DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

Mehmete, reaguj!

<< < (1045/1048) > >>

Meho Krljic:
Privoleo sam se da pogledam Sonyjev ovogodišnji superherojski uradak, Morbius, pušten na Netlfiks evo ni punih pola godine nakon što je ušao u bioskope i tamo bio ismejan, da bi ljudi nastavili da ga ismevaju na internetu, i mada bih voleo da kažem da je u pitanju neobjašnjivo loš film, istina je zapravo da je ovo tek logičan pančlajn u jednoj za Sony depresivno doslednoj situaciji mahanja rukama po mraku u nadi da će nešto da se samo podmetne pod šamar a novac, nekako magično, da šikne iz iznenađenog objekta. „Ovo je savršeno funkcionisalo ranije“, mora da su frustrirano govorili šefovi studija na sastancima sa deoničarima koji su zahtevali da znaju zašto je njihov film od osamdeset miliona dolara izleteo iz bioskopa posle samo par nedelja i mada je Morbius zaradio dvostruko više novca nego što je u njega uloženo – a što bi MORALO da se piše kao uspeh u bilo kojoj ekonomiji – istina je i da filmski biznis danas ne funkcioniše ni po jednoj ljudima razumljivoj logici. Utoliko, činjenica da je Morbius dobio očajne kritike i smara se najgorim velikim superherojskim filmom koji je do sada napravljen verovatno ne drži noćima budnim producente koji novčanicama od sto dolara brišu suze, ali im svakako proizvodi nelagodu, pa možda i anksioznost glede jedine stvari koja se u 2022. godini računa – potencijala da ovo bude razvijeno u „metaverzalni“ properti.



Da se razumemo, Morbius i jeste produkt Sonyjevih napora da nekako iskoriste činjenicu da i dalje imaju prava na Marvelove likove koji su nekako povezani sa Spajdermenom. Ako je Marvel/ Disney gotovo u potpunosti uspeo da im kidnapuje samog Spajdermena, Sony je sasvim spremno iz zadjeg džepa izvukao Plan B i podsetio se da je još u drugom Webbovom Amazing Spider-man filmu bilo jasnih indikatora da se priprema čitav „spajderverzum“ sa klasičnim Spajdermenovim negativcima i nestašnim krosoverima. I da se razumemo, sa Venomom je Sony, a ovo JESTE neobjašnjivo, napravio ogroman hit koji je, kroz dva nastavka zaradio više od milijardu dolara i vrlo plastično prikazao da loši filmovi sa brljavim CGI-efektima, očajnim dijalogom i glumcima koji deluju kao da su ih tri meseca hranili samo kokainom mogu da igraju na maltene istom terenu kao i sam Spajdermen. Drugi film o Venomu je vrlo smelo, neki bi rekli drsko, uspeo i da se ugura u multiverzalnu priču koja ga je i kanonski povezala sa Spajdermenom, pa je Morbius zapravo predvidiv ishod ovakvog sleda događaja.

Lako je sada kriviti panedmiju COVID-19 za to što je film stigao do publike u ovakvom stanju ali je istina i da je to potpuno besmisleno – Morbius je svoju produkciju završio pre početka pandemije i premijera je naprosto odlagana kako bi se velika investicija opravdala propisnom bioskopskom distribucijom. Utoliko, razlozi što je ovo ovoliko loš film moraju da se traže na drugoj strani.



Možda je problem u samom propertiju? Morbius je naprosto nevažan, zastareo i u suštini slabo promišljen Spajdermenov neprijatelj kreiran 1971. godine kada je nakon popuštanja stega Comics Code Authority cenzure postalo malo lakše da se u mejnstrim stripovima prikažu bića poput vampira. Za svaki slučaj, Roy Thomas i Gil Kane su Morbiusa zamislili kao „živog vampira“, dakle, čoveka koji je putem naučnog eksperimenta razvio vampirske moći (i slabosti), žeđ za krvlju i modni stil negde između gotskog Drakule i profesionalnog rvača ali čak ni u sedamdesetima Morbius nije bio naročito harizmatična figura u stripovima o Spajdermenu a pričamo o dekadi u kojoj se Spajdermen borio i protiv nabildovanog kamiondžije Razorbacka čiji je kostim uključivao masivnu glavu divljeg vepra.

Jedan jedini element Morbiusove (dubiozne) važnosti u Spajdermenovom kanonu tiče se ekstrinzične činjenice da je on uveden u strip u broju 101 serijala The Amazing Spider-man, prvom koji više nije pisao Stan Lee. Roy Thomas će tako postati prvi scenarista da posle Leeja radi na njegovom možda najvećem liku a Morbius će vrlo brzo izgubiti na važnosti nakon što Marvel shvati da naprosto može da koristi pravog grofa Drakulu u svojim stripovima. Poslednjih godina Morbius ima samo sporadična pojavljivanja u stripovima i tretiran je pre svega kao neshvaćena, nesrećna džekilhajdovska figura koju je najbolje iskoristila Gail Simone u svom recentnom serijalu Domino.



Filmska verzija je, makar, verna priči o Morbiousovom poreklu time što ponavlja čitav zaplet o briljantnom naučniku koji sopstvenu (retku i naravno fatalnu) krvnu bolest pokušava da izleči eksperimentalnim naučnim metodama (tj. serumom) koje mu daju i moć ali i prokletstvo koje uz nju ide. Naravno, Morbius nikada nije bio zanimljiv lik sam za sebe pa odsustvo Spajdermena iz ovog filma znači da su autori scenarija posegli za najgeneričkijim mogućim zapletom i radnjom koja gotske trope eksploatiše bez mašte i inspiracije.

Jared Leto kao Michael Morbius je makar neiritantan a što u filmu koji je ovoliko loš ipak nešto znači. Leto se smatra harizmatičnim glumcem ali je činjenica da mu u blokbasterima daju uglavnom uloge u kojima on drastično preglumljuje trudeći se da opravda svoju reputaciju, jelte, glumčine (videti pod Suicide Squad ili Blade Runner 2049). U Morbiusu je on uglavnom sanjiv i zagledan u daljinu što je, iznenadio sam se, prijatna promena i liku koji je napisan samo u najgrubljim crtama zapravo dodaje malo humanosti a koja mu je potrebna s obzirom da je dobar deo vremena prekriven brutalnom prostetikom i ništa manje brutalnim CGI-jem.



Daniel Espinoza nije neiskusan režiser ali utisak je da se njemu uglavnom gadilo da se bavi ovim materijalom pa je Morbius film koji opšta mesta obilazi sa jednom smrknutom determinacijom, odlučan da publici ne pruži ni trunku više od minimuma da se barem maglovito shvati šta se ovde dešava. Rezultat je da je ovo priča kojoj očajnički nedostaje kauzalnost. Ne pričamo o „fridge logic“ rupama u zapletu koje hvatate par sati nakon gledanja filma i shvatate da priča zapravo nema smisla, već o potpunom odsustvu uzročno-posledične veze između scena koje slede jedne iza druge i proste logike ponašanja likova u njima.

Letov Michael Morbius je, tako, rokstar naučnik, čovek posvećen istraživanju krvnih bolesti ne najmanje na ime toga da i sam boluje od jedne koja ga celog života osuđuje na zamorne tretmane, hod sa štakama i najavljuje prevremenu smrt. Njegov doprinos polju hematologije se očitava i u dodeljivanju Nobelove nagrade za medicinu koju ovaj odbija da primi jer je ŠMEKER kog ne zanima da se slika za novine ili da, čak, juri investitore, već samo da izleči sebe i svet i da pomalo, jelte, beskrvno (!!) flertuje sa koleginicom koju igra Adria Arjona a koja bi trebalo da dobije oskara u kategoriji „žene u frižideru“ na ime toga kako je njen lik mesarski iskasapljen da ne služi ni za šta drugo do da se napaljeni muškarci sa vampirskom erekcijom oko nje bore.



Ah, da, za to nam je potreban još jedan muškarac sa (vampirskom) erekcijom i njega igra Britanac Matt Smith – nekadašnji Dr. Who a danas zvezda Kuće zmaja – donoseći jednoj anemičnoj (!!!!) produkciji meru dinamičnije glume. Smith igra Morbiusivog prijatelja iz detinjstva, Miloa, klinca iz old money porodice („što savršeno ide uz njegov britanski naglasak“, mora da je pomislio direktor kasitnga) koji zapravo i finansira sva Morbiusova istraživanja jer i sam pati od iste bolesti a koji, iako vidi da je Morbius užasnut time u šta se pretvorio, ne samo rado već i sa entuzijazmom, pa još na prevaru, popije isti serum i pretvori se u „živog vampira“ koji uživa u svom novom statusu zdrave, moćne i po prirodi nemoralne osobe.



Hoću reći, ovde su Džekil i Hajd razdvojeni na dve persone i film čini manje od minimuma napora da iskoristi njihovu suprotstavljenost u svetonazorima. Morbius je čovek nauke koji ima veliki etički problem sa činjenicom da mu je za preživljavanje potrebna ljudska krv. Milo je čovek, well, nasleđenog bogatstva i njemu je najprirodnije da prost svet gleda kao resurs koji valja jesti i piti kad god dobijete apetit. Ovo nije nimalo slaba postavka za dramski akcioni film, ali ovaj film sa njom zaista ništa ne radi.

Naprosto, Morbius sa svojih jedva sat i po – kad se izbace špice – deluje kao da je montiran od nekog znatno dužeg filma, nakon što je neko iz studija stao iza montažera i govorio mu šta sve da iseče. Motivacija likova, dublje sociopolitičke implikacije, rasprava o evoluciji ljudske rase koja je ovde pogurana naučnim eksperimentisanjem, AMA ŠTA ĆE NAM TO, kao da je taj egzekjutiv razgnevljeno pitao, PUBLIKA SVE TO ZNA, GLEDALA JE DRUGE FILMOVE. Tako je u ovom filmu ostavljen samo najmršaviji skelet zapleta i puno CGI brljanja.



Ali Morbius se ne drži ni na najosnovnijem nivou egzekucije – FBI i policija koji pokušavaju da uhapse Morbiusa nakon što ovaj u prvoj instanci uzimanja seruma postane, jelte vampir i satre ceo odred najamnih vojnika (i popije im krv) nikako da se sete da pogledaju da nije slučajno otišao u svoju, jelte, laboratoriju u bolnici u kojoj, jelte, on inače radi (spojler: baš je tamo otišao); Milo je old money trust fund kid (dobro, četrdesetogodišnjak) koji u jednoj sceni MANIFESTNO ima obezbeđenje (čak postoji i dijalog o tome) samo da bi se kasnije šetao gradom sam i da niko nije svestan gde je i šta radi; Martine (pomenuti ženski lik spreman za frižider) se u Morbiusa zaljubljuje valjda jer odlepi na njegov muževni torzo nakon što ga serum od mršave ruine pretvori u mršavog ali ipak sa teretanom upoznatog holivudskog stara (ali dobro, mommy porn kadrovi su opravdani nakon tolikih godina male gaze dominacije u bioskopu) iako između ova dva lika nema ni naznake ikakve hemije u prethodnom delu filma; konačno, možda najgluplji momenat je kada Morbius mora da nađe novu laboratoriju u kojoj valja smućkati nekakav „protivotrov“ pa za to bira garažu u kojoj lokalni geng pravi falsifikovani novac, pošto su štamparije, jelte, po prirodi stvari opremljene centrifugama i aparaturom za ekstrakciju i destilaciju...

Sav ovaj narativni krš i lom dolazi do vrhunca u finalu koje pokušava da ima i akcioni klimaks i gotsku eleganciju i to mu uspeva otprilike onako kako zamišljate. Neću da kažem da je sve loše i mada psihodelični CGI i stalni ultra-slo-mo koje Espinoza koristi da da svojim akcionim scenama malo stila daju filmu filing jedne ambicioznije Youtube produkcije, to je makar bučno, i to je najbolja stvar koju mogu da kažem za produkt koji do samog kraja ne ume sa sobom da se dogovori oko toga kako vampirske moći funkcionišu i sebi ostavlja otvorena vrata za nastavke blatantnim uvođenjem novih ideja u minut do dvanaest a zatim i mid- i post-kredit sekvencama koje – iz ove perspektive gledano sumanuto ambiciozno – najavljuju krosover sa Spajdermenom.



Nisam naročito siguran da će toga biti – Morbius je, rekosmo, ismejan u svom inicijalnom bioskopskom pokušaju, da bi zatim postao svojevresni mem na internetu gde je narod film (neautorizovano) gledao na Twitchu i pravio praktično žurke ismevanja u četu, a što je Sony podstaklo da PONOVO uđe u bioskope u Junu i zatim podvijena repa, posle vikenda koji je zaradio svega 300.000 dolara, digne ruke od daljeg blamiranja.

Ali, da se razumemo, ja ne mislim da u Sonyju iko ima stida i pošto je Morbius tehnički povratio pare i nešto zaradio, veliko je pitanje je li ovo kraj za film koji se usuđuje da omažira i Murnaua (pored Thomasa i Kanea), stavljajući sebe na neki način u istu ravan sa ključnim vampirskim radom ere nemog filma. Neće me previše iznenaditi ako za godinu ili dve čujemo najave za Morbius 2 sem ako u Sonyju odmah ne naprave skok prema krosoveru Sinister Six. Nije teško biti najgori, rekli su svojevremeno KUD Idijoti i čini mi se da Sony operiše upravo pod ovim sloganom.

Meho Krljic:
I treću nedelju za redom gledao sam superherojštinu a što je podsećanje na činjenicu da se superherojski filmovi danas proizvode kao na traci. Sumorna proročanstva o prskanju TOG mehura verovatno jednom MORAJU da se ostvare ali čini se da još nismo stigli do te granice. Na kraju krajeva ako jedan u principu tanušan, po ambiciji maltene direct-to-video nastavak u sagi o Marvelovom Toru, kao što je Thor: Love and Thunder može da košta četvrt milijarde dolara a da zaradi tri puta više, onda je preuranjeno pričati o zamoru tržišta i kolapsu čitavog žanra.



Prethodni film o Toru, Ragnarok, delovao je na neki način kao ribut celog Marvelovog podserijala. Taika Waititi je film malo skrenuo sa putanje vagnerijanske pompeznosti, lansirao ga u svemir, dao mu preliv Star Wars akcije sa sve pucanjem i gerilskim lukavstvima i pretvorio ga u visokooktansku akcionu komediju koja je uzgred uspela da dokači neke prepoznatljive teme, od depresije i alkoholizma pa do „Asgard nije mesto već ljudi“ koncepta koji je označio i izlazak iz „klasičnog“ pripovedanja o Toru iz stripova što smo ih čitali u dvadesetom veku, te približavanje modernim pričama.

Štaviše, zanimljivo je videti da scenario ovog filma za osnovu uzima priče iz stripova o Thoru koje su nastajale u periodu kada su filmovi o Thoru već bili snimani, a što je u principu „najrecentnije“ što su filmovi iz MCU prišli. Konkretno, Thor: Love and Thunder u dobroj meri zasniva svoj zaplet na radu Jasona Aarona iz prethodne decenije, koristeći lik Gorra za glavnog negativca ali i smelo se lansirajući u smeru „woke“ koncepcije u kojoj Thor može da bude i – žensko.

Ovo je poslužilo i kao primeren povod da se Natalie Portman vrati u ansambl, pa i da vidimo i neke sporedne likove kojih nije bilo u prošlom filmu i prva stavr koju valja primetit u vezi Thor: Love and Thunder je da je ovo prvi Marvelov serijal o pojednačnom junaku koji je došao do četvrtog nastavka i da se na ovom mestu sada već vidi priličan napor da se pomiri nekoliko disparatnih vizija koje su imali autori prva tri filma. Utoliko, Waititi, koji je u prethodnom nastavku smelo i bez previše respekta praktično uradio meki ribut serijala, ovde, možda pomalo i na nagovor studija i producenata, mora da nekako poveže „stare“ Torove sa „svojim“ Torom a da pritom nema u rukavu onaj najveći adut koji bi poslužio kao prirodno vezivno tkivo – Lokija. Što je, kad se uzme u obzir popularnost ovog lika i njegov televizijski spinof serijal, zaista bizarno podsećanje kako kreativne odluke moraju da ustupaju pred poslovnim odlukama.



Thor: Love and Thunder već svojim naslovom sugeriše romansu i ona je svakako jedna od centralnih tema ovog filma. Ljubav između asgardskog boga groma i zemaljske astrofizičarke, Jane Foster, je u „starim“ Thor filmovima bila uzgredni sastojak, više začin nego tema, a ovde je ona iskorišćena za rad sa likovima, kako Thorom tako i samom Jane Foster koja u skladu sa Aaronovim strip-predloškom, postaje Thor na ime vrlo ozbiljne životne krize, dok dvoje ljubavnika koji su se razišli pre mnogo godina sada treba da navigiraju kompleksni lavirint odnosa u jako promenjenom odnosu moći.

Waititi, koji je sa Jennifer Kaytin Robinson napisao scenario ovo koristi i za dalju vivisekciju lika Thora koji svoj status božanstva dopunjava sa sve više ljudskih osobina. U Waititijevoj interpretaciji Thora, on je mnogo više lovable goof ali i plemeniti hunk nego što je bio u prethodnim filmovima, a ovde je to dopunjeno i dekonstrukcijom simbolike muževnosti, koju predstavljaju Torov (razoreni) čekić Mjolnir i njegovo aktuelno oružje, sekira Stormbreaker. Waititi falusni fetišizam kombinuje sa ljubomorom na jedan sprdalački način koji nema mnogo dubine ali je simpatičan i doprinosi toj inkluzivnoj, „woke“ atmosferi filma sasvim dopadljivo.



Naravno, ne sumnjam da su ljudi i inače užasnuti time šta woke „ideologija“ radi popularnoj kulturi ovde imali nekoliko nervnih slomova, od toga da ŽENA sad može da bude Tor, pa još i da bude kompetentna koliko i „originalni“ Tor, preko toga da među Asgarđanima ima užasno mnogo osoba sa užasno mnogo melanina u epidermu, pa do toga da su mnogi elementi starih evropskih religija iskorišćeni isključivo za sprdnju. No, da bude jano, Thor: Love and Thunder nije sjajan film sam po sebi i to nema mnogo veze sa njegovim „woke“ faktorom.

Meni deluje kao da Waititi nije zaista bio zainteresovan za pravljenje ovog filma. Chris Hemsworth je svakako sada već vrlo razradio svoju definitivnu Thor-personu, sa idealnom kombinacijom beefcake šarma, samozatajnog humora i autentičnog herojstva, ali utisak je da u ovom filmu on ne ide zaista dalje u razvoju lika i samo ponavlja najbolje momente iz prethodnih. Taj je utisak još pojačan time da Waititi i sam reciklira gegove koji su palili u prethodnom filmu (pozorišna predstava se ovde koristi dvaput) i mada je ta autoreferentnost simpatična, ona kao da signalizira da se ne zna kuda bi se zaista dalje krenulo.

Svakako je najgori element filma taj centralni zaplet koji deluje kao vrlo mehanički osmišljena „misija“ za Thora i njegov ansambl što deluje manje kao epska herojska potraga a više kao malo razrađeniji sidequest iz nekog RPG-a. Osećaj putovanja, napredovanja, korišćenja komplikovanih načina da se obezbedi da ansambl ima vremena da se međusobno zbliži – sve to deluje potpuno artificijelno naspram već dobro uspostavljenih konvencija Torovog „univerzuma“, toga kako se koriste borbene alatke za potrebe teleportacije sa mesta na mesto u kosmosu itd. Jedan vrlo tanan izgovor što dvoje Torova, plus Valkira i Korg moraju da putuju na kraj svemira drakarom a ne da se tamo začas bace svemirsko-vikinškom, jelte, magijom, u finalu i ispada sasvim isprazan a mnogi elementi filma za koje se veruje da će do kraja biti značajni – to nisu. Na kraju krajeva, Jane Foster je astrofizičarka, i nije sad neki preveliki zahtev da se ta njena ekspertiza – a ne samo novostečene moći Tora – iskoristi u herojskoj, jelte, misiji koja zahteva odlazak na drugi kraj svemira, na mesto na kome još niko nije bio. Da ne pominjem kriminalno neiskorišćene koze.



No, najgorost se odnosi pre svega na glavnog negativca i njegovu agendu. Gorr, the God Butcher, kako mu i ime govori, je u Aaronovim stripovima bio jedno grandiozno prisustvo, nova paradigma u svemiru i deo decenijskog Aaronovog napora da u sebi pronađe balans između fasciniranosti božanstvenim i razočaranosti što ono nikako da nam zaista pokaže svoju milost. Gorr je u stripu o Thoru bio veličanstvena, zastrašujuća pretnja i označio početak i kraj Aaronovog rada na ovom stripu.

Film, nažalost, Gorra ražaluje na monster of the week status, dajući mu raspoloženog Christiana Balea ispod jake šminke ali i premalo karakterne dubine. Svakako je problem filma i to što stvari radi u obrnutom smeru od stripa. Dok je u stripu Gorr isprva delovao kao jednodimenzionalni, „stripovski“ negativac, više prirodna pojava nego stvaran lik, pa posle pokazao dubinu i relatabilnu motivaciju za ono što radi (a to što radi je, ubijanje SVIH bogova u univerzumu, kako u stripu tako i u filmu), Waititi ovde, nažalost ide hronološkim redom, pokazujući nam Gora pre nego što je bio „the God Butcher“ i ovo je mnogo manje efektan postupak.



Naprosto, kao i drugi negativci u Marvelovim filmovima – sem retkih izuzetaka – Gorr je ovde više sredstvo nego lik, osoba sa promenljivim, neobjašnjenim moćima  i armijom CGI monstruma koji se mogu ubijati bez griže savesti, a koja umesto da ide unaokolo i ubija bogove, kidnapuje gomilu asgardske dece da bi Tor imao motivaciju da ga potraži. Ovo jeste opravdano unutar zapleta, ali je u apsolutnom neskladu sa karakterizacijom samog Gorra koja je utemeljena ni sat vremena ranije i potpuno devastira ikakav karakterni rad koji je Bale pokušao da napravi sa njim.

Art direkcija u filmu je dopadljiva i starim strip-ljubiteljima je svakako malo krenula suza iz oka na prizore koji se direktno oslanjaju na ikonički dizajn Jacka Kirbyja iz raznih njegovih radova objavljivanih šezdesetih godina prošlog veka (Eternity!!!!!!!), no, iznenađujuće je koliko je akcija ovde nezanimljiva, svedena na koreografisani CGI i ponavljanje uspešnih kadrova iz prethodnih filmova u nadi da će autoreferencijalnost odraditi posao. Ovo dolazi u pari sa činjenicom da se Tor i njegovi mahom bore protiv nacrtanih, nezanimljivih bića i akcione scene, mada korektne, deluju kao da su urađene jer je to moralo, a da su Waititiju srce i interesovanja bili na drugom mestu. (Mada poštovanje sledi za scenu  u kojoj Tor udarcem nogom iz okreta prevrće svemirski tenk.)



To drugo mesto je svakako i humor i film je na momente samo niska gegova, lowbrow parodija i sprdačina. Kada se brat Australijanac, Russell Crowe pojavi da bude Zevs, ovo je samo na korak od Saturday Night Live šegačenja. S druge strane, Guardians of the Galaxy, kao tim sa izraženim komičkim potencijalom od samog svog filmskog debija ovde ima kameo na početku ali se ovaj deo fokusira na Thora baš da bi se naglasilo da ovaj film pravi odmak od ostatka MCU. To se signalizira i time da jedini lik koji konstantno ostaje uz Thora biva Waititijev Korg, ali i ovde se onda recikliraju fore iz prethodnog filma i mada mi je Thor: Love and Thunder bio sasvim prijatan za gledanje, njegova komedijaška dimenzija se velikim delom oslanja na Hemsworthov ogromni šarm i kopipejstovanje uspelih momenata iz prošlog filma.



Ovaj je film, prosto, reklo bi se, sklopljen bez previše ulaganja napora u priču; Korg je, recimo, potpuni višak i ne figuriše na ikakav smislen način u zapletu ili raspletu bez obzira na šokantnu transformaciju koju preživljava. Čak je i sama Valkira višak, a odnos između Thora i Jane Foster, uprkos solidnoj komedijaškoj hemiji između dvoje glumaca, nikada ne doseže neku stvarnu romantičnu temperaturu pa je i finale koje bi trebalo da nam slomi srca neobično neefektno uprkos očigledno dobrim namerama. Filmu vidno nedostaje jedan lik poput Lokija koji bi mu dao malo dubine i gde bi Hemsworthov Thor imao jačeg parnjaka od onog što je postigao sa ženskim Thorom.

Opet, da ne bude da ništa ne valja, Waititi je generalno dobar u humorističkim scenama, čak i kad ih forsira preko mere u kojoj doprinose samom zapletu a Hemsworth se vrlo lepo snalazi u svojoj ulozi simpatičnog beefcake heroja i daje filmu jedan lep duh.



No, kao celina, Thor: Love and Thunder zaista deluje kao film koji je morao biti napravljen jer postoji ugovorna obaveza, ali koji je urađen bez mnogo strasti, ili dubljeg razmišljanja. Reciklaža humora iz prethodnog filma, nezanimljivi ili nedovršeni karakterni lukovi bitnih sporednih likova (Korg i Valkira) i jedna relativno mehanički izvedena tragična romansa između dvoje glavnih likova, a sve na pozadini kosmičke pretnje koja deluje neubedljivo i šalje smušene signale o motivaciji – da ne pominjemo rupu u zapletu koju sam Tor objasni na kraju u jednom ipak dirljivom finalu – sve to za rezultat ima film koji ima duše, ali nema dovoljno srca da u nju upumpa krv i natera nas da joj verujemo. No, čini se da uspeh filma na boks ofisu sasvim garantuje da će se serijal o bogu groma nastaviti. Pa ko zna, možda nas još iznenadi. Meni je svakako prijatno da Hemswortha gledam u ovoj ulozi samo se brinem da će u sledećem filmu Waititi ponovo koristiti iste fore i da padanje žena u nevest kad vide Tora bez odeće neće biti smešno drugi put kao što je bilo sada...

Meho Krljic:
O, jadna Adriana Čečik. Povredila je kičmu na dva mesta i čeka operaciju da joj ugrade šipku, a sve to nema veze s pornografijom, nego s njenom paralelnom karijerom tvič strimera, gde se povredila skačući na (sada je to očigledno) nebezbedno pripremljenu gomilu koci od sunđera tokom Tvičkona. Baš mi je žao.
 
 
https://twitter.com/ClippyChimp/status/1579035656034344961

Meho Krljic:
U vreme kada normalan svet gleda ribut Hellraisera, ja sam se okrenuo klasičnim zadovoljstvima protraćene mladosti i iskoristio protekli vikend da obnovim gradivo vezano za trilogiju Evil Dead Sama Raimija. U pitanju je svakako jedan od najfascinantnijih autorskih projekata osamdesetih godina (i zapravo ključna spona sedamdeseth sa devedesetima) sa toliko jakim uticajem na popularnu kulturu da se uvek pomalo iznova šokiram kada shvatim koliko je sve čime se na dnevnom nivou trujem u naporu da malo ublažim egzistencijalnu prazninu u koju svi kolektivno tonemo, duboko ukorenjeno u filmu koji je krajem sedamedesetih godina snimila grupica ortaka iz detinjstva u nameri da se probiju u filmski biznis. Zapravo, činjenica da sam pre nekoliko nedelja pogledao Marvelov Doctor Strange in the Multiverse of Madnessme je i podstakla da se vratim Raimijevim počecima i očima odrasle (well, makar ostarele) osobe pogledam filmove kojima je utemeljio ne samo svoju reputaciju profesionalca već i jezik kojim će presudno uticati na razvoj ne samo žanrovskog filma u naredne četiri decenije već i, rekosmo, na celokupnu popularnu kulturu na nekoliko kontinenata.



Pre nekoliko godina gledao sam rimejk prvog filma iz ovog serijala, Evil Dead Fedea Álvareza, snimljen 2013. godine uz blagoslov Raimija i njegovih vernih saradnika, Roberta G. Taperta i Brucea Campbella koji su bili i producenti. Iako je ovo bio vrlo korektno urađen horor film sa disciplinovano i kompetentno urađenim narativom, fotografijom, scenografijom, maskom, efektima i glumom, meni je smisao „disciplinovanog“ rekonstruisanja Raimijevog prvog biskopskog filma u priličnoj meri izmicao. Nije da je Raimi sa The Evil Dead iz 1981. godine pokušavao da napravi „normalan“ horor produkt, ali još nije imao veštine za to. The Evil Dead je bio proračunat projekat njega i njegovih ortaka da naprave horor film, gađajući žanr koji je u tom trenutku na ime Dawn of the Dead, Halloweena i Friday the 13th dobijao novi zamah, kako bi se probili u filmsku industriju. Raimi jeste bio poštovalac rada H.P. Lovecrafta ali kratki filmovi koje je snimao sa Campbellom dok su bili tinejdžeri su bili različitih žanrova. Horor je ovde delovao kao najbrži način da se pokaže ekspertiza mladog režisera i njegove odabrane ekipe, a kao dokaz te veštine poslužio je Within the Woods, kratki horor film, osmišljen kao prototip za celovečernju produkciju, na ime koga bi se tražile pare od producenata. Naravno, film napravljen za 1,600 dolara nije generisao MNOGO pažnje pa je The Evil Dead na kraju velikim delom finansiran od pozajmica i moljakanja usmerenih na prijatelje i familiju.



I bio je, pa... andergraund hit. Za moju generaciju, The Evil Dead je bio neka vrsta svetog grala, film koji se smeštao na teritoriju između slešera i horora sa zombijima, predmet apokrifnih prepričavanja scena koje su neki od nas videli i onda ih, kiteći, prenosili vršnjacima, ranopubertetlijama koji su samo mogli da zamišljaju bizarne prizore poput silovanja koje vrši granje. Srećom, kada smo fim mogli da pogledamo, ta scena – za koju u najmanju ruku mogu da kažem da je, jelte, ne-baš-ukusna – nije uspela da pokvari opšti utisak o, pa, andergraund hitu.

The Evil Dead, evo, i četrdesetjednu godinu kasnije ima ekstremno zdravu energiju i komprimuje puno atmosferične i visceralne zabave u svojih ni sat i po trajanja. Jedna od stvari koje oštro razdvajaju ovaj film od ključnih njemu savremenih naslova horor-žanra je i odsustvo stvarne teme. Dok su Romerovi zombiji imali jak element društvene kritike, a slasher podžanr bio neka vrsta kolektivne psihoterapije vezane za (ne samo tinejdžersku) seksualnost u savremenom američkom društvu, The Evil Dead je bio film lokacije i set pisova mnogo više nego film teme. Raimi je pokupio od Lovecrafta taman onoliko koliko mu je trebalo da opravda pojavljivanje demonskih prisustava u vikendici smeštenoj duboko u američkoj planinskoj provinciji, a ansambl filma je sklopljen od prijatelja i prijatelja prijatelja, bez ambicije da se žensko-muška petorka koja provodi stravičnu noć u oronuloj kolibi predstavi kao ikakav sažetak nekakve američke društvene istine.



Pravila koja vezujemo za horor filmove ovog perioda u The Evil Dead ne važe – ovde se seks ne kažnjava niti film ima svoj scream queen, naprotiv, već u ovom filmu Raimi će ići u sasvim suprotnom smeru, gradeći kult glavnog junaka, Ashleyja „Asha“ Williamsa, odnosno prikazujući ga kao jedinog sa kapacitetom da preživi demonsku najezdu, ne na ime neke posebne snalažljivosti ili veštine, koliko na ime jedne čiste i romantične misli koju je imao tokom večeri, a koja pravi sponu sa mnogo starijom, naivnijom filmskom tradicijom nego što je bio savremeni horor. Campbellova fizionomija je, pored činjenice da je u pitanju Raimijev najbolji prijatelj još iz detinjstva, bila presudna ne samo za to da on bude glavni junak ovog filma već da franšiza kasnije dobije uistinu neočekivan obrt i evoluciju, sa čovekom koji izgleda kao jeftinija, ali zabavnija verzija Kerija Granta u svom centru.

Campbellov Ash je u ovom filmu još uvek čovek-kome-se-stvari-događaju i koji ima vrlo malo delatne suverenosti – štaviše veliki deo ključnih scena on provodi zarobljen policama koje padaju po njemu – dok ljudi i žene oko njega imaju planove, ili makar predloge kako da se situacija reši. Ash preživljava ne zato što je pametniji ili snalažljiviji, čak ni beskrupulozniji, već samo zato što ga je zabavnije gledati.



Ova logika je centralna za ne samo ovaj film već i naredne nastavke. Raimi se ne zamara pretereno kauzalnošću zapleta i mnogo više ga interesuje da kreira memorabilne scene što će ostati kultne reference za generacije koje dolaze. Jer, bez obzira na skroman budžet od 375.000 dolara, The Evil Dead je i dan-danas vizuelno remek-delo, štaviše možda najčistiji i likovno najkonzistentniji film iz celog serijala. Svakako, Raimi ovde nije imao skupe kranove ili para da napravi setove ali je to nadoknadio neverovatnom inventivnošću i kreativnošću koja je, bez preterivanja, obeležila ogroman deo žanrovskog filma u narednim decenijama. Raimi je uspeo da sa minimumom praktičnih efekata, samo inteligentnim, genijalnim zapravo, kadriranjem i montažom stvori utisak snažne jeze, stravične napetosti i visceralnih završnica. Veliki deo filma gledalac čudovišta ne vidi jer se akcija snima iz njihovih očiju, uz zastrašujuću muziku Joea Loduce i dizajn zvuka koji je potpuno redefinisao horor, dajući scenama punoću akcije i gustinu informacije nedostižnu za imitatore koji će krenuti Raimijevim tragom. Raimijeva zapanjujuće intuitivna vizuelna naracija oslanja se na fantastično precizno kadriranje i montažu u kojoj se stalne smene planova i kontraplanova koriste tečno i prirodno, ali onda, kada scena zahteva neprekinut duži kadar, ovo ekipa izvodi savršeno.



Raimi je sa ovim filmom napravio čudo i on se i danas jako dobro drži, što zahvaljujući savršenom kvalitetu slike u danas dostupnim digitalnim masterima koji čuvaju toplinu filmske trake, što toj razbarušenoj kreativnosti režisera koja je ipak na kraju dala konzistentan ton i ogromnu vizuelnu energiju kratkom i slatkom horor-uratku.

Već nastavak, Evil Dead II će pokazati da je ova konzistentnost bila pre smišljen, iskalkulisan potez da se demonstrira veština nego estetski prioritet. Evil Dead II je urađen 1987. godine, nakon relativno neuspešne saradnje sa braćom Coen, Crimewave iz 1985. godine, a uz finansije samog Dina DeLaurentisa kome je Stephen King dao jake preporuke za Raimija i njegovu ekipu. Raimi je DeLaurentisu izložio svoj plan da se nastavak preseli u srednji vek i bude više akciono orijentisan ali je iskusni italijanski producent imao dva zahteva: da film bude sličan prethodnom filmu po tonu i mizanscenu, kao i da rejting finalnog produkta ne sme da pređe R.



Ovo drugo Raimi na kraju nije ispoštovao – a nikada nije bilo ni realno da hoće s  obzirom da je ovog puta imao pravi budžet i ekipu za specijalne efekte – i film je ostao bez rejtiga, osuđen na vrlo svedenu bioskopsku distribuciju. Ipak, Evil Dead II je postao planetarni hit na ime sekundarne eksploatacije na kućnim platformama, epitomizujući „žanr“ VHS horora i proizvodeći neverovatan talas imitacija i „nezvaničnih“ nastavaka po evropi (mahom Italiji) i Aziji (mahom Japanu).

Ono prvo pak... Iako je Evil Dead II nominalno nastavak prvog filma, sa sve nekakvom rekapitulacijom na početku, u pitanju je više rimejk, a dobrim delom i parodija prvog filma, horor koji je pokazao da je okej da se uz jeftine elektronske montaže i tešku šminku na licima glumaca, te urnebesne stop-motion efekte, sasvim lepo može pridružiti i slepstik humor. Kao posledica ovoga, Evil Dead II se može posmatrati kao horor-komedija, naročito prema svom kraju. Lik Asha Williamsa se ovde transformiše iz smušenog muškarca koji nekim čudom i snagom romantike preživljava neverovatnu noć do akcionog heroja koji će motornom testerom sebi odseći šaku kada shvati da je šaka posednuta demonom i pokušava da ga ubije. Campbellov trijumfalni poklič „Who’s laughing now!“ dok sebi odseca desnicu – plačući u isto vreme od bola – je momenat u kome ste sigurni da gledate komediju.



Campbell je i inače apsolutni centar filma zbog koga ovo sve i funkcioniše, sa neverovatno fizičkom ulogom u kojoj se on često bori protiv nepostojećih neprijatelja, udarajući kao lud licem o zid, ili, u jednom trenutku, držeći sebe rukom za glavu, praveći salto unapred iz mesta. Njegova žudnja za životom je snažna a kada film u svom finalu dođe do Raimijevog toliko željenog putovanja kroz vreme, i Ash se obre u četrnaestom veku, njegov je put od ’70s horor protagoniste koji preživljava za dlaku do bona fide ’80s akcionog heroja sa skračenom sačmarom i motornom testerom na mestu gde mu je nekad bila desna šaka – trijumfalno okončan.



Evil Dead II nije zaradio mnogo para ali jeste potpuno promenio industriju, fuzionišući horor i komediju, nudeći sumanuto goofy praktične efekte i stop-motion animacije, ali i dalje neprevaziđeno inventivan vizuelni jezik sa Raimijem koji je usred totalnog krvoprolića na platnu imao i ukusa i vremena za savršene set pisove kao što je Ashovo bežanje kroz celu kolibu, sve iz jednog kadra, dok ga kamera manijački progoni kroz lavirint vrata, ili momenat u kome krv pljusne po goloj sijalici a svetlo u sobo dobije fulčijevsku tamno crvenu nijansu. VHS kao vektor propulzije horora je i pre ovoga bio značajan u Evropi a sa Evil Dead II su američki studiji možda u potpunosti shvatili snagu ovog medijuma.

Jer, pet godina kasnije, Raimi će dobiti priliku da snimi srazmerno visokobudžetni Army of Darkness, punokrvni akcioni nastavak Evil Dead II sa filmom od sat i po koji bez gubljenja koraka preuzima Jenki-na-dvooru-Kralja-Artura-sa-demonima-i-dvocevkama pančlajn prethodnog filma, pročišćava mu premisu i upušta se u sasvim novi žanr. Ash Williams je sada vremeplovni heroj koji pomaže srednjevekovnoj vlasteli da se odbrani od onostranih monstruma ali i da pronađe u sebi pravu plemenitost, jedinstvo i lojalnost i ovaj film je manje subverzivna komedija a više – prosto komedija, sa ponovnim oslanjanjem, ali sada od početka sasvim eksplicitnim, na činjenicu da je Ash, pa... moron. Campbell ga ovde igra kao nabusitog, jednodimenzionalnog, narcisoidnog i sebičnog siledžiju koji će voleti da popije pojede i povali i koga samo zanima da se vrati u svoje vreme, a pukim će spletom okolnosti na kraju biti heroj. Raimi i njegov brat Ivan su scenaristički, verovatno, tražili pravu meru omaža i parodije usmerenih na ’80s akcione heroje, ali Campbellov jedinstveni performans filmu daje sasvim osobenu notu čiste sprdnje.



Naravno, produkcija je ovde profesionalnija sa mnogo statista, kulisa, kostima, ratne koreografije itd. ali i Raimi je zanatski zreliji i zapravo manje razbarušen u radu pa Army of Darkness nema onu dimenziju sirove avangarde koja karakteriše prva dva filma u serijalu. Ono što ima, je, pak jedno nesputano, nimalo sramežljivo omažiranje starih fantazijskih spektakla i ako je već sa Evil Dead II Raimi pokazivao koliko voli Rayja Harryhausena, u Army of Darkness je imao priliku da ga maltene doslovno citira, sa armijama skeleta koji nose oružje i stop-motion animacijama koje su i u 1992. godini delovale simpatično zastarelo. No, sve to funkcioniše kada se gleda sa prave strane i film pleni šarmantnim borbenim koreografijama i jednim nimalo stidljivim korišćenjem maketa da se kreira veći spektakl nego što budžet dopušta. Army of Darkness će i ostati vrlo citantan film i ako su „join us“ i „I’ll swallow your soul“ bile kultne replike zapamćene iz prva dva filma i zatim rekreirane diljem čitave pop kulture, sa Army of Darkness će Ash postati mašina za izbacivanje onelinera od koje će se dalje krasti i otimati. Gejmeri znaju da je Duke Nukem nimalo stidljivo pokupio sve svoje najbolje replike direktno od Asha, ali i da kultni horror-shooter Blood u svom prvom nastavku vrlo slobodno citira Evil Dead serijal. O death i thrash metalu i da ne pričam – Raimi je sa ovim serijalom kreirao ogroan deo ikonografije ovih podžanrova.

Naravno, sve ovo je danas dostupno u lepim digitalnim remasterima koji veoma vrede da se pogledaju i ne mogu da prenaglasim koliko je kompaktnost i ekonomičnost ovih filmova meni prijala. Sva tri su ispod sat i po u konačnim trajanjima i ovo je prava mera akcije, komedije i horora koje čovek može da pogleda preko vikenda i uživa. Nisam još pogledao seriju čije tri sezone su radili Raimi i ekipa između 2015. i 2018. godine – jer ko ima vremena još i za to! – ali uz najavu animiranog nastavka, možda se i nateram. Evil Dead mi je, na osnovu proteklog vikenda, s razlogom ostao u lepom sećanju kao ključni serijal osamdesetih i to da njegovog autora danas uglavnom znaju kao režisera originalne trilogije o Spajdermenu i jeste mala nepravda. No, ne i neispraviva. Gledajte Evil Dead, ako već niste jer, naprosto – ovo je istorija koja živi.

tomat:
https://faroutmagazine.co.uk/alan-moore-superhero-precursor-fascism/

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version