Cvijanović objasnio
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: NAJAVA TEŠKIH DANA ILI ŠTA JE BIO NAJVAŽNIJI PUTINOV SAT U BEOGRADU
četvrtak, 24 mart 2011 22:58
Ovaj put je, osim Borisa, Putinu na Marakani „da" rekla i Srbija. A to će reći da se ta stvar ne može otezati
Na svom starom poslu, koji ga je uostalom izbacio u političku orbitu, Vladimir Vladimirovič je vežbao kako se uči na tuđim greškama. Zato je uoči puta u Beograd analizirao posetu Srbiji Dmitrija Anatolijeviča, koji mu je onomad pričao kako je u balkanskom Njujorku upoznao gomilu prijatnih ljudi, koji su na svaki njegov poslovni i politički predlog tapšali rukama i oduševljeno uzvikivali - „Da, da!" - a onda su, čim je on otišao, razlabavili kravate i nisu radili baš ništa, kao da nije ni bio tamo. Sreo je, pričao mu je Dmitrij Anatoliojevič, divne ljude, domaćinski zabrinute za njegovu bezbednost. Posebno su se zabrinuli i uzbudili kada im je rekao kako bi voleo da se ispred zgrade parlamenta obrati srpskom narodu, koji se veoma obradovao njegovom dolasku. Pričali su mu da je srpski narod čudan svet koji ume da ubije i čoveka koga voli i da se (taj narod) još nije spasao prokletstva da svaki neparni svetski rat počne pošto se Srbi previše oduševe nekim državnikom. Zato će biti bolje da oni njemu organizuju lepu priredbu u nekom zatvorenom prostoru (misli da se to zvalo Sava Centar). Tamo je video srpski narod koji mu se strašno obradovao i jedino mu se učinilo da su se svi Srbi koji su napunili salu međusobno poznavali, ali nije verovao kada su ga kasnije agenti FSB obavestili da su svi bili iz jedne stranke.
Raspitujući se kako je moguće da Srbi nisu uradili ništa od onoga što su se dogovorili sa Dmitrijem Anatolijevičem, da nisu čak ni povukli novac od kredita koji im je Dmitrij Anatoljevič obećao, Vladimir Vladimirovič je došao do zanimljivih otkrića. Na primer, srpski političari su svet koji naprosto obožava Ruse, ali izbegavaju da išta rade s njima, iz čega je morao da zaključi da Srbi časno odvajaju ljubav od posla i ne vole da ih mešaju. U to ga je uverilo i to što Srbi najviše vole da rade, i privredno i politički, sa zemljama koje su ih bombardovale, koje su im oduzele teritoriju na Kosovu i koje ni političari ni narod u Beogradu ne vole. Saznao je i da Srbi imaju ministra infrastrukture, koji, poput muzičkih genija koji ne poznaju note, uopšte ne ume da gradi po projektima, ali, čim projekata nema, može pre roka da izgradi i Tadž Mahal, ako treba. Saznao je da bi Srbi veoma rado kupili ruske „migove", ali imaju čudan zahtev da ti „migovi" budu maskirani u ambulantna kola, da bi čak i ušli i u NATO, ali nema nikoga među Srbima ko bi to potpisao, a da levicu ne bi držao u džepu sa prekrštenim prstima.
NOĆ NA MARAKANI Saznao je Vladimir Vladimirovič još mnogo toga i krenuo na put. Uverio se da je Dmitrij Anatolijevič bio potpuno u pravu: prijatnijeg sveta u životu nije video. Šta god da im je predložio, odmah su prihvatali. A onda je poželeo da ode na utakmicu podmladaka Crvene zvezde i Zenita iz Petera, i tada je među domaćinima nastala panika. Opet problem bezbednosti? Gavrilo Princip? Treći svetski rat?
Na ovom mestu treba uozbiljiti priču i zaključiti kako je Vladimir Vladimirovič mnogo naučio iz grešaka Dmitrija Anatolijeviča. Zato je ranije dogovorio utakmicu Zvezde i Zenita. Prvih timova? Ne već podmladaka jer, samo ako igraju podmladci, znaće da će svi Srbi koji te večeri budu na stadionu tu biti zbog njega, a ne da bi gledali fudbal. Osim toga, Srbi ne igraju utakmice u zatvorenim prostorima i teško da će njegovi ljubazni domaćini uspeti da na tribine dovedu samo ljude koji se međusobno dobro poznaju, još manje da to budu ljudi iz jedne jedine stranke.
I tu dolazimo do najdramatičnijeg trenutka. Mora da je u nekom momentu Vladimir Vladimirovič pitao Borisa Ljubomiroviča hoće li i on na utakmicu. Budući da njegov domaćin na utakmici nije bio, hajde da vas vidim šta je mogao da mu kaže? Možda da je on predsednik i da ne ide na utakmice sa nekakvim premijerima? Hmm, sumnjam! Možda mu je rekao da iste večeri ima neodložan i važan put u Bukurešt? Ne verujem da bi to opet tražio od Baseskua, pa da mu prgavi Rumun kaže da on nije nikakva sigurna predsednička kuća. Zato mislim da je Boris Ljubomirovič rekao Vladimiru Vladimiroviču da ga boli glava. Što je negde u redu.
Sa Vladimirom Vladimirovičem krenuo je srpski premijer, što je Vladimira Vladimiroviča bacilo u mali problem. Na dlanu je napisao njegovo ime „Mirko", za svaki slučaj, bilo bi glupo da ga oslovi pogrešnim imenom sad kad treba da postanu bliski. A na utakmici...
Srbi su oduševljeno klicali Vladimiru Vladimiroviču. Naravno, u njemu oni su videli sve ono što im u njihovoj zemlji nedostaje, sve ono bez čega su ostali, sve ono što bi želeli, a vi ih sad koliko god hoćete optužite da su glupavi i nerealni i da su i Rusi i Vladimir Vladimirovič tu samo da bi za sebe završili posao i da im za Srbe puca prsluk. Istovremeno, sve što su o Vladimiru Vladimiroviču mislili Srbi - navijači Zvezde mislili su dvostruko. Pitajte ih i oni će vam pod zakletvom reći kako vlast favorizuje Partizan, kako su ih za srce ujeli kad su im uhapsili Džaju, kako im lično Boris Ljubomirovič ne da u Evropu sve dok ne počnu da ženske navijače svog kluba zovu najvijačkinje. A Vladimir Vladimirovič... On će im sagraditi novi stadion, mada, iskreno, šta će im; on će ih uvesti u Evropu i on će ih pustiti da pevaju šta god hoće. Zato su pevali „Spasi Srbiju iz ludnice, Putine!" i zato su pevali „Spasi Srbiju i ubij se, Borise!" Vladimir Vladimirovič je bistar čovek i odmah je shvatio prirodu glavobolje svog odsutnog domaćina razumevajući da će biti dobro ako ostane na tome, uostalom Snežanina maćeha je popizdela i za mnogo manju stvar.
Istovremeno, Vladimir Vladimirovič otvorio je dlan i bio impresioniran čovekom po imenu Mirko. Rekli su mu da se u Srbiji živi loše, Mirko je predsednik vlade, reklo bi se čovek zadužen za njihove živote. Ali njemu niko pogrdno ne skandira, nevinom kao Bambi, povremeno čak uplašenom jer mu se činilo da ga čovek sa izgledom nasilnika koji je sedeo desno od Vladimira Vladimiroviča gleda čudno. Ali ubrzo je odagnao ružne misli pripisujući to sklonosti Vladimira Vladimiroviča da se okružuje čudnim ljudima i pomišljajući da je možda problem u njemu i da bi ubuduće morao manje da se druži sa borcima za ljudska prava. Dok mu je Vladimir Vladimirovič odgovorio na pitanje - zašto na terenu svaki fudbaler nema svoju loptu jer bi onda mogli manje da trče - već je bio sasvim miran.
Dakle, pustite me sa milijardama dolara koje je nudio Putin, sa „migovima" i Kosovom - o tome sada čitajte na drugim mestima - upravo sam vam opisao najvažniji deo Putinove posete Beogradu. Ruski premijer je, naravno, doneo paket svojih ponuda Borisu Tadiću. Taj paket, ako bi se ostvario samo polovično, značio bi ekonomsko oživljavanje Srbije. Da bi Boris zgrabio taj spasonosni paket, postoji samo jedan mali uslov - da politički ustane, podigne Srbiju i pomiri se s tim da bi sutra uoči izbora File i Dežer mogli da izdaju saopštenje kako će EU zavesti sankcije Srbima ako pobede antievropske snage, gde pri tome nijedan neće misliti na Tomu Nikolića, već na njega, koji im je dao sve i svoje i narodno, i kome je još za davanje ostala još samo sopstvena i narodna koža.
E sad, oktobra pretprošle godine Boris je isto onakvo „da" kakvo je dao Putinu u sredu dao i Medvedevu, pa nije bilo ništa od toga. Prvo, to mu je bilo najoportunije, sa Rusom se u svemu razumeo, sa Zapadom se u svemu složio, zašto tako ne bi bilo i ovaj put? Ne može ovaj put, jer je sada, osim Borisa, Putinu na Marakani „da" rekla i Srbija. A to će reći da se ova stvar ne može otezati jer je Borisu ostavljeno veoma malo vremena da odluči: ruske radne grupe su u Beogradu već sledećeg meseca, ako od toga nešto bude, strateški sporazum dve zemlje - u kome vojni deo igra važnu ulogu - biće potpisan već u maju ili junu.
A šta ako ne bude ništa od toga? Ništa, osim što će sve srpske Marakane koje su se u sredu dogovorile sa Putinom pitati Borisa da li mu je draža Srbija od njegove kože i, ne čekajući ga da bilo šta kaže, odgovoriće mu da njima jeste. I što će svaki onaj koji dođe da ga to pita ličiti na onog motociklistu koji je, sedeći na Putinovoj desnici, plašio Mirka.
EU ILI ŽIVOT Zaboravite pri tome, ako već niste, priču o četiri stuba. Nema toga. Odavno znate da ne može i EU i Kosovo, znate i da ne može EU bez NATO, a sada ne može dvaput otkako NATO masakrira Libiju pod zastavama (i) evropskih zemalja, od kojih je vodeća zaboravila da je nekada na njenom čelu bio De Gol, istog onog dana kad je izgubila osećaj časti.
Jedan deo sveta danas je rešio da svoj put iz krize pronađe pljačkajući naftna polja Libije, ali i vi i ja znamo da je libijskih 70 milijardi godišnje u nafti malo za tolike zemlje, tolike rakete i toliku krizu, i da se to na tome neće zaustaviti. A to će reći da - pošto smo saznali da ne može, ni četiri stuba, ni EU i Kosovo, da ne može ni EU bez NATO - sada više ne može i EU i život. Jer nije stvar u tome što niko osim Srbije nije platio toliku cenu da bi ušao u EU, što je platio svojim državnim slomom i ekonomsikm pustošenjem; radi se o tome da niko nije platio toliko da ne uđe, da provede tolike godine u čekaonici.
A sve to opet znači da su, onoga trenutka kada je Putinov avion uzleteo sa surčinske piste, počela dva rata. Jedan je rat za Srbiju: njega će voditi dve velike sile od kojih jedna u ruci drži samo batinu, a druga samo šargarepu. Ako zagrizemo batinu, umrećemo od svake pustoši koja nam se danas dešava; ako zagrizemo šargarepu dobićemo batinom po glavi, bićemo zemlja u dubini neprijateljske teritorije, nacrtana da strada. Zato će početi još jedan rat - rat same Srbije da preživi, i on će se voditi ili unutar naše političke klase (ako Borisovo da Putinu bude stvarno da), što je, ako ćemo pravo, manje zlo, ili između političke klase i naroda (ako njegovo da u sredu postane ne u narednim danima). I neće nam biti nikakva uteha što ćemo biti mali deo jednog velikog rata.
Za dvadeset godina propadanja, koje bi mogle da se fokusiraju u narednih nekoliko meseci, imali smo na svom čelu hrabre, a zatim mudre. Možda je vreme da se sada opredelimo za časne, jer s tom zaboravljenom vrednosti možda ćemo se najmanje kajati u godinama iskušenja koje dolaze.
