluzivnost letačkog filma u kinematografiji u kojoj 30 godine posle ovoga ne umeju da snime dvoje ljudi kako razgovaraju. Za sećanje su svakako scene napada dvokrilca na voz i krađa aviona sa aerodroma koju izvode Žare i Dalibor (Ljubiša Samardžić i Radoš Bajić). sasvim dovoljno kad se podvuče crta.

* * / * * * *

crippled_avenger:
Iskoristio sam reprizu remek-dela Žike Mitrovića НОЖ da se malo podsetim ovog velikog filma i da ga privolim na kasetu.

Svaki put kada gledam ovaj film, otkrijem nešto novo i još se snažnije ubedim u ogroman značaj ovog pojedinačnog ostvarenja za našu kinematografiju.

NOŽ je u postavci klasičan whodunit. Izašao je 1967. godine, i zanimljivo je da izuzev whodunit elementa nema nikakvih drugih žanrovskih zahvata a nešto suspense scena na samom licu mesta u tri-četiri navrata apsolutno spadaju u asortiman whodunita.

Mitrović ne pokušava da iskorači van tog koncepta, ali ga na neke druge načine prilagođava sebi i Srbiji.

Pre svega, iako je film čist whodunit, sa blagom stilizacijom, pre svega izraženom u likovima policajaca i vrlo čistog urbanog miljea, Mitrović u najboljoj tradiciji žanra koristi ubistvo kao primer pucanja jednog socijalnog čira iz koga se izlivaju brojne frustracije društva.

U prikazu tih stvari, Mitrović je jako hrabar i subverzivan. Hrabrost se vidi u rešenju sa home moviejem u kome imamo razvratne žurke popularnog pevača, na kojima se vidi promiskuitet, pa čak i striptiz koji izvode pratilje rukovodilaca. Ovaj Mitrovićev home movie u kontekstu 1967. spada u red edgy rešenja na svetskom nivou.

Subverzija je evidentna na nivou vrlo provokativnog detalja kada direktor diskografske kuće odlazi na razgovor kod inspektora i kaže im da je čuo kako su oni otkrili mračnu stranu nekada besprekorne zvezde. Oni ga upitaju otkud on zna za to, a direktor im kaže sda je nekada radio za policiju, da ima i dalje svoje kontakte tamo gore. Kada ga inspektori optuže da je on sve vreme znao za pevačevo ponašanje a da je u koječemu i sam učestvovao, direktor kaže da je on o svemu obaveštavao one gore ali da je društvo iz nekog razlog imalo interes da pevaču to oprosti, ali da će sada možda morati i da se distancira.

U ovoj razmeni, Mitrović vrlo hrabro prikazuje jasnu spregu Službe državne bezbednosti sa srpskim show businessom, prikazuje svet u kome se ljudi šalju iz policije u druge sfere sistema kako bi potkazivali, i kako Služba za svoje interese rado toleriše nemoral.

NOŽ je vešto scenaristički postavljen. Mitrović postavlja seriju osumnjičenih, a susopense gradi time što inspektori jako puno energije troše na osumnjičene koji imaju eksplicitan motiv i neobično se ponašaju, ali je publici jasno da oni nisu ubice. Sam ubica je logično postavljen, ne može se reći da se baš lako pogodi ko je, ali će lutanja inspektora biti dovoljan generator suspensa i za one koji odmah provale.

Zanimljiv je efektan spoj inspektorske oštroumnosti i forenzičara koji često bivaju zanemareni u whodunitu. U ovom konkretnom slučaju oni imaju značajan uticaj na rasplet slučaja.

Ono što je najvažnije u filmu NOŽ a što naši autori posle Mitrovića retko postižu jeste da je Beograd sa jednim ovakvim krimi-zapletom deluje uverljivo. Nažalost, Beograd 1967. je jedno građanski emancipovano mesto za život za razliku od današnjeg i postoje neke institucije poput policije i zakona koje imaju veći autoritet nego danas, pa sama ta izvesnost funkcionisanja sistema daje žanru određenu uverljivost.

Mitrovićeva egzekucija teksta je energična. NOŽ je policijski procedural, nije akcioni film, ali Mitrović mu daje odličan tempo i rado oslobađa kameru kada to situacija zahteva.

U svakom slučaju, NOŽ spada među retka remek-dela našeg filma. Ukoliko ga neko ima u nekom digitalnom obliku, rado bih se dokopao kopije.

* * * * / * * * *

crippled_avenger:
Rerunovi na Pinku su poslužili kao podsetnik na još jedan klasik Žike Mitrovića - UBISTVO NA SVIREP I PODMUKAO NAČIN I IZ NISKIH POBUDA, krimić iz 1970. u kome Mitrović nastavlja svoju estetiku srpskog krimića.

Anatomija ovog filma je potpuno drugačija od NOŽA i moglo bi se reći da je reč o nešto slabijem filmu od ovog spotless remek-dela, međutim ipak ovaj film nije ništa manje zanimljiv.

Pre svega, ovi filmovi se anatomski razlikuju po tome što je NOŽ crno-beli a UBISTVO NA SVIREP I PODMUKAO NAČIN I IZ NISKIH POBUDA u boji, što naravno potpuno menja pristup filmu i ubacuje ga neposredno u arenu sa savremenim filmovima tog tipa, za razliku od blage arhaiziranosti fakture u NOŽU.

U tom kontekstu, a imajući u vidu raspadnute kopije sa kojiih se naši filmovi telekiniraju i puštaju, reč je o filmu koji jako malo zaostaje za tadašnjim kinematografskim tokovima. UBISTVO... jeste nešto iza tadašnjeg Holivuda, ali je sasvim u ravni francuskog policijskog filma.

U formalnom smislu, ponovo je reč o zanimljivom scenariju u kome se kombinuju prospektivni i retrospektivni pristupi pripovedanju s tim što pored direktnih svedočenja koja se aktiviraju kao fleš-bekovi postoje i vrlo uspeli i sugestivni fleš-bekovi proistekli iz gestova i situacija koji spajaju dve radnje kao deja vu.

Milje u kome se film dešava je takođe zanimljiv. Žika odustaje od policajaca kao glavnih protagonista i u centar pažnje smešta novinara koji paralelno sa policijom istražuje ubistvo poznatog beogradskog ginekologa (čemu će se kao temi kasnije vratiti Miki Stamenković, Žikin redovni pomoćnik režije, u NEKOJ DRUGOJ ŽENI). Film se, takođe, ne bavi toliko samom whodunit misterijom, koliko koristi kriminalističku priču da bi se preorijentisao na liniju francuskog političkog filma u kome se matrice žanrovskog filma, poput melodrame ili krimića koriste kao podsticaj za polemičku dramu.

Slično je i u UBISTVU... gde se priča o ubistvu amoralnog i razvratnog, i najverovatnije biseksualnog ginekologa (vrlo zanimljiv prikaz gej miljea, vrlo homomaskulin što je redak pristup) koristi kao ulaz u svet kontrolisanih medija, trome policije, sudstva svedenog na nivo cirkusa, ilegalnih abortusa, podzemnog kockanja, samačkog života i svingeraja, kao i prvih oportunih pokušaja kapitalističke organizacije.

Recimo, jedan od motiva je unovčavanje polise za životno osiguranje, što sugeriše o uređenosti društva. Danas je takav motiv u našem filmu gotovo nezamisliv.

Zanimljivo je koliko Žika Mitrović, oduvek etiketiran kao režimski reditelj, zapravo vrlo zdravo kritikuje titoističke institucije i to na najzdraviji način, iz drugog plana, kroz žanrovski film.

crippled_avenger:
Sinoć sam ritualno pogledao BALKANSKA PRAVILA u pokušaju da konačno shvatim o čemu se u tom filmu zapravo radi.

To je umetnički čin za koji se zagrevam već godinama i konačno sam ga obavio.

Gledajući vrlo fokusirano i sa solidnim poznavanjem istorije i rada naših bezbednosnih službi, uspeo sam da dokučim o čemu ovaj film zapravo govori. Naravno, investirana koncentracija je nešto što apsolutno prevazilazi fokus koji čovek treba da ima gledajući film, kao što i moje predznanje prevazilazi ono koje prosečan srpski a još manje strani gledalac može da ima.

Ukratko, postigao sam nemoguće.

Međutim, postigavši nemoguće, shvatio sam još da su BALKANSKA PRAVILA jedan iz korpusa najbitnijih filmova za razumevanje celokupne srpske nesreće. Naime, u opvom filmu, koji bi se ukratko mogao definisati kao neo-barokni (neo u kontekstu talasa francuskog filma koji su predvodili Beineix, Besson i Carax) psihodelični udbaški kič, Bajić pokušava da uđe u samu srž deluzije šta su Milošević i njegovi saigrači, neizlečivo fascinirani fetišizacijom službi bezbednosti zapravo mislili o sebi.

Oni su sebe, a o tome ovaj film neposredno svedoči, doživljavali kao neku vrstu prljavog temelja Srpstva koji će svojim mahinacijama, ubijanjem i opštim kriminalom s jedne strane i pomaganjem Crkve, nadri-konzervativizmom i nacionalizmom s druge strane učiniti da se srpskom narodu više ne dese tragedije iz prošlosti.

Taj hipepatetični krcunovski fetiš prljanja ruku radi svetle sudbine naroda snažno postoji u ovom bizarnom filmu.

Uostalom sam Krcun je u ovom filmu fetišizovan kroz pojavu Bate Živojinovića koji ga igra kao junaka većeg od života.

Rečju, BALKANSKA PRAVILA su pokušaj mistifikacije i kanonizacije Službe državne bezbednosti i objašnjavanja zašto je ona temelj našeg društva.

Ono što je naročito zanimljivo jeste taj artistički pristup fetišizaciji Službe koji u stranom filmu snimljenom u slične svrhe, zapravo ne postoji. Dok se strani film koji pokušava da podseti na nesumnjivi značaj službi bezbednosti u opstanku jednog društva snima u stilskim okvirima šund-kinematografije, u najboljem smislu te reči, BALKANSKA PRAVILA su osmišljena kao freska, kao delo koje će svoje svedočanstvo uobličiti u jednu trajnu umetničku vrednost.

Finansijeri filma, među kojima je nesumnjivo i Služba državne bezbednosti, su, po ko zna koji put odigrali na pogrešnu kartu, odabravši pogrešnog reditelja i scenaristu i naročito glumca, a tu mislim na Branislava Lečića, pokazavši da nisu sposbni da snime ni film o sebi a kamoli da brinu o bezbednosti zemlje i srpskim interesima.

crippled_avenger:
Iako sam još pre nekog vremena pogledao BALADU O SVIREPOM Radivoja Lole Đukića, courtesy of Pliss, nešto duže sam razmišljao kako prići ovom filmu.

Gledao sam ga kao klinac na televiziji, i nisam ga upamtio kao nešto neverovatno i inspirativno, najpre zato što je tada ponuda koja je uspevala da se nametne bila negde potpuno sihrona sa onim što je ozbiljan strani filnm.

Naravno, već negde od kraja šezdesetih se Holivud odvojio od ostatka sveta, i ne možemo govoriti o nekakvoj ravnopravnosti, međutim mali jugoslovenski film je nekada bio apsolutno u ravni malog američkog filma.

Prvi utisak koji imam kada gledam BALADU O SVIREPOM je potresna istina da ovakav film danas praktično ne možemo da snimimo u Srbiji. Umesto da su stvari napredovale, ovakav film je nezamisliv u našoj kinematografiji. To jest, tehnički gledano, možda bi i mogao da bude snimljen, to jest sigurno bi mogao, ali prvo niko ne bi uložio dovoljno novca koliko je potrebno da se sagradi scenografija kuće glavnog junaka, niti da se ode na zavejanu planinu da se snima, a da je to priča ovog tipa & pretenzije.

Drugo, a to je još važnije, u Srbiji ne postoje mentalni kapaciteti da se uradi ovako ozbiljan film. Godine uništavanja i drobljenja svesti su dovele do toga, da autori više ne mogu da razmišljaju u kategorijama koje bi konkoktovale ovakav projekat, ne bi imali dovoljno ozbiljne hglumce za takav zadatak, ne bi imali publiku koja bi iscrpljene autore ponovo napunila energijom kroz neku reakciju.

Prosto, u Srbiji je nemoguće snimiti ozbiljan film.

U tom kontekstu BALADA O SVIREPOM, ukrštanje bergmanovske poetike sa NOBom i spojem surovosti i teatralnosti planinskog života, deluje kao neko neviđeno dostignuće neke superiorne civilizacije na čijim ostacima mi živimo, i ne možemo da je dostignemo (u taj pesmistični skup ljudi koji bazaju po tim ruševinama nesumnjivo ubrajam i sebe).

Dakle, ako apstrahujemo tu all-aropund superiornost i izdignutost filma, reč je o efektnom, svednom, vrlo solidnom filmu svete, sa pojednostavljenim psihološkim prilazom, ali dovoljno antičkih dramskih mehanizama da se provede 80 uzbudljivih minuta.

Lola Đukić nije veliki stilista, međutim, vrlo pismeno je ispričao ovu priču, kroz nenametljiv rediteljski postupak u kome surova priroda, zanimljiva scenografija i i uzbudljivi ljudi dominiraju nad izborom planova i rezova.

U svakom slučaju BALADA O SVIREPOM je jedan solidan, ozbiljan film, smatran potpuno autsajderskim u svoje vreme, koji je za naše vreme potpuno nedostižan.

* * * / * * * *

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page