Izašao je novi, 2. broj.
Malo kasni, ali taman ima razmak od ZNAKA SAGITE...
Šta ima unutra?
Ispravite me ako grešim, ali mislim da je ovo prvo pojavljivanje izvikanog Mjevila na srpskom. U POTRAZI ZA DŽEJKOM, ili tako nekako. Blago zanimljiva vinjeta sa postapokaliptičnom atmosferom, nešto kao elegična varijanta REIGN OF FIRE, mada su ovde leteća čuda koja izazivaju propast ostavljena u mraku... Možda je taj Mejvil velika nada, veliko ime itd. -u stvari, verujem da jeste, čitao sam dobre prikaze nj. dela,- ali ja ovde ne videh po čemu i zbog čega. Ostavio me hladnim. Ko je Džejk, šta je on naratoru, zašto je toliko bitan, zašto se rastaju (nekoliko puta), itd. - ne videh u priči, niti me je ona ičim naterala da je ponovo čitam da bih ove misterije razrešio. A možda sam bio nepažljiv? Možda ne bi trebalo da ovako duboku literaturu čitam u autobusu? *em li ga, this piece did nothing to me.
Not so with TEST, najboljom pričom ovog i svih dosadašnjih brojeva POLARISA (eh, mislim... oba), a i inače najboljim nečim što skoro pročitah. Kratka, ali mračna, surova, brutalno crnohumorna apokalipsa deluje kao uvod u BATTLE ROYALE koji je napisao William Burroughs. Ali nije on, nego neki Portugalac, koji po ko zna koji put pokazuje zašto neke stvari Ameri nikad neće moći (niti želeti) da pišu, sem pokojnog WB-a. Buduća kataklizma očitana kroz opis do groteske dekadentnog 'budućeg' sistema obrazovanja. Slatko sam se smejao, mada sa gorčinom, prepoznajući situacije, studente, vrstu testova koje moram da im dajem (da ih ne bih 'preopteretio' i smanjio % prolaznosti), pa donekle i sebe...
GĐA BRESKVIĆ TRČI PO KAFU mi je bila simpatična ne zato što je naročito dobra priča, jer baš i nije nešto posebno (obećava sve do pred kraj, a onda prosto stane... nigde) - ali, budući da u sebi nemam ni 1 turski gen, i kafu ne pijem, sadistički deo mene se naslađivao mukama neke buduće domaćice koja se bori da po svaku cenu dođe do nekog kila prave kafe.
Ako TEST opisuje našu (YU) blisku budućnost/sadašnjost, KAFA me podseća na ne tako davnu prošlost (vreme bonova za ulje, šećer, kafu...)
NEPOMIČNA SEĆANJA su, pa... nepomična.
Zokijeva dva dodira su... dva. Odnosno, o svom uredniku/izdavaču, koji me 'lebom (bez kavijara) hrani - sve najbolje.
Prikazi:
MATRIKS RILOUDID - Ognjanović, još genijalniji no inače, lagano skakuće od Bodrijara i Žižeka do Duška Dugouška i natrag, i izaziva mržnju svih koji ga do sada nisu mrzeli jer pokazuje zašto drugi MATRIX nije ni blizu onoga što je mogao/trebao/morao da bude.
ANIMATRIX- standardni to the point prikaz crtića koji su, zajedno gledani, bolji od drugog MATRIXA.
Žica je još uvek pomalo kruta, ali lagano se razlabavljuje. Ne kažem da treba da postane bodljikava, ali malo više oštrine ne bi škodilo...
Prikaz Zokijeve knjige o dodirima, na kraju, pokazuje zašto je to genijalna knjiga genijalnog pisca. Odmah iza toga imate i narudžbenicu, ali nema najave sadržaja trećeg broja, pa ćemo morati to da doznamo preko Žice.
U celini, bolji broj od prethodnog. Ne previše, ali dovoljno.
