STRIPOVI, ILUSTRACIJE, ANIMACIJA > STRIPOVI I OKO STRIPOVA

Walter Simonson

<< < (2/9) > >>

ridiculus:
Za početak, mala ispravka. Moram da pomerim godinu citata Elisovog članka iz prvog posta na 1999. A čitava kolekcija je objavljena 2001.


Evo još nekoliko zanimljivosti, dok pokušavam da se prisetim svega što sam čuo i video u nekoliko decenija koliko pratim Sajmonsonov rad.


- crtao je Tora krajem 70-tih, i taj deo je izlazio u Stripoteci (pisao ga je Len Vin). Dobro se sećam toga, ali kasnije sam zaboravio činjenicu i nisam povezao stvari. Ali, kad profesionalac poput Minjole ne može da prepozna stil, verovatno je ovaj zaista neprepoznatljiv. A to je verovatno zato što je Toni DeZuniga tuširao te epizode, i to prilično napadno. Sajmonson je najspecifičniji kad sam tušira svoj rad;


- kada crta ženska lica, često koristi foto-reference, jer mu je tako lakše. Recimo, model za Sif u Toru (kasnijoj, poznatoj fazi) je bila Sigurni Viver, a za Lorelaj (jedan od glavnih ženskih likova) je to bila Debi Hari;


- kad smo kod Sigurni Viver, to nije bio prvi put da je Sajmonson crtao. Krajem 70-tih je objavljena grafička novela Alien (sa Arčijem Gudvinom), grafička interpretacija Skotovog filma, koja je bila prvi grafički roman koji se pojavio na listi bestselera Njujork Tajmsa. Frenk Miler je jednom izjavio da je to jedina vredna filmska adaptacija u stripu. Iako svi znamo da je Miler pomalo luckast zadnjih godina decenija, nije predaleko od istine (samo nepošteno prema nekim drugim radovima);


- najvažnije pravilo kad koncipira tablu je kako najefikasnije iskoristiti grafičke elemente da se ispriča priča; recimo, u Toru je namerno bio relativno uzdržan jer takav pristup odgovara tradicionalnoj tematici, ali u Fantastičnoj četvorci, pola decenije kasnije, se bukvalno razulario;


- često radi sa Džonom Vorkmenom koji upisuje tekst i zvučne efekte (kako se dođavola na srpskom prevodi letterer?), i koji ima vrlo specifičan stil u okvirima svog zanata; ali, kada njih dvojica rade na istom projektu, taj deo posla rade zajedno;


- pomenuo sam ranije da ima 4 od 10 najboljih borbi u superherojskom stripu. Pod "najboljom" ne mislim na crtanje maksimalno nadrkanih likova koji se udaraju sve jače dok se planete ne zatresu (to smo viđali još u Zmajevoj kugli),  već na nešto zanimljivo u pripovedačkoj ili crtačkoj tehnici ili konceptu i toku bitke. Jedna od njih je prikazana kompletno u spleš stranicama (kako se dođavola prevodi splash page na srpski?) - mnogo pre Supermenove smrti, i kao daleko prirodniji koncept u toj prilici - sa odlomcima iz poezije umesto pravog narativa; druga je bitka kroz vreme koja se mora čitati dvaput: jednom po redosledu kako je štampano, drugi put hronološki, da bi se razumela;


- posao crtača na X-Men i New Teen Titans krosoveru je dobio, takoreći, slučajno. Pošto je bio red na Marvel da napravi tu epizodu, tadašnji editor Iks-ljudi je bio zadužen za projekat (ako se dobro sećam, njegova žena, Luiz Džons). Ona je dovela Klermonta na projekat, i drugi crtači nisu mogli ili nisu hteli (Kokrum, Birn). I Volter je prolazio pored njene kancelarije kad je čuo: šu-šu-šu- Darkseid-šu-šu-šu... našta je odmah uleteo i upitao "Mogu li ja da crtam?" Hvala ti, sudbino! (Sporedna beleška: današnji klinci uopšte ne znaju Darkseida. Onaj koga su viđali u animiranim serijama i modernim stripovima nije pravi Darkseid, već senka njegove senke. Par pisaca i crtača ga je pravedno predstavila - čitaj: kako je originalno zamišljen - što će reći da planovi njegovih planova imaju planove. Ali to zaslužuje posebnu temu, temu o Novim bogovima, koja će eventualno biti pokrenuta, kako već proročanstvo nalaže.)


- u rubrici za pisma čitalaca u njegovom Orionu, neki su izrazili nezadovoljstvo povodom činjenice da Darkseid i Orion tokom svoje epske borbe ne progovaraju. Ti čitaoci su naknadno dobili komade papira u vidu balona u kojima je pisalo "OOF!" i "Ah! He punched me in the head!" i "Why I oughta!",  koje su mogli po želji da zalepe u problematični broj 5;   :lol:


OK, dosta za danas.

ridiculus:
Evo još malo mojih misli o Marvelovom bronzanom dobu.


Generalno, za tri najklasičnija ili možda najuticajnija rana iz tog doba i iz te kompanije se smatra sledeće:
- Claremont, Byrne i Austin: Uncanny X-Men
- Frank Miller i Klaus Janson: Daredevil
- Walt Simonson (i Sal Buscema): Thor


Sva tri ćete naći na poslednjem glasanju za 100 najboljih ranova stripa na sajtu Comic Book Resources, i to među prvih 10. Neki bi u grupu najuticajnijih iz tog perioda još dodali Byrne-ov ran na Fantastičnoj četvorci, ali ostavimo stvari ovakvim kakve sam gore opisao u cilju jednostavnosti.


Od tri pomenuta, Sajmonsonov je najbliži singularnosti. Sal Busema se praktično ne spominje kada se uopšteno priča o tom dobu Tora, ali ja sam to ipak uradio da bismo iskazali dužno poštovanje tamo gde je ovo potrebno. Klaus Dženson ne samo da tušira Milerov rad, već i završava crtež olovkom na većini epizoda Derdevila. Nasuprot tome, Sajmonson sam piše, crta i tušira barem pola opusa, i radi u bliskoj saradnji sa Džonom Vorkmenom na tekstu i onomatopejama (kako i gde će biti nacrtane). Čak je i novi logo Tora uglavnom njegova ideja.


Drugo - što jednim delom verovatno sledi iz prvog - Sajmonsonov rad je najotporniji na vreme. To, naravno, ne znači da mora svakom da se svidi najviše, jer sigurno postoje osobe kojima se ne bi svideo njegov Tor čak ni u ono vreme - postoje fanovi tog serijala kojima se njegov doprinos na naslovu nije svideo. Ali, hoću da kažem da, od pomenuta tri rana, njegov boluje najmanje od viška teksta, što je svakako najveći problem za modernog čitaoca da prihvati grafičke priče iz tog vremena i mesta. X-ljudi su tu najveći "prestupnici", a glavni razlog je verovatno podela uloga na scenaristu i crtača. Pošto sam imao prilike da se skoro podsetim Milerovog Derdevila - ili bar početka njegovog rana - mogu da kažem da ni on nije najbolji u tom kontekstu, uprkos tome što je scenarista i crtač ista osoba - jednostavno, mnogo šta što slika prikazuje se takođe nepotrebno prenosi i kroz reči. Sajmonson, u 90% slučajeva nije takav. Da, ima dosta teksta, ali taj obično opisuje stvari koje čitalac ne bi lako mogao da nasluti iz slika, s obzirom da su najčešće u pitanju okruženja i pravila koja nisu sasvim jasna i intuitivno poznata čitaocu. Rezultat toga je da je njegov rad toliko "gust", toliko "nabijen" informacijama i poetikom, da pojedine stranice mogu biti izvor inspiracije ne samo za pojedinačne stripove, već čitave serijale. Naravno, ništa od ovoga rečenog nije sprečilo upravo pomenute X-ljude da pobede na pomenutom glasanju, sa ubedljivom prednošću. Nostalgija nema cenu.  xdrinka   xjap


Što se tiče crtačkog stila, mislim da je najlepše, najrečitije objašnjenje bilo da Sajmonson koristi stilizaciju nalik na pop-art 60-tih, da je vrlo apstraktan i vrlo letimičan kada posmatra scenu iz pristojne udaljenosti, ali vrlo realističan u intimnijim trenucima. Kombinujte to sa ekstremno modernom kompozicijom i kadriranjem (čak i za današnje pojmove) i, gle, dobijamo vrlo specifičan vizuelni identitet. Ne pada mi na pamet ko iole podseća na njega. Ok, možda Erik Larsen, pomalo. Art Adams, još pomanje, i samo u početnom periodu.




Slede naslovnica koju je radio za Torov godišnjak iz 1978. (sa Rojem Tomasom) i prva iz njegovog solo-rana na tom serijalu (1983.), jedna od najuticajnijih u istoriji medija:





Kompozicija zaslužuje posebnu pažnju, kao što sam pomenuo u uvodnom postu. Ali ne bih se na tome dugo zadržavao, pošto postoji čitava knjiga koja se bavi time, i koja se zove Panel Discussions: Design in Sequential Art Storytelling, u kojoj je Sajmonson jedan od 15 crtača stripa koji su prezentovani i intervjuisani. Kada se poredi sa današnjim crtačima, lako se vidi da ima u proseku više kadrova po stranici, što je, za razliku od mnogo teksta, po meni nedvosmislena prednost, jer stvara osećaj razmere koji nije lako dostići. Drugim rečima, kada nacrta kadar preko čitave stranice, budite sigurni da je njegov sadržaj stvarno bitan.


Već sam pomenuo da se u Toru prilično uzdržavao, jer je smatrao da Toru ne odgovara previše moderan pristup, ali i tu imamo table poput ove (sa divnim, divnim predstavljanjem budalastog takmičenja u zurenju sa zmajem):





(Zmaj je Kirbijeva i Lijeva (?) kreacija, Fafnir, iz Priča o Asgardu (Tales of Asgard), dodatku serijalu Tor tokom 60-tih.)

neomedjeni:
Druže Ridikulus, kome biste dali prednost kada ocenjujete kvalitet priča koje su pripovedali kroz svoje runove - Mileru ili Simonsu?


Interesuje me jer se mišljenja ljudi koje sam pitao što još vredi da se čita od Tora sem Aronovog runa prilično razlikuju kada govore o Simonsu - jedni ga hvale kao autora jedinog dobrog runa na Toru pre Arona, drugi tvrde da su mu priče beznadežno zastarele i da bih se samo dosađivao čitajući ih.

milan:

--- Quote from: ridiculus on 31-07-2018, 23:42:54 ---Evo još malo mojih misli o Marvelovom bronzanom dobu.

--- End quote ---
Mali oftopik - meni je recimo Shang Chi Master of Kung Fu koji je Dag Manc preuzeo da pise negde posle 40ak brojeva od starta (ako ne gresim) pa do kraja (do 120 i nekog broja, opet ako ne gresim, davno sam ovo proveravao) jedan od vrhunaca tog Marvela. Savrsen spoj necega sto je tad bilo moderno (borilacke vestine I Dzejms Bond) iznedrio je za mene strip koji se mnogo dobro drzi i posle svih ovih godina, posebno epizode koje je crtao Majk Zek, poreklom inace sa nasih prostora.

Meho Krljic:
O, nisam znao da je Zeck naš (na vikipediji ništa ne pominju). Ali on je crtao i Kraven's Last Hunt, veliki udarnik.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page