DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

Mehmete, reaguj!

<< < (1047/1060) > >>

Meho Krljic:
U okviru moje neformalne retrospektive filmova Shinye Tsukamotoa naprosto sam morao da se sa velikim apetitom vratim njegovom prvom pravom bioskopskom filmu, filmu koji je uprkos svojoj izrazito anarhičnoj strukturi bio ne samo zametak kompleksnog korpusa tema koje će Tsukamoto analizirati u decenijama koje će doći, već i neka vrsta elektrošoka koji će reanimirati pomalo posrnuli japanski filmski biznis otvaranjem potpuno novih populacija na zapadu za čudesa sa dalekog istoka. Zvuči malo šokantno da je film što ga je snimila grupica prijatelja koji su tokom snimanja postajali sve manje prijatelji, skvotujući zajedno u stanu jedne od glavnih glumica i obilazeći lokalna đubrišta da upljačkaju materijale od kojih će praviti kostime, koji je Tsukamoto finansirao od ušteđevine i koji je JEDVA na kraju doterao do kraja, bio adrenalinska injekcija spasa za posrćuću industriju, ali svako ko je ovaj film video, pogotovo ako ga je video u ONO vreme, znaće tačno o čemu pričamo.



Pričamo, naravno, o filmu Tetsuo: The Iron Man, filmu koji je pored Otomovog anime remek-dela Akira (a čija mu je premijera prethodila za svega jedanaest i po meseci) definisao japanski cyberpunk i zapadnjačku ospesiju japanom kao predelom budućnosti i oživljene mašte izvukao iz vlasništva elitističkih ranih weebova što su salivirali nad prozom Brucea Sterlinga i Williama Gibsona i opsesivno se ložili na Gundam i Macross, i ispucao je u srce mejnstrima. Tetsuo: The Iron Man je neka vrsta vrhunca osamdesetih, poslednji, veličanstveni momenat surfovanja na talasu „mehurske ekonomije“ koja je osamdesetih Japanu davala preliv zemlje čuda i mesta na kome se ne samo osmišljava budućnost već se u njoj živi.



Nije neka preterano zamumuljena metafora to što nam film tehnologiju – prevashodno metal, žice, vodove, šrafove, klipove, diode itd. – od samog početka prikazuje kao amorfnu masu koja nema stvarnu funkciju već je ona puka naplavina civilizacije koja je tehnološki porasla brže nego što je rastao intelektualni potencijal da se ta tehnologija shvati, kamoli iskoristi na najbolji moguć način. „Fetišista metala“ koga u filmu igra sam Tsukamoto i koji na početku raseca sopstvenu butinu da bi u nju ugurao dugačak komad gvožđa nije puki anime-pervertit već samo logični izdanak generacije koja je svedočila potpunoj eksploziji tehnologije i potrošačke kulture u zemlji što je poslednje ožiljke preostale iz dugog rata prebrisala okretanjem futurizmu ovde-i-sada. Tsukamoto nimalo nije krio da su njegovi glavni uticaji u ovom periodu bili Riddleyjev Blade Runner i Cronenberg generalno (mada partikularno Videodrome i The Fly), kao i rani Lynch sa svojim Eraserheadom, ali Tetsuo: The Iron Man je, da se ne zbunimo, EKSTREMNO snažna ekspresija Japana sa kraja osamdesetih godina i upravo je kao takva zarobila maštu i strast zapadne publike koja joj je prvo dodelila nagradu na žanrovskom festivalu Mostra internazionale del film di fantascienza e del fantastico u Rimu 1989. godine* a zatim počela u buljucima da nagrće na projekcije bilo čega što su okretni distributeri uzeli da naručuju iz Japana.
*Tsukamoto, tipično, nije imao para da ode na ovaj događaj pa je i propustio scenu u kojoj je publika, predvođena žirijem kom je predsedavao Tromin Lloyd Kaufman, a uključujući i Alejandra Jodorowskog kome je tom prilikom dodeljena nagrada za životno delo, složno skandirala njegovo ime



Tetsuo: The Iron Man je apsolutno prelomna tačka za Tsukamotov život i karijeru, film koji ga je ne samo izbacio u orbitu profesionalnih filmmejkera – mada će naravno, još godinama za hleb zarađivati praveći reklame a svoje filmove finansirati od pozajmica i ušteđevine – već i koji je označio njegov raskid sa velikim brojem prijatelja koji su kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih činili umetnički ambijent u kome je Shinya radio i stvarao. Štaviše, dobar deo osamdesetih Tsukamoto nije ni radio filmove, ostavljajući svoje osmomilimetarske eksperimentalne radove u prašini mladalačkih zabluda i okrećući se, razvejanih iluzija, avangardnom pozorištu. Ipak, Tetsuo nije izronio ni iz čega. Insipirisan Scottom i Cronenbergom i, naravno bujajućim novim talasom japanskog andergraund eksperimentisanja koje je predvodio Sogo Ishii svojim pank-bajkerskim filmovima poput Crazy Thunder Road i Burst City, Tsukamoto je bizarne i eksperimentalne produkcije svoje pozorišne družine konačno rešio da prebaci i na osmomilimetarsku filmsku traku. The Regular Sized Kaiju (Futsu Saizu no Kaijin) iz 1986. godine i Denchu Kozou no Boken (The Adventures of Electric Rod Boy) iz naredne su bili osmomilimetarsko seme iz kog će izrasti Tetsuo, kratki eksperimentalni filmovi u punom smislu otkrivanja novog jezika, novih tehnika i pristupa materijalu, ali sa temama koje će svoju stvarniju realizaciju dobiti tek sa Tetsuom.



Oba filma inspirisana su japanskim kaiđu filmovima sa čudovištima i specijalnim efektima isto koliko i zapadnjačkim uzorima a oba su dobila i zapravo vrlo dobre ocene od strane onog dela kritike koji im je imao pristup. Štaviše, Denchu Kozou no Boken je trebalo da bude Tsukamotova vizit-karta, koja će mu obezbediti finansiranje od strane NEKOG studija u Japanu, što se, naravno nije desilo jer je industrija bila u raspadu i niko nije želeo da rizikuje sa ovom vrstom oživljenog bunila, ali film jeste dobio značajnu nagradu na festivalu usred rada na Tetsuu što je možda bilo i presudno da se Tetsuo na kraju i dovrši.



Osim toga kao da je sve išlo u suprotnom smeru. Tsukamoto je prvo nameravao da film snima u osmomilimetarskoj tehnici sa kojom je bio familijaran ali je onda video kako dobro izgledaju filmovi Dereka Jarmana i odlučio da potroši više od dve hiljade dolara na šesnaestomilimetarsku kameru koja će mu, uostalom, obezbediti lepšu sliku i ulazak u pravu bioskopsku distribuciju. Ekipa koja je sa Tsukamotom snimala prethodna dva kraća rada i imala iza sebe dugačak zajednički pozorišni rad okupila se u stanu glumice Kei Fujiware i tamo uglavnom živela tokom sledećih osamnaest meseci dok se film mučno pravio, stari prijatelji se sve više svađali i osipali a dugogodišnje veze raspadale. Jedini član ekipe koji će uz Tsukamotoa ostati do kraja bio je glavni glumac Tomorowo Taguchi koji i sam kaže da je odmah na početku video da će tenzije biti tolike da nije zdravo da se sve vreme bude na istom mestu pa je držao distancu i nekako uspeo da ne rasturi svoje prijateljstvo sa Tsukamotom koji je do kraja snimanja bio sve opsednutiji radom i sve manje sklon da čuva prijateljske odnose sa ljudima s kojima je delio dobro i zlo tolike godine.



Rezultat je da su Tsukamoto i Fujiwara, a koji su ravnopravno potpisani kao snimatelji na ovom filmu (Fujiwara veli da je osećala da Tsukamoto njoj poverava kameru iako je bilo obrazovanijih članova ekipe jer joj je verovao da je odgovorna) nakon svega više nisu bili prijatelji i gajili su samo pristojne ali distancirane i hladne odnose, ali je Tsukamoto tokom snimanja stekao i neke nove saradnike sa kojima će imati plodnu dugogodišnju kreativnu sponu. Ovde prevashodno mislim na kompozitora Chua Ishikawu koji će do svoje smrti raditi muziku za većinu Tsukamotovih filmova (i mnoge radove Takashija Miikea) a koji je Tsukamotoa osvojio svojom interpretacijom uputstva da saundtrak treba da zvuči kao udaranje metala o metal sve vreme.



Tetsuo: The Iron Man gledao sam pre dvadesetak godina po prvi put i ostao potpuno zatečen energijom i inventivnošću ovog filma. Reprizno gledanje prethodne večeri ne samo da nije ni na koji način umanjilo impresioniranost koju sam tada stekao za Tsukamotoa već ju je i produbilo. Ovo je film-fetus, film-pupoljak, film-zametak u kome će mnoge teme kojih se Tsukamoto opsesivno hvatao u svojim budućim radovima postojati već formirane, ali obrađene sirovo, agresivno, mnogo više intuitivno nego intelektualno. Ne da su naredni Tsukamotovi filmovi (recimo Tokyo Fist i Bullet Balet o kojima sam pisao ranije ove godine) bili nekakvi salonski, esejistički radovi, ali Tetsuo je pre svega film tehnike, stila i vizuelnog jezika, a mnogo, mnogo manje film karaktera ili, uopšte, narativa. On ima rudimentarni zaplet i radnju – a koji će i sami izvršiti zastrašujuće veliki uticaj na japanski film koji će doći* – ali ono što se događa manje je bitno od onog KAKO se to događa.
*Nije ni malo preterano reći da je, recimo, Ishiijev Electric Dragon 80.000 V direktno ispirisan Tetsuom  iako je Ishii, jasno, bio jaka inspiracija za Tsukamota kada je pravio Iron Mana



A, da budem iskren, ja sam i dalje bukvalno ispunjen strahopoštovanjem kada pogledam Tetsua i shvatim koliko je opsesivne pažnje i krvavog rada bilo potrebno da se napravi 67 minuta ovakve hardkor akcije, fantastike i body horrora*. Kada sam ga prvi put gledao pomislio sam da je u pitanju japanski-Matrix-sa-đubrišta barem isto onoliko koliko su Akira i Ghost in the Shell bili japanski-Matrix-crtan-ručno, a znati da je ovo napravila ovako mala ekipa, skoro doslovno pomoću štapa i kanapa (ili makar šipki i kablova) još više pojačava strahopoštovanje. Tetsuo je film u kome se granica između tkiva i tehnologije poništava agresivno, brutalno, sa metalnim otpadom, rđom, oštrim ivicama i prodornim vrhovima koji doslovno kidaju ljudsko telo i zamenjuju ga nečim narednim, nečim što prezire život, toplu krv i mekano meso, nečim što na kraju filma kreće da uništi Tokio a onda i čitav svet. Cronenbergova fuzija tela i tehnologije sa kraja The Fly kod Tsukamotoa nema konotaciju dostojanstvene tragedije i emotivne drame, ovo je pankerski agresivan film u kome stop-motion animacija kreira zapanjujuće energične scene transformacija, u kome se glumci unaokolo bacaju kao da ih udra struja od 80.000 volti a ispod kože im igraju nabubrele gomile metala i kablova, u kome glavni glumac Taguchi svoj kostim isprva nije mogao ni da podigne pokušavajući da ustane sa stolice na kojoj je sedeo dok mu je ekipa lepljivom trakom na telo lepila komade razbijenih televizora i drugog elektronskog i metalnog otpada sakupljenog iz kanti u blizini prodavnica elektronske opreme i metala.
*i to nakon skraćivanja filma sa inicijalnih 77 minuta izbacivanjem, između ostalog koreografije stepovanja koju je Taguchi uvežbao i snimio


Tsukamoto je ovde, rekosmo, upleo mnoge svoje opsesije u embrionalnoj formi. Odnos čoveka i grada, kao dva simbiotska ali ne nužno zaista saveznička organizma će u kasnijim filmovima biti eksplicitnije i dublje analiziran, ovde je sveden na halucinantne stop-motion jurnjave kroz tokijska predgrađa i ključni element zapleta koji se odvija na drumu i u šumi, signalizirajući još uvek otpadnički status Tsukamotoa i njegovih saradnika što su sebe smatrali avangardom koja ne pripada „normalnom“ ljudskom društvu. Dalje, psihoseksualne eksploracije koje će u kasijim filmovima biti centralni elementi ovde imaju prepoznatljiv format koji će Tsukamoto dalje samo suptilnije razrađivati. U centru priče je i ovde mladi par gde imamo seksualno inhibiranog službenika i u ovom slučaju ekstremno erotizovanu devojku (Kei Fujiwara koja prosto proždire ekran harizmom) čija se veza produbljuje na ime fetiša čiji je katalizator metal a koji kontroliše pomenuti fetišista na osvetničkoj misiji. Tsukamoto ovde spaja klasični slasher horror motiv (mladi par je ne samo slučajno kolima pregazio čoveka i odneo ga u šumu da sakrije telo već je i imao divalj, bolestan seks kada je devojka shvatila da je žrtva zapravo još uvek živa i da ih posmatra, nemoćna da išta učini) sa balardovskim devijacijama seksualne žudnje a onda sve ubacuje u suludo kompleksnu montažu koja od ljudskih tela pravi sasvim nove konstrukte a akcione scene ovaploćuje sa takvom snagom i brzinom da ih gotovo ništa u naredne četiri decenje neće dostići.



Naravno, tematski i vizuelno, Tetsuo nije BAŠ za svakoga. Ovde ima krvi i raspadanja tkiva, da ne pominjemo ogromni rotirajući metalni falus koji glavni junak dobija kao devijantnu kompenzaciju za svoju nerazrešenu, a tako japansku, seksualnu žudnju za ženom koja je zapravo mnogo manje inhibirana od njega. Ali Tetsuo je doslovno remek-delo kinematografije, režije, montaže i dizajna zvuka, sa Tsukamotom koji poseže preko nekoliko decenija filmske istorije, polazeći od prenaglašene ekspresivnosti glumaca iz nemih filmova, prolazeći brutalni telesni teatar gde su znoj i krv stvarni a završavajući u orgiji analognih specijalnih efekata, veštačke krvi i kostima napravljenih od gume i metalnog otpada, povezujući sve u priči koja je suštinski jednostavna pa i ne mnogo bitna, ali koja vam neće dopustiti da je ikada zaboravite, čak i ako je niste razumeli.



Način na koji je Tsukamoto pristupio montaži se ne može opisati drugačije do kao opsesivan, sa kadrovima koji traju po delić sekunde ali tvore besprekorno vođene mini-narative i gledaoca ni u jednom trenutku ne dezorijentišu već samo uvlače dublje u estetiku koja je mnogo više važna za duh ovog filma od njegovog zapleta. Ovo je metal koji proždire ljudskost i ovo vidite u svakom momentu filma, pa i čujete u svakom njegovom momentu. Tsukamoto je ovde prvi put radio sa profesionalcima iz domena dizajna zvuka i ova komponenta će ostati esencijalna za njegove buduće filmove. Scena u kojoj Fujiwara žvaće viršlu što je na kraju viljuške drži Taguchi a gledalac čuje zvuk drobljenja metala je istovremeno urnebesni, crtanofilmovski dada-humor ali i zloslutna najava budućnosti o kojoj Tsukamoto – ili u najmanju ruku Tsukamotov lik u ovom filmu – sanja. Svet bez ljudi, sa gradovima prekrivenom rđom i zdrobljenim metalom, ovaploćen u frazi New World koja se u jeftinom neonskom znaku vidi nekoliko puta u filmu. Tsukamoto možda nije svoje ideje zaista razvio u prvom Tetsuu ali ovo je najjači, najintenzivniji iskaz o namerama koji je meni poznat u istoriji filma. Ako ste gledali Eraserhead ili The Evil Dead, ali nekako ste propustili da vidite Tetsuo: The Iron Man, preklinjem vas da sve drugo bacate iz ruku ovog sekunda i sebi priuštite gledanje. Zaslužili ste:

https://archive.org/details/tetsuo-the-iron-man

Meho Krljic:
Tetsuo II: Body Hammer je film koji u principu ne bi trebalo da postoji – on nije estetski ni tematski zaista unapredio ni jedan element originalnog filma o kome sam pisao prošle nedelje i u pitanju je ekscentričan „nastavak“ originalnog Tetsua koji zapravo ništa ne nastavlja već samo ponavlja srodne motive – ali i film koji je značajan u opusu Shinye Tsukamotoa po više osnova. Jedno je svakako to da je ovo prvi njegov pravi film urađen u koloru i kao takav je najavio brojne njegove opsesije što će se provlačiti kroz kasniji opus. Drugo je to da je ovaj film uprkos tome što su se svi složili da nije u pitanju jednako moćna i urnebesna adrenalinska cyberpunk ekstravaganca kao što je bio originali Tetsuo, zapravo isposlovao za Tsukamotoa mnogo pažnje, poglavito na zapadu i doveo ga u orbitu autora kao što su Trent Reznor, Gaspar Noe ili Quentin Tarantino, gde se ovaj potonji iz sve snage trudio da bude producent trećeg filma u Tetsuo serijalu, a što se nikada nije realizovalo, doduše najpre zbog toga što je sam Tsukamoto sa ovim filmom uglavnom egzorcirao najveći deo svojih demona vezanih za destrukciju i post-ljudski horor i okrenuo se za nijansu pitomijim temama.



Naravno, skoro dve decenije kasnije nastaće i treći Tetsuo film ali o tome ćemo pričati drugi put. Za ovu priliku posmatramo Tetsuo II: Body Hammer i zaključujemo da je manje nekada zaista više, a da veći budžeti ne donose nužno impresivnije izgledajuće filmove. Zapravo, moja glavna zamerka na Tetsuo II: Body Hammer je upravo to da dobar deo akcionih scena izgleda kao generički direct-to-video sadržaj kakav biste očekivali iz jeftinijeg a ne skupljeg nastavka kultnog filma, sa varnicama koje se odbijaju o metalne aramture i cevi rashodovane fabrike i puno dima koji treba da sakrije odsustvo scenografije. U poređenju sa originalnim Tetsuom, nastavak, koji je petnaestak minuta duži, upadljivo nema isti nivo elegancije i ekonomičnosti, a pojedini njegovi elementi izgledaju naglašeno kempi, kao da je neko u ekipi shvatao da se publici, pogotovo internacionalnoj, jer je ovo delimično finansireo i EMI, mora malo podići, i nelagodu izazvanu silnim nasiljem i body horrorom ublažiti sa malo trešerskog humora.



No, ovo je gotovo neizbežno samo varljiv utisak jer je Tsukamoto produkciji ovog filma pristupio vrlo ozbiljno. Dok je originalni Tetsuo i dalje izazivao tektonske pormećaje širom sveta, Tsukamoto je već razmišljao o nastavku, skautujući čak i napuštenu fabriku piva koja mu je delovala kao idealno mesto za snimanje. U međuvremenu je dobio ponudu da režira Hiruko the Goblin, po mangi legendarnog Daijira Morohoshija, pa je Tetsuo II pomeren na 1992. godinu i morao da pronađe drugu fabriku za svoje poprište.

No, ono što je ovaj film dobio tim čekanjem je bio značajno veći budžet – iako ga je Tsukamoto lako probio jer u cenu izrade filma nije uračunao sopstvene troškove, misleći da će, valjda, živeti od vazduha – i saradnja sa Toshibom i EMI-jem koja mu je odmah obezbedila ozbiljniju distribuciju nego što su je njegovi prethodni filmovi u startu imali.



Veliki budžet je podrazumevao i veću ekipu. Rekli smo već da je tokom snimanja originalnog Tetsua najveći deo filmske ekipe otpao i odmetnuo se do kraja produkcije zahvaljujući teškim uslovima rada. Za nastavak je Tsukamoto uspeo da sakupi četu od šezdeset osoba – od kojih je svega njih nekoliko već sarađivalo sa njim – ali je, po svedočenju Hiromi Aihare on ionako radio većinu stvari sam i članovi postave su stojali unaokolo po setu nesigurni u to šta bi bila njihova uloga, da bi kraj snimanja Tsukamoto dočekao sa brojčanim stanjem od svega dvadeset ljudi. No, kako je trošak filma na kraju sa procenjenog budžeta od 300.000 dolara dobacio do milion, i kako se Japan nalazio na poslednjim metrima svoje „bubble economy“ faze, može se argumentovati da su svi na kraju dobro prošli, kako Tsukamoto koji je uspeo da napravi film koji je želeo, tako i producenti koji su imali skromni internacionalni hit iz kuhinje japanskog maestra cyberpunka.



Tetsuo II: Body Hammer je za nijansu mirniji film od originala, sa nešto više likova, ali i trudom da se gledaocu podari eksplicitniji zaplet, te psihološka motivacija za ono što likovi rade. Ovo nije nužno njegova prednost jer i dalje pričamo o vrlo rudimentarnom zapletu i radnji koja se razvija više prateći logiku simbola kojima je Tsukamoto baratao a manje po nekim opšteprihvaćenim pripovedačkim pravilima, no, verovatno je to bilo dovoljno da se film od strane šire publike prepozna kao „pravi“ akcioni/ horor uradak, radije nego kao eksperimentalna avangarda. Pomeranje težišta ka akciji, sa forsiranjem balističkog oružja u odnosu na down and dirty, in your face neposrednost originala je svakako takođe pomogla i publika koja je došla da gleda klasični shoot ’em up urađen po zakonitostima ranih devedesetih je možda i neočekivano dobila solidnu porciju transhumanističkog horora.



Tsukamoto kaže da ovaj film posmatra kao svojeg drugog sina, i da ga tako i voli bez obzira što se mučio i menjao ga u montaži (ali to je radio i sa kasnijim filmovima) i što je na kraju on ispao „ciničan“, verovatno u poređenju sa neposrednim, iskrenim prvim filmom. Tematski, pak, Tetsuo II: Body Hammer je kompleksnija ponuda od originala. Tamo gde su na programu bile čista mržnja i nihilizam, sa osobom koja je kontrolišući metal odlučila da uništi čitav svet (otud ni Body Hammer nije mogao da bude napravljen kao puki nastavak), Body Hammer ima čitavu diskusiju u kojoj se naspram mržnje i „lepote pronađene u destrukciji“ postavljaju ljubav, požrtvovanost i lojalnost porodici. To da je ovaj film ciničan svakako se primećuje u činjenici da ni jedna od dve porodice koju Tsukamoto prikazuje u ovom filmu nije zaista srećna, sa jednom koja je izvitoperena bizarnim transhumanističkim eksperimentima i seksualnom perverzijom, a onda drugom koja je, pored sve svoje iskrene želje da bude normalna, shrvana malograđanštinom. Tomorowo Taguchi praktično ponavlja ulogu iz prvog filma, on je i ovde srednjeklasni službenik, ali ovde taj službenik ima porodicu, suprugu i sina i nije motivisan samo seksualnom frustracijom, već mnogo čistijim motivima brige za sina koga kidnapuje, pa... banda ćelavih bodibildera.



Ima izvesne logike i metoda u ludilu koje nam Tsukamoto prikazuje sa vrlo stripovskim postavljanjem kulta sa kojim će se Taguchijev lik (Taniguchi Tomoo) sukobiti, a čijeg lidera samo naizgled pokreće želja za profitom koji dolazi uz kapacitet da se od ljudskih tela naprave balistička oružja. Pokazuje se da eksperimentalna tehnologija koja treba da okine ovu transformaciju u ljudima nije još uvek perfekturiana ali i da sam Taniguchi u sebi pronalazi snagu da bude više-nego-ljudski kako bi spasao svoju porodicu.



U rukama nekog drugog režisera ovo bi bio klasičan B-akcijaš sa uhodanim narativnim tropima i nekoliko jasno prikazanih sukoba između „dobrih“ i „loših“ transhumanističkih monstruma. Ali Tsukamoto je već u ovom filmu počeo da gubi interesovanje za puki cyberpunk i mada je radio sa velikim budžetom, svestan da ga čeka internacionalna distribucija, udenuo u film mnogo scena koje su već najavile njegove buduće filmove. Korišćenje plavih kolornih filtera da se prikaže sterilnost tokijskog okruženja, kadrovi drhtećih fasada gradskih solitera potpuno lišenih ljudskog prisustva, pa čak i brutalana telesna fizikalnost scena sa bodibilderima, a pogotovo par kadrova boksera koji udara u džak su u punoj meri najavili ono što će Tsukamoto raditi dve godine kasnije u Tokyo Fist, menjajući ton i tempo svoje naracije. Tetsuo II: Body Hammer je tranzicioni film i u njemu Tsukamoto možda ne egzorcira sve svoje demone, ali fuziju metala i ljudskog tkiva dovodi do skoro apsurdnih granica, sa glavnim junakom koji u svojoj transformaciji postaje praktično ljudski tenk, sa cevima oružja što mu izlaze iz torzoa i pucaju gotovo nasumično, masivnim oklopom i gusenicama na kojima se vozi na kraju, upijajući u svoje telo dotadašnje neprijatelje. No, poslednje scene, za koje, naravno, nije jasno da li su san, halucinacija ili ipak nekakva moguća stvarnost su gotovo manifestno završavanje ovakvog narativa i okretanje nečem drugom.



Psihoseksualna komponenta je, na prvi pogled, gotovo potpuno odsutna iz ovog filma, ali, naravno, Tsukamoto se nije tako lako odrekao ove svoje opsesije. Odnos glavnog junaka prema do apsurda naglašeno muževnom kultu sa kojim se sukobljava je u kasnijim filmovima suptilnije izražen kroz strahove koje imaju protagonisti Tokyo Fist i Bullet Balet naspram snažnih, muževnih muškaraca, a ovde je razrešen kroz transformaciju koja na kraju treba da restaurira edenski raj porodičnog mira što smo ga videli na početku. No, dugački flešbek na Taniguchijevo detinjstvo koji vidimo pred kraj i koji kontekstualizuje njegovu moć transformacije donosi i perfektno uokviren prikaz seksualne devijacije koja je suptilnija pa i erotičnija od onog što smo viđali ranije.



Naravno, Tsukamoto je, radeći sa kolor filmom ovde sebi pustio na volju, kreirajući fantastične, začudne kadrove neverovatnih fuzija metala i mesa, ali i montaže koje gledaoca vode brzinom misli kroz simbole i slike da bi razumeo nešto što ne može da se opiše rečima. Saundtrak Chua Ishikawe je ovde rađen sa mnogo preciznijim Tsukamotovim upustvima pa je time i harmonija slike i muzike – i naravno, zvuka, koji je i ovde ključna komponenta pripovedanja – viša. Tetsuo II: Body Hammer svakako pada u nekim akcionim scenama koje su nepovezane, konfuzne i na momente nenamerno smešne, ali sa druge strane briljira u drugim scenama, na primer u sceni potere za kidnaperima na početku filma koja je snimljena bez najave pa su reakcije kupaca u tržnom centru, koji misle da vide stvarno kidnapovanje, dragocene.

Tsukamoto ovde otkriva i brojne druge načine da dinamizuje svoje kadrove i kreira na momente urnebesan film akcije i visceralnog horora koji se graniče sa slepstikom. Iako će u narednim filmovima uozbiljiti svoj izraz, Tetsuo II: Body Hammer ostaje kao ekscentrični, pomalo cinični „drugi sin“ čiji će se odjeci susretati u mnogim Tsukamotovim radovima decenijama kasnije.

Meho Krljic:
Naš narod veruje da triput bog pomaže, pa se i Shinya Tsukamoto 2009. godine i po treći put vratio svom trejdmark cyberpunk/ body horror melanžu i opsesiji fuzijom metala i mesa u trećem „nastavku“ franšize Tetsuo. No, naš narod zaboravlja da i bog ponekad ima loš dan i da će pružiti pomoć preko volje pa je Tetsuo: The Bullet Man film koji uz BAŠ mnogo napora jedva pronalazi način da opravda svoje postojanje. Opet, Shinya Tsukamoto je Shinya Tsukamoto i čak i kada film gledate smrknuti što vam se pred očima odvija spektakl manirizma uparen sa drugim elementima produkcije koji vrište da je ovo Direct to DVD materijal sakriven iza forme, jelte, smelog i brutalnog art-filma, teško je da se na nekoliko mesta ne osetite fasciniranim pa i da se zahvalite tom, jelte, nevoljnom svevišnjem što je ipak omogućio da se ovaj film dogodi a ljudska rasa precrta još neke stavke na svojoj beskonačnoj listi želja.



Tsukamoto je, kako sam već pomnjao u prikazu prethodnog filma iz Tetsuo ciklusa, Tetsuo II: Body Hammer, već početkom devedesetih iz sebe egzorcirao najveći deo svog besnog, spastičnog pristupa filmmejkingu i fetiša metala, te fiksacije na transhumanističko spajanje istog sa ljudskim tkivom. Naredni filmovi, poptu Tokyo Fist i Bullet Balet su prikazali Tsukamota u jednom manje futurističkom, manje apstraktnom modu rada sa reflektivnijim stavom u pravljenju filmova, autobiografskim elementima i blagim zaokretanjem ka cinema verite idejama, ali ne sa potpunim napuštanjem njemu svojstvenih stilizacija, te sa dodavanjem kolora u svoj kreativni arsenal, a koji će postati značajan element njegovog izraza. No, do kraja prve decenije ovog vekas, Tsukamoto je maltene dosegao i neku vrstu mejnstrim statusa, pogotovo sa diptihom Nightmare Detective koji je označio prvi put da Tsukamoto pravi nešto što bih ja nazvao repertoarskim filmom, sa jasnim priklanjanjem žanrovskim tropima i vrhunskim zanatskim umećem upregnutim u stvaranje horor narativa koji je imao ambiciju da, pa, pruži zabavu, makar u onom „thrill“ ako već ne „fun“ smislu.

Utoliko, Tetsuo: The Bullet Man, a koji je došao odmah posle drugog Nightmare Detectivea sa jedne strane deluje kao iznenađujuć zaokret unazad i povratak starim fetišima, opsesijama pa i traumama* ali sa druge, može se argumentovati da je ovo bilo po prvi put da Tsukamoto svesno i namerno pravi film koji treba da obezbedi njegovo šire prepoznavanje na zapadnom tržištu.
*Tsukamotov lik u ovom filmu ima ranu na butini na mestu koje podseća na scenu iz prvog Tetsua gde ranu pravi sam kako bi u nju ugurao dogačak komad metala i ostvario svoju toliko željenu, erotičnu, sudbinsku sponu sa neživim, stranim materijalom



Što može da deluje apsurdno imajući u vidu koliko smo strastveno pre par nedelja argumentovali da je prvi film iz ovog ciklusa, Tetsuo: The Iron Man bio upravo ta legitimacija mladog filmmejkera upravo na zapadu koji je ne samo prepoznao hipertalentovanost i manijakalnu posvećenost autora svom prvom celovečernjem* ostvarenju već i razvio instant-glad spram novog japanskog filma i ponovo postao značajno tržište za žanrovske stvaraoce iz zemlje izlazećeg sunca.
*ako ste efikasni i veče vam celo stane u oko sat vremena komprimovane akcije

Ali s druge strane, do kraja prve decenije ovog veka, Tsukamoto je postao režiser koji pravi srazmerno sporije filmove, ne zaista kompromitovane u domenu tematike ili simbolike koju je režiser baštinio, ali donekle lišene visceralne energije koju mu je zapadna publika, s pravom, pripisivala po definiciji, inspirisana ranim bioskopskim autputom ovog autora. Nightmare Detective su bili filmovi što će snažno cimnuti dizgine u drugu stranu, ali ovo su bili možda naglašenije „japanski“ radovi, bliži tipičnom J-horror uzoru i time, verovatno se mislilo, manje primereni za zapadnog gledaoca. Što možda i nije tolika besmislica kao što se nama sada čini, kad se uzme u obzir da su neki od najvažnijih japanskih horor filmova u ovom stoleću zapravo na zapadu trijumfovali najpre na ime američkih rimejkova.

Utoliko, Tetsuo: The Bullet Man stigao je na Venecijanski festival 2009. ghodine kao prvi Tsukamotov film snimljen gotovo kompletno na Engleskom jeziku, okupan sepija tonovima i kao neka vrsta rimejka, ili makar nove obrade motiva iz prevashodno drugog filma, Body Hammer.



Hoću reći, postoji opsednutost istim temama a onda postoji i naprosto korišćenje identičnih motiva jer su vas prošli put dobro poslužili i moj je utisak da se Tsukamoto ovde može optužiti za ovo drugo. A opet, sa druge strane, ovo nije film rađen u produkciji nekog velikog zapadnog studija koji bi Shinyu naterao da se vrati oprobanoj formuli i, nasuprot sopstvenim kreativnim instinktima, naprosto ponovi ono što je već funkcionisalo. Tetsuo: The Bullet Man je takav kakav je upravo jer je Shinya sam odlučio da njegov Kaijyu Theater treba da napravi ovakav film i on je sam kriv i zaslužan za sve dobro i loše u njemu.

Što se lošeg tiče, hajde da kažemo prvo ovo: Tetsuo: The Bullet Man se može, s pravom, optužiti za reciklažu istih motiva pa čak i delova zapleta koje je koristio prethodni film. Ponovo u centru radnje imamo tročlanu srednjeklasnu porodicu u urbanom tokijskom krajoliku, ponovo imamo oca koji gubi sina u nasilnom, zastrašujućem činu neobjašnjivog zla, a što u njemu okida šokantnu transformaciju mesa u metal i izrastanje cevi oružja ispod njegove kože kao fizičku emanaciju žudnje za osvetom.

Ako je Body Hammer već i sam pokazao da više zapleta i priče ne donosi nužno više smisla Tetsuo filmovima, The Bullet Man je nesrećno ignorisanje ove istine, pa je u ovom slučaju simbolika koju je Body Hammer stavio u centar svoje radnje dodatno „objašnjena“ podzapletom koji se tiče naučnika – oca glavnog junaka – a koji je radio na proizvodnji „veštačkih tela“, odnosno androidske tehnologije, a što je mogao da finansira, nagađate, samo investicijama što su došle od strane vojnoindustrijskog kompleksa. Otud je misterija „kako“ se glavni junak, Anthony transformiše u hodajuće, ljudsko oružje ovde detaljno razjašnjena a što ovom,sedamdesetjedan minut dugačkom filmu zaprao daje višak „lorea“ i ne doprinosi zaista uverljivosti događaja, naprotiv – ovo mu daje tu jeftinu Direct to DVD dimenziju sa elementima zapleta pokradenim iz treće generacije recikliranih motiva kakve biste očekivali u nekom spinoffu X-men stripova sa sredine devedesetih. Tsukamoto ovde barata sa nečim potencijalno veličanstvenim – „veštačka“ žena koja rađa „pravo“ dete – ali ovo nije film koji ima dovoljno prostora da se bavi simboličkim implikacijama onog što pokazuje jer previše vremena utroši na pojašnjenje tehnologije onog što, jelte pokazuje.



Drugo, a možda i prvo što će pasti u oči gledaocu, posebno ako mu je ovo prvi Tetsuo film koji gleda, je kvalitet glume koji je OPASNO prenizak. Tsukamoto je radio sa gaiđinima baziranim u Tokiju i nije bio preterano izbirljiv pa je tako u glavnoj ulozi Eric Bossick, više glasovni glumac nego neko ko se prečesto i „telesno“ pojavljuje u filmovima (gejming publika ga zna kao Kazuhiru Millera iz Metal Gear Solid V: The Phantom Pain), a uz njega je tu i Stephen Sarrazin koji uopšte nije glumac. Kad se na to doda da japanski likovi takođe pričaju na engleskom (možete da zamislite kakvom), Tetsuo: The Bullet Man, avaj, ostavlja utisak superniskobudžetne produkcije na granici amaterizma, što je na direktno suprotnoj strani od onog što Tetsuo kao franšiza treba da ZNAČI. Svakako, Akoko Mono i Yuko Nakamura su žene koje izgledaju odlično, ali njihovi dijalozi, kao i Tsukamotov nemali tekst naprosto sede ispod granice prihvatljivog i savršen su parnjak neubedljivoj glumi Amerikanaca.

Dodatno, Tetsuo: The Bullet Man je naprosto prekratak film u dramskom smislu, sa previše ekspozicije i objašnjavanja i vrlo malo prostora da se kroz akciju istraže implikacije onog što film pokazuje gledaocu. Tsukamoto u suštini pravi dva set pisa koji treba da nas dovedu do kraja i mada su oni, znate to i bez gledanja, naprosto neizdrživo impresivni, filmu nedostaje pravo razrešenje.



Mada, tu negde dolazi i njgeova poenta i Tsukamoto se iz ovog filma zapravo izvlači kroz iglene uši ponavljajući teze iz prva dva, izgovarajući ih sam, štaviše, o ljubavi koja treba da uništi svet, ali onda puštajući Bossickov lik da pokaže volju koja je drugačija od onog što smo videli u prva dva filma i, možda, samo možda, konačno egzorcira tu kletvu metala koja je Tsukamotoa pratila od polovine osamdesetih godina.

Dobra vest je da je Tetsuo: The Bullet Man audiovizuelno SUMANUTO intenzivan. HD kamere i digitalna produkcija ne da nisu naškodili Tsukamotovom divljačkom vizuelnom stilu, nego su mu dali nove alatke u ruke i očigledno ga inspirisali. Naravno, fer je reći da je do 2009. godine shaky cam tehnika postala nepodnošljivo maniristička na globalnom planu ali ako je iko imao pravo da je ovoliko zloupotrebljava, to je Tsukamoto. Tetsuo: The Bullet Man je orgija tresenja, superbrzog rezanja, zumova i švenkova, klaustrofobičnih slika grada poptuno oslobođenog ljudi, montaža kablova i zupčanika koje se zarivaju u rožnjače kao laseri, ali onda i izvrsnog rada sa maskom, pa i nekih odličnih momenata akcije u zatvorenim, tesnim prostorima. Tetsuo: The Bullet Man je, mnogo više od prva dva filma, obeležen upravo enterijerima, silaskom u podzemlje, provlačenjem kroz tesne procepe između zgrada i Tsukamoto izvlači mnogo kilometraže (a u ekonomično malo minuta) iz ove postavke, završavajući ekstremno intenzivnim finalnim prizorima belog usijanja koje kasnije ustupa mesto prijatnim kadrovima plavičastih preliva koji, što je retkost kod njega, ovde nemaju opresivnu, mučnu dimenziju. Glavni junak ovde izlazi iz začaranog kruga uz osmeh i sa verom u budućnost a što je drastično suprotan zaključak nihilističkom finalu prvog i fantazijskom postapokaliptičnom finalu drugog filma.



Dizajn zvuka je, kao i obično, esencijalan za Tsukamotove filmove pa je i Tetsuo: The Bullet Man kanonada ritma, udaranja, zvukova mrvljenja metala i ljudskih glasova koji između sve te mehaničke kakofonije bivaju namerno utišani i miksovani jako nisko. Saundtrak Chua Ishikawe je, naravno, izrazito moćan a Nine Inch Nails koji sviraju preko odjavne špice su ispunjenje decenijskog sna i za Reznora i za Tsukamotoa.

U svom osvrtu na film je doktor Dejan Ognjanović Tetsuo: The Bullet Man nazvao „impresionističkim“ jer Tsukamoto ovde možda više nego ikada izlazi iz dimenzije pripovedanja na dugačke periode, fokusirajući se samo na bombardovanje slikama i zvukom. Voleo bih, da budem iskren, da je film na kraju bio samo ovo, skraćen na možda 40 minuta, lišen dijaloga i sveden na nemu, hiperintenzivnu montažu kojoj bi gledaoci, posebno oni sa iskustvom prva dva fuilma, sami uspeli da pridodaju narativ i značenje. Nažalost, Tetsuo: The Bullet Man dodaje u miks sastojke koji mu samo razblažuju ukus i ovo je na kraju dana film koji impresionira ali koji ne uspeva da zaista prevaziđe svoj spoj recikliraih motiva i lo-budget produkcije na zadovoljavajuće načine. Svejedno, svaki poštovalac Tsukamotovog opusa treba da ga vidi jer je u pitanju i dalje jedan od vizuelno najagresivnijih filmova koje je ovaj čovek ikada napravio. A to nešto znači.

Meho Krljic:
Pogledao sam Sonic the Hedgehog 2, odnosno, kako ga kod nas prevode, Sonikov film 2, trenutno četvrti najuspešniji film ikada rađen po predlošku uzetom iz medijuma video igara. Koja su prva tri? Ko zna, ali na teritoriji SAD, Sonic the Hedgehog 2 je trenutno rekorder po zaradi u domenu filmova rađenih po video igrama, što, kad se uzme u obzir da se radi o japanskom predlošku koji je svoju globalnu popularnost zaradio najpre na ime drskog, tvrdoglavog mešanja Amerikanaca u originalni japanski dizajn, neka vrsta kosmičke pravde. Odmah treba i da dodamo da Sonic the Hedgehog 2 nije neki sjajan film, ali da su dosadašnji filmovi rađeni na osnovu video igara kriterijume generalno postavili bezbedno nisko da se može uz malo dobre volje reći da je ovo jedno ipak gledljivo iskustvo. A što je, što se tiče plavog, suludo brzog ježa Sonika, već solidan bod u gostima.



Hoću da kažem, čak ni film kao što je bio Uncharted, koji je u bioskope ušao nekoliko nedelja pre Sonika čija je premijera bila krajem Marta, a koji je zasnovan na igračkom predlošku ozbiljno formatiranom da bude film u interaktivnoj formi, sa, dakle, razrađenim likovima, zapletom, dramom, humorom i akcijom, čak ni takav film, skupo i dugo produciran sa Sonyjeve strane da deluje poput nekakvog tentpole naslova, nije uspeo, uprkos bona fide zvezdama u ansamblu, ni da primiriše stvarima koje su originalne igre imitirale (dakle, filmovima o Indiani Jonesu), pa šta onda očekivati od Sonika koji je istorijski umesto karaktera imao etitjud a umesto narativa seriju platformskih izazova koje je trebalo preći trčanjem i skakanjem?

Uspeh filma Sonic the Hedgehog 2 i posledično još dublje utemeljenje ove filmske franšize (sa trećim nastavkom najavljenim za 2024. godinu i televizijskom serijom za 2023.)  su utoliko značajniji jer za naredno proleće čekamo novi film o Super Mariju, istorijskom Sonikovom rivalu (ili makar pop-kulturnoj ikoni na koju se Sega usudila da se baci kamenom i predloži alternativu u vidu Sonika) a koji, može se argumentovati, možda ne bi ni postajao da prvi Sonic the Hedgehog iz 2020. godine nije pokazao da je klasične igračke franšize koje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih žarile i palile scenom i nosile barjake legendarnih konzolnih ratova, moguće transformisati u savremene filmove.



Prvi Sonic the Hedgehog je imao trnovit put od ideje do bioskopa, ali i iskren trud od strane Paramounta da, nakon prvih, negativnih reakcija na dizajn glavnog junaka, ode nazad u radionicu i prepakuje sav relevantan CGI u filmu dok omiljeni plavi jež nije dobio primeren izgled maskote koju su tri decenije pre toga zavoleli mladi milenijalci i nešto stariji dženekseri. Ovo je na neki način i simpatičan odjek činjenice da je i igrački Sonik u prvom, japanskom dizajnu, izgledao značajno drugačije, sa različitim vizuelnim i drugim porukama, a što je na kraju izmenjeno najpre na ime tvrdoglavog insistiranja američkog ogranka Sege da tako nešto neće proći na zapadu.

Američki ogranak Sege je, iako to japanski šefovi nisu rado priznali, bio u pravu i plavi jež u trkačkim patikama je postao kulturna ikona na ime demonstracije da Sega zaista radi ono što Nintendo ne može, ne u domenu nebulozne „blast processing“ tehnologije za koju se pokazalo da je puki buzzword i da Segina konzola Mega Drive/ Genesis nema nikakav poseban tehnološki trik ispod haube, već na ime dizajna igre oko ideje brzine i stalnog kretanja, ali i na ime glavnog junaka koji je bio ne samo sumanuto brz već i prosto – šmeker, stalno sa malo podsmešljivom grimasom na licu pa čak i sa insistiranjem da se igrač malo uozbilji ako ovaj ne bi jedno vreme unosio komande putem kontrolera. Sonik je, za razliku od Super Marija imao šmeka i nije mu smetalo da prepozna kako se nalazi u video igri.



Ono što Sonik NIJE imao je stvarni karakter, niti ikakav pravi zaplet već samo nisku mekgafina i klasičnu videoigračku šibu prepreka, neprijatelja i borbi sa bosovima pa je prvi film o Soniku, uprkos dugoj tradiciji stripova i animiranih serijala o Soniku zapravo od nule morao da smišlja „lore“ i karakterizacije, uz mnogo dovijanja pogađajući pravi ton koji će plavo čudo što poslednjih decenija tek incidentno ima poneku dobru igru među masom slabih, pravično uspostaviti kao popkulturnu ikonu čiji je status zaradio devedesetih.

I, mislim, ni to nije bio sjajan film, ali je bio dovoljno uspešan, a sam Sonik je formatiran kao vetropirasti ali ne psihopatski neodgovorni tinejdžer iz svemira koji na Zemlji pronalazi svoju (ljudsku) usvojenu porodicu a u sebi zametke herojstva.

Sonic the Hedgehog 2 se ne odmiče predaleko od ove matrice i, naprotiv, još više insistira na porodici kao svetoj vrednosti bez obzira na krvno srodstvo – dodatno, Sonika usvaja rasno mešoviti par Tika Sumpter/ James Marseden a što je vrlo osvežavajuć prizor – a Sonika prikazuje kao pomalo infantilnog, neodgovornog tinejdžera koji naprosto uživa u porodičnom životu što ga do sada nije imao.



Kako su superherojski filmovi danas, očekivano, predložak po kome se pravi sve ostalo, tako i Sonik ovde sebe vidi kao superheroja i jedna rana scena demonstrira njegovu relativno neodgovornu, hedonističku borbu protiv urbanog zločina u kojoj superbrzi jež pravi više štete nego što spasava ičiju imovinu od pljačke. Ovo je dosta poznat ali i potentan trop superherojskog medijuma, ali film ga brzo zaboravlja i prilično se bezbedno uljuljkuje u format direktnog nastavka sa ponovnim pojavljivanjem antagoniste Dr. Robotnika i njegovom potragom za smaragdom koji će mu garantovati moć da mislima oblikuje svet.

Rutiniranost u izradi ovog zapleta i scenarija jeste na tragu originalnog materijala u kome su „smaragdi haosa“ uvek bili puki mekgafin potreban da igrača intelektualno motiviše da ide napred ako mu već sam čin igranja nije bio dovoljna motivacija, ali ona ne donosi puno bodova samom narativu koji je vrlo generički, sastavljen od opštih mesta i pripovedan uz veoma predvidivu punktuaciju u vidu gegova i lakih podzapleta. Kako je Sonikov odnos sa ljudima, prevashodno parom koji ga je usvojio, emotivno težište filma, tako i film mora da se dosta bavi likovima Wachowskih (pomenuti Marsden i Sumpterova) i ovi delovi su laka komedija koja ide na nežne rasne tenzije i uvijene seksualne aluzije što je i dalje karakternije od dela koji se bavi Robotnikovim planom da zavlada Zemljom i univerzumom i koji se muči da između nekoliko likova nacedi nekakve dijaloge i dinamiku radnje a kojih naprosto nema.

Ovo jeste jasan problem za scenariste jer Robotnik treba da bude prikazan kao kredibilni megaloman i pretnja po svetski mir a to se onda radi kroz uvođenje sporednih likova čiji je posao samo da gledaocu ukazuju na njegovu veličinu, no, u praksi sam Jim Carrey je dovoljno raspoložen i razigran u svojoj – tvrdi on poslednjoj – ulozi da mu ova vrsta pomoći nije ni potrebna i samo razvodnjava priču.



Slično, čitav podzaplet sa Wachowskima i njihovim učešćem u Sonikovoj borbi protiv Robotnika je višak i nema gotovo nikakvo dramsko opravdanje i podseća da se uprkos lako dosegnutom šarmu u odnosu Sonika kao tinejdžera i Marsdenovog lika kao „ćaleta“, Sonik po definiciji ne uklapa u „ljudski“ svet i odnose jer njegove igre nikada nisu bile mimetičke, pa čak ni metaforične. Može se argumentovati da ni Super Mario nikada nije imao posebno konzistentan „lore“ ali je Sega sa godinama u Sonikove igre utrpavala štagod je u tom trenutku delovalo zgodno i sem „trčite što brže možete“ ove igre nikada nisu zaista imale nikakvu „temu“.



No, imale su dizajn i šarm likova i jedna od jakih strana ovog filma je uvođenje likova Tailsa i Knucklesa, a koji, slično samom Soniku, dosta uspešno ekstrapoliraju ono malo karaktera koji su imali u igrama u persone koje su shvatljive, relatabilne (Tails kao požrtvovani, slabunjavi tehnološki genije, Knuckles kao asketski, gnevni grubijan koji će tek naučiti šta znači prava požrtvovanost i herojstvo*) i simpatične. Odnos u četvorouglu Sonik-Tails-Knuckles-Robotnik je zapravo ono na čemu ovaj film počiva i kada se ostali viškovi stave na stranu, ostaje jedna zdrava, bajkovita postavka u kojoj imamo heroja, sajdkika, uberzloću i konfliktnog antiheroja koji svoje respektivne uloge igraju vrlo lepo. Ovde se CGI i brze animacije sasvim lepo uklapaju uz „real world“ setinge jer je sve dovoljno odmaknuto od socijalne sfere i imamo jedan uverljiv videoigrački film, a što ne mogu da kažem za druge scene u kojima se neretko vidi da, recimo Tika Sumpter stvari odrađuje preko one stvari i pita se je li u školu išla da bi sedela ispred zelenog panoa i gledala u prazno.
* Knuckles je originalno dizajniran da asocira na Jamajku, sa frizurom koja podseća na dredloks (štaviše tokom razvoja se i lik zvao Dreds) pa je na neki način i davanje Idrisu Elbi da bude njegov glasovni glumac element izvornog diverziteta igara a ne nekakav moderni „woke“ potez. Osvežavajuće, Tailsu glas daje Colleen O'Shaughnessey a koja mu ga već godinama daje i u igrama

Tehnološki je film vrlo korektan i reimaginacija brojnih ikoničkih elemenata iz igara, a kojih nije bilo u prvom filmu, odrađena je dobro pa će ljudi koji su se u Sonika zaljubili devedesetih godina imati mnogo prilika za nostalgične udahe. Glumci su uglavnom okej uz povremenu šmiru, mada je ovde HBO, na kome sam gledao film, napravio zanimljiv karambol, puštajući u premijernom terminu film sa originalnim engleskim dijalozima i bez titla, da bi sutra u reprizi išla domaća nasinhronizacija. Ovo je pomoglo da po ko zna koji put primetim da tendencija američkih scenarista da se za veliki deo humora oslanjaju na igre reči nema adekvatan odgovor na strani domaćih prevodilaca koji ne razmišljaju o tome da će na kraju ono što oni pišu neko morati da izgovara.



Ali, da se dogovorimo, nije da je Sonic the Hedgehog 2 sad neki vrhunac komedije. Ima tu nekoliko simpatičnih gegova, ali dobar deo filma otpada na citate drugih filmova i vrlo generičke dijaloške razmene i moram da priznam da sam sve vreme gledanja razmišljao kako će produkcije danas utući grdne pare u CGI i animaciju kako bi film imao primamljive trejlere, ali da će scenario generalno biti izblendirana smeša recikliranih tropa i citata iz aktuelne pop-kulture, uključujući internet meme koji su bili aktuelni pre dve godine, možda u logičnoj progresiji gde će za pet ili šest godina scenarije za ovakve filmove pisati algoritam. A što je, mudrujem ja dalje, ipak šteta jer Sonic the Hedgehog 2 ovakav kakav je, sa sjajem i bogatstvom priodukcije koje prikazuje, treba da stoji na makar istoj ravni sa filmovima poput Back to the Future ili Who Framed Roger Rabbit, osim što to naravno nije slučaj i ovde na programu imamo samo najbezmirisniju nisku verbalnih gegova i poduka o snazi prijateljstva.



To je verovatno najveći paradoks u slučaju filmova o Soniku koji su uzeli igračku ikonu čiji je specifični značaj bio upravo u buntovnoj reakciji na Super Marija usmerenog ka predadolescentskoj publici i obraćanju nestašnim tinejdžerima, a onda je infantilizovali, ukazujući današnjim tinejdžerima, eksplicitno da su još deca i da tako treba i da se osećaju. Što, da se razumemo, nije samo po sebi negativno, ali jeste u neskladu sa prirodom predloška na kome su ovi filmovi izgrađeni. Sonik možda nije bio „čist“ panker ali jeste imao pank frizuru, električnu gitaru i sve rešavao brzinom i tvrdoglavošću. Ovaj današnji Sonik (a ovo kucam u nedelji kada izlazi igra Sonic Frontiers – novi Segin pokušaj da pomiri Sonika i trodimenzionalni dizajn) ima više karaktera, ali manje etitjuda i to ga, da li iznenađujuće, čini manje interesantnim. Opet, film je umereno zabavan ako ste dete (ili dete u duši) i nisam tokom gledanja prevrtao očima kao što JESAM tokom nekih recentnih superherojskih produkcija, a tu je i jedan šarmantan set pis sa takmičenjem u plesu, pa se ovde ipak mora pričati i o nekom malom ćaru.

Meho Krljic:
Pogledao sam, konačno, The Dirt, biografski rokenrol film o karijeri jednog od najvećih bendova ere glam metala osamdesetih godina prošlog veka, naime Motley Crue. Ovaj film je bio u raznim varijantama pripreme još od 2006. godine kada su Paramount i MTV otkupili prava na istoimenu knjigu iz 2001. godine, potpisanu od strane sva četiri člana grupe, u saradnji sa novinarom Njujork tajmsa, Neilom Straussom. Iako sam već 2019. godine, kada se The Dirt pojavio na Netflixu bio prilično zainteresovan da ga pogledam, slabe kritike su me odbile i bile su potrebne, eto, još tri godine da se privolim ovom iskustvu. Kritike su, nagađate bile u pravu. Motley Crue nikada nisu bili moj omiljeni bend ali neka me Đavo sad odnese ako oni nisu bend koji zaslužuje bolji, slojevitiji film.



Motley Crue nikada nisu bili moj omiljeni bend ali jesu bili neizbežni u osamdesetima. Na mojim tadašnjim listama omiljenih heavy metal sastava Crue nisu bili ni u top 20 (trebalo je probiti se kroz masu NWOBHM, speed i thrash bendova što su u ono vreme delovali kao protivotrov za sintetičke osamdesete u kojima je popularna muzika postala producentski produkt radije nego sirova, vitalna transmisija energije direktno od umetnika ka slušaocu) ali nećemo da se lažemo, Crue su uvek bili tu negde, izbacivali pesme koje su imale pravi odnos bezobrazluka, provokacije i pop-dopadljivosti da ni ljudi tvrda srca poput mene nisu mogli da ih ignorišu. Sasvim svesni da je rokenrol u osamdesetim godinama bio u podjednakim udelima big biznis kao i dnevnički zapis najgorih godina najgore ekipe iz Los Anđelesa, Crue su umeli da naprave pesme poput Shout at the Devil, Smoking in the boys room ili Too young to fall in love pokazujući da postoji tehnološki proces kojim se kokain i Jack Daniel’s transformišu u glasan, zabavan rokenrol sa priličnom pravilnošću.

Bilo je mnogo glam metal bendova u toj generaciji – mada smo mi to tada zvali sweet metal, a danas koristimo možda najispravniju klasifikaciju: sleaze metal – od LA komšija poput Dokken, Warrant, Rough Cutt, Great White, Faster Pussycat i LA Guns, preko ekipa iz drugih krajeva Amerike (Ratt, Skid Row, Cinderella, Enuf Z’Nuff, Poison, White Lion) pa do kolega sa drugog kraja sveta (Pretty Maids, Tigertailz, Hanoi Rocks...), ali ispravno je reći da su Motley Crue u jednom momentu bili najveći i na neki način epitomizirali celu scenu, muzički, kroz kombinaciju uticaja glam roka i pank roka  sedamdesetih, scenski kroz kombinaciju feminiziranog imidža i mačo preterivanja, i životno kroz kombinaciju ekscesa svih mogućih tipova. Osamdesete su svakako bile era u kojoj je rok muzika potpuno izgubila nevinost i postala nesveti brak velikog biznisa i dionizijskog ekstremizma, a Motley Crue su bili na čelu juriša i, kako kaže i Tommy Lee u jednoj od scena u filmu, „Bend koji će popiti, pošmrkati i pojebati sve što mu se nađe na putu“.



Naravno, onda su 1987. godine Guns n’ Roses izdali svoj prvi album i to će biti to što se tiče Motley Crue koji će zauvek biti ražalovani na poziciju pretendenta na presto.

To i dalje ne znači da se o Motley Crue ne može napraviti dobar film i The Dirt u prvih nekoliko minuta gledaocu makar daje koktel Sunset Strip anarhije ranih osamdesetih (žurke na kojima se pije, šrmče i tuče, na kojima žene skvirtuju za oduševljenu publiku a Vince Neil ima snošaj sa ženom u toaletu i divi se tome kako je dobro ispao na plakatu za koncert zalepljenom na zid vecea) i prikaza teške porodične situacije iz koje je Nikki Sixx (aka Frank Carlton Serafino Feranna Jr.) od dečaka iz razlupane porodice postao neko kome samo rokenrol može da spase život. Početni deo filma je svakako kompetentno nanizana serija scena očekivanog mladalačkog ekscesa i gluposti ali i umešno spravljenih momenata STVARNOG rokenrola koje glumci oživljavaju sa zavidnom autentičnošću. Scena audicije za Neila u kojoj bend mora da se preštimuje jedan ton naniže kako bi ovaj mogao prirodnije da peva preko njihove muzike je gotovo savršeno urađena da gledaocu prenese taj trenutak kada je bend „kliknuo“ i od četvorke klinaca u garaži postao entitet za sebe.



Avaj, rokenrol filmovi imaju, bojim se, prilično predvidiv šablon po kojima se danas prave i The Dirt ovaj šablon prati, reklo bi se, bez razumevanja, mehanički i do kraja prilično beživotno. I sami znate da će prva polovina filma biti nabijena mladalačkom energijom, da će onda doći momenti teških iskušenja u kojima samodestruktivnost počinje da preovlađuje nad adrenalinskom željom za životom, da će onda bend morati da kroz ta iskušenja sazri i da se sa druge strane pojavi stariji, mudriji i na neki način vredniji. Bohemian Rhapsody urađen godinu dana ranije je bio ne naročito sjajan film ali je ovaj šablon pratio sa više razumevanja za dramske trope. No, taj je film režirao – barem načelno – Bryan Singer, a The Dirt je pravio Jeff Tremaine, čovek čiji je životni opus obeležen kreiranjem Jackassa pa je onda i The Dirt najjači u scenama divljeg preterivanja i rokenrol sumanutosti a znatno slabiji kada treba da nam prenese nekakav gravitas i natera nas da se zamislimo.

I, dobro, ako ste došli samo da gledate Motley Crue kako demoliraju hotele, Ozzyja Osbournea kako šmrče mrave na slamčicu i liže sopstveni urin, da se divite tome kako četiri glumca izgledaju autentično kad sviraju, The Dirt isporučuje dosta toga, sa sve simpatičnim rušenjem četvrtog zida, u nekim momentima čak i da se prizna da se neke stvari u životu zapravo nisu odvijale ovako kako film prikazuje ali da na filmu to bolje izgleda ovako. No, film se zatim razotkriva kao, nažalost, sasvim artificijelna priča sa mehaničkom dodelom uloga glavnim likovima i slabim kapacitetom da nam te likove ubaci u zaista dramske scene.



Glumci su makar dobri u onome što rade, ali problem je što je svaki od likova napravljen da se ubaci u postojeći stereotip. Douglas Booth je vrlo upečatljiv kao Nikki Sixx i on treba da ima i najveći emotivni raspon jer njegovo potonuće u heroinsku adikciju i zatim klinička smrt treba da budu prekretnica filma, ali koliko god Booth dobro izgledao i solidno glumio, film naprosto nema šta da kaže niti želi da se zadržava kod njegove adikcije, smrti i odluke da postane strejter. Ove stvari se jednostavno dese, priča pored njih protrči i gledalac ne vidi nikakva iskušenja, muke, naučene lekcije.



Slično važi za incident u kome je Vince Neil bio osuđen za ubistvo iz nehata u saobraćajnoj nesreći u kojoj je nastradao bubnjar Hanoi Rocks, Razzle – Tremaine ovu scenu režira gotovo na granici parodije a iz daljeg filma je odsutna ikakva primisao o naučenim lekcijama i promenjenim ličnostima učesnika. Najgore je svakako što film dalje ulazi u dosta detalja vezaih za smrt Neilove ćerke od kancera nudeći geldaocu mnogo neugodne eksploatacije dečijih suza a praktično ništa u domenu razvoja karaktera kod Neila.

I na drugoj strani imamo dobre glumce samo ubačene u tipske karaktere – Iwan Rheon je, naravno, odličan kao Mick Mars ali glumac njegovog kalibra bukvalno ovu ulogu igra samo slaganjem face, bez potrebe da zaista glumi. Machine Gun Kelly je iznnađujuće zabavan kao Tommy Lee ali i ovde je utisak da je persona koju je film namenio Leeju – simpatični goofy nerd koji za razliku od Sixxa dolazi iz fine, podržavajuće familije – svedena na jednu jedinu dimenziju i to onu za koju je scenaristički tim procenio da je potrebna radi balansa.



Otud se film o četiri lika veća od života – ili makar četiri muškarca koji su u nekom trenutku verovali da su besmrtni – svodi na simpatično međusobo tapšanje po leđima, bez stvarne drame, čak bez i stvarne priče. The Dirt ne uspeva da u svojoj drugoj polovini zaista prikaže ikakva stvarna iskušenja na kojima se bend našao, ne pokazuje likove da stvarno sazrevaju ili da iko uči iz grešaka koje su pravljene niti uspeva da nam podari taj utisak da gledamo četiri ratna druga koji su preturili preko glave toliko toga da su zasta „jedina porodica koju sam ikada imao“ kako kaže Sixx u sceni koja treba da nas emotivno trone. Umesto tronuća, poslednjih četrdesetak je minuta samo niska mehanički spojenih scena u kojima nekoga ostavlja devojka (Rebekah Graf kao zapanjujuće ubedljiva Heather Locklear iz osamdesetih), nekome umre dete, neko se nervira jer novi pevač nije po ukusu stare publike, neko se muči sa degenerativnom progresivnom bolešću zglobova, neko uzima heroin ali bend nekako kroz sve to prođe bez mnogo drame i, kako kaže glas iz offa na kraju, svira još dvadeset godina nakon ovog trenutka.

Naravno, to što su se Motley Crue „raspali“ 2015. godine ne znači baš ništa jer se bend ponovo okupio 2018. i u trenutku dok ovo kucam je na turneji – doduše bez Marsa koji više nema snage da se bori sa svojom bolešću – a što je neobično odgovarajuće za film koji, na kraju, kao da i sam pokušava da ništa ne kaže, sem „ovi momci iz Motley Crue su baš šmekeri.“ A što je ista poruka koju smo dobili iz svakog od njihovih spotova. The Dirt je bila šansa da se ode dublje, dalje, da se ispod fasade rokenrol božanstava sa beskonačnim erekcijama i heroinskim linijama pronađu ljudska bića za koja znamo da moraju biti zakopana negde duboko. Ta je šansa ostala sasvim neiskorišćena pa nam na kraju ostaje samo da čekamo da neko kompetentniji konačno sedne i snimi taj film o Guns n’ Roses...

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page