DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (74/77) > >>

Meho Krljic:
Uđimo u novu godinu plešući uz zvuke afro-latinskog džeza što ga je kreirao najpoznatiji etiopski džez muzičar i generelno čovek koga smatraju ocem „Etio-džeza“.  Mulatu Astatke & His Ethiopian Quintet: Afro-Latin Soul je album koji je pre neki dan izašao na Bandcampu a u pitanju je integralno izdanje snimaka iz 1966. godine koji su u ono vreme objavljeni kao dva odvojena albuma: Afro-Latin Soul Vol. 1 i Vol. 2. Sa devetnaest pesama kompulzivnog ritma i najfinijeg gruva pričamo o ploči pogodnoj za vrćenje u krug bez obzira na to da li se tek spremate za slavlje, od njega se odmarate, ili ste na samoj sredini istog.

Mulatu Astatke nije nepoznato ime, naprotiv, iako treba i primetiti da je u pitanju čovek čiji je uticaj na afrički i pogotovo etipski džez toliki da se radi o titanu moderne muzike koji bi trebalo da ima još veću prepoznatljivost, jelte, brenda, i status žive legende. Rođen u hrišćanskoj porodici u zapadnoj Etipoiji, mladi Mulatu je krajem pedesetih godina prošlog veka spakovan i poslat u Ujedinjeno kraljevstvo, konkretno u Vels gde se njegova porodica nadala da će on dobiti inženjersku naobrazbu i raditi, jelte, nešto korisno i profitabilno u svom životu. No, Mulatua je srce vuklo na drugu stranu pa je odmah pivotirao prema muzičkom obrazovanju, prolazeći kroz koledž Lindisfarn da bi diplomirao na londonskom Triniti koledžu muzike (danas je to konzervatorijum). Pošto je bio i talentovan i gladan daljeg usavršavanja, šezdesetih godina Astatke se preselio u Boston i tamo upisao prestižni Berkli gde je učio sviranje vibrafona i drugih udarljki. Tamo se upoznao sa latin džez muzikom i negde oko polovine decenije je okupio ekipu muzičara koja će sa njim snimiti Afro-Latin Soul 1966. godine.

Iako ovaj par albuma potpisuje „Mulatu Astatke & His Ethiopian Quintet“ najveći deo ovog naslova je lažni marketing. Ove albume snimili su u Bruklinu američki muzičari kubanskog porekla i mada se već na ovim sesijama mogu čuti osobeni elementi harmonije koje će Astatke kasnije razviti u ono što je kasnije iskristalisano u distinktni etiopski stil džez muzike, u pitanju svakako nije „etiopljanski kvintet“, već i po tome da pričamo o grupi od sedam muzičara.

No, ovo su trice, kučine i marketinške sitnice. Etiketa Worthy koja je ova dva albuma objavila je sigurno shvatala da postoji izvesna vrednost u tome da se konkretnije naglasi autentično afričko poreklo ove muzike – pa makar samo jedan od muzičara, ali i presudni autor, bio zaista iz Afrike – jer je to bilo vreme buđenja i modernizacije ovog kontinenta u post-kolonijalnom periodu, te je sasvim legitimno da se malo pretera u imenu ne bi li se pažnja publike privukla. A pažnja je sve što je bilo potrebno, jer jednom kada počnete da slušate ove albume, gotovo je izvesno da se od njih nećete odlepiti do samog kraja. A ako ste namestili uređaj za slušanje muzike da ponavlja sve pesme od prve kad se album jednom završi, nije nemoguće da ćete provesti uz Mulatua i njegove muzičare sate i sate u prijatnoj zoni, hipnotisani ritmom i psihodeličnm zvukom vibrafona.

Do 1966. godine je Afro-Latinski, pogotovo Afro-Kubanski džez već bio prilično dobro utemeljen stil u severnoj Americi, pogotovo u Njujorku na ime radova velikih muzičara kao što je bio, recimo, Dizzy Gilespie. Naravno, sa druge strane spektra ste imali Carlosa Santanu koji je hipi i rok publici ponudio kombinaciju bluzerske, hard rok muzike i Latin-Jazza, upoznajući čitavu generaciju sa zvukom egzotičnih udaraljki koje nisu poreklo vukle iz Evrope. Santana je, naravno, nešto mlađi od Astatkea pa su njegovi albumi eksplodirali tek sedamdesetih donoseći spiritualnu dimenziju ovoj muzici, no Afro-Latin Soul albumu su distinktni pre svega jer, za razliku od preovlađujućih stilova i trendova i džezu, u ovim kompozicijama dominira vibrafon a duvačke instrumenate jedva da ćete na njima čuti.

Ovo, uz harmonsku osobenost Astatkeove muzike daje ovim snimcima i pomalo hermetičan, snoliki kvalitet. Astatkeov vibrafon često zvuči psihodelično sa akustičkim efektima koji proizvode pregršti alikvotnih tonova dajući njegovoj svirci dubinu a zvuku višedimenzionu formu, pa albumi na kraju istovremeno zvuče i plesno, dinamično, kinematično, ali i hipnotički, statično, nepokretno.

Jedan važan element ove osobenosti je da je Astatke sa „standardnim“ afrokubanskim džezom mešao etiopske modalne harmonije pa iako ovde imamo na meniju mnogo klasičnog ritma i plesnog programa, u harmonskom smislu Afro-Latin Soul ima karakterističan identitet.

Bilo bi zanimljivo jednom čuti integralne snimke sesija na kojima su ovi albumi snimljeni jer je pogotovo Vol. 1 ovog materijala sastavljen velikim delom od pesama koje zvuče kao skice za kompleksnije kompozicije ili su očigledno izvučene iz dužih izvođenja, odlazeći posle nekoliko minuta u fejd aut. Naravno, možda ne bismo dobili bogznašta vredno na taj način, Astatkeov inovativni pristup latin-jazzu je ovde bio na svom početku i nije nemoguće da su ovo bili apsolutni vrhunci sa ovih sesija a da je ostalo vredno jedino da se pohrani u zabroav, no kako je muzika izrazito sigurna u sebe i ide ponosnim, energičnim korakom, mislim da se niko ne bi bunio da je ima više i da traje duže.

Jer ovde pre svega pričamo o gruvu. Kompozicije su suštinski jednostavne, sa najčešće samo jednom temom koju muzičari prorade tokom nekoliko minuta i ovde ritam i gruv rade najveći deo posla. Soliranja ima, ali retko i kratko i ovo nije materijal na kome se očekuju dramatični prodori i iskakanja iz formata. Astatke je okupio tim muzičara koji funkcionišu veoma dobro u domenu kreiranja neizdrživo zaraznog gruva i njegovog pažljivog održavanja na pravoj temperaturi tako da se slušalac (i plesač) drže u hipnotičkom snu i ovde bi agresivnije insistiranje na isticanju pojedinačnih doprinosa radilo suprotno toj opčinujućoj dimenziji materijala. Kombinacija kongi, timbala i bongo-bubnjeva sa Astatkeovim sviranjem vibrafona – i povremeno klavira – je idealno zaokružena i daje muzici sve što joj treba da čoveka pokrene i drži ga u pokretu.

Postoje određeni gestovi kojima se ova muzika prikazuje kao distinktno „afrička“, sa zvukovima životinja miksovanim uz muziku, pa se na nekim kompozicijama čuju slonovi, ptice i velike mačke, ali ovo su samo simpatični dodaci na svirku koja je već potpuna u okviru tog nezadrživog plesnog gruva. Na Afro-Latin Soul Vol. 2 zvuk je i bolji nego na prvom albumu, a i neke od kompozicija su duže i još se sigurnije naslanjaju na ideju gruva u kome se ne događa ništa suvišno tako da se nudi samo praktično ritualni muzički program za meditaciju u pokretu, pa je druga polovina ovog integralnog izdanja još impresivnija.

Tokom godina su ovi albumu reizdavani više puta, kako na vinilu tako i na CD-u, poslednji put 2018. godine kada su oba albuma iskombinovana na jednom disku. Izdanje londonskog Roxy Lanes na Bandcampu je, koliko mogu da kažem, prvi put da se album na ovoj platformi pojavljuje u integralnom obliku sa oba volumena uredno spakovana jedan uz drugi pa je u pitanju događaj vredan svačije pažnje. Uživajte:

https://roxy-lanes.bandcamp.com/album/mulatu-astatke-afro-latin-soul
 

Meho Krljic:
Napravio sam kao neku malu retrospektivnu meni lepih izdanja iz 2021. godine, sa sve mikstejpom koji ima više od dvadeset pesama sa tih izdanja, pa više detalja o svemu, kao i link za slušanje/ daunloud imate ovde:
 Jazz of 2021

Meho Krljic:
Ove nedelje krećemo iz sve snage u smeru ultimativnih džez iskustava i ako se po jutru poznaje proverbijalni dan, biće ovo dobra godina. James Hegarty & Del Robles: Impressions je album sugestivnog imena i vrlo svežeg datuma, što bi se reklo, još nam je vruć stigao za sto. Snimljen 16. Decembra upravo-završene-ne-povratila-se godine, Impressions je kompletan snimak nastupa dvojice muzičara u prostorijama ustanove Kranzberg Arts Center u Sent Luisu u Misuriju, što je, složićemo se, sasvim adekvatno mesto da se na njemu svira džez. Makar i, jelte, moderan, sa sve elektronikom i tim impresionističkim prelivom koji se progurao sve do naslova izdanja. Dvojica muzičara, Jim Hegarty na koncertnom klaviru i pregršti elektronskih instrumenata, te Shane Del Robles na bubnjevima su ovo odsvirala pred malecnom studijskom publikom, i snimila se sa samo dva stereo mikrofona. Snimak nije editovan, ili barem same pesme unutar njega nisu editovane, dakle dobijamo kopletan improvizovani program, sa sve „prirodnim“ fejd autom u drugoj kompoziciji koji su muzičari napravili utišavajući svoju svirku do potpunog muka i tihog, pristojnog aplauza nekoliko prisutnih. Kako je rađen sa samo ambijentalnim mikrofonima ovaj snimak nema studijski (ili koncertni) kvalitet nekakvog skupljeg, „stvarno“ produciranog materijala, ali muzika je dovoljno dinamična ali i apstraktna na momente da ova blaga sirovost u kvalitetu zvuka ne smeta već i da doprinese užitku.

James „Jim“ Hegarty je pijanista kompozitor i predavač na koledžu Principia u Sent Luisu, a gde je i direktor Akademskog specijalnog programa. S obzirom da je nakon osamdesetih godina prošlog stoleća, kad je radio kao „komercijalni“ kompozitor i producent, praktično sve vreme u akademskom sistemu, njegov muzički autput urađen solo i sa raznim džez postavama (ali i izvan džeza, sa albumima ambijentalne i kamerne muzike) u ovom periodu je uglavnom dostupan besplatno. Hegarty očigledno nema iluzije da bi mu prodavanje muzike donelo značajnu socioekonomsku promenu u životu i ljudski, čovečanski dobar broj svojih radova daje za besplatan daunloud. Ovo napominjem da se ne pomisli da je u pitanju nekakav amater-entuzijast kojis voju muziku smatra produktom hobističke zabave. Daleko od toga, Hegarty je ozbiljan muzičar sa ogromnim opusom kako u pozorišnom i filmskom radu, tako i u „normalnom“ diskografskom medijumu sa mnogo muzike koju je napravio bilo u klasičnom džez-ključu bilo u domenu avangardne elektronske muzike, bilo u nekoj njihovoj kombinaciji. Sajt mu, nažalost, nije baš skoro zanavljan, ali Hegarty ima i tviter nalog pa eto... ko prati nek zaprati.

Sa svoje strane, Shane Del Robles ima nešto kraću karijeru jer je mlađi, ali radi se o izuzetno talentovanom bubnjaru koji, kaže njegov sajt, trenutno studira kod Jasona Marsalisa a iza sebe već ima diplomu Berklija. Što, složićemo se, nije za odbaciti. Del Robles je Njujorčanin i tamo svira u stalnoj postavi benda u baru Maison Premiere, a kao uticaje navodi masu klasičnih jazz umetnika (uključujući, NARAVNO, Arta Blakeyja, Maxa Roacha, ali i „večere u Španiji“). Čovek na svom mestu, što se odmah vidi.

Ali i čuje. Ne znam koliko su Hegarty i Del Robles pripremali ovaj nastup – mada oni u poslednje vreme često sarađuju – ali hemija između dvojice muzičara je svakako više nego opipljiva već od prvih momenata prve kompozicije. Footprints je srazmerno jedan od najkonzervativnijih komada na albumu jer počinje klasičnim prikazivanjem teme pre nego što se Hegarty lansira u brz, impresionistički solo a Del Robles sa svoje strane odgovori slobodnom svirkom. Ovde nema mnogo filozofije niti apetita za nostalgično reflektovanje na klasični džez i mada je Footprints nedvojbeno „džez“ kompozicija sa harmonskim, ritmičkim i frazeološkim jezikom koji je utemeljen pre više od pola veka, ona je po formii slobodna i ne prati nikakve dinamičke ili aranžmanske diktate koje bismo očekivali od standardnog džeza. Usudiću se da kažem da, iako ovo nije naglašeno agresivan performans, Hegartyjeva brzina i laki prelasci iz harmonične svirke u atonalne pasaže, praćeno mekom ali dinamičnom perkusionističkom svirkom sugerišu ceciltaylorovski senzibilitet shvaćen na pravi način i urađen bez namere da se klonira tuđa muzika.

Tako i sledeća kompozicija, Fast Free No. 1 počinje kombinacijom elektronskog lupa i atonalnih pretrčavanja preko klavirskih dirki koje bubnjar savršeno dopunjava svojim sviranjem po ivicama doboša i timpana, ali i samim telima svojih bubnjeva. Ova se improvizacija razvija u izuzetno dinamičnu razmenu gde Hegarty koristi svoj akustično-elektronski setap (koji uključuje i teremin jer je očigledno u pitanju čovek od ukusa) i za procesovanje zvuka u realnom vremenu, dajući muzici apstraktniju dimenziju. Ova manipulisanja medijumom zvuče sjajno, ali, da odmah umirim džez puritance, ne odvode muziku predaleko od jasne, energične i znojave džez-svirke.

Is This Here? je, pak, mirniji i apstraktniji komad sa sintisajzerskim, „svemirskim“ uvodom ali i zatim vrlo lepim razvijanjem harmonije na klaviru. Kada se čuje kvalitet tona koji Hegarty ima na samom klaviru i način na koji superiorno koristi pedale da zvuku da dobro odmerenu dinamiku, bude i malo šteta što ovaj snimak nije urađen sa nešto skupljom opremom i više mikrofona kako bi se Hegartyjevog zaista perfektnoj svirci dala produkcija koju zaslužuje. No, pandemija je a i nije da su avangardni muzičari ikada radili u optimalnim uslovima.

Solar je naredni komad i on i sam počinje dopadljivim sintisajzerskim uvodom koji asocira na ’60s radove na prvim modularnim sint-instrumentima dostupnim normalnim muzičarima, da bi se kompozicija razvila u punokrvni hardbop rad sa Del Roblesom koji autoritativno svinguje preko Hegartyjevog nestašnog fraziranja. Dvojica muzičara čuvaju gruv sve do kraja ove kompozicije i savršeno se slažu u dinamičkom smislu, čak veoma lepo zajednički akcentujući određene fraze i razrešenja – što pokazuje koliko su dobro uklopljeni ali i koliko vredi kada se bubnjar i pijanista uzajamno gledaju sve vreme.

Free Atmosphere je najduža na ovom albumu sa svojih trinaest minuta, pa i najapsktraktnija sa uvodom za koji Del Robles daje temelj svojim toniranim perkusijama dok Hagerty ponovo pušta zvukove klavira i sintisajzera da se sudaraju u jednostavnim, hipnotičkim lupovima. Prema kraju tu bude i sasvim normalne džezerske međuigre klavira i bubnjeva ali dvojica muzičara demonstriraju da se zaista može kreirati savršena (džez) kompozicija i samo od ritma i „atmosfere“.

Fast Free No. 2 je još jedan free jazz komad u kome na početku bubanj sparinguje sa Korg Triton sintisajzerom i Hegarty ovde kreira pomalo pomerenu, retrofuturistički herbihenkokovsku  atmosferu pre nego što pređe na klavir i udari u propisan free jazz. Ponovo, bubanj i klavir se uklapaju savršeno i ova dva muzičara očigledno imaju jako dobro shvatanje senzibiliteta onog drugog i prirodan način da se uklope u zajednički muzički i filozofski prostor.

Konačno, album zatvara naslovna kompozicija koja je impresionistički bop komad sa još jednim izuzetnim Hegartyjevim radom  i superiornim Del Roblesovim svingovanjem. Kada se nastup završi, čoveku je ne samo žao što nema više nego se i pita hoće li Hegarty i Del Robles imati priliku da ponovo zajednički rade u budućnosti. Ovo je naprosto izvrstan materijal dvojice jako dobrih muzičara koji svoje formalne eksperimente izvode sa svom potrebnom ozbiljnošću ali bez nekakve laboratorijske pretencioznosti, dajući materijalu idealan odnos apstraktne, eksperimentalne eksploracije i poštene, emotivne džez svirke. Za prvi ovogodišnji džez album o kome pišem, ovo je jako dobar izbor a povrh svega ovo izdanje možete na Bandcampu, kao i ostale Hegartyjeve projekte, kupiti po ceni koju sami odredite. Perfekcija.

https://jameshegartyjazzvisions.bandcamp.com/album/impressions

Meho Krljic:
Nadam se da će mi se oprostiti ako današnja priča o jazzu bude srazmerno kratka*, ne zato što je ovaj album lepše slušati nego o njemu pisati nego zato što ja, bez obzira na lagano ozdravljanje, ipak treba manje da sedim za tastaturom a više da ležim (na trosedu, sa kontrolerom u rukama, of kors). Enivej, radi se o jako lepom albumu, koji svakako vredi preslušati a i čiji se daunloud prodaje za vrlo skromnu sumu. Mehmet Ali Şimayli: Portrait and a Dream je ploča nežne, sanjive muzike, ali i ploča na kojoj se prijatan, umirujući gruv fino kombinuje sa avangardnim istraživanjima atonalnosti i teksture.

*spojler: niste vi te sreće

Mehmet Ali Şimayli je ono proverbijalno čudo od deteta kakvo svaki roditelj bar u nekom momentu svog života poželi da je imao. Dobro, „čudo“ je možda preteran termin, ali Mehmet je veoma talentovan mladi čovek koji je dobio priliku da učestvuje u letnjem programu na Berkliju sa samo sedamnaest godina, a što mu je, kaže, bio dugogodišnji san, pa ju je on iz sve snage ščepao. To je bilo pre šest godina i danas ovaj momak nama predstavlja debi album svog projekta Portrait and a Dream, a sa kojim nastupa na festivalima i koncertima nekoliko godina unazad i do sada je snimio jedan EP.

Originalno iz Istanbula, Mehmet je pod uticajem svog oca još kao klinac učio da svira klavir i gitaru ali se, kako ja to obično kažem, kao i svako zdravo dete, zainteresovao za udaraljke. Majka ga je sa sedam godina odvela na radionicu koju je vodio perskusionista Oktay Temiz pa je tamo klinac mogao da se upozna i sa tradicionalnim udaraljkama kao što su darbuka (ili, jelte, u našoj verzji, tarabuka) ili bendir, a kada je stao ispred bubnjarskog kompleta koji je, mora biti, malom detetu delovao monumentalno, ovo je bila i neka vrsta epifanije, pa će u daljem učenju bubnjevi postati njegov glavni instrument. Odlazak na Berkli sa sedamnaest godina mu je bio vrlo značajan momenat kako u domenu učenja tako i reputacijski pa je posle leta provedenog u Bostonu i želje da nastavi da studira kompoziciju, ovo i realizovano. Mehmet je sa svojim vibrafon-triom pobedio na takmičenju mladih džezera a zatim nastupao na Istanbulskom džez festivalu, paralelno studirajući kompoziciju na univerzitetu Bilgi. Trenutno vreme provodi na relaciji Bazel-Istanbul a Portrait and a Dream je neka vrsta sažetka njegovih interesovanja u poslednjih nekoliko godina i istovremeno i raznovrstan i stilski čvrsto zaokružen album.

Mehmet ovaj svoj projekat naziva „kolektivom“ radije nego prostim bendom ili orkestrom, a razlog za to je svakako što, iako je u pitanju produkt njegovog, jelte, intelektualnog rada – sve kompozicije na albumu je napisao sam (u aranžiranju je pomogao odlični gitarista Kerem Can Dündar i aranžer Erman Dirikcan) – ovaj je materijal očigledno nastajao godinama i bio inspirisan interakcijama i saradnjom sa mnogim muzičarima koji se na ploči pojavljuju. Iako u ovoj postavi dominiraju istanbulski muzičari, ona nije ekskluzivno turska i ukazuje i na kosmopolitski duh mladog autora, primeren i njegovim godinama i njegovom obrazovanju i, verovazno, indikativan za ono kako će se dalje razvijati njegova karijera.

No, i pored velikog broja muzičara koji su doprineli ovom materijalu, te njegovom nastajanju tokom nekoliko godina, Portrait and a Dream je snimljen u toku jedne studijske sesije, prošlog Marta, sviran uživo u studiju, bez nasnimavanja, a u časnom naporu da se muzički tekst oživi kroz autentičan improvizatorski rad i da se muzici pored „ispisane“ drame doda i element stvarne, životne drame, dimenzija nepredvidivosti i invencije na licu mesta.

Mehmet Ali Şimayli je zanimliv autor jer, iako kaže da u njegovoj muzici figuriše i dimenzija lokalnog muzičkog nasleđa – i skoro svi muzičari na albumu su Turci – ona je upletena u kompozicije više u domenu osećaja i izvođačkog senzibiliteta nego na ravni harmonija ili tema. Naravno, turski džez ima dugu i bogatu tradiciju muzike koja nije direktno vezana za lokalni folklor, pa i nije nužno da se čuju „narodnjački“ elementi čak ni u muzici koja se eksplicitno poziva na Istanbul. No, autor govori o „kosmopolitskom“ Istanbulu, njegovim ulicama i osobenoj improvizovanoj muzici koja se može čuti sa njegovih pozornica i ovaj album je između ostalog i dobro podsećanje na to o kolikom se gradu radi i koliko je njegova muzička scena velika i raznovrsna.

Iako sam Mehmet svira samo bubnjeve na albumu (sem na poslednjoj pesmi gde prelazi na Konge), ovo je ploča koju u velikoj meri vode gitara, klavir i klavijature. Naravno, šefovo sviranje bubnjeva jeste izrazito karakterno, pa čak i dominantno, ali Mehmet dominira, da kažemo, iz pozadine. Recimo, na prvoj kompopziciji, Ink, u prvom su planu klavir, elektroakustični ambijent i svirka na sopran-saksofonu a bravure koje bubnjar izvodi čujete tek kao prijatnu dopunu jednom već maltene sasvim zaokruženom muzičkom prostoru. Možda i jeste malo kontraintuitivno da će bubnjar, koji je sve ovo napisao, sebe tako elegantno izmestiti na diskretnu poziciju pratnje, ali muzika na ovom albumu je vrlo majlsdejvisovski „zaravnjene“ hijerarhije, sa pažnjom da kompozicije budu idealno odmerena kombinacija tema i atmosfera, gde svaki udarac i ton imaju svoje mesto i ne postoji klasična razdela na pratnju i teme, soliranje i ritam-sekciju itd. Utoliko, recimo, na drugoj kompoziciji, Dryad, način na koji izvrsna gitara, klavir, kontrabas i bubnjevi zvuče kao sasvim ravnopravni muzički elementi zvuka na neki način sažima ceo album. Ovde saksofonista Barış Ertürk prelazi na tenor saksofon i veoma prijatnim, mekim zvukom dopunjava već bogati ambijent.

Naredna, Ever-Reign je možda najizrazitije „električni“ komad do ovog momenta, sa elektroakustičnim, šarmantno disonantnim ambijentom i temom koji se nadvijaju nad razigranim ritmom. Električni džez sa početka sedamdesetih – posebno iz kuhinje Milesa Davisa – je u devedesetim godinama prošlog veka inspirisao značajno krilo elektronske muzike (muzičare poput, recimo Squarepushera ili Mouse on Mars) i Ever-Reign pomalo zvuči kao još jedno okretanje kruga.

Elektroakustički dizajn zvuka je vrlo značajan element ovog albuma i mada ne nametljiv, svakako mu daje presudan deo identiteta. Can Kuman koji je bio zadužen za ovu dimenziju zvuka je istovremeno i editovao, miskovao i masterovao materijal pa se radi o jako dobroj saradnji između njega i Şimaylija i možda ovde imamo u zametku neku vrstu odnosa kakav su imali Davis i Macero...

Şimayli na narednoj kompoziciji, Elements Aligned, vrlo autoritativno koristi ženski vokal da doda harmonskom programu još jedan sloj i iskombinuje nekoliko tekstura na interesantne načine. Dündarova gitara je ovde vrlo značajan element, ali ovde dobijamo i konge Esmanija Kılıça za finu ritmičku dopunu i ovo je vrlo „narativan“ komad, u tradiciji Charlsa Yvesa ili Johna Zorna, smeštajući se na udobno mesto između džeza i savremenije akademske kompozicije.

Gara de Nord nastavlja u istom maniru, kombinujući vrlo kinematske slike, ambijent i atmosferu sa evokativnim temama i apstraktnim ali na kraju ritmički i harmonski disciplinovanim džezom. Singular Plural je još jedan od izraženo pijanističkih komada, pomalo impresionistička kompozicija u kojoj Mehmet Ali Şimayli ponovo pokazuje kako se može odsvirati mnogo nota na bubnjevima a da to ne deluje nametljivo ili bučno i da dominantna atmosfera bude sanjiva. Slična je i Condensation, sa prijatnim dodatkom sopran-saksofona, dok je naredna, Red Planet Interlude na neki način centralni događaj albuma, kompleksan desetominutni komad koji kombinuje vokale, elektroakustički program, kompleksni atonalni skor i džez-improvizaciju za jedan snažan i jasan iskaz o namerama ovog autora i njegovih kolega. Završna, Jester’s Herd je još jedan komad u kome dominira klavir i međuigra između ovog instrumenta i bubnjeva u finalu kompozicije dovodi album do vrlo zadovoljavajućeg finala.

Portrait and a Dream je odlična ploča, jedan od onih debija koji jasno pokazuju gde je sve autor bio ali i kuda sve može da ode u budućnosti. I to je sve neizmerno uzbudljivo. Mehmet Ali Şimayli je autor koji tek sazreva, ali već i sada, u ranim dvadesetim, on nudi materijal koji zavređuje mnoga gurmanska slušanja. Vredno svake pažnje.


https://mehmetalisimayli.bandcamp.com/album/portrait-and-a-dream

Meho Krljic:
Ima jedna epizoda stripa Romeo Braun u kojoj se naš junak zatiče među bitnicima pa i sam postaje jedan od njih u sklopu svog detektivskog rada. Jedan od gegova  u ovoj humorističkoj priči odnosi se na odlazak u prodavnicu ploča gde prodavac kaže da izgleda sa pločom koju protagonisti slušaju nešto nije u redu jer se na njoj čuju samo bubnjevi. Well, ako je to njima bilo smešno davne 1960. godine, pomislite koliko je tek urnebesno nama danas jer slušamo album na kome se, tako je, ne čuje ni jedan jedini drugi zvuk osim bubnjeva. Život, zaista ponekada imitira umetnost, a album o kome danas govorimo snimio je Pierre Favre i vrlo se korektno zove: Solo - Münster Bern.

Pierre Favre je švajcarski bubnjar i perkusionista koga ponekada, u trenucima nadahnuća nazivaju „poetom udaraljki“. Naravno, udaraljke su u džezu prilično važna komponenta muzike i mnogi vibrafonisti su u svojim karijerama postali priznati autori i lideri orkestara svirajući palicama. No, naravno, vibrafon je harmonski instrument i ne služi samo držanju ritma, pa je možda srazmerno tome i manje verovatno da će bubnjar biti glavni autor i lider orkestra. Naravno, i toga u istoriji džeza ima koliko hoćete, o nekim sjajnim bubnjarima koji predvode orkestre i pišu najveći deo muzike sam i sam pisao. Bubnjevi već decenijama pored posla držanja ritma u džez-orkestru ili grupi, dobijaju i relativnio redovne momente u kojima mogu zablistati kroz soliranje, no, ovo je, statistički, najmanje željena solaža od najvećeg dela slušalačke publike pa i postoji ona šala da bubnjari i kontrabasisti u džez bendovima dobijaju prostor za solaže isključivo zato jer imaju tako velike instrumente da moraju da imaju i sopstvena kola a kojima se onda, zgodno, vozi i ostatak postave.

Hoću reći, imati albume koji se sastoje isključivo od bubnjeva je i u 2022. godini prilično retka pojava i naravno da pričamo o srazmerno hermetičnoj muzici koja je namenjena tek tankom sloju zaista zainteresovane publike. Ali ako spadate u tu zainteresovanu publiku, teško da ćete dobiti mnogo bolju ponudu nego što je nudi Favre.

Pierre Favre je čovek sa karijerom koja traje, evo, već više od šezdeset godina. Rođen u mestu Le Locle u kantonu Neuchâtel na zapadnoj granici Švajcarske, Favre danas živi i radi u Cirihu. Naravno, ne radi mnogo – po koji nastup, po koja radionica – čovek na kraju krajeva ima već 84 godine, ali iza sebe ionako ima već vrlo bogat muzički život. Favre je „džezer“ u smislu da je radio i nastupao sa dosta evropskih, mahom avangardnih džez stvaralaca i snimao za neke potvrđeno džez etikete poput ECM ili Intakt, ali i Enja ili Hat Hut, držeći se velikim delom istraživačkog pa i eksperimentalnog dela spektra ove muzike i njegovih dodirivanja sa drugim savremenim formama. Favre je originalno samouk bubnjar, koji se svakako uklapao u evropski free jazz pokret i njegovo odvajanje od američkih predložaka, te eksperimentisanje sa zvukom i formom, ali je za njegov rad karakteristično da je još od mladosti obraćao značajno više pažnje na ton bubnjeva koje svira i kapacitete za kreiranje melodije na bubnjevima, nego što je bio standard za bubnjare iz njegove generacije, ili, uopšte, za muzičare koji su operisali u orbiti evropskog free jazza i free improv muzike.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka je Favre u sebi pronašao kompozitorski impuls pa je paralelno sa sviranjem jazza izučavao klasičnu kompoziciju, ali i proučavao perkusionističke tradicije ne-evropskih muzičkih nasleđa, uključujući Afriku, Brazl i Indiju. Nakupljena znanja je dalje pretakao u kompozicije koje je sam nazivao „poemama zvuka i boje“ a kreiranim za njegovu grupu Singing Drums Group. Paralelno je radio sa mnogo značajnih imena evropskog free jazza i improvizacije pa je u svoj CV upisao albume snimljene sa uglednim imenima kao što su John Surman, Manfred Schoof, Irène Schweizer, Michel Godard, Tamia Valmont, Barre Phillips, Joe McPhee (koji jeste Amerikanac ali je njegova karijera snažno i neraskidivo vezana za Evropu i, partikularno Švajcarsku), Mal Waldron, Andrea Centazzo, London Improvisers Orchestra... Jedan od značajnijih momenata u karijeri mu je svakako bio izlazak albuma Singing Drums za ECM 1984. godine a gde su pored njega udaraljke svirali takvi titani perkusija kao što su Amerikanac Paul Motian i Brazilac Naná Vasconcelos. U pitanju je, ako smem tako da kažem kultna ploča i obavezna lektira za svakoga ko voli udaraljke.

Čini se da kada pričamo o muzici koja se sastoji samo od udaraljki, praktično ne možemo da izbegnemo world music dimenziju i istina je da dosta onoga što je Favre svirao i svira oslonjeno na razne etničke tradicije i ritmičke sisteme. No, tokom svoje jako duge karijere kompozitora i izvođača, Švajcarac je razvio unikatan jezik i stil koji su danas prepoznatljivi i ne mogu se percipirati kao prosta kompilacija „narodnih“ motiva.

Solo - Münster Bern je, dakle, odlična demonstracija Favreovog osobenog pristupa ne samo sviranju već komponovanju za udaraljke, i, notabilno bubnjeve. Snimljen u katedrali Münster u Bernu ovo je materijal koji u ogromnoj meri profitira od sonornosti velikog kamenog prostora u kome je nastajao i zaista demonstracija kako se od pukog, jelte, „udaranja“ pravi kompleksna i višeslojna muzika.

Možda sam malo pristrasan jer i ja, kao, malčice sviram bubnjeve ali mi se čini da ovaj Favreov komad u velikoj meri objašnava i zašto ga zovu poetom perkusija i zašto su ga opisivali i kao slikara ili vajara zvuka. Sam Favre je svojevremno objasnio: „Nije poenta da se prosto oslanjam na melodije. Želim da udaraljke prodru u srce muzike. Pitam se kako mogu da komponujem i sviram tako da se oni oslobode ograničenja tradicionalnog sviranja udaraljki, postanu sveobuhvatni i stope se sa celokupnim zvukom muzike. Bavljenje melodijom i zvukom zahteva visok stepen refleksije kako bi se izbeglo skliznuće u trend i kič. Mislim da moj način rukovanja melodijom potiče od moje potrage za intenzitetom.“ Ovih pola sata muzike je stoga zbilja impresivna demonstracija kapaciteta bubnjeva i drugih srodnih perkusionističkih instrumenata da, da tako kažemo, sami ispričaju čitavu priču.

Naravno, ne pričamo o pola sata „soliranja“ na bubnjevima. Ovo je kompozicija podeljena u šest stavova sa jasnim narativom i distinktnim motivima u svakom od njih i Favre slušaoca autoritativno vodi kroz jedan fascinantan svet. Prvi stav, Mouvements odmah demonstrira pažnju po kojoj je Favre poznat a koju posvećuje tonu udaraljki, ali i rezonantnosti prostora u kome se snima. Ovde duboki tonovi timpana i metalni zvon činela bivaju stavljeni pod finu kontrolu izvođača sa praktično ambijentalnim kvalitetima koje Favreovo izvođenje daje udaraljkama.

Poursuite dans la forêt označava prelazak na doboš i svirku nogom na bas-bubnju i ovaj je stav bliži „klasičnoj“ jazz svirci ili makar soliranju unutar neke avangardne jazz kompozicije. Favre i ovde veoma forsira sviranje u harmoniji sa rezonantnim kvalitetima prostora i punoća njegovog zvuka, prostor koji ostavlja zvuku da zamre, iako svira dosta nota u jedinici vremena, daju i ovom stavu osoben, ličan kvalitet. Hoću reći, nije ovo samo džez-solo već u punoj meri moderan komad muzike kojoj je akustika instrumenata i prostora u kome se oni sviraju neraskidiv deo same kompozicije.

Naredna, Icarus je, pak, veoma bliska „klasičnom“ elektroakustičnom izrazu, sa sedam minuta vrlo apstraktnog ispitivanja ambijenata, tekstura i pulsiranja. Ovaj stav ima u sebi i ritma, ali je njegov prevashodni fokus na zvuku, sasvim u skladu sa formativnim elektroakustičnim radovima kao što je, recimo bio Stockhausenov Mikrophonie. Monsoon Rains koja sledi, pak, prilazi najbliže „etničkom“ zvuku sa svojim složenim ritmom i „egzotičnom“ metrikom, ali Favre i ovome prilazi sa lične strane i ni ne pokušava da imitira postojeće tradicionalne predloške, dajući muzici vrlo personalizovanu dinamiku i zvuk.

Ogoun kombinuje teksturalna i ambijentalna istraživanja sa još izraženog, skoro ritualnog ritma i pokazuje kako Favre lako spaja naoko sasvim različite elemente svog izraza dok finalni stav, Madhav's Dance odlazi u praktično obrednom smeru sa ponovo vrlo složenim, a plesnim ritmom i snažnim dinamičkim oscilacijama koje sugerišu narativ. Dugački aplauz na kraju pokazuje da je publika u katedrali u taj narativ bila investirana iz sve snage.

Favre je ovo snimio 2007. godine, dakle, kada je sam imao punih sedamdeset, a album je na disku izašao 2008. godine za Cubus Records iz Berna koji ga je upravo objavio na Bandcampu. U pitanju je muzika prepuna suptilnosti, pažnje za svaki detalj, znanja akumuliranog tokom decenija proučavanja i kreiranja perkusionističkih kompozicija, ali i karaktera, ličnosti autora i izvođača koji se najbolje oseća kada objedinjuje ove dve uloge. Solo - Münster Bern je jedno beznaporno remek-delo muzike svedene, naizgled, na samo jednu svoju komponentu, ali koja, i pored svoje jake apstraktnosti, hvata slušaoca i ne pušta ga do kraja. Poslušajte:

https://cubusrecords.bandcamp.com/album/solo-m-nster-bern

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version