ABN je pročitao ovo, i to pažljivo.
evo:
У клубу „Лазар Комарчић“ у понедељак 15. фебруар 2016. презентиран је Емитор 488. (Похвално је то што се тачно зна који је број. Али, нема те силе која би могла да израчуна и присети се колико је Беокона било до сад, и који би био редни број следећег.) Уредник је Милош Цветковић (средње слово не знамо), а одличну, веома СФ насловну страну (можете је видети, као и садржај, код Невидљивог, на
http://sfpogled.blog.com/ сада) насликала је Гордана Драмићанин (средње слово не знамо). Цена је 200 динара. И, узгред, ни за једног од аутора није наведено средње слово...
На почетку су три кратке приче, две су фантази, а трећа (Петрик) је реалистичка крими прича са, на крају, фантазијским отприлике кафкијанским отклоном, није СФ.
Затим иде један чланак, рекли бисмо есеј, на 9 страница, написала Аника Тесла, о неколико тема – роботима у стварности, и у историји филма, и у СФ књижевности, итд; тематски широко и разасуто. На крају је наведена литература, али, и фусноте су већ употребљене да се наведе иста та литература, а то не сме да се ради (у научном раду), не сме литература да се „прошверцује“ и у фусноте, него у фуснотама треба да буду само и једино разне узгредне примедбе и допуне за које није било места у главном тексту, а литература треба да буде у главном тексту помињана на такозвани Харвард-ски начин, овако (Шуваковић: 598) а наведена на крају; и то сређена по абецедном реду (пошто је рад штампан српском латиницом, онда, по абецедном реду српске латинице, и то, увек прво презиме аутора написано онако како се на српском изговара, дакле
(1) Bjukenen – Buchanan, Ian, and Patricia MacCormack, …
дакле не треба Бјукенен да буде у списку литературе шести, а Шуваковић први. Али је јасан напор, и за похвалу је, да се употреби литература. Али то онда треба да буде научни рад, а то значи строго усмерен на своју, једну, тему, и информативан а не на појединим местима поетски распеван, а тематски разливен на неколико праваца као река која пуно меандрира.
Потом је чланак, Драшко Рогановић, о Џокеру као негативном лику у филмовима о Бетмену, али, то је текст некако прожет хороричним ликовним прилозима, па се добија утисак, визуелно, као да је Бетмен у хорор жанру.
Затим је приказ српске антологије фантази и хорора, у издању клуба “Лазар Комарчић”, Аномалија 2, чланак потписује Урош Смиљанић, који је редом приказао све приче, ако смо добро бројали – 17 прича, и поштено наговестио (хвала!) да је само једна једина СФ, а то је, “Са оне стране реке, градови”, аутор Стеван Шарчевић.
Узгред, у Емитору 100 је била прича из Пољске, али више фантазијска и сатирична, Јацек Сјерпински, “Живот у градовима на Рави”, превео Душан-Владислав Пажђерски, та Рава је река, па, ето, тај елегични наслов мало подсећа.
Једна словна грешка у Емитору 488: на стр. 34, седми ред одозго, академска титула “доктор” треба малим словом. Не великим. Сем на почетку реченице, наравно.
Потом су прикази разних хорор и фантази дела, па приказ, на седам страница, филма Ратови звезда 7, потписује Александар Јоксимовић. Тај филм јесте СФ, али, једва, има (цела серија) врло много бајковитих елемената, због чега, ако се посматра СФ очима, испада непаметан (на много начина и на неколико нивоа непаметан).
О томе је, можемо додати, говорио још пре око тридесет и две године др Зоран А. Живковић, у дневном листу “Борба” (претходница данашњег листа “Данас”), и то, 6. октобра 1984, на стр. 19 (претпоследњој), а тај текст је изашао те исте године и у његовој књизи Звездани екран, где тај пасус можете пронаћи на стр. 110: “Лукасово остварење тек је пука, простодушна бајка која, у крајњој линији, и није научна фантастика у неком строжем значењу”.
Уверени смо да само мидиклоријани претежу да је то, ипак, СФ.
Узгред, главни негативац у овом седмом филму је неки тип са неком кајлом, који воли рен, или се он тако некако зове.
Чланкописац посвећује доста пажње музици у овом филму. У основи доста добар критичарски рад.
Ту су још и прикази, знатно краћи, о једној Марвел-овској јунакињи, о неком хорору, о некој бајци, и, на самом крају, приказ британског СФ филма из 2015. године који би ваљда требало да се изговара Екс макина (ако је по латинском…) а не Екс махина. Приказ потписује Горан Марковић, али, не знамо да ли је то онај филмски редитељ Горан Р. Марковић, син Радета и Оливере Марковић, рођен 1946… или је неки други Горан Марковић; у телефонском именику Београда, оном сивом из 2005, има 33 Горана Марковића, а то су само они који су власници стана са телефоном на своје име, у Београду; а колико још има других Горана Марковића… не знамо, не знамо који је, нема средњег слова… Битни сигнал о том филму је на стр. 69, мало испод средине, наиме, тај филм је углавном дијалог два-три главна лика, то би наговештавало да је типично европски СФ филм статичне интелектуалне дискусије а врло мало акције, а то би могло да значи да је досадан. Надамо се само, да неће слична судбина задесити Шкрбин филм (онај по мотивима његове приче из 1984, “Предвече се никако не може”). Movies ought to move.
Све у свему један у много чему солидан (то је успех уредника, свакако), али Емитор-без-СФ-прича, карактеристичан за ово наше време, кад су, после деценија хорористичке диктатуре у српском фандому, писци у Србији наведени да, скоро сви, једноставно напусте СФ кратку причу (и изгубе способност, вољу и знање да се њоме баве), а нема ни приказа српских СФ прича тј. дискусија о њима (јер их нема) али ни најљућа тиранија хорора (у клубу) није успела да забрани фановима да прате светске СФ филмове. Није ово лош Емитор, али, жанровски није оно што његова насловна страница обећава. Да ли је та насловна страница ипак неки сигнал да је тама полако почела да се подиже са нашег вида, и да ће СФ жанр почети да се враћа у српски СФ фандом? Или ће Тикина и Филипова „Тера“ остати једина на том правцу?
