DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

Mehmete, reaguj!

<< < (1048/1058) > >>

Meho Krljic:
Imao sam trenutak slabosti i sebi dopustio da pogledam nemački film Nico iz prošle godine, skromnu indie dramu o iskušenjima mlade titularne gerontodomaćice u Berlinu, koja je iranskog porekla i koja posle incidenta u kome biva izložena rasnoj diskriminaciji i fizičkom napadu odlučuje da nauči karate. Verovatno su me taj karate i činjenica da je prvi film Stevena Seagala, Above the Law iz 1988. godine na nekim teritorijama bio distribuiran pod naslovom Nico navukle da se izložim ovom iskustvu. Čuj mene „torturi“, iskustvu, ISKUSTVU. Uostalom, pomislio, sam, film traje svega 75 minuta. Odrastao sam muškarac, jebem mu sve, mogu da izdržim 75 minuta bilo čega.



Ali kako su to rekli Napalm Death pre više od tri i po decenije: patiš, ali zašto? Nico je film koji je pokupio neke nagrade na nekim mestima, koji su uradili klinci, još bolje – klinke, a koji je nadrastao format njihovog studentskog projekat i uz pomoć Nemačke akademije za film i televiziju u Berlinu ovaplotio se kao analiza ne samo manjinskog rasnog iskustva u modernoj, multikulturalnoj Nemačkoj već i kao snažan gest u smeru promocije različitih vrsta raznovrsnosti kojih i dalje, jelte, manjka na filmu pa je Nico i proslava telesnog diverziteta ali i nenametljivo queer film. Ali, eh, Nico jedva da je FILM, a ne tek nabacana gomila scena bez smisla i značenja.

Kao stari simpatizer svega što nosi barjak progresive i obraća posebnu pažnju na manjinska iskustva, mislim da sam ja nekako prirodna publika za film kao što je Nico. I uopšte, ja imam mnogo simpatija za to da određeni deo kinematografije u zapadnoj Evropi čini napor da prepozna stvarnost 21. veka i činjenicu da „evropski kulturni identitet“ danas ubraja i mnoge manjinske identitete, kako etničke, rasne i religijske, tako i one rodne ili seksualne, prekarijatske i razne druge. Diverzitet-po-svaku-cenu verovatno nije najvažniji kriterijum u pogledu kreiranja dobre umetnosti ali umetnost koja čini svesni napor da bude ranzolika tako što prepoznaje da postoje nezastupljena iskustva i njihove ekspresije i daje im prostor – pa, takva umetnost treba da postoji. Nico je, konkretno, autorsko delo meštovitog tima u kome preovlađuju žene i te su žene različitih etničkih porekla a Nemačka je onaj melting pot u kome su se susreli razni preduslovi da te žene budu u stanju da naprave film koji će, između ostalog kritikovati Nemačku za pomanjkanje kulturne senzitivnosti, gde će rasistički incidenti uvek biti jednu povišenu emociju udaljeni od izbijanja na površinu nominalno mirnog, inkluzivnog socijalnog mora.

A što je sve okej i Nico bez sumnje ima određene stvari koje mogu da pohvalim bez rezervi. Glavna glumica, Sara Fazilat istovremeno je i koscenaristkinja i koproducent filma i njen lik Nico je, ako ništa, jedno dobro prisustvo na ekranu. Fazilatova je dobila nominacije i nagrade za najbolju mladu glumicu na nekoliko festivala i mada Nico kao i mnogi slični evropski arthouse filmovi u principu gleda da u njemu bude što manje vidljive glume a što više prostog naturalističkog postojanja u kadru, Fazilatova svakako ima kombinaciju karakterne fizionomije, drusne, snažne fizikalnosti i jedne prirodne izražajnosti koji je čine upečatljivom. I ostali likovi su uglavnom solidni u tim svojim naturalističkim rolama. Priznajem da sam se dobar deo vremena vajkao što ove žene nisu imale priliku da igraju u filmu koji sa svojim likovima radi jače, dublje i interesantnije.

No, Nico je film koji jedva da ima zaplet što, s obzirom da u pitanju treba da bude drama, jeste problem. Ekipa je svesno išla na improvizovanje, koristeći naturščike bez ikakvog iskustva pred kamerom za uloge klijenata koje Nico obilazi u okviru svog posla, ali i koristeći scenario uglavnom bez unapred ispisanih dijaloga koje su glumci zatim adlibovali na licu mesta. Pretpostavljam da se snimanje kamerom iz ruke podrazumeva kao i to da je film, očigledno zaista nastao tek na montažerskom stolu (odnosno kompjuteru).



Nico je, kako rekosmo, gerontodomaćica, što je svakako važan element šire kontekstualizacije istorijskog trenutka u kome se Nemačka (i po sličnom obrascu ostatak zapadne Evrope) nalazi, uvozeći mladu radnu snagu iz drugih zemalja – sa Balkana ali i bliskog i daljeg istoka – kako bi popunila radna mesta u pomažućim profesijama potrebnim stanovništvu koje stari i neophodne su mu nega i pomoć. Film ništa od ovoga ne „izgovara“ ali je jasno da Nemačka danas zavisi od infuzije radne snage iz siromašnijih zemalja što rasističke incidente čini, jelte, ironičnijim. Nico i njena drugarica Rosa su, reklo bi se, druga generacija u Nemačkoj jer i među sobom pričaju Nemački uprkos bliskoistočnom poreklu, integrisane su u društvo u punoj, jelte, meri, jer se zezaju sa nepoznatim likovima po parku i smaraju vujspre*, takođe po parku, a Nico i kritikuje muslimanke koje se po Berlinu šetaju sa pokrivenom kosom jer ovo smatra retrogradnim i uvredljivim za one koju su se borili za ravnopravnost ali i za muškarce koji ispadaju nekontrolisane mašine za silovanje po toj logici.
*sleng devedesetih za koji nisam siguran da ga je i tada koristio iko izvan Zemuna

Sve je to lepo, jelte, osim što Nico ne pazi kuda ide gradom pa natrči na trio mladih belih Nemaca koje iznervira njeno kurčenje po ulici kao da je oslobodila Berlin i onda dobije batine i par rasističkih uvreda pride.

Film Nico ne prikazuje kao neku idealizovanu heroinu diverziteta. Ona jeste krupnija i tamnije boje kože ali je i nadrkana nadžak-žena koja voli da se svađa pa je fer reći i da je za ovaj incident pomalo i sama odgovorna, no, njena reakcija na njega je da počne da uzima časove karatea. I to je, er.. to je ceo film.

Nico nije drama u užem smislu jer u njemu nema dramskog zapleta niti tenzije. U njemu nema karakternog rada niti razvoja likova. Nico je smuljana procesija scena koja bi, da je režiserka Eline Gehring prema sebi bila malo stroža u montaži, trajala možda dvadeset-dvadesetpet minuta u finalnoj verziji jer film jedva da ima toliko materijala koji nešto govori. Ostalih pedesetak minuta su iritantno maniristički „arthouse“ kadrovi gde Nico samo stoji i gleda u prazno i u kojima se ništa ne događa, koji nemaju nikakvu vezu sa kadrom pre ili kadrom posle, koji nam MOŽDA sugerišu nešto iz unutarnjeg života protagonistkinje osim što ne znamo šta jer je Nico lik koji, sa svojim odsustvom glume i dijaloga što imaju nekakvo značenje, zapravo nema nikakav karakter izvan tih scena kada se svađa sa ljudima. Je li ona besna, ogorčena mlada Iranka-u-Nemačkoj koja iz sve snage pokušava da potisne bes i bude dobra prema svima? Ne znamo. Je li u suštini vesela i dobro raspoložena devojka koju je istinski šokiralo kada su joj pokazali da misle da ne pripada ovom društvu? Pa, ne znamo ni to. Insistiranje filma da dijalozi treba da budu improvizovani na licu mesta i prirodni ih čini trivijalnim, a scene bez dijaloga u kojima samo gledamo protagonistkinju na raznim mestima u gradu su sasvim manirističke i bez ikakvog značenja.



I, naravno, mora se prihvatiti i to da sam ja stariji čovek navikao da od filma očekuje GLUMU i naglašeniju estetizaciju, pa da je i to možda razlog što mi labava struktura Nico ne odgovara, ali u kontekstu filmova koje sam gledao poslednjih meseci, koji su i sami insistirali na naturalizmu, na dobijanju finalne forme tek u montaži, na naturščicima i improvizaciji, na scenama koje ništa ne kažu već samo nešto ne pokažu, u kontekstu, dakle, Shinye Tsukamotoa, Mattea Garronea ili Jeana-Pierrea Melvillea koji su svi napustili tradicionalnu strukturu za svoje drame, improvizovali, odbacili dijalog kao primarni vektor informacije i imali mnogo kadrova bez „akcije“ – Nico deluje kao film koji naprosto ne razume filmski medijum.

Ovo je možda najprepoznatljivije kada Nico i Rosa na lokalnom vašaru upoznaju mladu Makedonku Roni (igra je vrlo solidna servernomakedonska mlada glumica Sara Klimoska) između koje i Nico plane blaga varnica privlačnosti. Scene sa Roni su praktično jedini deo filma u kome gledalac ima utisak da gleda FILM, u kojima jedno proizilazi iz drugog, linije dijaloga imaju uzroke i posledice a likovi prolaze kroz određeni opseg emocija, percepcija, pokušaja i zaključivanja. Ostatak filma su kadrovi u kojima se ništa ne događa i u kojima se ništa ne rešava i koji mogu da idu bilo kojim redosledom. I dok shvatam kako ovo može da bude oslobađajuće za autora koji ne mora da svojeručno „upiše“ značenje u svaki kadar, mislim da taj autor malo i precenjuje i vreme i napor koje će gledalac uložiti u gledanje filma. Estetizacija filma nije tu da bi se autor osećao kao umetnik već da bi gledalac razlikovao film od nasumično urađenog video-materijala i ovo je lekcija koju mnogi mladi evropski autori, čini mi se, malko previđaju a Nico je baš paradigmatičan primer u tom smislu.

Prosto, ovo je film koji u vizuelnom pogledu pokazuje veoma malo estetske namere. Da ne budem pogrešno shvaćen, tehnički je on više nego korektan – direktorka fotografije Francy Fabritz zna svoj posao – i nemamo posla sa telefonom snimljenim kvazidokumentarcem, ali sem u retkih nekoliko scena u kojima se vidi da je uložen rad u osmišljavanje kadra (recimo u sceni napada gde uglavnom vidimo samo protagonistkinju i pozicije napadača saznajemo putem njenog pogleda), pravilo je da imamo samo funkcionalne prizore, bez likovnosti ili izražene estetike.



I OK, vizuelno neupečatljiv film sa gomilom filer-kadrova bi bio sasvim prihvatljiv predlog da Nico ima tu, jelte, dramatičnost unutar svoje drame. Ali je nema. Ovo je film, praktično, bez zapleta, sa minimalom karakterizacijom, sklopljen od niza scena koje su uglavnom trivijalne i gde retki trenuci dramskog prevazilaženja nekakvog izazova naprosto nemaju kontekst u kome ih možemo tumačiti kao simboličke pobede što obeležavaju život protagonistkinje. Je li ona u traumi što je popila batine i šaku uvreda na ulici? Verovatno jeste, ali film baš ne bi da nam ovo nameće. Nico se malo duri pred drugaricom i malo, kao, intenzivnije trenira karate i to je to. U ponekoj sceni stane nasred ulice i, kao, priseća se batina, ali to je sve vrlo nemušto, nejako, bez stvarnog umetničkog rada. I, mislim, uvažavam da je naprosto odabrani stil autora bio taj sa minimumom estetizacije, dramatizacije i glume ali meni to naprosto ne daje efekte niti mi izaziva prostu empatsku reakciju.

Da stvari budu gore, kada film zapravo pokuša da ima dramatičnu scenu – a to je ona u kojoj Nico i Roni imaju kao neku svađu jer Nico shvata da je Roni bila prisutna na licu mesta neposredno posle napada koji je ova pretrpela – ovo je toliko loše, neuverljivo i neefikasno urađeno da je to trenutak u kome film potpuno pada i pokazuje da improvizatorski pristup ne može da funkcioniše podjednako dobro u svakom kontekstu.

Da ne pominjem scene vezane za karate-dođo. Ovde je sve pogrešno, od toga kako Nico vezuje svoj obi, preko nebuloznih scena u kojima trener svoje učenike udara bambusovim štapom kako bi valjda naučili da trpe bol, pa do njegovih sumanutih „podsticajnih“ govora u kojima on Nico praktično sprema za ulične tuče. Ovo bi možda prošlo u filmu koji ima žanrovskiji nastup, ali u filmu koji se sve vreme trudi da bude što je moguće naturalističkiji te scene su prosto idiotske. Kao, jelte, penzionisani karatista, mogu da sa dosta autoriteta potvrdim da su svi naši treneri bili svesni da nas spremaju za sportska nadmetanja i da je njihov savet vezan za tuče na ulici uvek bio isti: okrenite se i bežite ili ako to ne možete, udarite, okrenite se i bežite.



Niko od njih nije ni u ludilu želeo da bude odgovoran za zdravlje napaljenih klinaca koji bi pomislili da im vežbanje karatea daje prednost u uličnim sukobima pa su otud ove scene u Nico besmislene, neautentične i – do kraja filma nemaju nikakvu simboličku poentu. Ja lično verujem da je vežbanje borilačkih veština izuzetno korisno i za telo i za duh i da daje čoveku samopouzdanje koje nije vezano za pobedu u tuči, ali ovaj film to ne pokazuje.

Nico je, na kraju dana, jedna hvalevredna produkcija žena različitih etniciteta i seksualnih orijentacija, ali je u esteskom smislu samo lista progresivnih tema labavo spojenih neusmerenim, meandrirajućim, bledunjavim filmskim radom. U tehničkom smislu korektan, Nico je film bez maltene trunke filmske magije u sebi a što je poražavajuće s obzirom da se laća tema koje zapravo ištu snažnu, nadahnutu obradu. Ovo je, plašim se, i primer kako neki umetnici – ne samo filmmejkeri – čini se misle da je dovoljno pomenuti temu u svom delu pa da ono bude relevantno, ali to naprosto ne funkcioniše tako. Nico je film gotovo potpuno lišen estetskog napora – zapravo programski deestetizovan – ali koji svojim odustajanjem od toga da išta zapravo eksplicitno kaže izbija sebi iz ruke taj argument da odsustvo estetike prikazuje život kao realan i sirov. Upravo suprotno, Nico život pokazuje kao najvećim delom trivijalan a to radi bežeći od dramatizacije makar te trivijalnosti, nadajući se da je, opet, prosto ukazivanje dovoljno. Meni nije i žao mi je što su dobre glumice, dobra direktorka fotografije i dobra montažerka (koja je film i režirala) na kraju uložile dosta napora u film bez krvi i mesa koji ništa ne govori i nada se da će umesto njega govoriti gledalac. Ali sam se makar obradovao kada sam shvatio da je poslednjih sedam minuta odjavna špica i da ne moram da sedim sve do kraja.

Meho Krljic:
Black Adam je drugi Warnerov veliki superherojski film ove godine a ako je The Batman Matta Reevesa bio „ozbiljan“, „mračan“ film sa ambicijom da rekonstruiše nešto od gritty estetike Novog Holivuda sedamdesetih godina prošlog veka unutar mračnog mizanscena koji je karakterisao stripove o Betmenu kada ih je pisao i uređivao Deny O’Neil (sedamdesete i osamdesete), Black Adam je – uprkos svojoj ozbiljnoj tematici i mračnom antiheroju u centru – zabavni ansambl-film pun šarenih kostima i sarkastičnih onelinera, namenjen, hajde da kažemo celoj porodici iako sa svojim visokim body countom on granice PG-13 rejtinga gura gotovo do pucanja. Black Adam je pravila New Line Cinema ekipa, na čelu sa španskim režiserom Jaumeom Collet-Serrom, čiji su koreni zapravo u hororu, a ovaj film je pokušaj da se frivolna „R“ estetika jednog The Suicide Squad Jamesa Gunna – koji je u međuvremen stavljen na čelo Warnerove superherojske produkcije – privoli PG-13 rejtingu. I Black Adam je, ne sumnjajmo u to, dobio prilično mešovite reakcije za svoju kombinaciju konzervativnog, spojite-tačkice pripovedanja i pokušaja edgy poziranja i humora. Takođe, ne sumnjajte, Black Adam je dosta loš film, ali je ovo film koji je loš na dobar način.



Warner je, kad se pogleda pažljivije, iznenađujuće mnogo oslonjen na strip-likove iz Zlatnog doba za svoju filmsku DCEU produkciju. Naravno, dok se likovi poput Supermena, Betmena i Wonder Woman podrazumevaju na ime svoje mejnstrim prepoznatljivosti koja prethodi aktuelnoj superherojskoj inundaciji u popularnoj kulturi, pa je i Shazam! shvatljiv na ime svoje nekadašnje (i, da se razumemo, poluapokrifne) popularnosti koja je prevazilazila Supermenovu, ima nečeg čudno konzervativnog u tome da likovi nastali četrdestih godina prošlog veka koji nikada nisu imali nekakvo veliko sledbeništvo – poput Aquamana i Black Adama – danas imaju prednost u odnosu srazmerno popularnije likove iz Srebrnog doba, kao što je recimo Batgirl, čiji je gotovo potpuno završen film na kraju zatvoren u bunker a Warner njegove troškove iskoristio za odbitak poreza, ili dakako Nightwing, Deathstroke, nekakvi Teen Titani ili (moderni) Flash koji tek ima svoj set problema sa problematičnim Ezrom Millerom koji ionako nikada nije ni trebalo da preotme ulogu što ju je bog namenio Grantu Gustinu.

Utoliko, Black Adam je film čiji se nastanak da opravdati pre svega time što je jedan od najpopularnijih glumaca današnjice izrazio želju da bude superheroj, a i to nakon što je New Line Cinema postigao možda i neočekivan uspeh sa Shazam!, pa je Black Adam, lik sa dugačkom istorijom – kreirao ga je, 1945. godine, Otto Binder lično – ali sa srazmerno malo prepoznatljivosti u mejnstrimu, dospeo do bioskopa radije nego da se Warner ponovo kocka sa Green Lantern ili da, što da ne, osmisli nekakav film o Robinu koji smo ionako svi očekivali na kraju Nolanove trilogije.



Black Adam je lik zanimljiv pre svega DC-jevom hardcore fandomu u prvom redu  na ime svog seta moći koji je gotovo (?) ravan Supermenovom, a zatim i na osnovu rada sa likom iz ovog stoleća u kome je nekadašnji negativac nakon karijere na strani heroja u okviru tima Justice Society of America postepeno prešao u format antiheroja čije će se bliskoistočno poreklo i drugačiji etički aršin u odnosu ka nepravednima materijalizovati u državničkim ambicijama i odbacivanju imperijalističkog modela pravde koji nudi Amerika. Black Adam je bio jedan od zanimljivijih likova u velikoj reformi DC-jevih stripova pre deceniju i po sa serijalima 52 i World War III gde su njegov etnonacionalizam i državotvorne ambicije bili obrađivani sa više nijansiranja nego što je to pravilo u superherojskim stripovima. Bliskoistočno poreklo Geoffa Johnsa koji je već u to vreme bio arhitekta velikog dela DC-jevog univerzuma, a i pisao je Black Adama u nekim ključnim trenucima, je verovatno doprinelo ovome.

Problem sa ovim filmom je što nekoliko decenija stripova pokušava da kondenzuje u dva sata od kojih popriličan deo otpada na akciju ali i što ima ambiciju da uvede smele i kompleksne teme u jedan narativni sklop koji, vrlo očigledno, prati formulu i nije spreman na njihovu obradzu. Black Adam nije „autorski film“ napravljen od korporacijskih para već film rađen da se klinci lože na namrštenog The Rocka i kul kostime Justice Societyja koji se onda dotiče i teme eksploatacije Bliskog istoka od strane međunarodne zajednice oličene u vojnoindustrijskom kompleksu.



I da se razumemo, sa jedne strane, treba biti zadivljen time da je ovo tentpole superherojski film napravljen za 200 miliona dolara a u kome prominentne uloge igraju glumci smeđe boje kože i zaplet se tiče decidno belih, decidno zlih zapadnjaka koji zlosrećnu arapsku naciju eksploatišu skoro tri decenije koristeći privatne vojne trupe i praktično „diktaturu protektorata“ da izvlače resurse. Sa druge strane treba biti i srazmerno iznerviran što je ovo film koji svojim ozbiljnim temama kakvih se malo koja uporediva filmska produkcija uopšte dotiče prilazi sa svom suptilnošću slona u staklarskoj radnji.

Black Adam je, u prvom redu, vizuelno napadno neatraktivan od samog početka sa forsiranjem kolornih filtera i agresivnim CGI-jem za utisak ne-stvarnog, ne-postojećeg mesta koje treba da bude Irak ali nije Irak i jednom generalnom sterilisanošću, neuverljivošću slike. Nešto kasnije imanje Cartera Halla deluje kao render napravljen od strane kompanije koja se bavi pejsažnom arhitekturom i nadmeće se da dobije skupi ugovor, a mnoge scene borbe više podsećaju na futidž iz video-igre Injustice nego na filmski režirane prizore, sa glumcima svedenim na mo-cap modele i kompjuterom koji diriguje događajima na ekranu.



Dodatno, film ima do parodije prenaglašen fetiš ekspozicije. Princip „prikaži, ne prepričavaj“ ovde je izvrnut u „pokaži i sve vreme prepričavaj“ pa je tako uvodnih nekoliko minuta smeštenih u daleko prehrišćansko vreme jedan klasičan „intro“ gde se velika ljudska i društvena drama, sa sve odlaskom u paranormalno i magično pakuje u skoro fast-foward format kako bi gledalac dobio sve potrebne informacije pre nego što film krene „odistinski“. Ali i kad se krene odistinski gomila scena je opterećena ekspozitornim dijalozima koji su bukvalno komični. „what you are is a neo-imperialist enforcer, from halfway around the world, sent here to steal my country's natural resources, strip-mine our sacred lands, pollute our water, oppress our heritage, and make us wait in lines all day.“ kaže ranopubertetski arapski dečak naoružanom vojniku na čekpointu već u sedmom minutu filma a vama očne jabučice protestuju jer ne mogu da se prevrnu dalje od onog što im je priroda dodelila. Doduše, i kad film „pokazuje a ne prepričava“ ovo je često trapavo i malo osramoćujuće: kako bi gledaoci znali da treba da navijaju za Arape a ne za belce u ovom partikularnom slučaju, pomenuti klinac vozi skejtbord i nosi DC-jeve stripove u rancu jer, jelte, nedajbože da se u nama probudi empatija za kolonizovanu državu čiji stanovnici nisu u dlaku isti kao Amerikanci, samo malo više preplanuli.



Black Adam, film, ima tu tendenciju da stvari objašnjava prečesto, predugo i predetaljno i ovo u ogromnoj meri šteti njegovim karakterizacijama jer likovi koji su taman sugerisali da imaju nekakvu ličnost i možda hemiju sa drugim likovima moraju da pola minuta stoje i objašnjavaju sve, od istorijskog konteksta starog pet hiljada godina, pa do intrigantnih etičkih pitanja vezanih za to da li je i kada ubijanje opravdano i da li je državi Kahndaq – u kojoj se sve događa – treba heroj ili sloboda. Ovo ne šteti toliko tempu filma – koji se drži sasvim prihvatljivog trajanja od dva sata sa jasno odvojenim činovima – koliko samim likovima koji su svedeni na dispanzere informacija.

Sam Teth Adam u tumačenju Dwaynea Johnsona je, naravno, pomalo karikiran jer iako Johnson ume da glumi, režiseri u to uglavnom ne veruju (ironija je da je Michael Bay maltene jedini koji je iz njega izvukao pravi performans u Pain & Gain) pa je većina njegovog prebivanja u kadru svedena na mrštenje i naglašavanje vena ispod kože, te deadpan proklamacije koje treba da lik Teth Adama prikažu kao nekog iz prošlih vremena. Ovo ne pije vodu preterano ne samo zato što u filmu svi pričaju moderan engleski – to se da progutati na ime udobnosti gledanja – već pre svega jer lik Black Adama naprosto ne nudi kredibilnu psihologiju niti filozofiju za nekog starog četiri i po milenijuma koji se zatekao u nepoznatom svetu. Adam je prosto, grudva plastelina koja se od scene do scene oblikuje kako scenaristi zahtevaju i povremeno je komični bukvalista koji prolazi kroz zidove jer ga smara da traži vrata i ne razume koncept sarkazma, a povremeno samovlasni filozof-solipsista koji zna da nikada nije bio heroj ali zna da ubijanje loših ljudi nije greh – jer bi ga valjda neki od bogova koji su mu dali sve te njegove moći, već kaznio. Istovremeno, Johnsonu kao da je rečeni da što manje glumi i njegova ravna dikcija nikada nije sigurna da li treba da deluje preteće ili komično.



Tako da je Black Adam u sopstvenom filmu prilično neupečatljiv a što njegovu trajektoriju od heroja, preko zločinca do superheroja – kondenzovanu, rekosmo, u jedva dva sata – čini mehaničkom i ne previše uverljivom.

Naspram njemu stoji Justice Society, stari DC-jev superherojski tim ovde  iskombinovan od nekih baš klasičnih Golden Age likova i nekih novomilenijumskih trećepozivaca. Moram da priznam da Cyclone deluje kao da je ubačena samo radi diverziteta i mada Quintessa Swindell pruža korektnu televizijsku rolu, ovo je lik koji ne služi ni za šta sem da bude mlada, sposobna crna žena u ekipi sastavljenoj od napaljenih mužjaka, ali tako da nema nikakav karakter niti bilo šta zanimljivo u vezi sa sobom.



Priznajem i da sam malo više trznuo kada sam video Hawkmana jer je on jedan od superheroja na koje se izrazito ložim još od detinjstva i mada je Aldis Hodge ovaj lik morao da svede maltene sasvim na sirovu muževnost – a Hawkman ipak ima MNOGO više da ponudi svetu od svoje svakako velike muževnosti – kostim, oprema i krila ovde rade sjajan posao i oživljena ikona Zlatnog doba ovde izgleda onako impresivno kako se samo poželeti može.

Atom Smasher, naravno, služi kao komični predah (i, da budem fer, kao napor ka humanizaciji superheroja posebno u kontekstu sada već višegeneracijskog bavljenja ovim poslom a što Noah Centineo sasvim solidno odrađuje) ali glavni lik u Justice Societyju je, naravno, Doctor Fate Piercea Brosnana, jedini lik sa više od jedne dimenzije i sa glumcem koji dobija nešto dramskog materijala da sa njim radi. Ja Brosnana volim i mislim da je odličan u ovoj ulozi ali fer je reći da su ostali likovi opterećeni ekspozitornim dijalozima koji inače vrlo solidne glumce bliskoistočnog porekla (Sarah Shahi kao majka, Bodhi Sabongui kao sin itd.) značajno sputava.



Film pati i od površnosti u obradi koja je valjda već i očekivana u eri kada se produkcije prave sa gifovima i memima na umu i koja, naravno, iritira. Prva polovina je posebno naporna sa tom kombinacijom imperativne direktne ekspozicije ali i stalnim neskladom u tonu pa ozbiljniji dramski zaplet koji se tiče eksploatacije Bliskog istoka na kome se jako insistira, mora da se stalno sklanja pred komičnim predasima koji su urađeni u ključu vrlo jeftinog televizijskog sitkoma. Ali ta površnost je svuda. U jednoj sceni, recimo, slušamo Paint it Black (produkcija se isprsila za originalni snimak ali ga je onda mesarski  editovala da tekst naglasi reč „black“) preko prizora apsolutnog masakra dok Black Adam ubija plaćeničku vojsku i ovde ne samo da treba imati na umu kako sitar nije bliskoistočni instrument već i da je ovo pesma o čoveku što pati za ženom koja se ubila i da se ona nikako ne uklapa uz događaje na ekranu. U drugoj sceni ranjeni lik koji leži na podu nakon što je primio metak čuje da je Doctor Fate doktor i pita ga „How bad is it, doc?“ da bi mu ovaj lakonski odgovorio „I’m not that kind of doctor“. Što deluje kao prihvatljiv humor na prvu loptu – na stranu gotvo sadistička konotacija te razmene – osim što, naravno, u stripovima Doctor Fate apsolutno JESTE „that kind of Doctor“ i ovde je legat lika starog više od osam decenija pregažen zarad jeftine pošalice.

Ono što Black Adam, pak, radi dobro, je da u drugoj polovini film uspeva da kreira plauzibilan akciono-dramski zaplet. Jednostavan, da se razumemo, naivan na nivou crtanog filma ali kada konačno izađemo iz perioda neprestane ekspozicije i film odluči da je gledalac apdejtovan, likovi odjednom prorade a pripovedanje postane dinamičnije i taj geldalac počne da oseća oseća kakvi su ulozi na kocki, za koga treba da navija, zašto ljudi koji su se do malopre šopali kao nenormalni sad odjednom rade zajedno itd. Nažalost, ovo znači i da su zanimljive rasprave o modernoj imperijalističkoj eksploataciji Bliskog istoka od strane zapadnih novo-kolonizatora ostavljene u prašini dok se priča fokusira na bajkovitog negativca i konačni sukob je između likova starih nekoliko milenijuma, a što je svojevrsna izdaja onog što je film naglašavao u prvoj polovini, sa sve prilično bednim izmišljanjem doslovne armije zombija u minut do dvanaest da bi se simuliralo nekakvo narodno oslobođenje.



No, tamo gde gubimo na pripovedačkoj ambiciji, dobijamo na tempu i akciji i Black Adam je jedno bučno, atraktivno iskustvo u kome mnoge akcione scene uspevaju da prevaziđu kletvu CGI-ja i postignu makar neku likovnost. Dobro, delimično se tu naprosto čovek opčini šljaštećim bojama – Cyclone ima iste efekte koje su u Sonyju koristili za Morbiusa – ali između pitoresknih kostima, te videoigrački kadriranih duela koji podsećaju na Injustice/ Mortal Kombat i vidnog režiserskog napora da se kreira koreografija u tri dimenzije, koja će u obzir uzeti razne konotacije borbe što se odvija između supermoćnih likova, Black Adam uspeva da gledaoca angažuje i da mu pošten, bučan akcioni program.

Black Adam je film koji nikako nije mogao da bude uspešan – mada je na boks ofisu opravdao svoje postojanje – jer u njemu je bilo previše ambicije a premalo smelosti da se nešto kaže, a likovi su tretirani utilitarno i bez dovoljno karaktera da zaista zažive. Između drvenih dijaloga i CGI masakra na ekranu Black Adam svoje teme ne uspeva da izrazi ni diskurzivno ni vizuelno, ali on ima harizmatičnog i drugačijeg (anti)heroja u svom centru – i Johnson je apsolutno upčatljiv kada leti u otmenom, pa i agresivnom stojećem položaju, ni nalik Supermenovom više plivajućem stilu. On takođe ima i dopadljiv Justice Society tim koji nam se, a što je prijatno iznenađenje, servira bez prethodnih priprema i objašnjavanja ko je ko, tako da gledalac ima utisak sličan onom kada u ruke uzmete epizodu strip serijala koji ide decenijama unazad i svi već znaju ko su ovi ljudi tako udobno smešteni u narativ, a što je nezanemarljiv kvalitet za superherojski film. Voleo bih da su teme obrađene dublje i da je sam Black Adam tretiran ozbiljnije – ceo minizaplet sa frazom koju treba da izgovori kad nekog ubije je prosto neshvatljivo krindži – ali akcija me je zabavila a filozofija koja se makar pomalja u  delovima ovog narativa je osvežavajući kontrapunkt uobičajenom superherojskom programu u bioskopima. Pa ni to nije malo.

Meho Krljic:
Pogledao sam Big Trouble in Little China, poznatu akcionu komediju Johna Carpentera iz 1986. godine i time popunio notabilnu rupu u neposrednom iskustvu i znanju vezanom za popularnu kulturu osamdesetih godina prošlog veka a koja je, kad se malo razmisli, prosto neobjašnjiva. John Carpenter je bio jedan od najvažnijih režisera u godinama kada se meni presudno formirao filmski ukus, čovek koji je napravio nisku besprekornih žanrovskih radova i utemeljio neka od i danas važećih pravila vezanih za žanrovski film. Smešten, recimo, na idealnu zlatnu sredinu između Stevena Spielberga i Sama Raimija, Carpenter je bio perjanica Novog Holivuda koju su drugi besomučno imitirali kroz osamdesete godine dok je on, činilo se bez napora, sa svakim novim filmom pomerao letvicu nekoliko pedalja više.



Carpenter je neko ko je zapravo dugo odolevao sirenskom zovu velikih studija i najveći broj njegovih najvažnijih filmova urađen je za male produkcije, sa niskim budžetima i sa autorom koji je često radio više poslova, od pisanja, preko režije do komponovanja muzike. I ovo je verovatno i bilo zaslužno za činjenicu da su njegovi filmovi bili drugačiji od aktuelne holivudske ponude tako da ih i kritika i publika primete, a opet sklopljeni sa visokim novoom zanata i jakim autorskim pečatom da postanu hitovi daleko preko mere koju su diktirali skromni budžeti i izbor relativno nepoznatih glumaca.

Carpenter je sa svojim prvim bioskopskim filmom, Dark Star iz 1974. zapravo na neki način pretekao Star Wars za čitave tri godine, ne po žanrovskom potpisu – za razliku od Lucvasovog samurajskog vesterna inspirisanog Kurosawom, Dark Star je bio blue collar horor u svemiru – koliko po izvlačenju naučne fantastike iz utopizma Star Trek i generalnog predizajniranog lo-budget kiča koji je tada vladao, nudeći uverljiv, živ svet i okruženje koje deluje stvarno, sa likovima koji nisu kosmički heroji već obični ljudi što rade težak posao. Scottov ikonični Alien je, ako hoćete da budete strogi, praktično visokobudžetni rimejk Dark Stara...



...osim što su svi ovi filmovi, naravno, varijacije na klasični The Thing from Another World iz 1951. No, Carpenter je, ne zaboravimo 1982. godine režirao The Thing, verniju adaptaciju romana The Thing from Another World i betonirao „creature feature“ format za osamdesete godine koji će mnogi imitirati ali niko, uključujući i nastavke Aliena, neće zaista prevazići.

Iako je radio u različitim žanrovima, Carpenter je definitivno bio utemeljen u hororu, kreirajući sa Halloween moderni slešer – i, može se argumentovati, pružajući i definitivni moderni slešer koji niko nikada nije prevazišao – pa posle toga radeći različite varijetete horora; sa The Thing smo dobili kombinaciju creature feature i body horror rada, sa The Fog smo dobili smalltown horor sa duhovima, a Christine je bila adaptacija aktuelnog literarnog hita Stephena Kinga i prilika da se Carpenter okuša u okvirima savremenog, „tehnološkog“ horora.

No, i njegovi ne-horor filmovi su u sebi nosili mnoge elemente njegovih horor produkcija. Escape from New York je bio rana forma ’80s akcijaša sa mačo-protagonistom i urbanim, post-kolaps mizanscenom a Assault on Precinct 13 idealan spoj kvazivesterna, horora i akcione eksploatacije.



Ovo sve nabrajam jer je njegov film iz 1984. godine, Starman bio tako neobičan otklon od dotadašnjeg rada. Sa jedne strane, studio je tražio nekoga ko će umeti da snimi romantičnu dramu o vanzemaljcu-među-zemljanima tako da se izbegnu – nepovoljna – poređenja sa Spielbergovim E.T. Sa druge, Carpenter je bio rad da sa sebe zbaci reputaciju režisera koji pravi isključivo horore i eksploatacije i da se progura u prvi ešelon novoholivudskih autora i Starman je bio čudan, neugodan spoj koji nije sjajno prošao na blagajnama.

Zbog toga će Big Trouble in Little China biti sa jedne strane bizaran a sa druge potpuno logičan naredni korak za Carpentera. Ako je Starman, sav ozbiljan i ambiciozan da pokupi silne Oskare* prošao srazmerno loše, onda je akciona komedija sa puno tuče, humora i bučnih specijalnih efekata, snimljena za prave pare morala biti uspešnija.
* mada je zaradio samo nominaciju Jeffa Bridgesa za glavnu ulogu i i dalje ostaje jedini Carpenterov dugometražni film koji je ikada dobio ikakvu nominaciju za Oskara

Osim što, naravno, nije bila. Big Trouble in Little China će označiti Carpenterovo razočaranje u velike studije i odluku da nastavi da radi u niskobudžetnoj produkciji, gde će tokom narednih decenija naređati još nekoliko uticajnih klasika i nekoliko notabilnih promašaja pre „penzionisanja“ u 2010. godini. Carpenter je danas sasvim zadovoljan time da bude izvršni producent za silne nastavke svojih klasičnih radova (Halloween pre svega) i da pare koje od toga zaradi troši na video igre. Penzija kakva se, slažemo se, samo poželeti može.



No, Big Trouble in Little China je i pored svog – mislim i prilično zasluženog – neuspeha u komercijalnom smislu, kao i veliki broj drugih Carpenterovih filmova, ostvario ogroman uticaj na popularnu kulturu i ostavio iza sebe značajan legat. Verovatno je samo činjenica da je ovaj film producirao veliki studio zaslužna za to što još uvek niko nije povukao Carpentera za rukav i pitao za mogućnost da se pravi nastavak ili makar rimejk. Big Trouble in Little China nikako nije sjajan FILM, ali jeste u pitanju intrigantan KONCEPT sa kojim studio na kraju nije bio najsigurnji šta da radi pa se to prenelo i u samu produkciju. Ipak, pričamo o rukama majstora koje su se ovde okušale u sasvim novom žanru i nekoj vrsti obavezne lektire za Carpenterove poštovaoce.

Jedan od razloga što film nisam gledao u vreme kada je bio u bioskopima je verovatno i to da je dobio srazmerno slabe kritike u domaćoj štampi – čak ga je i žanrovski vrlo friendly magazin YU Video okarakterisao kao vidno razblaženu verziju Carpentera – a i ja sam tada već bio u prvoj godini srednje škole i sebe smatrao probirljivim ljubiteljem filma, koji nema u životu vremena za polupečene, nedomišljene projekte.

Nije da sam u međuvremenu, jelte, dobio više vremena na raspolaganje, ali Big Trouble in Little China mi nije bio neugodan na ovo prvo gledanje u 2022. godini mada mi je jasno da bih se 1986. godine verovatno jako iznervirao u bioskopu što čovek tako hirurški precizne ruke kao što je Carpenter mora da se rve sa jednim meandrirajućim, cheesy scenarijom kao što je ovaj.



Naravno scenario je bio problematičan u startu i zapravo originalni skript koji su napisali Gary Goldman i David Z. Weinstein (kao njihov prvi holivudski rad) je smatran veoma problematičnim od strane studija koji nije bio siguran u kombinaciju vestern-mizanscena, orijentalističkog misticizma i borilačkih veština – a i sam Carpenter je scenario ocenio kao „nečitljiv“ mada je priznao da ima zanimljive ideje – pa je doveden iskusni skript-doktor W.D. Richter da modernizuje i adaptira originalni tekst. Goldman i Weinstein su se tu dosta svađali sa studijom i zahtevali da im imena budu na špici iako je Richter praktično napisao novu priču, smeštenu u moderno doba, ali je na kraju sve nekako ispeglano a i sam Carpenter je doradio Richterov scenario pre ulaska u produkciju.

Kurt Russell nije bio prvi izbor za glavnu ulogu – a i on sam nije bio naročito oduševljen scenarijom kada mu je na kraju ponuđen – jer je Carpenter želeo veliku zvezdu, kako bi se film takmičio sa Golden Child Eddieja Murphyja na ravnijoj nozi. Jack Nicholson i Clint Eastwood su bili zauzeti, pa je na kraju Kurt Russell i po treći put zaigrao kod Carpentera i ovo je, sigurno, bio odličan izbor. Russell, bivša zvezda Diznijevih produkcija iz šezdesetih i sedamdesetih je sa Carpenterom doživeo transformaciju u modernog akcionog antiheroja i njegove uloge u Escape from New York i The Thing su u mnogome definisale kako će protagonisti ’80s akcijaša da izgledaju i da se ponašaju. Do 1986. godine se prototip mišićavog alfa-mužjaka već čvrsto utemeljio u akcionom filmu pa je Russell pored učenja scenarija krenuo i u teretanu i veliki deo filma provešće u majici na bretele, pokazujući jake mišiće i moćan torzo. Frizura na repove se podrazumeva i Russell je ovim filmom već jednom nogom zagazio u dekonstrukciju stereotipa ’80s akcionog heroja.



Sam lik Jacka Burtona je svakako konfliktan po mnogo osnova. Big Trouble in Little China je film koji eksploatiše orijentalističke trope i stereotipove primerenije početku veka nego osamdesetima, ali to radi sa iskrenom ljubavlju prema kineskim wuxia filmovima pa je u pitanju neobičan spoj. Sam karakter Jacka Burtona kao da je baziran na ideji parodiranja lika koji je u Peckinpahovom Konvoju igrao Kris Kristofferson, kombinujući mačo kodifikaciju sa goofy karakterizacijom. Kao veliki beli spasitelj u kastu koji je većinski sastavljen od kineskih glumaca, Russell i njegov lik su praktično višak u priči koja je naglašeno „kineska“ i on vrlo očigledno predstavlja način da se gledalac insertuje u narativ. Utoliko, Russellova motivacija za sve ono što radi u filmu je prilično veštačka i neubedljiva – Carpenter je upravo i proširio lik koji igra Kim Cattrall kako bi on imao više motiva da se meša u interne Chinatown sukobe – i on prilično neugodno sedi između Kineza koji se ozbiljno i srčano bore za stvari koje su njima važne. Ali baš zato je Russellova karakterizacija uspešna jer je on zbunjen, zapanjen, većinu vremena iznerviran što ništa ne razume i daje sve od sebe da bude asertivan, delatan lik u narativu kome zapravo nije potreban.

Otud su goofy karakterizacija i ismevanje mačo-klišea prikladan izbor za film koji i na vizuelnom planu operiše sa ansamblom sastavljenim od vitkih/ elegantnih kineskih glumaca i kaskadera i gde Russellov nabildovani Burton deluje kao praktično komični predah.



Verovatno bi bilo preterano reći da je Big Trouble in Little China programski pravljen da ismeva ’80s akcijaš koji su Stallone, Norris, Schwarzenegger, Bronson i ostali izneli na svojim plećima uzimajući predloške od Millera, Peckinpaha i samog Carpentera, ali on jeste neočekivano efektan u svom omažiranju wuxia akcijaša i kontrastiranju njihove imaginativnosti i vizuelne razigranosti sa mračnom kvazi-ozbiljnošću holivudske akcije. Ako se Big Trouble in Little China uporedi sa Cosmatosovim filmom Cobra iz iste godine u kome Stallone i Brigitte Nielsen zapremaju sličan prostor kao Russell i Cattrallova kod Carpentera, primetno je da Carpenterova obrada tropa žene koju seksualno ugrožavaju i muškarca koji dolazi da je spase uz mnogo prolivanja krvi ima parodičnu dimenziju. Utoliko, neuverljivost Burtonove motivacije i odsustvo hemije između dva glavna bela lika služe da podcrtaju klišeiziranost ove postavke, pogotovo na planu čiste, bajkovite veze koja postoji između dvoje kineskih likova što se nisu videli decenijama i samo žele da žive u miru i slozi do kraja života. Naravno da Carpenter ovde jedan kliše suprotstavlja drugom, ali vizuelnost filma, u kojoj su Kinezi daleko zanimljiviji od WASP-ova, imaju daleko jasnije uloge u priči i bore se efikasnije i efektnije – jer je za njih ovo borba od sudbinske važnosti – je neporeciva. Naravno, i sam Jack Burton u finalu filma odbija da čak i poljubi ženu za koju se do tada strastveno borio, možda u demonstraciji mužvenog stoicizma, ali jednako se ubedljivo ovo može čitati i kao priznavanje autora filma da mu u ovoj priči nije mesto i da je njegova motivacija generisana mehanički.

Russell je svakako šarmantan u ovoj ulozi – fish out of water lik koji ništa ne razume ali se pridružuje borbi za koju nije opremljen i često ne zna šta da radi, pa i pravi komične greške, nastavljajući da time potkazuje stereotip mačo-protagoniste. Nasuprot njemu je okretni Dennis Dun, koji je debitovao prethodne godine u Ciminovoj Godini zmaja i koji ovde pokazuje zavidnu fizičku spremu i emotivni raspon kakve Russellov lik zapravo i nema. Naravno, i Dun je sveden na stereotip i ovo nikako nije film sa dubokim karakterizacijama i nekakvim ozbiljnim radom sa likovima. Njegova postavka je stereotipna pa su takvi i likovi, a priča je smuljana.



Zapravo naracija je – atipično za Carpentera – konfuzna, sa dvaput ponovljenim skoro identičnim odlaskom u spasilačku misiju na neprijateljsku teritoriju i nejasnim rizicima, moćima neprijatelja, pa i blagom inflacijom specijalnih efekata i statista. Carpenter je kroz svoje dotadašnje filmove demonstrirao superiorno vladanje prostorom i postavljanjem/ kretanjem ljudi kroz njega tako da se sam gledalac oseća kao da deli isti prostor sa protagonistima i da ga razume kao i oni (Assault on Precinct 13, The Thing ali i Escape from New York) i ovo na mikro-planu apsolutno radi i u ovom filmu sa besprekornim malim set-pisovima svakih nekoliko minuta. No, generalna naracija je slabija, manje uverljiva i film na kraju više funkcioniše kao ta niska set-pisova nego kao uverljiva priča, čak i kad mu se obračuna popust na komediju.

No, možda je najveća vrednost Big Trouble in Little China sa koliko ubedljivosti on uspeva da omažira hongkonške borilačke filmove. Kostimi, koreografije i set-pisovi svakako nisu direktno prepisani iz azijske produkcije, ali vrlo jasno i upečatljivo koriste njihov jezik sa dinamičnom režijom borbe, izvrsnom montažom i likovnošću scena u kojima se različito uniformisani likovi bore na više lokacija na setu, na sve strane lete magije i drugi specijalni efekti a čudovišta se pomaljaju iza svakog ćoška. Carpenter je ovde superioran u spajanju wuxia energije sa sopstvenim talentom za pripovedanje i ovde ima nekoliko scena koje su naprosto izvanredne. Momenat u kome se, recimo, niz statua Bude ruši poput domina je izvrstan sažetak Carpenterovog shvatanja ne samo kadriranja – sa širokim uglom koji zahvata čitavu prostoriju po širini i dubini – već i montiranja tako da se dramatičan prizor, a koji ima potencijal i da postane monoton do kraja, spretno dinamizuje ubačenim kadrovima i tako se postignu i efekat simboličkog „završavanja“ misije, ali i mikro-naracija unutar ove scene. A što je pristup od koga su savremeni režiseri žanrovskog filma po pravilu operisani.



Big Trouble in Little China, dakle, nije sjajan film i snob koji sam bio sa petnaest godina bi verovatno smatrao da je protraćio stotinak minuta na njega. Gledan u 2022. godini on mi je bio simpatičan na ime toga što su kineski likovi, i pored mnogo prisutnih orijentalističkih stereotipa zapravo asertivni i imaju delatni suverenitet do mere kada se lik Jacka Burtona, rekosmo, maltene potpuno razotkriva kao puka prečica za gledaoca, kao i na ime dobre akcije, uspelog vizuelnog humora i, naravno, Carpenterove muzike. Takođe, postao sam svestan da je Kim Cattrall igrala – pored Porky’s i prve Policijske akademije – i u još jednom ključnom žanrovskom filmu osamdesetih pa je time moj osećaj da je ona bila jedini okej lik u Seksu i gradu još više naknadno produbljen.

Carpenter je posle ovog filma odustao od pokušaja da se probije u visokobudžetne produkcije, svestan da on nije čovek za saradnju sa velikim studijima, i „zvanično“ postao nezavisni filmmejker koji će zatvoriti osamdesete kultnim They Live a onda imati interesantnu i ne uvek sjajnu trajektoriju kroz naredne decenije. Ipak, iako Carpenter nikada nije postao režiser blokbastera poput, recimo, Raimija, njegov je uticaj na moderni film ali i popularnu kulturu u celini još veći i čak je i srazmerno neuspešan rad poput Big Trouble in Little China iza sebe ostavio ogroman legat, uključujući u vidu omaža u videoigračkom serijalu Mortal Kombat. To da će se Carpenter pokazati kao strastven gejmer i da je i sarađivao na nekim horor video-igrama (F.E.A.R. 3, recimo) je zbog toga na neki način i prirodno zatvaranje kruga.

Aleksa Topuzić:
Ja se javljam da izrazim čuđenje što je takav konzument masovne kulture tek sad odgledao "Big trouble in Little China", i da ti kažem da se rimejk itekako pominje,i to takav u kojem bi naslovnu ulogu trebalo da tumači - The Rock, od svih ljudi.

Meho Krljic:
Da, pa i ja sam u tekstu pokušao da obrazložim zašto ga nisam gledao. Mada nije to jedini važan naslov koji sam ja propustio. Recimo, nikad nisam gledao Bill & Ted filmove, mada to nameravam da ispravim uskoro.
 
A nimalo je iznenađujuće da je Dwayne Johnson zainteresovan za ovo  :lol: :lol:

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version