DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (71/79) > >>

Meho Krljic:
Jedno moguće objašnjenje je da wav troši više bandwidtha kad se skida pa je to veći trošak za ovog koji hostuje pa zato...

mac:
"Da, ali to nije sve!"

Ljudi su iracionalni. Običan čovek ne može da razlikuje dijamant i imitaciju dijamanta, a ipak više voli da ima dijamant. Postoje ljudi čijim egoima godi da više plate za wav.

Meho Krljic:
Da, to zaista može da bude razlog. Sve u svemu, što bi rekao Šimi, "bogata fegetacija".

Meho Krljic:
Volite li klavir? Pošto ćete danas dobiti duplu dozu. Izuzetni lisabonski izdavač Clean Feed je izbacio još nekoliko novih ploča i pošto im je svaka ka u Njegoša, ja ne mogu a da se ne osvrnem na sve to. Danas samo na najnoviji album, kolekciju klavirskih resitala Double Music koje izvode Sten Sandell i Lisa Ullén. Snimljen u February ove godine u instituciji pod nazivom Musikalska, uglednoj koncertnoj dvorani u Štokholmu posvećenoj koncertima džeza, klasike, ali i tradicionalne muzike pa i drugim događajima, ovo je izuzetno ozvučen i produciran album klavirske muzike koja se nalazi na očekivanom mestu između savremene akademske kompozicije i džeza, na secištu, jelte, avangarde i sada već i „tradicije avangarde“.

Sten Sandell je rođen pre više od šest decenija i do danas  je izrastao u jednog od vodećih švedskih pijanista u tom domenu modernog zvuka koji spaja savremenu evropsku akademsku muziku i džez. Čovek je doktor za klavir (bukvalno, doktorirao je 2013. godine na  Univerzitetu Gotenburg) a njegova interpretatorska interesovanja pored ovog klasičnog koncertnog instrumenta obuhvataju i orgulje i druge elektronske instrumente sa dirkama. Sandell ima vrlo impresivnu diskografiju i koncertnu istoriju čiji počeci sežu još u rane osamdesete  a u kojoj se našlo prostora za puno saradnje sa nekim ključnim imenima švedske pa onda i evropske avant-jazz i free improv scene, kao što su Sven-Åke Johansson, Fred Lonberg-Holm, Michael Zerang, Evan Parker, John Butcher, Barry Guy, Paul Lytton, Paal Nilssen-Love, Ingebrigt Håker Flaten, Chris Cutler... Godinama je bio član trija Gush sa bubnjarem Raymondom Stridom i superherojem saksofona, Norvežaninom Matsom Gustafssonom a i predvodio sopstveni trio sa Nilssen-Loveom na bubnjevima i kontrabasistom Johanom Berthlingom. Što se, dakle, tiče džez pedigrea, Sandell ga ima  koliko hoćete a pored toga su njegove kompozicije rađene za veliki broj izložbi i instalacija,  a autor je i nekoliko radio drama pa i muzike za jedan film.

Lisa Ullén je sa svoje strane rođena u Seulu ali je odrasla u Švedskoj i završila Kraljevsku muzičku akademiju u Štokholmu pe tridesetak godina. Od tada je posvećena maltene isključivo improvizovanoj muzici, sa jakim džez osnovama, ali, naravno i sa evropskim avangardnim elementima. I sama je sarađivala sa mnogo različitih muzičara, mahom evropskih i u evropi baziranih avangardista i fri džezera nešto mlađe generacije: Okkyung Lee, David Linross, Attila Dóra, Rafal Mazur, Cyril Bondi, Ernesto Rodrigues, Guilherme Rodrigues, Torsten Muller, bendom Anna Högberg Attack, a najviše radi sa švedskom kontrabasistkinjom Ninom de Heney.

Iako su i Sandell i Ullénova ubeležili u karijeri više nego jedan rad sa elektronikom ili ozbiljno prepariranim instrumentima, za sesiju zabeleženu na albumu Double Music dobijamo gotovo isključivo „normalne“, da kažemo tradicionalne pijanističke tehnike i zvuk koji je bogat, snažan  ali, srećom, ne previše isprocesovan u produkciji. Mats Äleklint koji je bio inženjer zvuka i kasnije miksovao materijal (pa i uradio fotografije za CD jer ovo je, kao i obično u orbiti free improv muzike, jedna suštinski lo-cost operacija) je ozvučio dva koncertna klavira kvalitetno i pustio da prirodna akustika odradi posao. Ovde nema, kao što se ponekad čuje na savremenim snimcima pijanističke muzike, naglašene kompresije koja valjda treba da pojača „čistotu“ klavira, pa je zvuk ugodno dinamičan i čuju se čak i neki „parazitski“ elementi, pomeranja materijala odeće koju nose autori i rezoniranja nekih okolnih predmeta sa tonovima iz utroba klavira. No ovo su veoma sitni detalji koji se čuju tek kada pojačate zvuk i daju jednoj inače dosta apstraktnoj predstavi malo dobrodošle „realnosti“ i topline.

Ullénova i Sandell kreću iz mesta veoma robusnim tempom sa sesiltejlorovskim, perkusionističkim napadima na dirke u programski nazvanoj Double Music I. Korišćenje prigušnika da se „iseku“ oštri, snažni tonovi i svirka u visokoj brzini daje ovoj muzici dosta agresivnosti u prvih osamdesetak sekundi, podsećajući da su Ullénovu često umeli da zaista uporede i sa Cecilom Taylorom. Ali Double Music generalno nije zamišljen kao nastup na kome će se forsirati volumen i abrazivnost i mada ova kompozicija nastavlja da ima i glasne i energične delove, ona je, kao i sve druge, zamišljena kao improvizacija u kojoj će muzičari kreirati dramatičan, pa i teatralan zvučni ambijent sa čestim promenama dinamike i kombinacijom pitanja i odgovora koja kreira male „scene“ unutar veće kompozicije. Double Music I traje skoro osam minuta i ova se kompozicija uredno provoza kroz veoma širok spektar harmonija, raspoloženja i tehnika koje će muzičari na ovom albumu koristiti, dajući slušaocu i svojevrsni vodič za slušanje celog materijala.

Nije da mu neće trebati jer već druga kompozicija, Area with Twenty Fingers traje duže od deset minuta,  počinjući sporim, ali glasnim, dramatičnim akordima i pronalazeći svojevrsni sanjivi mir sa prelaskom na mekšu, nežniju svirku. Ipak, kod Ullénove i Sandella se ne može govoriti o ikakvom pastoralnom skretanju i kada i sviraju tiho i uzdržavaju se od snažnijih udara, kada su koraci po levom delu klavijature odmereni i nemaju perkusionističku jačinu već treba da budu umirujući, ovo je i dalje u okviru jedne vrlo apstraktne, možda impresionističke ali suštinski tuđinske muzike koja se prilagođava trenutnom raspoloženju svojih izvođača i nije vezana ni akademskim konvencijama ni bluzom. Negde posle tri i po minuta u ovoj kompoziciji zvuci postaju zaista tuđinski sa direktnim intervencijama unutar utrobe klavira i distorzijama koje se mešaju sa atonalnim, apstraktnim linijama.

Naredna, Twenty Fingers počinje razmenom u kojoj ponovo dubok, skoro džezerski razigran program bas-linija sparinguje sa atonalnim, reskim temama na desnom kraju klavijature. Muzičari ovde sviraju užurbanije ali ova kompozicija zapravo dobar deo vremena deluje skoro kao „pravi“ džez, iako ga harmonski ne prati previše dosledno, na ime osećaja koji izvedbe daju. Muzičari ovde kao da jedno drugo namerno izazivaju da sviraju više i Twenty Fingers zvuči kao nekakva igra šuge u kojoj se koriste sve tri dimenzije u jednakoj meri.

Izdavač u svom tekstu o albumu govori o osećaju kao da se nalazite usred okeana i da je svuda oko vas voda a iznad vas sunce i ništa drugo sve do horizonta, ali Double Music je album sa izrazito čestom smenom atmosfera i zvuka pa mislim da ova okeanska metafora može slušaoca da navede i na pomalo krivi trag, obećvajući mu nekakvo umirujuće plutanje na talasima. Nije ovo uznemirujuć album ali jeste dinamičan i uzbudljiv, sa vrlo programskim namerama da vas stalno iznenađuje i drži na ivici proverbijalnog sedišta energičnim a opet odmerenim, suptilnim sviranjem koje u punoj meri uzima u obzir akustiku prostora i često pušta tonove da lebde u njemu, uživajući u njihovim prirodnim rezonancama i postepenom gašenju.

Dakle, ima tu dosta lepote, iako dvoje autora uglavnom beže od klasičnog harmonskog jelovnika i češće se drže atonalnosti. Sam zvuk i njegova toplina su po sebi lepi a čak i kada se opet posegne za distorzijama i grubljim tonovima – kao u uvodu za Crossing – ovo ne nosi sa sobom elemente destruktivnosti već zvuči naprosto uzbudljivo, živo, istraživački.

U poređenju sa njom, naredna, All or Nothing je tamnija, dublja ali i tiša, kao nekakva eksploracija podsvesti koja dobar deo provodi u gotovo bezobličnim valjanjima bas-tonova, samo da bi se i sama završila tihim, pažljivim pojedinačnim notama desne ruke. Onyx I i sama počinje sa desne strane klavira, oprezna, radoznala, vrlo svedena u prvom minutu a zatim sigurnija, sve energičnija i brža dok ne dođe do krešenda u četiri ruke i dugačke kode koja je brzo ali pažljivo, odmereno svirana. Onyx II kao da ima elemente narodne muzike, ne u harmonijama, koliko u fraziranju, mada do polovine prođe vrlo glasan, skoro agresivan program razmene ideja, vraćajući se posle kraćeg odmora u free jazz stil koji dominira drugom polovinom. Konačno, Double Music II polazi iz užurbane, energične razmene da bi se postepeno smirila i pustila zvuk da prirodno zamre, zatvarajući album sa sigurnošću i očiglednim zadovoljstvom.

Ako ne volite klavir kao solo instrument i niste ljubitelj muzike koja forsira atonalnost, Double Music će, nadam se, zapravo poslužiti kao ogled u kome ćete na kraju otkriti da tu zapravo ima nečega. Ullénova i Sandell pružaju vrlo siguran, raskošan, teatralan ali nikada pretenciozan ili preglumljen program improvizovanja koje je bogato u svojim idejama i perfektno u svojoj izvedbi. Ovo je album sa veoma malo „šlajfovanja“ i traženja prave perspektive, sa muzičarima koji su izuzetno ugođeni na radnu temperaturu onog drugog i zvukom koji osvaja svojom prirodnošću i toplinom. Ja sam uživao, a nadam se da ćete i vi.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/double-music
 

Meho Krljic:
Neko me je tokom nedelje podetio da bi, da je živ, Dizzy Gillespie napunio stočetiri godine 21. Oktobra i, mada veliki trubač nije živ više od četvrt veka, to je, mislim, dovoljan povod da danas obiđemo jedan od njegovih, recimo, nešto manje čuvenih albuma iz šezdesetih godina: New Wave.

O Dizzyju Gillespiju se zna poprilično s obrzirom da pričamo o čoveku koji je odrastavši i zamomčivši se u eri svinga bio jedan od presudnih faktora za razvoj bebopa i njegovo preuzimanje primata u američkom džezu, zatim bio jedan od pionira Afro-Cuban Jazz i latin-jazz istraživanja i imao dugu i plodnu karijeru sve do devedesetih godina prošlog veka. Možda najveći broj „normalnih“ ljudi Gillespieja naprosto zna kao onog trubača čija truba je okrenuta ka plafonu – navodno, nezgoda koja se desila u klubu Snookie’s na Menhetnu na žurci koju je Dizzy organizovao za svoju suprugu, savila je cev njegovog instrumenta na gore ali se Dizzyju zvuk veoma dobao pa je posle toga naručio da mu se napravi truba koja će „fabrički“ biti savijena pod uglom od 45 stepeni i ostalo je istorija starih slika i filmova...

Malo bi bilo reći da je John Birks Gillespie, rodom iz Južne Karoline bio veliki trubač. Njegov uticaj na džez trubu je toliko veliki da je gotovo nemoguće danas naći trubača čije sviranje nije, makar kroz gustu mrežu indirektnih inspiracija, u značajnoj meri posledica Dizzyjeve karijere. Gillespie je bio i sam nadahnut svirkom Roya Eldridgea, šest godina starijeg džez-trubača iz Pitsburga koji je plenio strastvenim, energičnim stilom virtuozne tehnike i ideja. Sam Dizzy je uzeo već kompleksan stil Eldrigeove svirke kao osnovu na koju je dodao nove ritmičke i harmonske kompleksnosti. Wyntona Marsalisa citiraju na Vikipediji o tome koliko je Gillespie bio fasciniran harmonijom i koliko ju je posvećeno proučavao, a valja takođe i ukazati da se radilo ojednom od najbržih svirača svoje generacije, koji je bio u stanju da ispaljuje note rafalno, oslanjajući se na svoj prirodni talenat za kreiranje intresantnih, duhovitih ili upečatljivih fraza i solaža u naizgled beskonačnoj sukcesiji.

Naravno, lista ljudi sa kojima je Dizzy sarađivao je praktično ko-je-ko njegovog vremena, a mi ćemo ove pomenuti samo nasumično odabrana imena kao što su Kenny Clarke, John Coltrane, Yusef Lateef, Charlie Parker... Njegov sekstet sa Parkerom nazvan Dizzy Gillespie and his Bebop Six je došao nakon što je Gillespie „zvanično“ predstavio bebop njujorškoj publici Juna 1945. godine u klubu Billyja Berga, i mada nije trajao dugo, utro je put za dalji Gillespiejev rad u novom stilu, a koji je dalje uspešno popularizovao big bendovima iz kasnih četrdesetih i pedesetih godina. U nekim od tih bendova imao je i kubanske perkusiniste (Chano Pozo, Sabu Martinez), a što je, kažu inspirisalo njegovo interesovanje za spajanje rumbe a zatim i drugih latin stilova sa džezom. Mario Bauza, trubač, Kubanac i jedan od pionira spajanja kubanske muzike sa džezom je i bio taj koji je Gillespieja upoznao sa Pozom, nakon čega je ovaj dobio mesto kongoiste u Gillespiejevom bendu, a Gillespie i Bauza su često svirali iste klubove po Njujorku i postali jako dobri prijatelji. Tako je i Gillespiejevo rastuće interesovanje za „latinicu“ na kraju ovaploćeno u njegovom ozbiljnom radu u polju afro-kubanskog i latin-džeza a koji postali i ostali populan u njujorškim plesnim klubovima na ime svoje naglašene ritmičke dimenzije i svojih prijemčivih, pamtljivih tema.

New Wave iz naslova albuma o kome danas pričamo, dakle, odnosi se pre svega na spajanje tradicionalnijeg severnoameričkog džeza i južnoameričkih stlova, pre svega sambe i njene nestašne ćerke, bossa nove. Do ovog momenta, Dizzy je već znatno duže od decenije slušao i svirao latin-džez pa je New Wave vrlo sigurna kombinacija nekoliko pristupa i primer dobro raspoložene, energične ali ne i razmetljive svirke.

Snimljen sa tri različite postave tokom 1962. godine, u Njujorku i na koncertu u jugoistočnoj francuskoj, ovaj album odlikuje prisustvo različitih južnoameričkoh udaraljki ali i gitara koje će dopuniti klasičan bebop instrumentarij. Rudy Collins koji je ovde svirao bubnjeve imao je dugu i plodnu karijeru uz velike lidere i njegov kvalitetni džez stil se sjajno uklapa uz sinkopirane udaraljke brazilskih i kubanskih muzičara. Pored Dizzyja na trubi, duvačke instrumente ovde sviraju Leo Wright, ali i Charlie Ventura, svojevremeno proglašavan za najboljeg tenoristu u SAD, a koji ovde svira i bas saksofon. Verovatno ključni saradnik na ovom albumu je argentinski pijanistički virtuoz i proslavljeni kompozitor Lalo Schifrin koji ovde bossa nova bebopu dodaje elemente klasike.

Album počinje gitarom i samba ritmom, čisto da bude jasno o kakvom će se materialu raditi i In a Shanty in Shanty Old Town je perfektno feelgood otvaranje sa Dizzyjevim slatkim sviranjem teme i šarmantnim razvijanjem solaže na sredini. No, sledeća, Careless Love pokazuje da će muzičari ovde razigrati mišiće i mada i ona počinje brzim bossa nova uvodom, denflovanim seckanjem na gitari i nežnom temom, posle nekih sedamdset sekundi Collins kao da više ne može da izdrži i on i kontrabasista Chris White pretvaraju pesmu u brzi bebop. Schifrinu ovo jako odgovara pa ispod Wrightovog soliranja on kreira sjajnu honkytonk pratnju.

Već sledeća, Chega De Saudade (Pt. 2) sa svojim zaraznim radom udarljki i Gillespiejevim majstorskim razvijanjem teme otvara prostor da Schifrin zablista i njegovo soliranje u ovoj kompoziciji dolazi posle izvrsnih solaža na trubi, alt i bas saksofonu i Schifrin ovde pruža vatromet na malom prostoru, ne bežeći iz ritma i ne uvodeći nove sinkope u već vrtoglavi plesni gruv, ali apsolutno dominirajući tokom svoje tačke.

Taboo je i predvođen Schifrinovim sviranjem teme koja zvuči meditativno čak i preko brzog ritma, a kada se duvači umešaju sve dobija vrlo kinematsku, widescreen notu. Prelazak u tročetvrtinski bop ritam u ovoj kompoziciji je ponovo prilika da Schifrin razigra svoje prste i pokaže  kako mu je lako da spaja klasičnu naobrazbu sa honkytonk trikovima kreirajući vrhunski upečatljiv kratki film preko promenljive ritmičke pratnje.

Ako ispada da se trudim da pričam o svim drugim muzičarima više nego o lideru to je jer je Gillespie na ovoj tački u svojoj karijeri već toliko snažno i veliko prisustvo da se praktično podrazumeva. Njegova svirka je tokom cele ploče sa jedne strane besprekorno maštovita i tehnički briljantna, a sa druge se može čuti sa koliko uživanja i koliko malo pretenzije trubač svira i koliko njegovo šetanje između dinamičkih ekstrema inspiriše ostatale muzičare da i sami pruže svoje maksimume. Namazani standard Gee Baby, Ain't I Good To You je prilika da se sluša šef kako solira praktično tokom cele kompozicije i idealna demonstracija koliko je Gillespiejev karakter i stil ovde oblikovao sviranje ostatka benda.

One Note Samba je, kako joj i ime kaže, samba sa jednom notom u osnovi i prilika da Leo Wright preko plesnog ritma i Schifrinovog fraziranja odsvira sjajan solo na faluti pa zatim da Schifrinu preda štafetu ne bi li ovja kreirao još svoje karakteristične latin-pirotehnike. Sam šef ovde solira sa prigušnikom uvaljujući povremeno zastrašujuće bebop sinkope između pažljivo sviranih razvoja osnovne teme.

Manha De Carnival, brazilska tema (muziku je napisao  Luiz Bonfá a tekst Antônio Maria), poznata iz Kamijevog filma Crni Orfej je još jedan momenat u kome flauta blista, već u postavljanju teme, preko sjajnih udaraljki i melanholičnog kontrabasa. Gillespie ovde preuzima temu i svira jedan od najliričnijih delova na ploči, bez obzira na veoma rezak zvuk trube, dok Schifrin ispod njega upada u klasicističke harmonije, držeći se ipak besprekorno plesnog ritma. Ovo je prosto magičan momenat setne emocije na ploči koju uglavnom karakterišu brzina i dobro raspoloženje pa je samo logično da se sve završava sa superbrzom sambom Pergunte Ao Joao (Ask John) na kojoj  Jose Paula i Carmen Costa pored sviranja maraka i daira i pevaju, donoseći dah juga i topline u njujorški studio. Gillespie ovde još jednom dominira strelovitim smenjivanjem sjajnih latin-fraza i njihovim duhovitim mutiranjem.

Ovo je savršeno, slavljeničko zatvaranje za album koji, iako je već tada dobio sasvim solidne kritike, nije smatran za naročito značajan u Gillespiejevom opusu. Štaviše, na CD-u je reizdat tek u ovom veku a i to samo u Japanu pa je na neki način reč i o „izgubljenom“ možda ne remek-delu ali svakako notabilnom radu velikog majstora. New Wave nikako nije ploča koja je džez revolucionisala onako kako su to uradili neki drugi važni albumi šezdesetih ali jeste bitan momenat u evoluciji latin-džeza i skup izvrsno a nimalo pretenciozno napisanih i odsviranih bisera koji i pedesetosam godina kasnije nisu ništa izgubili na energiji i raspoloženju.
 
https://www.youtube.com/watch?v=Got-LezaXjk&list=OLAK5uy_kkU22zrMVjSCfutVO21VTQWDL1IhzkcCQ

 

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version