О "руском споразуму
Бранко Павловић
Ајде да анализирамо шта је спорно у међудржавном споразуму са Руском Федерацијом у погледу нафте и гаса.
Кандидујем следеће теме: 1) цена за НИС (400 милона евра), 2) начин инвестирања, 3) капацитет гасовода и складишта гаса, 4) сигурност да ће сви делови споразума бити реализовани,5) користи и штете од реализације или одустанка од споразума.
1) Од наших политичара који су учествовали у потписивања споразума, а учествовали су Коштуница, Тадић, Цветковић и Ђелић, чули смо објашњење да је цена за НИС нешто нижа зато што ћемо у другом делу споразума, који се односи на гас, остварити зараду, па финансијску страну споразума треба сагледавати у целини.
На први поглед звучи логично, али нажалост није. Проблем настаје због тога што никакава анализа финансијске користи за Србију од гасног дела аранжмана не постоји. У том делу постоји велики број варијабила и финансијски ефекат није могуће изразити цифром већ само описно „ да ће финансијског ефекта бити“.
На другој страни, цена НИС-а је тачно изражена бројком: 400 милона евра. Ако та цена зависи од користи на страни гасног дела аранжмана, а не знамо колика је та корист, како знамо да је тачна цена за НИС 400 милиона? Па, никако. Уопште не тврдим у овом тексту да је то мало или много (ја мислим да је то повољно за Русе), само указујем или на нестручност оних који су посао уговарали (подсетићу вас да су ДС и Г17 имали апсолутну већину и у влади за мандата Коштунице) или постоји неки мотив за овакво уговарање који није доступан јавности.
Чињеница је да су приликом потписивања протокола били присутни представници Србије на највишем нивоу, да је Влада споразум усвојила, све са сагласношћу Млађана Динкића и да је Скупштина споразум ратификовала. Хоћу да кажем да је свака даља расправа у погледу цене, а која је усмерена на Русе, бесмислена. Ми за своје српске потребе треба да расправимо ко и како уговара послове.
2) У јавности се много дискутује око тога да ли је у погледу инвестиција боље да се кредитно задужи НИС или је боље да купац од сопствених пара инвестира у НИС.
Одмах да кажем, много је боље да се задужи НИС. Да упростимо, када су два субјекта власници фирме 51%-49% најбоље је да се та заједничка фирма развија сопственим снагама. Ако би развој обезбедио само један сувласник, у нашем случају онај са 51% власништва, он би тиме повећао свој удео у заједничкој фирми. Његов проценат би био знатно већи од 51%, а наш би се знатно смањио са садашњих 49%. То значи да би будућа корист ишла много више на рачун већинског власника.
Опасност постоји само ако се не инвестира добро. Према томе, кључни захтев мањинског власника је да му припадну стварне, ефективне, контролне функције у заједничкој фирми – да може да прати сваки уговор, сваку фактуру, квалитет и количину у реализацији инвестиције. Када се инвестиције реализују новцем само једног од сувласника, контрола је готово никаква.
Према томе, ако се плашимо да се неће добро инвестирати, много је боље и у том случају да се задужи НИС зато што је могућност контроле релизације инвестиција са наше стране у том случају много бољи.
У погледу инвестиција министар Динкић је изнео тврдњу да се НИС може и сам задужити и без страног партнера за 500 милиона евра. Не може. Без гаранције Гаспром-њефта, НИС не може да добије тај новац. Најважнији разлог је у томе што су све рафинерије у окружењу модерније од наших и што су им капацитети већ довољни за задовољење целукупних потреба тржишта Србије. Нашим рафинеријама, веома изгледно, данас прети стечај, а то није „бизнис план“ који би стране банке подржале. Узгред, наше банке немају капацитет за кредит од 500 милиона. Ниједна од њих.
Али за нас је много занимљивије следеће питање: ако је то тако, зашто инвестиције нисмо већ завршили до сада? Предвиђени рок за инвестиције је до три године. Па зашто трујемо Панчевце и околину непотребно све ове године. Зашто држимо забрану за увоз деривата? Зашто загађујемо околину свуда по Србији тако што возила троше некавалитетно гориво? Зашто нисмо сами направили за 8 година најмодернију рафинерију у окружењу, па онда евентуално размишљали о томе да ли нам је било који страни парнтер потребан?
Говорим то зато што вероватно веома мали број читалаца зна да је читав концепт развоја НИС-а, још док је био једно правно лице, дакле и са гасним делом и нафтоводом и уљним рафинеријама, био завршен у децембру 2002. године. Са свим инвестиционим, техничко-технолошким, финансијским, организационим и др. решењима.
Све што сада очекујемо од страног партнера било је решено још најкасније крајем 2002. године.
Тада су исти ови гласни противници садашњег споразума са Русима, Чедомир Јовановић пре свих, али суштински ДС, онемогућили реализацију модернизације НИС-а. По плану све је требало да буде завршено најдаље до новембра 2005. године у највећем делу од сопствених средстава НИС-а, са могућношћу да се помогне око добијања кредита за Петрохемију, да се и она у истом периоду модернизује. На тај начин би се у значајној мери решили еколошки проблеми Панчева.
Није њима до решења. Не само због незнања. Ни када је НИС у питању ни када су други проблеми на дневном реду. Они следе само своје интересе.
3) Око капацитета гасовода и складишта гаса чујем од наших функционера углавном све саме бесмислице.
Капацитет гасовода зависи од потреба крајњег корисника. Можемо ми са Русима да договоримо шта год хоћемо, гасоводом ће ићи онолико гаса колика буде потражња на тачци преузимања у Аустрији.
Наравно да нико није слабоуман да изгради мањи гасовод од потребног за испоруку гаса и да тиме себи ускрати приход. Али лицитирање типа „ 20 милијарди кубних метара годишње и ни кубик мање“ је благо речено инфантилно. То ме подсећа на разговор између оца и сина када га отац пита „ Иде тата да ти купи камион-играчку. Колики да буде?“ , а дете каже „Веееелики, одавде до неба, па још већи“.
Гасовод који превазилази потребе крајњег корисника значи непотребан велики трошак и смањује или потпуно искључује будућу зараду.
Око зараде коју ће Србија остварити, под претпоставком да ћемо бити сувласници са 49%, нико од надлежних не жели да изнесе било коју цифру. Не због тога што то није могуће утврдити на моделу типа: 10 милијарди кубика годишње - толико и толико, 15 милијарди –толико (ако занемаримо трошкове изградње), него због тога што би се једноставним упоређивањем видело да ми транспорт кроз Мађарску данас (и претходних година) плаћама 3- 4 пута више од уобичајене цене.
Да бисте знали за убудуће, уобичајена цена је 4 долара за 1000 кубика на сто километара транспорта. Ми годишње за транспорт кроз Мађарску плаћамо, само на разлици у цени, преко 30 милона долара. Није незанимљиво.
У погледу складишта гаса слушао сам председника Тадића како објашњава да ћемо онда моћи да купујемо кад је јефтиније, а да трошимо кад је скупље. Покидао сам се од смеха. Складиште служи да бисмо могли да испунимо обавезу релативно уједначеног повлачења уговорених количина кроз гасовод. Одредба је да и у летњем периоду мора корисник да повлачи 40% уговорених кличина на годишњем нивоу. Ако повучете мање следе пенали, па вам је цена гаса веома скупа. У мањој мери складиште представља и неку врсте прве резерве гаса и то само у изузетним приликама.
Отуда је и свака прича о капацитету складишта бесмислена. Капацитет је дефинисан потребом уједначавања повлачења гаса у пропорцији 60% зими, 40% лети уз наравно ригорозно дисциплиновање корисника, пре свега привреде, што је све велика тема која захтева посебан текст.
4) Тврди се како наводно постоји опасност да Руси купе НИС, а не реализују гасни део.
То је потпуно неоснован страх. Међудржавни споразум јасно говори о три дела споразума. Али, ајмо да замислимо да ће Руси уплатити цену од 400 милиона евра за НИС а одустати од гасног дела. То је у праву регулисана ситуација тзв. промењених околности. Страном партнеру се због промењених околности понуди измена уговора, ако он на то не пристане, уговор се раскида. При томе је сав ризик на руској страни зато што је сва имовина НИС-.а на територији Србије.
Целокупан ризик нереализације гасног дела споразума је на Русима. Опет имамо исту ствар, или тзв. забринути немају појма о чему говоре или имају неке скривене интересе.
Да ли смо добро уговорили посао? Нисмо. Да ли смо могли сами да се развијемо? Могли смо. Али све је то било-па-прошло.
5) Најгори могући сценарио је да сада не реализујемо споразум. Нешто што држава ратификује, па не реализује је најгори могући сигнал страним инвеститорима.
Поред тога, Русија је наш веома значајан партнер у трговинској размени, нарочито у погледу енергената. Ако је нама ратификовано спорно, онда би њима лако могло постати спорно то што стално дугујемо велика средства за утрошени гас и то што не поштујемо услове испоруке истог. То даље значи да би нам могла стићи озбиљна фактура за наплату и истовремено да би свака даља испорука могла бити условљена авансним плаћањем. Србија те паре нема.
Када се све сагледа детаљније, сада ништа није више стварно спорно. Споразум треба реализовати брзо како би се избегао стечај рафинерија и концентрисати се у преговорима око стварно важних детаља, као што је контрола инвестиција од стране мањинских акционара и сл. и око изградње гасовода и складишта гаса где нас заиста очекује финансијска корист.
Руси долазе“ или домољубље за почетнике
Ђорђе Вукадиновић
Колико пута смо за протеклих десетак година могли чути да је идеја националног суверенитета превазиђен, „деветнаестовековни концепт“, да процеси глобализације руше све баријере и да „капитал нема домовину“?! А свако ко би стидљиво покушао да укаже на погубне последице дивље либерализације или скрене пажњу на очигледан несклад између више него мајчинског третмана страних компанија у Србији и правог одијума који према српским фирмама и капиталу постоји у, на пример, Словенији и Хрватској, био је проглашаван за сумњиво лице, незналицу и рецидив прошлости који хоће да нас „свађа са светом“.
Зато је поучно последњих дана и месеци гледати насловне странице и изјаве наших водећих „еврореформских“ медија, политичара и аналитичара. Мили боже тог нагло возбуђеног патриотизма и те бриге за суверенитет и „енергетску независност земље“ од стране оних који су нас годинама убеђивали како је „патриотизам последње уточиште ниткова“, а да је тзв. економски патриотизам архи-глупост и да треба распродати све што се може, што пре и по било којој цени. Та и иначе проблематична (нео)либерална теорија по којој су приватизација, либерализација тржишта и конкуренција универзални лек за све привредне и друштвене бољке, у земљи чија је привреда изнурена вишегодишњим санкцијама и ратом представља дословно економски злочин и то злочин који ће, по свему судећи, проћи и без кајања и без казне. Али у последње време се испоставило, тј. наши вајни „либерали“ су открили да свако правило има своје изузетке.
Наиме, чим се појавила реална могућност да се последњој фази српске приватизације у мало озбиљнијој улози коначно појави и руски капитал, плоча је хитно промењена. НИС и ЕПС који су до јуче проглашавани за безнадежне губиташе и камен о врату српске економије којег се треба што пре ратосиљати, ако треба и џаба, односно „за три евра“, преко ноћи постадоше небрушени економски дијаманти које, ето, зли Руси хоће да добију „за тепсију рибе“, како се изволео изразити један овдашњи угледни економски новинар либералне провенијенције. У време последње посете велике руске политичко-привредне делегације на челу са Георгијем Полтавченком и првим човеком Гаспрома Алексејем Милером, и раније приметна антируска кампања попримила је размере праве хистерије, повремено чак са елементима шовинизма и расизма. Руска „инвазија“, „десант“, „колонијализам“, „агресија“, „понижење“ и „уцена“ само су део употребљеног вербалног арсенала који ови медији, политичари и „стручњаци“ нису смели или нису желели користити чак ни онда када смо имали посла са стварним и правим инвазијама, понижењима, агресијом и уценама.
У том контексту посебно ме је гануло откриће како „у данашњем свету држава која не управља својом енергетском безбедношћу нема ни државни суверенитет“. Ма, хајте молим вас. Како ли се само ове бриге за државу, њен суверенитет, будућност и достојанство не сетише онда када су, на пример, продавали Сартид и шећеране, ликвидирали сопствени банкарски сектор, разоружавали и понижавали војску, уништавали читаве привредне гране!?
Да се разумемо. Не знам колико тачно вреди НИС и, у принципу, нипошто нисам за олаку распродају државне имовине. Близак ми је сваки напор да се сачувају – или макар пристојно наплате – плодови рада претходних генерација и прилично сам алергичан на арчење како природних, тако и духовних и економских ресурса ове земље. Али не иде ми у главу како без трунке стида, ограде или објашњења неко може данас да говори и пише све супротно од онога што је говорио јуче.
Изгледа да капитал ипак „има домовину“, и да су само неке „домовине“ прихватљиве и пожељне за овдашњу самоизабрану и повлашћену економску касту. Русија, по свему судећи, није на том списку, али зато јесу разноразна егзотична пацифичка острва за која чујемо само приликом свечаног дефилеа на отварању олимпијских игара и онда када „њихове“ компаније, односно на њима стациониране експозитуре светских мултинационалки и инвестиционих фондова крену да гусаре по источној Европи и другим „земљама у транзицији“ .
Па да ли је неко збиља мислио да ће тек тако, безболно и без последица, моћи да ескивира обавезе које су преузете и потписане пред камерама, у присуству Тадића, Коштунице, Медведева, Путина? Могуће да је оно јануарско и потоње потписивање свих оних споразума, протокола и меморандума било исхитрено, односно да је много детаља остало непрецизирано и неусаглашено. Могуће да је читава она московска парада – бар када је српска страна у питању – била у функцији овдашње предизборне кампање и процене да би у самој завршници неизвесне председничке трке било добро показати како „наш кандидат“ поред недвосмислене подршке запада одлично стоји и на истоку. Али у политици као и шаху важи правило „такнуто-макнуто“. И уколико у том погледу уопште постоје изузеци они ће се свакако пре односити на велике и моћне, него оне слабије и мање.
После потписивања - нема кајања. Или, тачније, може да буде једино кајања. Уосталом, Србија је у протеклих 10-15 година, што добровољно, а што под притисцима, уценама и бомбама потписала много тога и свега потписаног, било да је реч о Дејтону, Куманову, Хагу, Партнерству за мир, „споразуму о размени информација са НАТО“, продаји Политике или Сартида, мора да се придржава.
Откуда идеја да ће једна Русија и то у години када је показала спремност да отворено „изађе на црту“ америчкој глобалној хегемонији, пристати да мирно гледа како је за нос вуче пар овдашњих полит-економских мешетара и лобиста?
