STRIPOVI, ILUSTRACIJE, ANIMACIJA > STRIPOVI I OKO STRIPOVA

Strip album koji upravo citam

<< < (732/740) > >>

Meho Krljic:
Veoma sam uživao u crtežu strip-albuma Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me koji se pod originalnim imenom Les coeurs de ferraille Tome 1 - Debry, Cyrano et moi pojavio prošle godine u izdanju belgijske kuće Dupuis. Kao što je to i pravilo, engleski prevod je izdao u digitalnoj formi Europe Comics krajem ovog Juna i priuštio nam užitak u nečemu što bih ja nazvao samim vrhuncem franko-belgijskog crtačkog stila. Zaista, uz sve primedbe koje imam da napravim na priču, pripovedanje i likove u Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me, ovo je svejedno strip koji od mene dobija izuzetno jaku preporuku na ime svog grafičkog sadržaja. Činjenica da u 2022. ili 2023. godini izlaze stripovi koji ovako savršeno repliciraju kvalitet i senzibilitet nečeg što je u mojoj glavi zlatno doba franko-belgijske produkcije – dakle pričamo o šezdesetim godinama prošlog veka – mi malo natera suze u oči.



Zaslužan za sav taj crtački vatromet – ali i za scenario, makar kao koscenarista – je ni Francuz ni Belgijanac već Španac José Luis Munuera, jedan od apsolutno najboljih crtača koji danas rade na francusko-belgijskoj sceni. Munuera je rođen 1972. godine u Španiji, gde je nakon studija lepih umetnosti na Univerzitetu Granada počeo da se bavi crtanjem stripova ali se to, naravno, dešavalo početkom devedesetih, kada je špansko strip-izdavaštvo bilo u nevoljama. Još u osamdesetima su rastuće cene hartije za štampanje, ali i uspon videoigara kao medijuma koji će mladu publiku okupirati više nego stripovi bili navođeni kao faktori vezani za zatvaranje nekih velikih izdavača i magazina u devedesetima – naročito ugledne kuće Editorial Bruguera koja je bankrotirala još 1982. godine. No, i veliki broj magazina koji su objavljivali stripove za odrasl(ij)u publiku su bili pogašeni tokom devedesetih (Zona 84, Cimoc, Cairo) a Ediciones B – kako je rebrendiran Editorial Bruguera je 1996. definitivno stavio katanac na bravu.

Španska industrija se nikada nije sasvim oporavila od ovog kraha, i zlatno doba post-frankističke ekspanzije stripova za zreliju publiku ostalo je za nama. No, može se argumentovati da Munuerin stil ionako prirodnije leži u franko-belgijskim stripovima pa je i odluka da ode u Francusku bila presudna za njegovu dalju karijeru. Prvo je radio za Delcourt sa scenaristom i crtačem Joannom Sfarom i pošto njihov strip Les Potamoks nije imao naročito velikog uspeha, njih dvojica su Dargaudu ponudili svoj drugi projekat, Merlin i ovo je bio popularan serijal gde je Sfara kasnije zamenio Jean-David Morvan čija će saradnja sa Munuerom biti toliko uspešna da je ovaj duo od Dupuisa dobio ponudu da uradi ribut njihovog ključnog serijala Spirou. Ovo je bio VEOMA dobro primljen rad i Munueru je obezbedio reputaciju koju će on dobro iskoristiti u kasnijim projektima, sa Jeanom Dufauxom, Juanom Diazom Canalesom ali i na stripovima koje će početi i sam da piše.

Za ovu priliku se udružio sa scenarističkim parom koji se krije iza pseudonima BeKa (u pitanju su Francuzi Caroline Roque i Bertrand Escaich) a koji su najpoznatiji po uspešnom serijalu za Dargaud, Filles uniques, anglofonoj publici poznatiji kao Misfits Club for Girls, za kreiranje jedne dirljive, ambiciozne priče koja spaja motive (romantizovane biografske) drame sa kraja devetnaestog veka, Sirano de Beržerak Edmonda Rostanda, elemente priča sa američkog juga iz vremena robovlasništva i imaginarijum i senzibilitet steampunk naučne fantastike sa lepim, emotivnim robotima.



Ako vam se malo zavrtelo u glavi od prethodne rečeice, ne zameram vam. Ovo deluje kao izuzetno komplikovana smeša motiva, ideja, estetika, da ne pominjem vremenskih perioda u kome su ovi tipovi literature nastajali i bili popularni i fer je da kažemo da se troje scenarista – pošto je ovde Munuera i pisao i crtao – nisu sasvim iskobeljali iz konceptualne paukove mreže u koju su voljno skočili. No, Munuerin crtež je toliko dobar i siguran da on uspešno spaja elemente iz različitih društava i imaginacija i na kraju tvori jednu vizuelno ubedljivu priču.

Glavna junakinja ove pripovesti je Isea, devojčica na pragu izlaska iz detinjstva i ulaska u adolescenciju koja živi u velikoj kući što podseća na američke južnjačke rezidencije iz 19. veka i deli ovaj prostor sa majkom i guvernantom. Isea ide u lokalnu osnovnu školu sa gomilom druge dece koja nose pantalone s tregerima i slamnate šešire, ali notabilno nema praktično ni jednog druga niti drugaricu. Kasnije ćemo u stripu shvatiti da je ovo zapravo posledica atmosfere u kući i jednog hladnog, od ljubavi ispražnjenog odnosa koji sa Iseom ima njena narcisoidna, nestrpljiva majka. Isea je dete koje, da bude jasno, legitimno čezne za toplinom i ljudskim dodirom ali ih od majke koja je podizanje deteta poverila guvernanti i veliki deo vremena provodi družeći se sa svojim društvom, neće dobiti. Isea sama kasnije kaže da ona nema prijatelje jer želi da bude bliska majci, koja kao da je neće, i mada ovo ne mora delovati kao uverljivo objašnjenje, Iseina samoća je opipljiva.

Tim više što ona ima tačno JEDNU prijateljicu koju nikada nije fizički upoznala i sa kojom komunicira preko futurističkog portabl računara/ pametnog telefona što je u stanju da sliku projektuje direktno u vazduh ispred korisnika i ne treba mu poseban ekran. Ovo je samo jedan od naučnofantastičnih elemenata ovog stripa, a drugi, još vidljiviji je to da su guvernanta, ali i radnici u polju, te drugo pomoćno osoblje koje vidimo, svi roboti. Humanoidni, inteligentni i vrlo artikulisani.

Spoj devetnaestovekovne odeće, stila života, pa i tehnologije (ovde postoje ti pametni telefoni, neka vrsta interneta, digitalni video i roboti, ali nema automobila, a avioni su prastari leteći sanduci sa propelerima) sa futurističkim je ovde konceptualno vrlo upitan – pogotovo što Isea opseisvno gleda film po Sirano de Beržeraku a znamo da je predstava prvi put izvedena 1897. godine – ali, kako rekosmo, Munuera čini veoma mnogo na tome da se svi ovi suprotstavljeni motivi pomire i nudi jedan uredan, uverljiv imaginarijum.

Srž konflikta koji ovde pratimo je, naravno u tome da ljudi robote tretiraju kao mašine koje su korisne dok su korisne a zamenjive kada više nisu i grafička i druga kodifikacija robota kao crnog roblja na američkom jugu je jasna, očigledna i dopušta scenariju da Iseu legitimno okrene protiv svoje majke kada ova odluči da robotsku guvernantu „otpusti“ jer smatra da joj je ćerka sada dovoljno velika pa da joj tako nešto nije potrebno.



Isea, kojoj je guvernanta Debree ionako bila jedina lepa stvar u životu ovde, naravno, odlučuje da uradi nešto drastično i pobegne od kuće u potrazi za robotskom dadiljom koju jedinu zaista voli, a na ovom putovanju joj se pridružuje jedini dečak iz razreda koji je do tada pokušavao da sa njom uspostavi prijateljske odnose. Naravno, strip se onda pretvara u neku vrstu herojske potrage u kojoj će dvoje dece malo sazreti, zbližiti se, a postupci odraslih će pokazati sumornu, eksploatatorsku prirodu društva izgrađenog na dostupnosti obespravljene radne snage.

Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me nije suptilan u svojim metaforama, ali je, makar tokom prve polovine, uredan u pripovedanju i čini da se likovi ponašaju ubedljivo, sa jasnim motivacijama i logičnim reakcijama na nova saznanja. Tek u drugoj polovini, kada scenario traži više akcije i proširuje sociopolitički kontekst uvodeći robote koji love druge, odbegle robote, Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me počinje da deluje zbrzano a motivi potrebni da se naprave emotivne i ideološke poente deluju kao mehanički ubačeni u narativ, bez potrebnog prostora da zaista prorade. I sami likovi prave preuranjen skok sa stadijuma detinje naivnosti i emotivnosti do starmalih dispanzera poenti koje čitalac treba da shvati, a pogotovo je spuštanje Iseine majke u dvodimenzionalnu ravan čistog, neiskupljivog zla naglo, i strip izmešta iz prostora suptilne porodične drame u jednu žanrovsku, jednostavniju postavku gde nema prostora za sive nijanse i sve je crno-belo. Ovo je šteta, pogotovo jer je Hearts of Steel svakako zamišljen kao serijal više albuma i možda ovaj prvi nije morao da strpa ovoliko priče u svojih sedamdesetak strana. Da je pripovedanje u drugoj polovini bilo relaksiranije i da su Isea i njeni kompanjoni imali više vremena na putu, mislim da bi strip u celini bio efektniji.

Iako nisam bio prezadovoljan pripovedanjem i radom sa likovima u drugoj polovini narativa, ovo je svejedno jedan od najlepših strip-albuma koje sam video ovde godine. Munuera svoje franquinovsko nasleđe ovde besprekorno uparuje sa southern-gothic-steampunk elementima i nudi strip prepun karaktera i, mada je ovo i prilično mračna priča, ljupkosti. Likovi su živi, sa puno suptilnih emocija u izrazima lica i gestikulaciji a okruženje naprosto fantastično ubedljivo iako spaja te nespojive elemente različitih epoha i estetika. Kolore je radio Španac Sergio Sedyas Román, još jedan veterean franko-belgijskog izdavaštva i oni su suptilni i pažljivo tonirani da stripu daju ozbiljnost i malo primire Munuerin grafički vatromet.

Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me je, dakle, strip koji uz izvesne rezerve svejedno preporučujem svakome na čitanje, s obzirom da je ovo sam vrh grafičkog rada – na bilo kojoj strip-sceni – koji ćete videti ove godine. S obzirom da je priča ovde sasvim zaokružena, pitam se na šta će ličiti drugi tom koji je u Junu već izašao na Francuskom a mi moramo malo da se strpimo za prevod. Za sada, Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me možete putem Amazona sebi priuštiti ovde.

Meho Krljic:
Izgleda da se od obrasca ne može pobeći. Mark Millar će da nastavi da ih pravi a ja ću nastaviti da ih čitam. Odnos koji imam sa škotskim scenaristom već decenijama se može ugodno smestiti između apeksa fascinacije i ponora (sve češćih?) razočaranja, ali jednu stvar Millaru ne možete prebaciti: on ima ideje. Ne nužno originalne ili dobre ideje, ali svakako ideje koje, uparene sa onim što u njegovom slučaju obično nazivam minimalnim neophodnim zanatskim kvalitetom, na kraju procesa daje stripove koji su uvek makar interesantni. Često su nedopečeni, nedorečeni, puni opštih mesta i ponavljanja trikova koje je Millar video od drugih i onda više puta i sam primenio, često im fali bazična konekcija sa ljudskim, jelte, duhom, i iscrpljuju se samo u mehaničkom ređanju set pisova i koncepata, ali ideja plus zanat u Millarovom slučaju gotovo bez greške stripovima daje karakter koji je prepoznatljiv.



The Ambassadors, šestodelni miniserijal koji je izlazio za Image od kraja prošle godine, završio se u Junu i onda polovinom Avgusta dobio kolekciju o kojoj danas pišemo je, vidi se iz aviona, Millarov strip. On ima vrlo upadljiv superherojski glamur karakterističan za njegov Millarworld autput, bučan je i dešava se na globalnoj razini, superheroja u njemu ima mnogo – toliko da zapravo ne možete reći da ovaj strip ima glavni lik niti da ste se, da budemo pošteni, nešto posebno vezali za ijedan od likova – i spakovani su u atraktivne kostime, a čitav narativ se dešava u moralno sivom, post-postmodernom mizanscenu gde Jutjub influenseri i vlasnici najvećih medijskih kompanija na svetu imaju priliku da dobiju supermoći i iskoriste ih da čovečanstvu pomognu ili da, znate već, rade bukvalno šta im padne na pamet, uključujući nekažnjeno ubijanje iz zabave.

Millar je The Ambassadors sasvim smišljeno kreirao kao vrlo prestižan projekat, koji bi poslužio kao temelj nekog narednog Netflix hita. Jupiter’s Legacy je, posle dosta vremena što je prošlo u kome se činilo da Millarov dolazak u Netflix na kraju neće poroditi ništa vredno pažnje, pre dve godine ipak transformisan u Netflixovu seriju, sa Stevenom S. DeKnightom za kormilom, ali stoji i da je jedan od uspelijih i dugovečnijih Millarovih creator-owned projekata u stripu, pritom rađen sa uglednim crtačem Frankom Quietlyjem, na kraju u svojoj televizijskoj varijanti dobio uglavnom osrednje kritike a da je Netflix odlučio da nastavaka neće biti.

Otud je The Ambassadors neka vrsta drugog pokušaja, Millarovo analiziranje svega što – možda – nije valjalo kod Jupiter’s Legacy i finog podešavanja parametara da se unaprede gledanost, ali i generalni buzz na internetu kada se, jednog dana, možda, ovaj strip pretoči u televizijsku seriju. Ako sve to zvuči kao da The Ambassadors vidim više kao pokaznu vežbu iz primenjene SEO nauke a manje kao nekakvo samostalno umetničko delo, pa, Millar je sam u intervjuu za Hollywood Reporter govorio o tome kako smatra da je globalna publika zasićena tipično američkim superherojskim narativima i da je otud njegova ideja da se sa ovim stripom ide „globalno“, a što će, kada se serija jednom, A ŠTO NE BI, napravi, dati i mogućnost da se koristi „lokalni“ talenat za snimanje na mestima u Aziji, Evropi ili Australiji koja se obilaze u ovom stripu.



Niko, dakle, ovog snalažljivog Škota ne može da optuži da razmišlja u malim razmerama. Pogotovo što je The Ambassadors u ovoj svojoj prvoj strip „sezoni“, neka vrsta logičnog ekstrema Millarove inače vrlo zdrave prakse da za svoje creator-owned radove uzima samo najbolje među svetskim crtačima (uglavnom superherojskog) stripa, znajući sa jedne strane da on to može da plati a da će se sve to na kraju i isplatiti na ime popularnosti nekih od ovih imena ali i nedvojbenog kvaliteta koji ona donose u produkciju.

Otud i The Ambassadors za svaku od svojih epizoda ima drugi tim u grafičkom departmanu, krećući od Franka Quietlyja na prvoj epizodi (gde je sa kolorima pomogao Vincent McDeighan), da bi naredne epizode nacrtali Karl Kerschl, Travis Charest, Olivier Coipel, Matteo Buffagni i Matteo Scalera, dok su kolore radili Michele Assarasakorn, Dave Stewart, Giovanna Niro i Lee Loughridge, a letering je sjajno odradio Clem Robins. Ovo je reprezentacija kakvu bi rado na svojoj klupi video bilo koji superherojski strip u američkoj produkciji i mada, naravno, postoje razlike u grafičkom senzibilitetu između epizoda, od toga kako su pojedini likovi prikazani, pa do karaktera samog pripovedanja, i ovo stripu DEFINITIVNO oduzima deo identiteta, jasno je da je Millaru najpre na pameti bio vizuelni spektakl i glamur. The Ambassadors je strip koji treba da satirizuje superherojski koncept – to je maltene sve što je Millar i radio u periodu nakon svog povlačenja iz korporativnog stripa – ali on istovremeno treba i da privuče „klasičnu“ superherojsku publiku time što će joj dati atraktivne kostime, lepe ljude, spektakularnu akciju i zamamne set pisove. I jare i pare je, uostalom praktično oduvek bila Millarova poslovna strategija i The Ambassadors svakako neće biti projekat na kome bi je on napustio.

Rezultatski, nismo na najnižem delu skale, ali The Ambassadors ni ne spada u bolje Millarove stripove. Za razliku od nekih recentnijih njegovih radova koji su bili usredsređeni na snažne ili makar upečatljive glavne likove i imali relativno jasnu poruku ili makar temu kojom su se bavili, The Ambassadors je više jedan mišmeš ideja, koncepata i Millarovih opservacija, labavo smešten u svet u kome je trka u naoružanju došla do svog logičnog vrhunca kada su dvoje naučnika – naizgled nezavisno jedno od drugog – perfektuirali proces kojim se običnim ljudima mogu dati supermoći.

No, ovo nije strip o nadmetanju vojnoindustrijskih kompleksa. Toga smo u poslednje vreme ionako dobili više nego što možemo da podnesemo i Millar je našao zanimljiviji ugao iz koga posmatra ulazak supermoći u „normalan“ svet. Ovde su u pitanju naučnici što rade nezavisno od velikih investitora i državnih fondova i njihovi su pronalasci više proizvod startup kulture agilnog preduzetničkog kapitala i „app-based“ razmišljanja. Dramski preokret – ako se preokretom može nazvati nešto sa čim strip zapravo praktično počinje – je u tome da su ovo dvoje naučnika zapravo bivši muž i žena, on nemoralan i spreman da i njene uspehe pripiše sebi, ona moralna ali nepravedno optužena za kriminal i smeštena na ime muževljevih laži, u korejski zatvor.

Choon-He je, međutim, prototip pametne, snalažljive i nepokolobeljive žene i ona i iz zatvora uspeva da svoj projekat dovede do kraja i usavrši tehnološki proces kojim se supermoći mogu davati običnim ljudima po želji, privremeno, zamenjivo i bez negativnih posledica, samo korišćenjem zgodne narukvice koju ovi treba da nose. Naravno, za ovo se zainteresuju brojne vlade i njihove oružane snage, ali njena želja je da supermoći transformišu svet na bolje, da budu pre svega način da jaki pomažu slabijima u nevolji i ona će okupiti svojevrsnu ekipu (tim, ligu...) superheroja koji će biti zaduženi da spasavaju ljude iz požara, štite ih od cunamija itd. No, način na koji ih Choon-He – a koja je i sama sebi dala supermoći – regrutuje je zanimljiv. Ona putem javnog poziva traži da ljudi nominuju osobe koje poznaju a za koje smatraju da imaju dobru dušu i altruistički karakter, što su za nju poželjne karakteristike individue koja ima supermoći, u nameri da pronađe „ambasadore“ raznih društava na planeti koji će, delajući kao tim, imati i ujediniteljski, pomiriteljski efekat na planetu.



Millar ovde radi sa jednim relativno starim konceptom, primenjujući lekcije iz DC-jeve Lige pravde ili Legije superheroja na moderni svet, ali pojedinačne epizode koje pokazuju „origin storyje“ likova iz Brazila, Indije, Australije, Francuske itd. što postaju deo ovog tima imaju izvesnog šarma. Štaviše, Millarov poslovični nihilizam je ovde vidno zauzdan, ili makar stavljen na stendbaj – jer je jasno da bajkovite epizode koje vidimo sa likovima u Francuskoj ili Australiji moraju imati mračni drugi čin – i Choon-He deluje kao autentično altruistička osoba. Naravno, naspram nje je bivši muž, Jin-Sung čije je korišćenje zajedničkog istraživačkog rada daleko manje humanistički nastrojeno. Jin-Sung je klasični oportunista koji će supermoći prodavati za ogromne pare svetskim milijarderima pa tako ovde imamo likove što treba da podsećaju na aktuelne techbro mogule koji pored vlasništva nad najpopularnijim svetskim platformama za striming ili internet-pretraživačima na kraju kupuju i supermoći i sa njima rade užasne, nemoralne stvari jer im se, jelte može. Saudijci ili ruski oligarski su upadljivo odustni, što je verovatno manje rezultat Millarove želje da kritikuje „svoje“ a više da se ne naljuti neki od potencijalnih budućih investitora...

Supermoći su ovde tretirane kao neka vrsta univerzalne metafore za moć koju danas predstavljauu materijalni i nematerijalni kapital. Pozitivci u ovom stripu imaju pristup katalogu moći koje ne mogu svi koristiti u isto vreme i dopušteno im je da „daunlouduju“ tri odjednom, ako ih u tom momentu ne koristi niko drugi, što je na neki način Millarov naklon socijalizmu, dok na drugoj strani imamo sebične kapitaliste koji su svoje moći kupili i ne dele ih ni sa kim drugim, bacajući jedan drugom koske posle zverstava što ih zajednički počine znajući da ne postoji niko na svetu ko će ih kazniti. Faktor koji će ravnotežu poremetiti je misteriozni Škotlanđanin, proizvod najranijih eksperimenata sa otključavanjem supermoći, koji je jedini „stvarni“ superheroj na svetu, u smislu da nije vezan ni za jednu patentiranu tehnologiju ili tehnološku platformu...

Ovo je sve zanimljiv koncept ali Millarovo pripovedanje je prilično labavo i bez jasnih fokusa. Pojedinačne priče o likovima jesu prihvatljivog kvaliteta i, mada su generičke, imaju izvesnog šarma, ali je „big picture“ narativ sklopljen skoro na silu pa onda veliko suočavanje između dve grupe ljudi sa supermoćima u finalu ove, jelte, sezone, ne nosi sa sobom neku posebno jaku dramsku težinu za čitaoca. Svakako je kul videti neke spektakularne prizore – čak i ako do ovog trenutka niste bili svesni da čitate strip Marka Millara, to će vam postati jasno u sceni gde jedan od likova drugom snažnim aperkatom istera skelet iz kože i lansira ga u vazduh – i ima tu neke energije, ali je i fer reći da nam do kraja stripa za likove nije baš preterano stalo niti da on ima jasan dramski konflikt sem te generičke tenzije između „dobrih“ i „loših“ likova sa supermoćima koja je spravljena mehanički i bez interesantnih detalja.

No, reći da Millar (danas, a zlobnici bi rekli „oduvek“) svoje narative radi tehnički uredno ali sadržajno površno nije neko veliko otkrovenje. The Ambassadors ima interesantnu premisu i koloplet motiva, sa kojim nije previše toga urađeno. No, grafički spektal koji dobijamo, uparen sa Millarom koji ovo piše nešto žovijalnijim tonom nego inače znače i da mi čitanje ove kolekcije nije palo preteško. Nije da se sad NADAM da će se stvari drastično unaprediti u drugom serijalu, ali potencijal postoji. Image kolekciju prodaje ovde.


 

Meho Krljic:
Pročitao sam strip-album Lorna iz 2019. godine, a u izdanju Silver Sprocket Comics  i već izdavač ali i naslovna strana ovog kratkog stripa prilično jasno ukazuju kakav će ovo rad biti. Lornu je napisala i nacrtala Benji Nate, a čije je pravo ime Caroline Sweater, autorka koja radi neumorno već godinama i na sebe je skrenula pažnju stripom Catboy, o mladoj autorki stripova koja sa svojim mačorom ima odnos kao sa ljudskim bićem. Dakle, mačor ne samo da priča i ide na dve noge nego je i opasan prozivač i generalno namazana igračina. Ovaj je strip, objavljivan i kao besplatni webcomic između ostalog na Viceovom sajtu, na neki način destilisao mnoge postmilenijalne opsesije mlade generacije, vukući korene iz starih andergraund stripova sedamdesetih i pank/ indie senzibiliteta osamdesetih i devedestih ali onda dodajući porciju novomilenijumske anksioznosti i furry fantazija koji čvrsto utemeljuju Catboy u ovde-i-sada.



Lorna je strip sličnog senzibiliteta osim što je usmeren na napolje. Ako je Catboy bio fantazija sa primetnom merom autobiografskog sadržaja i prikazivao mladu osobu koja umesto prijatelja i ljubavnika ima mačora (Nate, for the record, ima tri mačke, ali i jednog psa i muža, sa kojima živi, šeta se po Ozark planinama i crta stripove), onda je Lorna fantazija o devojci koja je suviše kul da bi vam bila drugarica, suviše opasna da bi bila uklopljena u bilo koje društvo i suviše introvertna da bi se ikada usudila da drugima pokaže šta zaista misli ili oseća. Lorna je osnovnooškolka (kasnije srednjoškolka) zelene kose koja u svom vešu nosi asortiman sečiva i bodeža, vadi nož na bilo koga ko joj se ne dopadne zbog nečeg što je uradio ili rekao i sa njenog mobilnog telefona kao privezak vise male lobanje. Lorna je punk as fuck, kako bi to rekli stari pankeri, ali kada momak sa kojim ona izađe na prvi sastanak predloži da se poljube ona se iskreno zgrane, kaže da joj je to gadno i pita da li je okej da samo jedu sendviče. Spojlovaću malo radnju ovog stripa – onoliko koliko on radnje uopšte ima – ali taj momak, Sid, neće kraj tog prvog sastanka dočekati u, jelte, punom zdravlju i dobrobiti...

I Lorna je originalno izlazila kao web-strip, putem sajta Webtoon, pa se i u ovoj kolekciji za Silver Sprocket primećuje da je većina sadržaja kreirana u duhu klasičnog gag comics formata. Lorna nije rađena u formi „comic strip“ trake, sa tri sukcesivna panela u jednom redu koji daju zaplet, preokret i rasplet i Nateova zapravo preferira vertikalno postavljene table sa često samo dva, ponekada tri a ponekada četiri i više panela, ali je njen komični tajming – i crnohumorni senzibilitet – tačno onakav kakvim ga zamišljate. U proteklih desetak godina, primetli ste možda i sami, veliki deo naše konzumacije onlajn-stripova premestio se na platforme kao što je, recimo tviter, dakle kanale koji su namenjeni brzom skrolovanju i mikroangažmanu sa „sadržajem“ pa su i mnogi stripovi nastali za web-čitanje prilagođeni ovom pristupu čitanju i nude vrlo grub crtež gde su likovi i njihovi izrazi lica primarni fokus za oko, tekst je rađen ručno (ili je napravljen da izgleda da je rađen ručno) i često zauzima veliki deo prilično skučenih panela, a pančlajni su takvi da prosto zazivaju jedno brzo klimanje glavom i udaranje dugmeta za lajkovanje pre nego što nastavite da skrolujete. Mislim da se ovde može primetiti jasna evolucija webstripova kroz decenije, i njihovo vraćanje nekakvom Do It Yourself izvorniku gde mladi autori sami rade sve, sami publikuju i imaju neposredan  kontakt sa čitaocima, čak više nego njihove kolege sa kraja devedesetih i početka ovog veka koji su radili stvari tipa Dr. McNinja ili Dinosaur Comics.



Hoću reći, Hastings i North, autori dva navedena stripa će kasnije imati vrlo cenjene radove za Marvel (Unbelievable Gwenpool i The Unbeatable Squirel Girls), donoseći element internet-avangarde u superherojski mejnstrim, ali mislim da Benji Nate predstavlja marginalniju populaciju autora*, onih koji su još udaljeniji od mejnstrima i čiji koreni zapravo više leže u manga radovima i azijskoj popularnoj kulturi generalno nego u superherojskom stripu koji su i Hastings i North čitali, i čiji je izraz složeni koloplet nasleđa nezavisnog stripa i muzike, omladinskih formi queer i „devojačke“** kulture i internet-fenomena kao što je furry subkultura. Jedan od Nateinih starih stripova bavio se dvema drugaricama i horor-zapletom vezanim za nađeni mobilni telefon, a što je vrlo „japanski“ po postavci (strip možete onlajn pročitati ovde), pa i za Lornu ona kaže da se u smislu strip-uticaja najviše oslanjala na stare horor-mange. No, najveći deo nadahnuća je dala Nateina stvarna drugarica iz osnovne škole iz Misurija, po imenu Lorna, a onda i kasirka u obližnjem marketu. Fer.
*ovo ne mislim u pežorativnom smislu već naprosto da ovi autori sede na obodu kulture glavnog toka i deo su manjinskih populacija
**pa i „grrrl“

No, Lorna nije rađen u maniru novinskog niti „tviter-stripa“, a nije ni „realističan“ ili biografski strip. Ovaj album, a koji zapravo služi kao prikvel za stripove objavljivanje onlajn na sajtu Webtoon i autorka kaže da bi trebalo da je ovo samo prvi tom Lorninih avantura, je pre svega humoristički strip sa horor dimenzijom koja je i sama upotrebljena u humorističke svrhe. Lorna ima izvesnu feminističku komponentu u koju spada i to kako je se plaše svi, uključujući dečake u osnovnoj školi, ali ovaj strip nije didaktički pamflet i više je jedna mračno-komična fantazija koja u svom satiričnom zaletu ne štedi ni glavnu junakinju.

Je li Lorna queer strip? Deluje kao podmuklo trik pitanje s obzirom na to da sam u prethodnoj rečenici pomenuo da su protagonisti osnovnoškolci, ali nije da se dečija seksualnost ne razvija u jednu „opipljiviju“ formu već u kasnijim razredima osnovne škole i nije da je strip ne tretira na jedan sasvim primeren i na kraju krajeva simpatičan način.



Naime, iako je Lorni čitava poenta persone koju emituje prema spoljnjem svetu ta da je ona nedodirljiva, samostalna, opasna, niko joj nije simpatičan ni na koji način itd. i to da njene potrebe u životu ne uključuju kontakt sa drugim ljudima, intimnost, nežne emocije i slično, naravno da se radi o detetu koje tek ulazi u pubertet i koje sasvim prirodno shvata da joj se jedan dečak iz škole dopada. Prvi sastanak koji smo gore pominjali je Lornin prvi eksperiment sa puštanjem druge osobe u svoj intimni prostor i, kako rekosmo, ona nema stvarnu koncepciju toga šta treba da se radi na ovakvim sastancima i ljubljenje joj deluje naprosto somatski gadno. Što MOŽDA znači da je ovo, skriveno i kvir strip – to ćete saznati daljim čitanjem epizoda dostupnih onlajn koje su hronološki smeštene kasnije u Lorninom životu – ali on je pre svega strip o klinki koja je izgradila tu odbojnu, svađalačku personu prema ostatku sveta i ta je persona, s obzirom na njene godine ali i generalni nedostatak životnog iskustva istovemeno i apsurdna i kul. Benji Nate ovim uspeva da satiriše klinačke „edgy“ fantazije o sopstvenoj unikatnosti, važnosti i socijalnoj težini, ali i da pokaže zašto je prirodno želeti da se bude unikatna i kul kada ste u tim godinama. I da je Lorna neka vrsta osobe za ugled iako, jelte, strip pokazuje da ona skoro sve u životu radi pogrešno.

Lorna je duhovit strip, koristeći taj jednostavni humor na prvi loptu sa postavkom i razrešenjem humorističkog zapleta neretko u prostoru od samo dva panela. Kada ih ima više to je efektno iskorišćeno, kao na tabli u kojoj Lorna sedne da piše svoj dnevnik i onda naoko u beskraj ispisuje rečenicu „mrzim te“ dok ne čuje cvrkut ptice na prozoru i sama sebi ne prizna da je mala pozerka završavajući upis sa „Ignoriši, volim te“. Ova ljupka subverzija detinjeg nihilizma se ponavlja nekoliko puta kroz album ali nije uvek potencirana i često su Lornine preteće poze – kada vadi nož na drugu decu – i mrzovoljne proklamacije same po sebi humorističke, igrajući na kartu apsurdističke energije.

Naravno, crtež i kolor su ovde vrlo važni u prenošenju pravilnog senzibiliteta stripa koji treba da deluje dečije, sirovo i neuredno a da igra na toj osetljivoj granici između satire i eksplozivne energije transgresivnih scena. Nate crta jednim snažnim, geometrijski neurednim a opet disciplinovanim stilom, sa debelim, jakim linijama i detaljima samo koliko je neophodno, ali joj je kadriranje na momente filmskije, sa širokim planovima i prizorima koji imaju i dubinu a što je ipak retkost za strip koji po intuiciji svrstavate u tradiciju novinskog/ webtoon rada. Snažan kolor koji podseća na voštane ili drvene boje i mestimično pokazuje same poteze ruke kojima je farbano daje taj finalni senzibilitet dečijeg/ pank stripa. Hoću još jedom da podvučem, iako se oslanja na gag comic dinamiku, ovo nije ni novinski ni „tviter“ strip i ima svoju osobenu formu.

No ključno je da je Nate vrlo solidna u pripovedanju, pokazujući da jednako dobro uspeva da radi u okviru tabli sa samo dva panela, koji postave i razreše geg i čine zaokruženu celinu, ali i u kasnijem delu stripa koji se bavi dužom pričom o flešbeku na njen prvi sastanak.

Sve u svemu ovo je zabavno, vrlo slatko i probavljivo (čitav album ćete pročitati za desetak minuta) i služi kao odlično predjelo da vas upozna sa simpatičnom Lornom i da vam razjari glad za čitanje njenih daljih srednjoškolskih avantura koje su arhivirane na sajtu Webtoona.

Lornu sam uzeo da čitam jer je ovog leta Nate izbacila novi album, Girl Juice, za Drawn & Quarterly, koji je izazvao solidno dobre reakcije u queer krugovima (a onda i, kaže autorka, gnevne reakcije nekih muškaraca a koji „ne mogu da prihvate da se devojke na internetu zabavljaju i odmah im poručuju da treba da pronađu Boga“) ali čije su prethodno publikovane epizode na webu povučene (verovatno da bi se album bolje prodavao), pa dok se dohvatim njega, Lorna mi je poslužila kao fina indikacija da li će mi se Benji Nate kao autor dopasti. Presuda je da mi se veoma dopada – Lorna je strip u kome je „žensko pismo“ plasirano uz veoma sigurnu kombinaciju humora, satire i nenametljivih osnažujućih poruka, mačke su i ovde prominentne kao jedan od najboljih elemenata urbanog života na planeti Zemlji, a crtež i pripovedačke veštine autorke su vrlo po mom ukusu. Pa isprobajte. Gore imate link za web seriju koja je nastavak ovog albuma (iako je izašla prva, da ponovim još jednom) a sam album možete direktno od izdavača kupiti na ovom mestu.


 

Meho Krljic:
Image Comics je pred kraj Avgusta izbacio kolekciju Art Brut, sa četiri epizode stripa koji je 2017. godine izlazio za drugog izdavača i pod drugim imenom. Zvuči pomalo zbunjujuće ali NAJMANJE što možete da kažete za stripove koje piše Njujorčanin W. Maxwell Prince je da su zbunjujući. I to ako hoćete da budete uzdržani. U prethodnim osvrtima na njegove strip-radove sam, čini mi se naglasio da Prince piše posebnu vrstu egzistencijalnog horora u kojoj čitaoca obuzima osećaj duboke melanholije, koji može da pređe i u depresivnost. Neću da tvrdim da njegovi stripovi izazivaju suicidne misli, ali i Art Brut je dobar primer priče koja je fascinantna, nadahnuta, vizuelno očaravajuća, ali koja u čoveku probudi nelagodu što ne može da se umiri obilnim obrokom brze hrane i kratkim onanisanjem. Zateći ćete sebe kako, ležeći uveče u krevetu razmišljate o tome koliko je život beznačajan, mali, prolazan, BEZ IKAKVOG SMISLA, a kako je sve ostalo što postoji izvan njega – dakle smrt – veliko, večito, neprolazno. Art Brut kao i drugi Princeovi stripovi personifikuje tu silu koja život žudi ne samo da zatre nego i da ga obesmisli, ponizi, poništi, dok ne ostane samo savršenstvo praznine koje život inače kvari, a to što je u ovom slučaju u pitanju jedno poznato lice ne čini stvari mnogo boljim, naprotiv. Ideja da umetnost utiče na ljudsko društvo ovde je dovedena do svoje apsudne ali zavodljive konsekvence, u mešanju svetova „realnog“ i „imaginarnog“, i mešanju onog što prikazuje sa onom što je prikazano, pa umetnost ovde ne imitira život nego ga menja, deformiše, lomi, ultimativno uništava.



Princeov najpoznatiji strip je sada već višegodišnji, dugački serijal Ice Cream Man za Image Comics, strip smešten na sredinu između horor-antologije i jedne egzistencijalne, filozofske meditacije o našem ultimativnom beznačaju i metakosmičkim silama koje nam se smeju, sa nama se igraju i u čijim su očima naši životi jedva dovoljno dobri da budu polomljeni. Ovaj strip sam izuzetno pohvalio pre dve i po godine, a njegov autorski tim, W. Maxwell Prince kao scenarista i Martin Morazzo kao crtač  je zapravo svoj prvi zajednički rad imao 2017. godine sa miniserijalom The Electric Sublime za IDW.

Art Brut je taj strip. Ali pod novim imenom i u svojoj ultimativnoj formi. Art Brut je kolekcija sve četiri epizode izašle za IDW, odnsno sve četiri epizode reizdate za Image pod novim imenom, krajem prošle i ove godine, dodatno remasterovane: originalne kolore koje je radio Mat Lopez, Chris O’Halloran je kolorisao novi materijal, a novi letering je uradio Good Old Neon, što znači da je cela ekipa sa Ice Cream Man radila na ovom reizdanju. Dodatno, tu su novi dizajn i nove naslovne strane, ali možda i najsimpatičnije tu su i novi kratki stripovi na kraju svake epizode rađeni u maniru avanturističkih stripova Srebrnog doba, sa odjecima EC-ovih horora u svojim postavkama. Ove nove epizode, koje prikazuju rane avanture titularnog protagoniste nisu esencijalno štivo da biste razumeli šta se događa u glavnoj priči ali nude retku priliku da Princea i Morazza vidimo u nešto veselijem, otvorenije humorističkom tonu, sa omažiranjem jezika i narativnog formata stripova iz pedesetih i šezdesetih.

Glavna priča, pak, iako načelno ima više „akcije“ a svakako pakuje mnogo fantazmagoričnih prizora i scena u kojima se poznata slikarska platna transformišu u svetove koje možete pohoditi i istraživati (i u njima vam se može svašta neprijatno dogoditi, naravno) na relativno malo prostora, već vrlo sigurno kanališe tu kombinaciju strave i melanholije koju će kasnije Ice Cream Man (ali i Haha) utvrditi kao Princeov zaštitni znak.



Zašto je naziv promenjen izThe Electric Sublime u Art Brut? Pretpostavljam zato što je serijal originalno trebalo da se zove Art Brut, uzimajući ima glavnog junaka (Arthur Brut) i skraćujući ga, duhovito, u naziv koji je Jean Dubuffet četrdesetih godina prošlog veka namenio slikarstvu koje stvaraju osobe izvan umetničkog establišmenta, ali i osobe generalno na društvenoj margini – psihijatrijski pacijenti, spiritualisti, pustinjaci...

Nije nikakvo iznenađenje da je sam Arthur na početku ovog stripa smešten u psihijatrijsku ustanovu gde ga leče od intenzivne psihoze, ali gde zaista pomaže samo kada mu daju četkice, boje i platno kako bi mogao da slika. No, njegov relativno mirni život u sobi sa tapaciranim zidovima biće nažalost poremećen kada nova direktorka „Biroa za umetnički integritet“ dođe u posetu i kaže da je birou ponovo potrebna njegova pomoć.

Strip zapravo počinje scenom u Luvru gde prizor Mona Lize koja je zatvorila jedno oko dovodi neke od posetilaca do eksplozvnih epizoda anksioznosti i panike. No, suptilnost ove scene je vrlo brzo zaboravljena kada vidimo druge „artističke incidente“ zbog kojih direktorka Breslin potrebuje Brutovu asistenciju – ovo je na kraju krajeva delom horor strip, i scene masovnih ubistava, samosakaćenja, pa i zalivanja (žive) dece u bronzu od strane sopstvenih roditelja odvrću potenciometar za ton ove priče na jedanaest već pre polovine prve epizode.

Art Brut time signalizira da neće biti ni naročito suptilan strip i njegova razrešenja će zapravo često biti nasilna – u kontrastu sa kasnijim Ice Cream Man i Haha, gde će scene viscere i nasilja zaista služiti samo kao akcenti u priči koja je do tog trenutka kreirala skoro neizdrživu tenziju. Ovo ga čini na neki način „zabavnijim“, posebno jer se neki od najatraktivnijih set pisova dešavaju u poznatim slikarskim delima, ali stoji i da je superiornost kasnijih Princeovih stripova u pogledu pripovedanja, tempa i tona neupitna. Art Brut ima zanimljivu koncepciju i atraktivna akciona razrešenja ali likovi su imali prostora da značajno više „rade“ i rastu, a koji nije nužno uvek iskorišćen.

Ovo se posebno odnosi na odnos (heh) između Bruta i Breslinove koja kod kuće ima partnerku što je i sama slikarka i ume da bude vrlo nervozna – kao što umetnici već jesu kada započinju novi projekat – što čini njihov brak na momente vrlo tenzičnim. Brut kao jedva artiklisani psihotik kada je u „normalnom“ svetu ali onda i kao sposobni „slikar snova“ koji prolaskom kroz slikarska platna postaje smiren, usredsređen i kadar za pažljivo planiranje pa i herojske poteze je, naravno, intrigantna enigma u centru ove priče, pogotovo što on o likovima sa slikarskih platna govori kao o svojim „najboljim prijateljima“ i očajava kada Đokonda ili lik sa Munchovog „Krika“ bivaju ubijeni od strane mračne organizacije koja napadanjem umetnosti napada i stvarni svet. Nasuprot njega je Breslinova koja, iako joj je posao upravo da rešava ovakve paranormalne slučajeve, zapravo služi kao straight (wo)man, pomažući čitaocu da se insertuje u fantazmagoričnu radnju i da se snađe u svetu koji je sastavljen od čistih simbola. No, njihov poslovni odnos nikada ne pređe na neki dublji nivo i Breslinova i Brut, iako slučaj rešavaju sa dve strane (platna) i oboje imaju finala u isto vreme – njeno katarzično, njegovo brutalno i melanholično – ne deluju kao da su zaista jedno drugo upoznali niti da je njen „civilni“ život bio zaista bitan za priču.



Naspram njih je pomenuta zločinačka organizacija i njihov terenski predvodnik koji liči na Andyja Warhola – a možda i jeste on s obzirom da će ga glavni negativac, kog nećemo imenovati ovde, na samom kraju osloviti sa „Andrew“ – i čiji je cilj da se dosegne savršenstvo, kroz ultimativno uništenje svog života i sve realnosti. Ambiciozan plan za grupicu ćelavih revolveraša, a koji se oslanja na dete čiji crteži i slike direktno menjaju realnost...

Ovo je sve vrlo zanimljivo na nivou koncepta ali treba reći i da se klinac koji je u središtu svih ovih događaja na kraju koristi kao alatka i od strane negativaca, ali i od strane samih autora stripa i da su razrešenje u vezi sa njim, ali i sva radnja u vezi sa njim ostali više na tom nivou koncepta. Neću da kažem da Art Brut nema uspelo vođen narativ i emotivni naboj – ima i jedno i drugo – ali je primetno da su motivi koje koristi obećavali više.

Morazzo ovde svakako pruža izvrstan program. Kao bučniji i brži strip od Ice Cream Man, Art Brut mu pruža priliku da radi u razuzdanijem, dinamičnijem tonu, nudeći spektakularne scene sa smelim rakursima i kompozicijama i dosta atraktivne akcije, ali i da poznata umetnička dela – uglavnom sa kraja devetnaestog i iz prve polovine dvadesetog veka* – razvije u svetove kroz koje se prolazi i u kojima se odvija radnja. Argentinac je videno inspirisan prilikom da kombinuje klasičnu umetnost sa strip pripovedanjem pa je Art Brut mesto na kome ćete videti neke od njegovih najupečatljivijih tabli. Njegov inače vrlo pažljivi, Moebisu nalik rad sa linijama i tačkama ovde često biva kontrastiran sa fantazmagoričnim prikazanjima i divljim kolorima i Art Brut nikada nije dosadan. Old school stil kojim su rađeni novi materijali, sa rasterizovanim pozadinama i svedenim efektnim bojama Chrisa O’Hallorana su naravno vrlo simpatičan dodatak.

*Van Gog, Magrit, Pikaso, Munk

Art Brut je atraktivan strip sa zanimljivim konceptom, a nešto stariji čitaoci će prepoznati i da je taj koncept neka vrsta ekspanzije onog što je Grant Morrison pre tridesetak godina radio u Doom Patrol, u priči The Painting that Ate Paris. Ova ekspanzija je ne samo dobrodošla nego bih jako voleo i da Prince i Morazzo dobiju priliku da joj se vrate, pošto ove četiri epizode kao da samo postavljaju igrače na scenu i daju generalnu ideju, a koju bi naredni nastavci mogli da značajno razrade. Upadljivo je, recimo, da se platna koja glavni junak smatra „dobrim“ a likove na njima prijateljskim protežu od Mona Lize do Pikasove Gernike, prolazeći kroz periode impresionizma, fovizma, kubizma i nadrealizma, a da su negativci utemeljeni u pop-artu (sa direktnim referenfama na Warhola i Lichtensteina) i to je kontrast koji bi bilo interesantno videti istražen sa više dubine.

No, „šta bi bilo kad bi bilo“ je lepa ali ultimativno jalova razbibriga. Za sada svakako mogu da preporučim osvežen i dopunjen strip koji se bavi interesantnom temom, estetski je uzbudljiv i predstavlja u najmanju ruku izvrsnu demonstraciju moći Morazza i Princea koje su ovi razvili u punoj meri sa Ice Cream Man. Image vam kolekciju prodaje ovde.


 

Meho Krljic:
Alternativni svetovi u kojima DC-jevi superheroji imaju nešto drugačije uloge, kostime i karaktere nisu ništa novo. DC ima Elseworlds kao eksplicitan koncept već decenijama a u poslednjih nekoliko godina sa forsiranjem multi, meta i omniverzuma, alternativne verzije likova su više pravilo nego izuzetak. „Srednjevekovna“ varijanta Lige pravde i drugih DC superheroja deluje kao najprirodnija stvar na svetu i bio sam prilično iznenađen kada sam prvo češljajući svoja sećanja a onda i internet shvatio da zapravo nikada nije postojao ozbiljan, opširan strip sa ovom postavkom. Istina je, DC ima pregršt likova koji su bili aktivno tokom srednjeg veka (Silent Knight, Shining Knight, Demon Knights/ Madame Xanadu, pa i Morrisonov Knights of the Broken Table), ali varijanta u kojoj su najvažniji DC-jevi superheroji, članovi Lige pravde istovremeno i vitezovi, kraljice, princeze, kraljevi i čarobnjaci u fantazijskom srednjem veku, e, to izgleda niko još nije uradio. Niko, to jest, dok Tom Tylor i Yamsine Putri nisu započeli svoj maksi serijal Dark Knights of Steel a koji se dvanaestim brojem završio krajem Avgusta. Što se kaže, kad neće niko, moraju jedna Indonežanka i jedan Australijanac da spasavaju stvar.



Putrijeva je dosta dugo radila kao ilustratorka za razne izdavače stonih i video igara pre nego što je dobila priliku da crta za glavne igrače u američkoj strip-industriji. Prvo sam je zapazio kao autorku upečatljivih naslovnih strana koje je radila za Marvel i DC a verovatno je kvalitet koji je demonstrirala na Nightwingu bio ono što je Tomu Tayloru dalo ideju da je uzme za glavnu crtačicu na Dark Knights of Steel i da joj priliku da zablista. Nije teško zamisliti da će posle ovog serijala Putrijeva biti vrlo tražena u superherojskom stripu jer je demonstrirala ne samo izvrstan stil i glamur koje smo zapazili još na njenim naslovnim stranama već i vrlo solidan pripovedački zanat. Ovo je, na kraju krajeva, strip u kome treba da imate gomilu superheroja sa impresivnim moćima ali tako da sve to ima smisla u okruženju ispunjenom konjima, oklopima, mačevima. Putrijeva crta vrlo lepe ljude i njen srednji vek je DALEKO ugodnije mesto da se vidi i pohodi, makar kroz strip, nego što je bio pravi srednji vek, ali i fiktivni srednji vek jednog, recimo, Game of Thrones a koji je, prilično očigledno, poslužio kao delimična inspiracija za Dark Knights of Steel.

Čujte, ja prvi ne bih očekivao da Tom Taylor piše nešto što podseća na Game of Thrones – Australijanac se možda jeste proslavio mračnim stripovima u alternativnim univerzumima (Injustice, DCEASED) gde mnogo poznatih i voljenih likova gine ali Taylorove stripove iznad svega karakteriše jedna humanost i optimizam koji u ogromnoj meri kompenzuju šok-efekte smrti voljenih likova i drže ih daleko od ikakve pomisli na eksploataciju. Njegov rad na Wolverineu dao nam je beskrajno simpatičnu Honey Badger i njenog ljubimca žderavca Jonathana, a kada je pisao Suicide Squad to je bio strip o međunarodnoj ekipi mladih (blago queer) osoba koja čak i okorele kriminalce iz „pravog“ Suicide Squad uspeva da inspiriše da pomognu u odbrani male ostrvske države od preuzimanja koje su pripremile američke korporacije u saradnji sa američkim režimom.

Dark Knights of Steel je i sam serijal u kome neki od važnih likova budu ubijeni ili osakaćeni daleko pre kraja radnje ali i ovo je human, optimističan strip koji vrlo eksplicitno koristi srednjevekovni seting ne zato što želi da pokaže kako je teško bilo biti sebar ili sluga već da demonstrira da mi, čitaoci, superheroje ionako doživljavamo kao vlastelu ali da vlastela mora imati osećaj odgovornosti za nacije koje (tvrdi da) predvodi ne samo jer će tiranija na kraju završiti u regicidu, već i jer naprosto, postoji osećaj prirodne pravde koji svi poznajemo samo je nekima lakše da ga ignorišu. Taylor je večiti optimista i njegovi stripovi se često bave marginalizovanim grupama koje se suprotstavljaju represiji što stiže od strane većine, ali se i trude da pokažu kako je ta većina izmanipulisana od strane nekoliko koristoljubivih, moćnih igrača i da je represija nad manjinom društvena anomalija a ne neko „prirodno“ stanje.



Dark Knights of Steel ne posvećuje ni malo prostora prikazivanju života „običnh“ ljudi u fantazijskom srednjem veku u kome se radnja odvija i ovo je strogo „dvorski“ zaplet koji se odvija među porodicama što stoje na čelu nekoliko država. Ovde nema klasnih dimenzija društvenog sukoba koje je Australijanac obrađivao u Nightwingu ili Supermenu, jer je koncepcija ove priče drugačija, usmerena pre svega da pokaže tu gorepomenutu odgovornost vlastele u korišćenju njene moći. Supermoći su u Dark Knights of Steel standardno prisutne onako kako očekujete od superherojskog stripa, pa još uz dodatak magije kod nekih likova, ali su one i dobrim delom metafora za društvenu moć koja, u srednjevekovnom razdoblju, nije imala obavezu da odgovara ni jednoj apstraktnoj instituciji – sem možda crkvi. Vlastelin je bio apsolutni gospodar sudbina stanovništva pod njegovom vlašću i čak i „dobri“ kraljevi, grofovi i vojvode su tehnički gledano bili tirani.

Taylor ovo spretno koristi da pokaže svet koji se od standardnog DC univerzuma razlikuje ne samo po tome što je doba u kome se radnja odvija srednjevekovlje, već i što je onaj jedan presudni događaj koji je „kod nas“ označio početak ere superheroja – dolazak Supermena na Zemlju kao bebe u svemirskoj kapsuli – ovde imao drugačiji tok. Umesto da dete spakuje u svemirsku letelicu, pošalje ga put Zemlje i dočeka uništenje svoje planete zajedno sa ostatkom svoje rase, u ovom stripu je Supermenov otac, Jor-El napravio malo veće svemirsko plovilo pa su on i trudna supruga zajedno stigli na Zemlju, baš na vreme da se ona tamo porodi dok će on gomili konjanika rešenih da neobični par što je pao s neba prvo počaste strelama pa da posle postavljaju pitanja, demonstrirati kako Kriptonjani reaguju na svetlost žutog Sunca.

Ima nečeg prirodnog u tome da sedamnaest godina kasnije vidimo Jor-Ela i suprugu kao kralja i kraljicu neimenovane države dok je njihov sin, Kal-El, princ-naslednik, neka vrsta hodajućeg božanstva. Ovo su skoro neranjiva bića koja mogu da lete i izbacuju vatru iz očiju i tek ćemo kasnije saznati na koji način su Elovi zamenili na tronu dinastiju Wayne i kako je mladi Bruce Wayne, vitez u oklopu što podseća na stilizovanog šišmiša postao njihov vitez-zatočnik čiji je posao da štiti presto.

Taylor voli da se igra sa promešanim kartama. Supermen je u Injustice bio tiranin a Betmen vođa pokreta otpora, ali su u DCEASED obojica rano sklonjeni sa igraće table kako bi se napravio prostor za njihove sinove. U Dark Knights of Steel se uticaj Game of Thrones vidi između ostalog po dvorskim intrigama i seksualnim incidentima koji sudbinu dve moćne porodice povezuju na komplikovan način a Bruce Wayne je reklo bi se najkompleksniji lik koji mora da od zaštitnika kraljevske dinastije, što brutalnim preventivnim utamničenjima svakog ko pokaže ikakav talenat za magiju obezbeđuje nesmetanu vladavinu Elovih, postane zrelija osoba koja će prihvatiti svoje parče odgovornosti za odnose na dvoru i šire u društvu i među nekoliko susednih država.



Wayne ima i armiju dece-doušnika (to su, naravno „Robini“) koji za račun kuće El špijuniraju na dvorovima drugih Kraljeva i Kraljica a predvodnica zvanične vojske kraljevstva Elovih je, nagađate, Amanda Waller koja, kao i u „normalnim“ stripovima, ima i neku svoju tajnu agendu.

Ima tu vidnog zadovoljstva (a malo i zluradosti u spoznaji da se ovde neki važni likovi mogu ubijati „nekažnjeno“ pa je tako body count bitnih i popularnih likova ne previsok ali značajan) u igranju sa istorijom DC univerzuma i smišljanju lukavih varijacija. John Constantine je imao značajne uloge i u Injusticeu (doduše više u nastavcima koje je pisao Brian Buccelato) i u DCEASED pa je i ovde on na neki način zamajac radnje i krivac za rat u koji će stupiti tri kraljevstva. Naime, kao dvorski mag na dvorcu porodice Pierce (gde je doduše i sam kralj moćno metabiće što kontroliše elektricitet – radi se o srednjevekovnoj verziji Black Lightninga) Constantine je opsednut pororočanstvom koje govori o ljudima što će doći sa neba i izgledati kao „mi“ ali će u stvari biti demoni. Njegovo je tumačenje da je u pitanju porodica El, pa iako Elovi, Pierceovi i Amazonke žive u miroljubivoj koegzistenciji već mnogo godina, Constantine na prvi znak uzburkavanja vode savetuje svog kralja da krene u napad.

Vodu uzburka „zeleni čovek“, lik sa prstenom Zelenih svetilji i osmehom Džokera a koji organizuje ekstravagantan atentat na jednog od prominentnih članova porodice El. Nakon toga kao da stvari idu prirodnim tokom i bića koja pogledom mogu da spale čitave vojske kreću u osvetu, stara savezništva se ojačavaju kad postane jasno da se rat neće moći izbeći i u jednom trenutku se armije tri kraljevstva susreću na prostranom polju, isukanog oružja, čekajući komandu da se krene u pokolj.

No, Dark Knights of Steel NIJE game of Thrones. Ovo je strip, između ostalog i o tome da kraljevi vode naciju ali da njihovi savetnici vode diplomatiju pa Constantine, Lois Lane i Harley Quinn (koja je, prigodno, dvorska luda na dvoru Elovih PLUS savetnik kraljevske porodice koji je podseća da je reći istinu nekome moćnom najbolji način savetovanja) rade iza kulisa i pokušavaju da odlože naizgled neizbežni rat. U jednoj upečatljivoj, vrlo taylorovskoj sceni Quinnova staje ispred nastupajuće neprijateljske vojske i kaže kako se svi ratovi na kraju završavaju tako što posle masovne pogibije vojske mala grupa ljudi sedi za stolom i dogovori se, pa je ona želela da preskoči fazu sa masovnom pogibijom i odmah pređe na dogovor. Ovaj idealistički gest propada, ali, da ponovim, Dark Knights of Steel nije Game of Thrones i iako Taylor i ovde ima povremene momente svireposti prema likovima, Dark Knights of Steel NIJE strip o „građanskom ratu“ dobrih heroja protiv drugih dobrih heroja. Ovo bi, uostalom, bio izlizan motiv koji je preko u Marvelu isproban više puta i nikada nije dao dobre stripove. Taylor umesto toga, vernije sebi, pravi priču o manipulaciji iz pozadine, o skrivenim, ovde i bukvalno nevidljivim igračima koji upravljaju politikom država kako bi ostvarili personalnu dobit i pokazuje se da je srednjevekovni seting sa supermoćima zapravo idealno mesto da se u njemu postavi teza o tome da oni koji imaju moć imaju i odgovornost, pre svega za to da razgovaraju do iznemoglosti, pre nego što se odluče za rat, jer, pokazuje se, rat donosi korist samo šačici ljudi skrivenih od javnosti a nesreću svima drugima.



Nije to sad neka najoriginalnija priča na svetu, ali je ispričana na šarmantan način, sa odličnim korišćenjem DC-jevih likova i njihovih istorija i pametnim odstupanjima od istih. Betmen je ovde posebno izmešten iz svoje „dark and brooding“ persone, a koju on pokušava da prikaže svetu, no kako je i u DCEASED Taylor imao posebnu ulogu za Alfreda, tako je i ovde on neka vrsta moralnog srca prče. Topla, podržavajuća i požrtvovana očinska figura koju Alfred predstavlja čini sjajan kontrast Elovima koji, opet, nisu prikazani kao zli monarsi ali koji svog sina, Kal-Ela štite od magije – jedne od dve stvari koje kanonski mogu nauditi Kriptonjanima – vrlo represivnom politikom što prerasta u neku vrstu otvorene tiranije.

Naravno, treba biti svestan da Taylor ovde ne ide na neku vernu rekonstrukciju srednjevekovlja, čak ni onog iz fikcije. Likovi ne pričaju nekim fejk-staroengleskim govorom i često koriste savremene termine u dijalozima a što zapravo ide uz moderne koncepte o ljudskim pravima i ravnopravnosti koje štite. Ovo, naravno, ruši konzistentnost srednjevekovnog setinga ali ako vam to već nisu srušili ljudi koji lete i vanzemaljci (i to ne samo Kriptonjani) onda ste izdržljiviji nego što sam mislio.

Dark Knights of Steel je jedna vrlo standardna taylorovska priča o dobroti u ljudima koja samo treba da bude prepoznata od strane drugih dobrih ljudi i njena glavna atrakcija je taj srednjevekovni mizanscen. Pisan u periodu kada je Taylor dobio ekskluzivni ugovor sa DC-jem i imao dva visokoprofilna tekuća serijala (Nightwing i Superman: Son of Kal-El) pa započeo treći (Titans o kome ćemo prvom zgodnom prilikom progovoriti koju), Dark Knights of Steel je i bio prilično skrajnut u njegovom itineraru, sa dvanaest brojeva što su izlazili od Novembra 2021. godine do Avgusta 2023. Moguće je da je i Putrijeva ovde bila razlog kašnjenja nekih epizoda, (na primer tromesečne pauze između desetog i jedanaestog broja) ali neke brojeve su crtali i drugi crtači (odlični Bengal i Nathan Gooden) pa je kašnjenja i dalje bilo tako da je sasvim verovatno da Taylor nije mogao sve da postigne.

Ovo se donekle  oseća i u samom intenzitetu priče koja je, da ne bude zabune, dobra, zabavna i drži pažnju a svoje poente plasira sasvim elegantno, ali koja prosto nema intenzitet drame kakav su imali Injustice, DCEASED ili još uvek tekući Nightwing. Iako se ovde gine, ratuje, ubija itd. Dark Knights of Steel vam neće napraviti ožiljke na srcu kakve ste navikli da očekujete od Taylorovih alternativnih univerzuma i ovo je emotivno manje dinamičan narativ. Šarmantan, svakako, Taylor se vraća nekim svojim omiljenih „shipping“ motivima, sa romansom između Olivera Queena i Dine Lance ali i ponovo preslatko formatiranim, nedužnim lezbijskim odnosom Harley Quinn i Poison Ivy, i ovde ima i mnogo kvalitetno iskorišćene „klasične“ DC istorije, na primer ceo podzaplet sa građanskim ratom na Marsu. No, Dark Knights of Steel na neki način više deluje kao vrlo dobra stilska vežba nego kao revolucionarni rad kakav su bili Injustice ili DCEASED.



Ima Taylor takve momente, naravno, takav je bio i Dark Ages, njegov za sada poslednji rad za Marvel, i Dark Knights of Steel je otprilike sličan po intenzitetu i posledicama, jedan ugodan, prijatan strip u alternativnom univerzumu koji dobro koristi poznate motive i ima dobro plasiranu glavnu poentu, ali koji nema ambiciju da vam resetuje sve što u glavi imate o ikoničkim superherojima. A ponekad je to, jelte, sasvim na mestu.

Putrijeva je svakako otkrovenje ovog serijala sa svojim dinamičnim a lakim, nenatrpanim crtežom, sa likovima koji su jako lepi i zrače dobrotom, sa urnebesno energičnom akcijom i puno elegantih kompozicija. Iako su njene naslovne strane često bile vrlo detaljno rađene i sa jako mnogo kolornog rada, u samom stripu Putrijeva mnogo više obraća pažnju na kompozicije i tempo pripovedanja a kolor je nenametljiv i bavi se prevashodno efektnim osvetljavanjem scena. No, većinu epizoda je na kraju kolorisao Arif Prianto, Indonežanin sa nešto smirenijim tonovima, ali sa jednakom pažnjom da crtež ne optereti kolorom i da kroz boje doprinese njegovoj čitkosti i vođenju čitaoca kroz kompozicije. Ovo je velika vrlina u stripu koji mora da ima i scene masovne tuče a gde čitalac uvek zna kako će mu se oko kroz njih kretati zahvaljujući pažljivoj kompoziciji i kolorisanju. Letering je radio Wes Abbott i naravno da se povremeno zabavljao sa varijacijama na srednjevekovnu goticu ali je tekst uvek čitljiv i pažljivo kolor-kodiran kako bi čitalac znao ko je narator.

Dark Knights of Steel je, dakle, strip koji je prijatno pročitati i u njemu lako uživati. Njegova drama nije trivijalna ali nije ni isforsirano bremenita mukom i težinom i njene poente su da podsete čitaoca kako likovi o kojima čita u ovim stripovima treba da budu heroji i da se tako i ponašaju. Srednjevekovni mitovi su nam i dali mnogo heroja što i danas služe kao predlošci za modernu fikciju pa je ovaj strip fino uskladio svoj seting i radnju. Ako sve to zvuči zanimljivo, blagoizvolite do Amazona pa se poslužite.


 

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page