STRIPOVI, ILUSTRACIJE, ANIMACIJA > STRIPOVI I OKO STRIPOVA

Walter Simonson

(1/9) > >>

ridiculus:
Da ne bude zabune, njegovo prezime se čita "Sajmonson", ali originalni oblik je bolji zbog pretraživanja. Ovo neće biti kompletan prikaz - nije vreme za to, a nemam ni znanja (bez podsećanja) da odradim nešto takvo. Ali par napomena i smernica nikad ne škode, a i uvek se možemo vratiti na temu.


Pravi razlog za ovo pisanje je sledeći (uz pominjanje Oriona na drugoj temi): na nekom domaćem forumu sam skoro naleteo na mišljenje kako je njegov Tor old-skul, prevaziđen, primer Bronzanog doba stripa, itd. Nažalost, Tor je jedina stvar od njega koju šira publika (pogotovo u Srbiji) zna, ali ja neću da pričam o jednom delu, već o opusu u celini. A svako ko zna išta o Sajmonsonu, zna da su gornje izrečeni stavovi netačni, blago rečeno. Faktički netačni, u granicama u kojima uopšte možemo pričati o "činjenicama" u estetici. Mogao bih - bez namere da uvredim ikoga - da objasnim takav stav kao izraz binarnog načina razmišljanja: mozak prepozna da njegov rad nije "moderan" ni u jednom smislu, i onda ga automatski smesti u "staru školu", jer je to kako binarni um funkcioniše. Ali istina je da je Sajmonson - do danja današnjeg - svoja sopstvena škola, koju nikad niko nije mogao da prati. Možda neka vrsta krajnjeg razvoja Kirbijeve škole u kojoj je on bio jedini učenik. Iz tog razloga smatram Sajmonsona najinteresantnijim američkim strip-autorom već duže vreme, i, u domenu kompletnih autora (dakle, ne računamo veličine poput Gejmana, Mura, Morisona, i drugih koji se ne bave vizuelnim aspektom) meni najdražim na engleskom govornom području. A par sličnih mišljenja od drugih, da neko ne pomisli da je ovo samo slučaj "ja protiv sveta".


Voren Elis je 2001. napisao, u svojoj kolumni o stripu na CBR (zbirno objavljenoj pod naslovom Come In Alone), sledeće:



--- Quote --- I know Walt Simonson is as happy as a clam working the Jack Kirby Fourth World stuff, and I have to admit that his Orion is a beautiful book...but it kills me to see one of the most progressive storytelling artists in comics actively foregoing his own creations to keep the Kirby creations alive.
--- End quote ---


Michael Fiffe, relativno mlađi autor stripova (serijal COPRA), rekao je sledeće pre par godina:



--- Quote ---Plenty of love and recognition from fans and pros alike is directed at Walt Simonson... but like I said, it's not enough, and not nearly enough for the right reasons. Ok, so "Uncle Walt" draws cool Thor stuff and he's the industry's Nicest Guy - those are the broad strokes - but he's primarily one of comics' greatest thinkers and has been for decades. Decades. This isn't a brief bout of beginner's luck or mid-career brilliance. His consideration within the scope of storytelling is highly measured and his skills as an artist are dizzying. Combined, they form a vision that transcends "cool drawings" or "well executed stories".

Simonson hasn't been studied or discussed with the same rigor dedicated to his peers Chaykin, Miller, and Moore. It's odd, considering Simonson applies the same level of craft and thought to his work, if not more, than those giants. One might incorrectly conclude that Simonson never toils in the realm of the Deeply Personal, perhaps making it easy for "scholars" to brush his work aside. Consider this: his interest in history, mythology, and sci-fi are indeed fuel for his profound expression. If you follow that train of thought, it'll be easier to see and accept why some of his best works were for corporate properties - a system of labor that held the keys to characters through which he could explore his interests and play with the form while making a living. "Creator-owned"... sure, that's nice, but Kirby creations seem to be the most powerful conduits for Simonson's personal vision. There's a clear buzz when he's been working on specific titles; compare his THOR to his X-Factor, ORION to any job he did before and after, or compare what you've seen above to anything going on then or going on now, with anyone.
--- End quote ---

OK, dosta sa tuđim mišljenjima. Mogao bih da citiram još nekoliko, ali mislim da ste stekli utisak. A sličan osećaj sam imao i sam kada sam prvi put naleteo na njegov rad - "pravi" rad, u smislu da ga je i crtao i pisao, pošto su neke epizode Tora koje je samo crtao izlazile u Stripoteci (a neke njegove adaptacije filmskih blokbastera možda u Zabavniku?). To je bio Thor #359, koji sam video sa skoro 10 godina zakašnjenja. "Manja" epizoda, u smislu da predstavlja neku epizodu predaha posle velike borbe. Scena u kojoj Tor kleči pred Lorelaj, u čijoj je potpunoj vlasti. A Lorelaj se okreće i poljubi Lokija, kome se to ne sviđa, jer ne zna kako će Tor reagovati. I "kamera" se polako približava Toru i njegovim očima, i vidimo kako se u ovima kupi neizmeran bes. I tu se stranica završava, ostavljajući toliku količinu neispražnjenje energije u vazduhu da sam se bojao da će se strip raspasti ako okrenem list. I sećam se da sam pomislio "Vau! Ovo je dinamičnije od svega što sam video u Marvelu ranije!" Naravno, kasnije su se svi trudili da crtaju Tora tako. I to je bio samo jedan mali detalj, među hiljadama sličnih u Sajmonsonovom opusu.

Između ostalog, iako nije izmislio Apokalipsu iz X-univerzuma (to su uradili njegova žena, Luiz i crtač Džekson Gajs), on ga je napravio onakvim kakvim ga je znala čitava generacija (opet, u saradnji sa ženom), uz dodatak 4 jahača. Rob Lajfild je poznat kao kreator lika Cable, ali taj je sumnjivo sličan jednom liku iz Sajmonsonovog rada na Zvezdanim ratovima, zvanom Valance the Hunter. Sajmonson je jedini za koga sam svestan da je nešto dodao Kirbijevom Četvrtom svetu što je sam Kirbi potom priznao kao kanon. Ovo su samo neke nabacane ideje, daleko od bilo kakve kompletne liste, ali možda je još zanimljivije to da je Sajmonsonov uticaj na uspeh Marvelovih filmova ove generacije prilično veliki. Ovde ne mislim samo na ideje i likove razbacane po tri filma o Toru, već na širi uticaj. Ona borba na kraju prvih Osvetnika je "uzeta" iz njegovog Tora, iako silno umanjena i uprošćena (i već sam rekao par puta koliko je ne volim). Nagoveštavanja Tanosove pretnje su...pa, da ne kažem "uzeta", jer je to nepravedno (ljudski mozak i inače barata takvim arhetipovima), ali značajno inspirisana prikazivanjem Surtura u toku godinu dana izlaska Tora, otkrivajući pretnju malo po malo. Mislim, nije slučajno da je Kevin Fajgi spomenuo BAŠ TO kad je pričao o Tanosu. Ponovo ću naći intervju, ako baš moram da dokazujem.

Uz sve to, Sajmonson ima, od 10 najboljih borbi u superherojskom stripu, bar 3. Ne, četiri. Kako sam mogao da zaboravim četvrtu!? Ako ništa drugo, zaslužuje mesto zbog koncepta i ludačke realizacije. Neću da otkrivam detalje, jer bi bili spojleri, ali mogu da kažem da su dve bile u Toru (pomenuta sa Surturom je jedna), jedna u Fantastičnoj četvorci (to je ova četvrta), i jedna u Orionu.

Ali, ono što posebno impresionira je njegov način razmišljanja, takozvano pravilo Čehovljeve puške. Dozvolite da objasnim.

Kada su Kirbi i Li radili Tora, uveli su ogromni mač, podoban za divove, koji se zvao Odinsword i ležao je u Asgardu. Bio je u koricama, i svaki put kada je neko pokušao da ga izvuče bar malo, neko je upadao sa komentarom "Neee! Ako izvučeš mač, to je kraj univerzuma!" I prvo što je Sajmonson pomislio bilo je: "Kul! Šta bi bilo kada bi..." I smislio je priču, još krajem 60-tih, kako je to u stvari Surturov mač koji je njegov deo u smislu u kome je Jedan prsten deo Saurona, oduzet mu u maglama vremena, i ovaj ga zato, zarobljen u svojoj dimenziji, kroz vekove i eone, priziva i priziva, sve dok se jednog dana mač nije izgubio iz Asgarda i našao kod njega. I tako počinje Ragnarok... Naravno, ova ideja je kasnije upropašćena kad je mač uništen na nezanimljiv način na kraju Tomasove priče krajem 70-tih, pa je morala biti donekle promenjena. Ali slikovito prikazuje način na koji Sajmonson gradi razmeru u svojim pričama.

Drugi slučaj: Kirbi je za Marvel sredinom 70-tih smislio rasu svemirskih bogova - iliti mehaničkih, divovskih anđela, ako tako želite - zvanih Celestials. Bili su na Zemlji nekoliko puta i odgovorni su za mnogo štošta u istoriji (i mitu). Jedan od njih je postao toliko opasan da su ga ostali zarobili u stanju sna. O njemu su sve rase u kosmosu govorile šapatom i bio je poznat samo kao Dreaming Celestial. I tako su ga pisci i crtači ostavljali na miru u njegovim arkanskim snovima dok nije Sajmonson došao da radi na Fantastičnoj četvorci. I šta je on uradio? Probudio ga, naravno.

I tako dalje. Opet kažem, daleko je ovo od potpune liste ovakvih primera, a to mi nije ni bila namera. Cilj mi je bilo da ukažem na značaj i izvučem jednog genijalnog autora možda malo više na svetlost dana. Možda on nikad nije zaista prevazišao žanrove u kojima je radio (to je tema za raspravu), ali je - po meni svakako - kada je istinski voleo da radi u nekom žanru, postavio takvu lestvicu da je niko nikad nije prešao, a retko ko je dostigao.

A jedan od elemenata zaslužnih za takav status je njegova kompozicija i način kako organizuje kadrove:



O čemu ćemo više drugom prilikom.

Meho Krljic:
Jesi li čitao Simonsonov Ragnarok? Izlazio je 2014. i 2015. za IDW i to je njegov strip o Toru i Asgardu bez veze sa Marvelom. Ako te zanima, samo je 12 epizoda izašlo, pa dojavi ako treba da se doturi.

ridiculus:
Znam za Ragnarok, naravno. Čitao sam samo početak, i podrazumeva se bez zadrške da želim sve da posedujem. Ali, nekako sam postavio Orion za prioritet, s obzirom da je to završeno a Ragnarok je tekući i izlazi sporo. Drugo, zbog filma bi moglo da bude prilično aktuelno.

Ali što se tiče samog čitanja, naravno da bih voleo da vidim Ragnarok!

Poslednje što je objavljeno od Volta je adaptacija Američkih bogova - onaj deo na početku kad Vikinzi stižu u Ameriku, taj je njegov.

ridiculus:
Ona tabla u uvodnom postu je iz Star Slammers - to je praktično njegov prvi rad, kome se povremeno vraćao tokom godina, i ova konkretna tabla je iz prve polovine 90-tih.


U svakom slučaju...pretpostavljam da ljude najviše zanimaju preporuke. Ili možda slikoviti primeri? Za razliku od, recimo, Frenka Milera ili Majka Minjole - dvojice autora koje mnogo cenim i volim - Sajmonson je bio mnogo konsistentniji tokom godina, i ovo što je radio poslednjih godina se ne razlikuje mnogo (po tehničkoj veštini ili inspiraciji) od onog što je radio bilo kada od početka 70-tih. Ima uspona i padova, svakako, ali uzmimo u obzir da su mu u mnogim slučajevima ruke bile više ili manje vezane, radeći uglavnom na svojinama drugih ljudi, odnosno, entiteta. Najdraži su mi radovi na kojima je i crtao i pisao, a onda neki na kojima je radio samo kao crtač. Takvih drugih ima dosta, i ne znam ni gde bih počeo. Adaptacija filma Alien, možda (pisao je Arči Gudvin)? Manhunter, iz prve polovine 70-tih, takođe sa Gudvinom? Bili su dobar par, njih dvojica. Ali dobar par su bili i Volt i njegova žena Luiz krajem 80-tih (ne, nisam na to mislio, već u umetničkom smislu!  ;)  ) na X-faktoru. Ili RoboCop vs. The Terminator koji je radio sa Frenkom Milerom 90-tih? Ili Multiverse, krajem iste decenije, ali sa Majklom Murkokom? O, da, Multiverzum je neviđeno lep i interesantan - tu je Sajmonsonova imaginacija podivljala na najbolji mogući način.




A onda, zamalo da zaboravim ovo:



što je krosover (iz 1982) Iks-ljudi i Novih mladih titana, koje je pisao Voltov prijatelj Kris Klermont. Nazvao sam to već najboljim krosoverom Marvela i DC-a ikada, iako nisam pročitao baš svaki (nije da ih ima mnogo!), ali na osnovu glasina i onog što znam mogu da stvorim približnu sliku. Ovo je bio uspešan krosover zato što nije bilo pritiska. Obe strane su ispoštovane, niko nije uvređen, ali to se desilo potpuno spontano, zato što su Klermont i Sajmonson voleli materijal. Niko nije razumeo Iks-ljude bolje od Klermonta na vrhuncu kreativne snage, i niko nije voleo Nove bogove (Darkseid je protivnik ovde) više od Sajmonsona - nisam siguran čak ni za samog Kirbija! Danas bi sve to bilo mnogo više proračunato na planu kompanijskog prestiža i shodno tome dezinfikovano. (Sledeći planirani krosover, JLA i Osvetnici, se nije dogodio po planu zato što su u Marvelu bili gotovo zgroženi pričom koju je DC ponudio - na koje je bio red - i nisu dali pristanak.)

Od onog što je radio sam, tu su Star Slammers i Ragnarok (kao originalne kreacije), Tor i Fantastična četvorka za Marvel, Orion i The Judas Coin za DC (ovo poslednje je suviše eksperimentalno za širu publiku). Tor i Orion su bliski po duhu - ko voli jedno, verovatno će i drugo - i postoji šansa da se nekome Orion svidi čak i više, pošto je on lično zanimljiviji lik od Tora, i daleko tragičniji. Tor je duži: 44 epizode + Balder the Brave 4 epizode kao side-story prema Orionovih 25 (plus mnogo vrlo kratkih priča). Ali na Toru je Sal Bjusema crtao čak 14 epizoda od tih 44 (+ čitavog Baldera), a na Orionu je Džon Birn radio samo 2, i, mada su obojica uradili dobar posao, nijedan od njih nije Sajmonson - ne na ovakvom materijalu, koji izmiče standarnoj superherojskoj klasifikaciji. Kad smo već kod nje, najviše mi je žao što Sajmonson nikad nije radio na Strejndžu, na osnovu ne samo svega do sada rečenog, već i jedne epizode Dr. Fate-a koju je crtao sredinom 70-tih. Elem... na oba gore pomenuta naslova je imao praktično odrešene ruke (uz izuzetak nekoliko relativno sitnih - za današnje pojmove - krosovera), i za oba naslova praktično nije potrebno nikakvo predznanje.

Moram priznati, ako sam ikada bio ljubomoran na nekog fana, to je bio onaj koji je od Sajmonsona dobio ovu skicu na nekom festivalu:



 :shock: xrotaeye

neomedjeni:
Samo da kažem da pomno sve beležim iz prikrajka, javiću se da doprinesem raspravi kada se jednom lično upoznam sa Sajmonsovim delom.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page