STRIPOVI, ILUSTRACIJE, ANIMACIJA > STRIPOVI I OKO STRIPOVA

Prilog metodologiji kritike stripa

<< < (2/5) > >>

Meho Krljic:

--- Quote from: Mica Milovanovic on 27-09-2019, 13:18:24 ---Mada i tada ne vidim šta je problem da se "vidi" scenario.

--- End quote ---
Ja o ovome ne razmišljam često, ali u ovoj priči bitno je da se setimo da postoji tzv. "Marvelov metod" (koga je, kažu, smislio Sten Li a mnogi ga i danas koriste), a to je da scenarista prvo smisli okvirnu priču, možda razbijenu u glavne scene ali ne nužno raščlanjenu na kvadrate i svakako bez dijaloga. Crtač po tome nacrta epizodu a onda scenarista naknadno osmisli dijalog i ubaci ga u finalni proizvod. Kako ima scenarista koji ovako rade i danas, mislim da je Ridiculusovu distinkciju važno imati na umu ili je bar biti svestan.

ridiculus:

--- Quote from: Mica Milovanovic on 27-09-2019, 13:18:24 ---Ali ti si pričao o ocenjivanju. Ocenjivanje valjda bi trebalo da rade ljudi koji imaju dublje poznavanje stripa. Nisam shvatio da pričaš o "običnim" konzumentima.

--- End quote ---

Moglo bi se reći da sam napisao uvodnu poruku za ljude koji bi želeli da se oprobaju u prikazu stripova. Naravno, ovo što ti kažeš je stoprocentno razumno, i sve što sam ja napisao na početku je toliko samoočigledno da u razumnom svetu ne bi postojala potreba da to uopšte i pominjem - jedna od retkih zajedničkih stvari za bilo koju školu stripa i bilo koje doba stripa - ali kad malo prošaram po internetu, vidim da me stvarnost negira na svakom ćošku. Ako odeš na stripovi.com, videćeš da njihov model prikaza stripova obuhvata neke od pomenutih kategorija, a oni su najveći sajt o stripu na teritoriji bivše Jugoslavije. Nije to ograničeno samo na domaći teren ili jezik, ali mi je domaće trenutno u fokusu.

Naravno, poznavanje materije, tj. medija, je veoma poželjno  :lol: , ali sama "načitanost" nije dovoljna. Znam ljude koji su pročitali hiljade i hiljade stripova ali ne bi mogli da kažu ništa pametno o njima. Zato što je za njih akt čitanja stripa niz primalnih senzacija i upijanja informacija, i nikad nisu posvetili intelektualnu pažnju onome što su pročitali, tj. dubljoj obradi tih informacija. A opet, taj koji je svestan da je pročitao mnogo osećaće se pozvanim da iznosi i zaključke, kada potreba iskrsne.

Meho lepo piše, ali on piše više sa kulturološke tačke gledišta - što ima svoje mesto, ali mene trenutno više zanima formalistički pristup. Ne mislim da su ti zanatski kvaliteti najpresudniji za primećeni kvalitet stripa - ima stripova koji su tehnički savršeni, ali intelektualno ili emotivno prazni - ali daju neku osnovu, i mislim da je taj pristup kod nas vrlo zapostavljen u modernim konverzacijama o stripu.


I, naravno, da, ovo što Meho kaže za Marvelov način - ali postoji beskrajno nijansi učešća scenariste između te metode i one sa kompletnim scenarijom.

Meho Krljic:
Da, ja uopšte nisam vizuelni tip i to je strašno. Mislim, strašno samo utoliko što pokušavam da pišem o stripu povremeno  :oops: :oops:  Ali tešim se da ja to samo čuvem mesto za nekog boljeg pa kad se pojavi mogu da prestanem  :cry: :cry: :cry: :cry:

ridiculus:
Prema podeli koju je izvršio Howard Chaykin, ili neko pre njega - Gil Kane je voleo da razmišlja o tim stvarima, pa je možda imao uticaja na ovo rečeno - postoje tri narativne škole američkog stripa, u smislu kako vizuelno organizuju narativ.

Prva je Eisnerova, koji je prvi kodifikovao pravila: naglasak je na drami, na romansi, i na estetici table.

Druga je Kurtzmanova: distanca, novinarski pristup, nezaziranje od nasilja (realnog, ne onog fetišiziranog - ima posledice, neprijatno je).

Treća je Kirbijeva i Lijeva: impresioniranje čitaoca posledicama akcije (NIJE o samoj akciji).

Čejkin tvrdi da je apsurdno da moderan strip (ali samo onaj mejnstrim) uglavnom pokušava postići Kirbijev efekat Ajznerovim metodama. Ali, dok gledam neke od modernih tabli - recimo, prvi uvid u Valkyrie #4 (crtao CAFU, pisali Ewing i Aaron) - počinjem da slutim da je ova podela strogo istorijska, i da danas nije primenjiva. Ili možda postoji i četvrta škola, ona nestripovska (koja se stidi tradicionalnog stripa i njegovih "mehanizama", i traži ne samo inspiraciju (kao nekad), već i direktni model za kopiranje, u filmu, televiziji, ili, eventualno, i na vrlo specifičan način, književnosti)? Jer ono što gledam je toliko vizuelno neinteresantno na (zamišljenom) papiru da je to bolno. Ok, imamo zanimljiv dizajn tradicionalnog telefonskog aparata, ali to je na konceptualnom nivou, a ne konkretno vizuelnom. Naravno, isti problem imamo unazad još 15 i više godina, na primer u Daredevilu koji su radili Bendis i Maleev, gde su svi jedinstveni elementi stripa obrisani u korist "early access" televizijske knjige snimanja. I ponoviću po ko zna koji put da je to vrlo štetno po strip kao medij. Razlozi zašto neko uopšte čita takve stripove nije to jer ne može da nađe datu stvar nigde drugde, već zato što smo nestrpljivi (treba čekati dve minute, ovaj, dva meseca, ili, ne-daj-bože, godine da izađe serija!) i zato što se lako nalazi, distribuira, i konzumira. I to najčešće besplatno. Nemojmo se zavaravati: ljudi čitaju stripove. Jedino što uglavnom za njih ne plaćaju. A ne plaćaju zato što je za njih to samo uvod u život likova i franšiziranih (iliti flaširanih) "snova" i fantazija - sam medij kao takav ih ne zanima. Možda je medij kao takav i bio vezan za štamparstvo i fizička ograničenja lista papira - to je tema za drugu diskusiju.

Dakle, imamo neku vrstu međumedijske modularnosti - sadržaj koji se pravi tako da ga je lako koristiti u drugim medijima. Bil Sinkevič - kao neko ko jako voli i ceni strip - je rekao skoro na jednoj tribini kako je prezir prema stripu prešao sa nivoa kulture ("to je za decu") na poslovni nivo ("mi ćemo uzeti vaše ideje i pokazaćemo vam kako se to radi"), i kako su strip-kadrovi prestali da postoje. Naravno, ne misli bukvalno, i priča samo o stripovima glavnog toka (američkim), ali tačno saosećam sa njim. Ostale su nam uglavnom kopije kadrova zamišljenih za veliko platno ili "male"  ekrane (koji su u današnje vreme često takođe veliki). Kadrova lišenih zvuka (ili njegove simboličke reprezentacije). Kadrova lišenih pokreta. Kadrova lišenih suptilne ljudske dimenzije koju na video-snimku donosi gluma ili glumačka harizma. Kadrova lišenih psihološke simbolike koju bi montaža slika u stripu uradila očas posla. Kadrova lišenih ikakve svesti o tome da se dešavaju u prostoru, a ne vremenu, i zato obično organizovanih kao po udžbeniku za osnovnu školu filmskog pripovedanja (ok je, poštuje "pravila", ali ne ide dalje od toga).

Naravno, sve ovo može da se otpiše sa "zašto se uopšte baviš mejnstrim stripom, kada je nezavisni strip danas toliko bogat?" Ima i tu istine, i za takav strip gornje primedbe u principu i uglavnom ne važe. Ali ovaj strip za koji važe je ono što ljudi čitaju, ono što mladi čitaju (na ReadComicOnline, posle The Walking Dead, najčitaniji je Batman, ali ovaj najnoviji, koji izlazi od 2016.), a kao što znamo, kao što se mladunče neke životinje veže za prvu pokretnu stvar, tako se i nerazvijeni um veže za prvu estetsku impresiju, i dobićemo čitave generacije koje odrastaju na đubretu, i koje će imati problema da razumeju ikakav drugačiji pristup (nije nemoguće, naravno, ali potrebno je truda i vremena, a ko danas ima takav luksuz?)

mac:
90% svega je đubre, bilo je đubre za ranije generacije, i biće đubre za naredne. Oni znatiželjni će otkriti preostalih 10%, a nama ostalima je svejedno šta čitamo i na čemu odrastamo.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page