DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (72/77) > >>

Meho Krljic:
Kako sam i pomenuo nedavno, portugalski izdavač Clean Feed je ozbiljno nagazio na gas ove godine i količina izuzetnih izdanja koja stižu iz ove kuće je pomalo i zastrašujuća. Za današnje slušanje odabrao sam album Pagan Chant projekta Ritual Habitual a koji je izašao polovinom Oktobra kao zrak sunca u već podubokoj jeseni. Ljubitelji free jazza, avangarde ali i ekstatične muzike generalno imaju čemu da se obraduju jer je u pitanju ploča koja istovremeno pravi jasnu posvetu nekim od najsvetlijih muzičkih radova dvadesetog veka ali ne zvuči sikofantski, imitatorski nemaštovito već autentično i strastveno.

Ritual Habitual – tj. „uobičajeni ritual“ – nije „pravi“ bend i nisam siguran da je ovaj trio ikada do sada nastupao uživo. Na sajtu osnivača se ovaj projekat čak i ne pominje pa sve deluje kao da je u pitanju bio jednokratni susret trojice muzičara iz različitih država koje je spojila zajednička ideja i zajednička ambicija da kroz kolektivnu i kreativnu improvizaciju odaju poštu ideju da džez muzika može da bude i izrazito duhovna ne uprkos već upravo zahvaljujući svojoj dinamičnosti i kinematičnosti.

Portugalski kontrabasista Gonçalo Almeida je srce ovog benda – što je, jelte, i inače uloga kontrabasa – i izdavač u kratkom tekstu o albumu naziva ovaj njegov trio jednim od njegovih najprolifičnijih internacionalnih projekata. Kako već rekoh, Ritual Habitual se čak ni ne pominje na Almeidinom sajtu tako da… nisam siguran koliko sam autor deli ovaj sentiment, ali nije važno. Odsvirao ga je, što se kaže, za sve pare.

Almeida je iz Lisabona ali trenutno je nastanjen u Roterdamu gde je već ostvario ozbiljnu karijeru svirajući sa kremom nizozemske i evropske free scene. Ako pomenem samo muzičare kao što su Chris Speed, Fred Lonberg-Holm ili Jorrit Dijkstra, to već govori dovoljno o pedigriranosti Almeidinog CV-ja. Od stalnih projekata Almeida ima Lama trio, Albatre i Hydra Ensemble a član je još nekoliko postava (The Attic, Cement Shoes, Ikizukuri, Spinifex itd. itd. itd.). Kao i mnogi savremeni free/ improv/ avangardni stvaraoci sarađivao je i sa umetnicima iz drugih medija, pesnicima, plesačima, pozorišnim i video umetnicima od kojih sam na sajtu pominje Arnolda Dreyblatta, Julyen Hamilton i Ritu Vilhenu. Dakle, vrlo solidna radna biografija a za naše današnje potrebe ukazaću na gore pomenuti punk-metal-free-jazz-noise trio Albatre a koji pored saksofoniste po imenu Hugo Costa ima i bubnjara Philippa Ernstinga, koji je takođe i bubnjar u Ritual Habitual, što se pokazuje kao jedna od značajnijih informacija vezanih za ovaj trio.

Treći član Ritual Habitual je saksofonista Riccardo Marogna, Italijan iz Verone koji živi i radi u Hagu. Marogna je saksofonista po vokaciji ali ne samo saksofonista i njegova formalna naobrazba uključuje master iz sonologije na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu (ova grana nauke je i inače prevashodno vezana za ovu instituciju a Marogna je tamo trenutno istraživač), završene studije džeza i improvizacije na konzervatorijumu G. Frescobaldi u Ferari, pa onda master iz elektrotehnike na Univerzitetu u Padovi i na kraju specijalističke studije iz kompjuterske muzike na institutu IRCAM u Parizu a koji je istorijski jedno od ključnih mesta posvećenih izučavanju elektronske muzike na celoj planeti… Hoću reći, Marogna je zastrašujuće teorijski potkovan pa je bilo i rezonski što sam se malo i poplašio na šta će njegova svirka ovde ličiti.

A nije da je bilo lako pogoditi, ovaj čovek u svom muzičkom opusu radi veoma mnogo sa veoma mnogo različitih muzičara, uglavnom u raznim formama improvizovane i avangardne muzike. Marogna voli da kombinuje klasične instrumente i elektroniku, grafičku notaciju i improvizaciju a kako je pre petnaestak godina studirao i pozorišne umetnosti u Italiji (Kad je sve to stigao? Ko zna?), njegov pristup muzici ima i primetnu teatralnu komponentu. Što se primeti čak i u relativno konceptualno svedenom projektu kao što je Ritual Habitual.

Naime, ovaj trio, kako i izdavač ukazuje, ide na odavanje pošte ekstatičnom i duhovnom džezu koji su tokom šezdesetih godina prošlog veka svom snagom svirali velikani kao što su John Coltrane, Albert Ayler, Don Cherry i Charlie Hayden, a kroz kreiranje muzike koja će kombinovati opsesivna ponavljanja malih fraza što garantuju hipnotičke efekte muzike sa slobodnim, ali strukturiranim improvizovanjem trija, kako u realnom, tako i u „nerealnom“ vremenu. Hoću reći, pored svirke trija kontrabas-bubnjevi-duvački instrumenti koja je „normalan“ free jazz, Marogna je u sve kompozicije dodao i sloj elektronskih improvizacija koje u nekim momentima služe samo kao dodatni element u jednoj uskovitlanoj obrednoj mašini a u nekim su i prilično presudne za konačni duh i atmosferu kompozicije.

Izdavač insistira i da bez obzira na omažiranje američkih epigona, Pagan Chant ne zvuči kao ijedan od njih i ovo je možda nekih 60-70% tačno. Hoću reći, prva i poslednja kompozicija na albumu, The Womb i The Eulogy su najvidljivije okrenute ka američkom ekstatičkom džezu od pre pedeset i više godina i u smislu sekvenciranja albuma služe kao logičan početak i kraj, jedno prirodno otvaranje i zatvaranje kruga inspiracije i odavanja pošte.

Takođe, za tradicionalnije „džez“ publiku, ovo znači i da će album početi i završiti se u formi koja je njima već prilično poznata. No, ovo zaista nije puka imitacija Cotlraneovih ekstatičkih eksploracija iako nema sumnje da se na njih referira, sa Almeidinim uvodom na kontrabasu i perkusionističkim impresijama, te Marogninim diskretnim elektronskim farbanjima. Topao zvuk akustičnih instrumenata ovde je prilično pojačan u masteringu kako bi se postigla ravnopravnija „slika“ sa elektronikom ali album, srećom, ne zvuči previše komprimovano i očuvan je pristojan deo prirodne dinamike svirke.

A što jeste važno jer muzičari ovde pažljivo improvizuju jedni sa drugima, gledajući da na najprirodniji način iz apstraktne kombinacije zvukova dođu do brzog, energičnog free jazz sviranja i The Womb se posle nekoliko minuta pretvori u klasičan freakout gde ritam sekcija prosto obara s nogu svojom eksplozivnošću. Tu se jasno čuje zašto je bitno da Almeida i Ernsting imaju dosta zajedničke kilometraže jer su njihova komunikacija, perfektno razumevanje i bacanje ideja jedan drugom toliko dobri da bi gotovo bilo dovoljno da ovaj album ničeg sem njih dvojice nije ni imao. Almeida je glasno, dominantno, ali ne nametljivo prisustvo u ovom miksu, sa davanjem improvizaciji toplog, pulsirajućeg jezgra oko koga bubnjar zatim plete mrežu mnoštva sitnih udaraca, sa kožama koje se utapaju u kontrabas-grmljavinu i činelama koje služe kao gusta, ekspresivna punktuacija. Ni jedan od ovih muzičara ne svira preglasno i zapravo veliki deo te hipnotičke dimenzije albuma kreira se upravo gustinom a ne intenzitetom zvuka.

Marogna je u ovoj prvoj i poslednjoj kompoziciji na tenor saksofonu i kod njega se vrlo jasno čuju dugovi koltrejnovskim kosmičkim otkrićima sa vrlo prepoznatljivim uspinjanjem kroz skale, frazama i njihovim razrešenjima. Marogna, uprkos svojoj formalnoj naobrazbi nije komplikator i njegovo sviranje je zapravo vrlo spontano, sa lepim, urednim improvizacijama koje odišu prirodnošću ako već ne nekim prevelikim izlascima iz poznatih formata. Ovo je ekstatički, kosmički džez onako kako ga pamtimo poslednjih pola veka, a ljudi kojima je ta muzika još tada bila previše abrazivna i preglasna da bi je slušali duže od minut-dva mogu spokojno da ovo odvrnu vrlo glasno: Marogna nije snagaš i ovde nema preduvavanja od kojih se čini da se saksofonisti unutrašnji organi pretvaraju u kašu i izleću kroz zvono instrumenta zajedno sa napuklim, visokim tonovima.

Zapravo, Marogna je tonalno raznolikiji u ostalim kompozicijama, pogotovo tamo gde svira bas klarinet i ovo su momenti u kojima se vidi širina njegovih interesovanja kako u istraživanju harmonije tako i samog zvuka. U njegovim rukama bas klarinet dobija veoma lep raspon i dinamički i tonalno, sa finim šetnjama između apstrakcije i prijatnih melodija, a njegova komunikacija sa ritam sekcijom je idealna, sa odličnim kolektivnim shvatanjem toga kakav se zvuk i dinamika traže u svakoj od kompozicija.

Tako album izvan ovih „čistih“ free jazz komada ima apstraktnije, ali svakako zanosne „ritualne“ kompozicije gde kontrabas i bubnjevi kreiraju iznurujući obredni gruv a duvački instrumenti i elektronika imaju disciplinovanu slobodu da preko njega plešu. Album je pažljivo sekvenciran sa jednim jasnim i prirodnim narativom između dve najenergičnije kompozicije, te komadima između koji su ritualniji, pa i plesniji u određenim smislu kao i centralnom kompozicijom koja je najapstraktnija u svom uzdržavanju od ulaska u naglašeni ritam. Sve u svemu? Još jedan apsolutni trijumf za Clean Feed. Sve najtoplije preporuke.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/pagan-chant
 

Meho Krljic:
Ovonedeljni džez album, Damani Phillips: No More Apologies je, čini mi se, idealan za sumornu jesenju Nedelju, kada ne da vam se ne izlazi iz kuće nego ne biste ni da izađete iz kreveta, ako je ikako moguće. Poslednjih nekoliko vikenda smo slušali dosta avangarde ili klasike, ali evo jednog modernog, savremenog albuma koji koristi vrlo klasičan, pa i malčice (samo malčice) staromodan zvuk na jedan osvežavajuće prijatan, siguran način. No More Apologies je time ploča koja u čoveku, ili barem meni, izaziva autentičnu radost pri slušanju iako ona svakako ume da udari i u opasno tanke žice. Metaforički ali i stvarno. Naime, ovo je džez album na kome klasičan – ili skoro pa klasičan – džez kvartet svira zajedno sa gudačkom sekcijom u kolopletu kompozicija koje su lepe, melodične, pa i pomalo nostalgične i ako to na papiru zvuči kao malo preblizu muzike koju bi radije slušali vaši roditelji nego vi lično, mislim da Doktor Phillips radi dovoljno da opravda pažnju koju mu je posvetilo i ovo uho više sviknuto na abrazivniju i manje melodičnu muziku.

Dr. Damani Phillips je rodom iz Mičigena a muzikom je, kaže počeo da se bavi još sa deset godina. Da se isplati rano krenuti, svedoči i činjenica da je Phillips sada vanredni profesor na Univerzitetu Ajova, a gde predaje džez saksofon, ali i Afričko-američku građu a i direktor je Džez studija na istoj školi. Lista njegovih akademskih kredencijala je duga i uverljiva, sa diplomama koje se tiču džeza i džez saksofona a njegov akademski rad se pored same muzike fokusira i na kulturu i pedagogiju crne muzike u okviru visokoškolskog sistema SAD. 2017. godine je objavio svoju prvu knjigu, What is This Thing Called Soul: Conversations on Jazz and Black Culture, a koja se, kako kaže njegov sajt, bavi teškom temom opadanja učešća crne kulture i reprezentacije u okviru akademskih kurseva koji se bave džezom u Americi.

Relevantno i, jelte, sasvim u skladu sa mojim interesovanjima. Phillips je, dodatno, i iskusan scenski, jelte, izvođač i na sajtu navodi da je nastupao sa gomilom poznatih imena od kojih ću ja ovde navesti samo nekoliko: Christian McBride, Bobby McFerrin, Maceo Parker, Hank Jones, The Temptations. Do sada je kao autor uradio nekih šest albuma, a od kojih je poslednji bio Live in Iowa iz 2018. godine. Za naš današnji predmet interesovanja važan je album iz 2010. godine, String Theory koji je, kako mu i ime sugeriše, bio Phillipsov prvi studijski pokušaj da gudačke instrumente uklopi uz džez svirku ali tako da oni imaju stvarnu ulogu u kompozicijama i da ne budu samo harmonski preliv koji bi, kad smo već kod toga, jednako mogao da isporuči i samo jedan priučeni muzičar na sintisajzeru.

No More Apologies je druga značajna ploča na kojoj Phillips ukršta gudače sa džez-kvartetom i njegova razmišljanja o problemima koje ovo kreira su vrlo zdrava i logična, sa ukazivanjem kako klasično obrazovani gudači načelno nisu sjajno opremljeni da se nose sa džez sinkopacijom i da kompozitor mora da pronađe neki smislen način da ih uklopi a da ne dobije isforsirane, robotske sinkope sa jedne strane ili naprosto dva sloja muzike koji nemaju previše zajedničkog iako dele kompoziciju sa druge. No, osmočlana gudačka sekcija koju je Phillips doveo u studio za ovaj album je, kako i sam kaže, jedinstveno pripremljena da svira u tradiciji afro-američke muzike. Četiri violinistkinje, dvoje muzičara na violi i dve čelistkinje čije izvedbe slušamo u ovim kompozicijama su većinski afričkog porekla i njihov osećaj za, jelte, sving i gruv je zaista vrlo dobar, u meri da ova muzika puca od lepote i šarma a da ne gubi tu neku akademsku disciplinovanost koju očekujete od klasično edukovanih muzičara. Ovo je pogotovo bitno jer su u pitanju vrlo čvrsto napisane pesme, sa improvizacijom koja se mora držati i metrike i harmonije i trajanja, i gudači, koji ovde ne dobijaju priliku da soliraju, su zaista mogli da na kraju ispadnu samo lepi zvučni tapet. Ali nisu.

Gore sam rekao da je ovo album afro-američke muzike, radije nego „džez album“ ali kompozicija koja ga otvara, So in love, je vrlo lep komad bopa sa energičnom ritam-sekcijom i razigranim Phillipsovim saksofonom. Ovo je možda najklasičnije „džezerski“ komad na ploči sa svingujućim bubnjarem Cassiusom Goensom, koji dobija priliku i za vrlo ukusno soliranje u drugoj polovini kompozicije a koje je pažljivo ugrađeno u aranžman da se ne izgubi inercija glavne teme, te sa „šetajućim“ basistom Brandonom Meeksom kome je ovo, ako me uši ne varaju, jedina kompozicija na ploči u kojoj svira kontrabas.

Gudači su ovde vrlo prominentni u aranžmanu i zaista čine integralni deo teme. Ovo nije puko farbanje klasičnog džeza sa par lenjo prevučenih akorda, i međuigra između ritam-sekcije, klavira i gudača je punokrvni, mada ne napadni dijalog.

Sam Phillips je vrlo prijatan saksofonista sa neagresivnom ali razigranom svirkom. Njegove kompozicije ne grade tvrdu granicu između hedova i soliranja i on svoje sinkopirane linije provlači kroz pesme sa puno šarma, vodeći ostatak orkestra čvrstom rukom, ali pazeći da ne zakloni svojim egom ostatak muzike.

Ovo postaje još vidljivije u ostalim kompozicijama koje džez teme prevlače preko drugačijih ritmova. Sunset’s Last Embrace i Midnight Sun su obe disciplinovani komadi bazirani na ritmičkom diktatu povučenom iz klasičnog hip-hopa, gde se fank sinkopacija svodi na hipnotička ponavljanja mikroskopskih elemenata kompozicija. Ovde sada imamo električni bas a bubnjevi rade na tome da postignu maksimum gruva sa minimumom udaraca. Phillips i duvači i ovde savršeno komuniciraju sa pijanistom, Williamom Menefieldom koji i sam demonstrira talenat da svira disciplinovano a razigrano u isto vreme. Odlazak u blagi latin-gruv u kompoziciji Corcovado i iz njega izvlači vatreniju izvedbu a kada pređe na Fender Rhodes u drugoj polovini albuma, ovo su neki od najtoplijih zvukova na ploči.

No, topline nikako ne manjka. Hymn (For Trayvon), posvećena ubijenom Trayvonu Martinu je tipično dostojanstven, svečan lament koji u sebi ima nimalo prikrivenu radost. Phillips prirodno crpi inspiraciju iz tradicije soul i blues muzike da spoji najtužnije sa optimističnim i ovo je vrlo dobra demonstracija „crne muzike“ bez obzira na sve te gudačke instrumente koji se čuju u miksu.

Generalni zvuk na No More Apologies je svakako izrazito prijatan sa veoma čistom produkcijom i aranžmanima koji u sebi imaju dosta nostalgičnih, filmskih kvaliteta. I sam Phillips svira neskriveno romantično, pa ovo zaista jeste muzika koju će, bez mnogo hroptanja, moći da sluša i publika koja voli „stari džez“ ma šta to za nju zaista značilo. Opet, Phillipsov ton je takođe veoma topao, sa dopuštanjem da se čuju i njegov dah, ali i kliktanja ventila u miksu, dajući muzici što je naglašeno „lepa“ tu potrebnu dimenziju naturalizma koja je sprečava da odleti u smeru hladne, odbojno savršene studijske skulpture. Bez obzira na svu, dakle, lepotu, romantičnost i nostalgičnost ovog albuma, on ima potrebnu dozu vatre i „realističnosti“ pa je time meni bio veoma prijatan. Nadam se da će i vama:

https://damaniphillips.bandcamp.com/album/no-more-apologies-openmind-records-2021
 

Meho Krljic:
Nije bilo puno dileme oko toga koji će album krasiti današnji džez slot u mom srcu. Izvrsni čikaški izdavač International Anthem je izbacio treći studijski rad sjajnih Irreversible Entanglements naslovljen Open the Gates i kako me je ovaj bend pre nekoliko godina i upoznao sa radom ove etikete, tako sam i ja ovu ploču što se kaže pošmrkao bez mnogo oklevanja. A da se razumemo, ima se tu šta za pošmrkati, pričamo o duploj ploči i skoro osamdeset minuta prilično apstraktnog, ritualističkog avangardnog džeza u kome se gruv i improvizacija susreću sa afrofuturističkim pesničkim recitacijama.

Irreversible Entanglements su zapravo prilično mlad bend, osnovan pre svega šest godina i to nakon koncerta organizovanog da bi se protestovalo protiv policijske brutalnosti. Članovi dolaze iz Filadelfije, Vašington DC-ja i Njujorka, i inicijalni impuls koji ih je okupio bila je upravo ideja o tome da se spoje improvizovani, slobodni džez i revolucionarna, lična a opet ujedinjujuća poezija Camae Ayewe aka Moor Mother. Ova filadelfijska muzičarka i poetesa ima popriličan opus radova (pogledajte njenu Bandcamp stranicu) koji su impresivni na veoma uzbudljive načine. Ayewa nije samo pesnikinja koja izgovara stihove već posvećeni istraživač zvuka (i ljubitelj kvantne fizike) i različitih muzičkih formi koje niču iz crne tradicije, pa su njeni albumi često vrlo avangardne (pa i, usudiću se da kažem, zabavne) interpretacije postojećih idioma elektronske i druge „crne“ muzike.

U Irreversible Entanglements Ayewa služi prevashodno kao sidrište, konkretni, diskurzivni centar gravitacije oko kog se orijentiše slobodna, intenzivna a opet na sve strane raspršena svirka. Njeni stihovi, izgovoreni sa propovedničkim ubeđenjem i energijom, su evokativne slike koje slušaoca vode od bukvalno centra atoma i kvantnih stanja do svemira i natrag, kačeći usput lične emocije, refleksije na ono što se događa pojedincu, kolektivu i, jelte, rasi. Već prva kompozicija na novom albumu, naslovna, Open the Gates, je znak za ustajanje i optimistički, mada obavezujući poziv na ples. U ovom dvoipominutnom introu muzika ima naglašeno plesni, vrlo afrički gruv, sa prijatnim, hipnotičkim duvačima i pointilističkim udaraljkama dok Ayewe autoritativno podseća da je „vreme za energiju“.

Open the Gates, album, nije, da odmah bude jasno, postavljen na ideji da energijom treba porušiti publiku i spržiti joj sinapse intenzitetom zvuka kako bi ona mogla da ostvari nove, kosmičke uvide u postojanje, ljudsko stanje, političke i rasne realnosti itd. Ovo je, opet ću naglasiti, album sa naglašenije „afričkim“ senzibilitetom, zasnovan na konceptu gruva, ritmova i jednostavnih tema koje se dugačkim ponavljanjima pretvaraju u mantrična jezgra oko kojih duvački instrumenti, elektronika i stihovi lete u ekscentričnim orbitama a slušalac se ljulja – možda i ne primećujući da prati ritam – i slobodno bira koju će od linija „naracije“ u kom trenutku pratiti. Recimo, druga kompozicija, keys to Creation, služi gotovo kao tutorijal za ovaj pristup, sa bubnjem i kontrabasom koji voze taj sinkopirani a opet sasvim prirodni, vrlo igrivi glavni „iskaz“ kompozicije, preko kojih Ayewa svira jednostavnu, umirujuću harmoniju na sintisajzeru i šapuće stihove o, jelte, kreaciji i crnim svecima, a duvački instrumenti improvizuju optimistične sanjive linije što odjekuju u beskrajnom prostoru. Pa tako skoro četrnaest minuta.

Open the Gates, dakle, nije album nakome postoje hedovi i solaže, štaviše nije ni album na kome duvački instrumenti nose teme kompozicija. Ovde su teme – ako apstrahujemo očigledno, to da su prevashodno sadržane u rečima – zapravo ono što sviraju bubnjevi i kontrabas. Ovo su ponavljajuće fraze i glavni identitetski elementi svake od kompozicija i ovo jeste u skladu sa crnom tradicijom, sve od Afrike preko fanka pa do džeza koji će šezdesetih preuzimati ideju o moći što dolazi kroz repeticiju ritmičkih fraza i oslobađanju drugih instrumenata da se bave istraživanjima harmonija i melodija izvan standardne forme razvoja teme i soliranja.

Ova kompozicija ima i promenu teme, brzine i atmosfere u osmom minutu, zasnovanu na sintisajzerskom brejkdaunu i iza njega dolazi sjajan solo na saksofonu Keira Neuringera, iako stihovi i elektronski šumovi ne prestaju.

Ovo, dakako, znači da za razliku od uobičajene džez-postavke – čak i u većini avangarde – duvači ovde nemaju prioritet u odnosu na ostale elemente muzike. Stihovi i elektronski zvukovi, često atonalni i usmereni pre svega na teksturalne doprinose su u istoj ravni sa duvačima koji često, kao u drugoj polovini ove kompozicije, sviraju paralelno, ulazeći u dijaloge ili se razdvajajući i polazeći svako svojim putem.

Razumem, naravno, ako slušaocu ovaj pristup bude malo dezorijentišući. Irreversible Entanglements na ovom albumu, još više nego na prethodnim, napušta koncepciju aranžiranja i komponovanja u kojoj pesme mogu da ili treba da imaju jasne „linearne“ naracije, u kojima će se postaviti nekakva tema pa kroz njen razvoj doći do kulminacije, prirodnih celina i prelaza između tih celina. Umesto toga, ponovo, ovde imamo prevashodno gruv, ritam, jednostavne bas-rifove i muzičare koji preko njih sviraju slobodno, istraživački i nesputano, bez stvarnih krešenda i sa zajedničkim razumevanjem kada se može napustiti ritmički diktat zarad još slobodnijih formi.

Osmominutna Lágrimas Del Mar govori o močvarama južne Flroide, srebru i zlatu i hlebu svagdašnjem, te dobrim vestima, ponovo preko vrlo zaraznog ritma koji bubnjar Tcheser Holmes i kontrabasista Luke Stewart voze uspevajući da u kompulzivno ponavljanje udenu ogromnu količinu sitnih varijacija i mutacija, istražujući mikroskopski element zvuka sa svih strana. I ovde duvači soliraju zajedno, a Moor Mother dramatično recituje i tapše preko svih njih.

Do kraja albuma dobijamo i jasnije naklone „klasičnom“ free jazzu, recimo Storm Came Twice koja ima neprebrojivi, slobodni ritam i gde razulareni saksofon dobija lep kontrateg u nešto uzdržanijoj ali ne manje intenzivnoj svirci trubača Aquilesa Navarroa. Dvadesetominutna Water Meditation je, kako joj i ime sugeriše, izrazito meditativna, sa Navarrovom trubom koja otvara kompoziciju nežnim resitalom i udaraljkama što ga organski slede dok Ayewa ne uđe sa molbom da je zalivaju „ljubavlju i revolucijom“. Avangardnost ovog komada je u tome da  u njemu elektronski instrumenti i efekti imaju centralnu ulogu veliki deo vremena i da će proći polovina njegovog dugačkog trajanja pre nego što se bend skrasi u ritmu mada čak i onda bubnjar i kontrabasista još nekoliko minuta traže „stvarni“ gruv ove kompozicije.

Slično je i sa desetominutnom Six Sounds koja je ponovo urađena u maniru sličnom free jazzu iz šezdesetih sa slobodnim zajedničkim  istraživanjem ritma, harmonija i meldoija od strane čitavog sastava i pronalaženjem gruva tek u drugoj polovini. Finalna The Port Remembers je izvrsno postavljena na gudačkoj temi na kontrabasu, prigušenoj, udaljenoj trubi, napuklom tonu saksofona i vrlo mekanom Holmesovom sviranju bubnjeva a da opet pričamo o velikom broju udaraca i zapravo dinamičnom radu celog benda. Ova pesma uspeva da kreira atmosferu intime i topline idealnu za spuštanje slušaoca iz zaista kosmičkih visina u koje se vinuo slušajući ostatak materijala.

Irreversible Entanglements, priznajmo, ne prave muziku za svakoga. Njihov džez ne samo da je lišen „pravih“ tema, ne samo da je aranžmanski zaravnjen tako da svi instrumenti, uključujući reči, imaju isti prioritet, ne samo da je energetski ekonomičan i programski beži od toga da slušaocu da uobičajene „tenzija-razrešenje“ forme koje tako dobro služe free improv muzičare već decenijama, nego je i njegovo povezivanje sa poezijom koja je istovremeno hermetična ali i intenzivno direktna, sa slikama koje su istovremeno estetske ali i političke možda najproblematičniji element za publiku koja od džeza očekuje manje direktan, apstraktniji pristup. No, Irreversible Entanglements iz albuma u album ovu formulu rafiniraju do mere da je Open the Gates više prostor mogućnosti a manje kolekcija muzičkih komada, poziv vašem telu da se kreće a vašem duhu da luta bez stega i međa i kao takav jedan je od najintenzivnijih džez albuma što sam ga čuo ove godine a da se u njemu ne da namirisati ni kapljica isforsiranog znoja. Pa probajte:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/open-the-gates
 

Meho Krljic:
Pošto hladno vreme neumitno stiže, sasvim je prirodno da čovek nedeljom želi da se razmrda uz malo kinetičkog, energičnog džeza. Ili roka? Ili… slobodne improvizacije? Metala? Nije sigurno šta njemački trio Malstrom zaista svira, rekli bi u nekoj komisiji, ali znam da prepoznam perverziju kad je čujem.

Malstrom su izdali svoj peti (a četvrti studijski) album pre neki dan i dali mu ime Klaus-Dieter, kao da nas izazivaju da nagađamo ko je uopšte Klaus Dieter i u kojem su odnosu naslovi kompozicija poput „Klaus Dieter ist verwirrt“ (Klaus Dieter je zbunjen) ili „Klaus Dieter geht baden“ (Klaus Dieter ide na kupanje) sa divnom, anarhičnom muzikom koja se čuje na ovoj uzbudljivoj, sjajno snimljenoj ploči. Nagađanje je jalov posao, svakako, jer je ovo sasvim apstraktna muzika koja uprkos svojoj jasnoj vezi sa postmodernim eksperimentalnim free-improv zvukom, zaprav nema u sebi skoro ni malo referencijalnosti i citiranja koje ljudi povezuju sa ovim pristupom. Štaviše, tekst kojim se ovaj album približava slušaocu na Bandcamp stranici benda naglašava da Malstrom nisu ni čist jazz, ni progresivni rok, ni metal ni eksperimentalna improvizacija već melanž svih ovih filozofija u kome se ne mogu naći jasni šavovi i razdelnice koje bi pomogle da shvatimo koji je element muzike došao iz kog smera, te da su Malstrom u tom smislu prilično originalan i autentičan fenomen, ali nepotpisani autor onda kao da ne može da izdrži pa kaže da bend liči na klasične njujorške downtown radove, odlazeći toliko daleko da ustvrdi da saksofonista Florian Walter podseća na Johna Zorna, Gitarista Axel Zajac na Marca Ribota a bubnjar Jo Beyer na Jima Blacka.

No, ovo nije, sem na nekom meta nivou, baš mnogo tačno. Malstrom svakako isijavaju istu urnebesnu, nemirnu energiju i demonstriraju isti gotovo natprirodni autoritet u svirci koja u mikrosekundama preskače kilometarske razdaljine između ne pukih fraza već čitavih muzičkih žanrova, kao da je to najlakša stvar na svetu, ali individualno ovi ljudi ne podsećaju na ove velike uzore.

Uzmimo saksofonistu Floriana Waltera, koji na Zorna podseća uglavnom time da nosi naočari i ima tršavu, razbarušenu kosu, emitujući sličnu simpatično nerdovsku personu kao što ju je imao Zorn početkom osamdesetih. No, Walter je rođen 1987. godine i mada sam sasvim siguran da je klanjao na oltaru Johna Zorna kao i svi mi – uostalom, jedan od njegovih instrumenata je i alt-saksofon – već po tonu a i po stilu Florian uopšte ne podseća na Zorna. Ovaj momak, vrlo aktivan na njemačkoj ali i japanskoj free jazz/ free improv sceni, studirao je džez saksofon, kompoziciju i istoriju u Esenu i poslednju dekadu svira sa mnogo postava, u mnogo relativno neobičnih setinga (pominju se tu koncerti u „kioscima“), a 2019. godine je dobio Westfalia Jazz nagradu kojom je eksplicitno priznato koliko je dobrog on doneo džez saksofonu kroz svoju karijeru.

Tonalno, Walter, za razliku od Zorna koga intuitivno vezujemo za više registre, preduvavanje, alikvotne tonove itd, voli dublji zvuk i mada se sgirno može govoriti o istoj, jako kinetičkoj, brzoj svirci, kod Waltera je spajanje ekstrema nešto prirodnije i tečnije, bez intenzivno naglašene dekonstruktivne ambicije koju barem ja vezujem za klasične Zornove improv radove*
*naravno, Zorn u drugim formama ima drugačiji zvuk, ali pričamo o jednom za ovu priliku relevantnom facetu ovog velikog muzičara

Slično, fenomenalno bradati gitarista Axel Zajac, iako je formalno studirao džez-gitaru u Osnabrücku i ima ikonoklastički, multižanrovski pristup svirci, teško da može da se opiše kao akolit Marca Ribota sem u najširem smislu da sve što čujemo danas u ovoj muzici u sasvim solidnoj meri može da se trasira unatrag do Ribota i njegovih utemeljujućih radova iz osamdesetih. Zajac svira između ostalog i osmožičanu gitaru i, ponovo, njegov zvuk je ovde autentičan, sa dubljim tonovima, nižim štimom i više „metal“ elemenata u radu nego što biste vezivali za klasičan downtown izraz. Jo Beyer je sjajni tridesetogodišnjak koji je prvo svirao klavir pa prešao na bubnjeve na studijama u Osnabrücku i kasnije na Kraljevskoj akademiji za muziku Arhus u Danskoj i njegova svirka je, pa, recimo MNOGO „matematičkija“ od klasičnog downtown rada. Beyer inače predvodi sopstveni kvartet, JO, a Malstrom mu je, koliko shvatam drugi po važnosti bend, kreiran kao prevashodno Zajacov projekat. No, fenomenalna sinergija tri još uvek mlada a iskusna i učena muzičara daje na novom albumu izuzetno dinamičan i zabavan program.

Kad kažem „matematičkije“ prevashodno mislim da Malstrom bez obzira na sva izletanja u freakout ludovanja koja prizivaju klasičan free improv, svaku od kompozicija započinju sa jasnom srži, jelte, kompozicije, odnosno sa zadatom temom, harmonijom, metrikom. Ovo jeste ne bez razloga povezivano i sa progresivnim rokom u nekim napisima, jer Malstrom vole taj ambiciozni, pa i pomalo (ali pozitivno!) razmetljivi pristup komponovanju gde su pesme zasnovane na jako komplikovanom, intenzivno sinkopiranom ritmu koji jeste prebrojiv ali vam se mozak veže u zajebane čvorove kada pokušate da mu objasnite da uz ovo zapravo može da se zaigra.

Možda sam ja samo nepovratno izvitoperen decenijama slušanja avangardne i eksperimentalne muzike, tek, gruv koji Malstrom voze na Klaus-Dieter je uvek prepoznatljiv, kinetičan, inspirativan i zabavan. Bez obzira na sva bacanja sinkopiranih ritmičkih mamaca levo i desno, bez obzira na Zajacove zvučne diverzije u kojima niste sigurni koliko instrumenata sa žicama zapravo čujete u istom trenutku, bez obzira na Waltera čiji saksofon beži po celom studiju kao zec na amfetaminima, gotovo svaka kompozicija ima zdrav, poletan centar ritma i harmonije na kome se dalje grade različite diverzije i perverzije. Podvlačim ovo „zdrav“ jer Malstrom ne sviraju nekakav mračan, cerebralni eksperimentalni džez već muziku koja pršti od energije  i dobrog raspoloženja a da je prikazana muzičarska pirotehnika i munjeviti prelasci između perspektiva uvek drže na bezbednoj distanci od prostog opuštenog džemovanja ili nekakve plitke, „humorističke“ muzike. Hoću reći, ritmičko-harmonski lupovi koje Malstrom provlače gotovo bez napora (slušajte početak sa Flerminger ili, ako hoćete, impresivno finale sa Smurfbrett*) čoveka na trenutak zavaraju da pomisli kako je ovu muziku tako lako svirati kao da su se tri ortaka skupila u studiju, svako dohvatio svoj instrument i zasvirao kako mu je u tom trenutku došlo pa se slučajno srećno potrefilo da sve to zajedno dobro zvuči.
*koja je, pogodili ste, igra reči sa terminom surfbrett koji se u nemačkom koristi za dasku za jahanje na talasima, uz, naravno,  dodatnu napomenu da sam prošlog Četvrtka obavešten da na nemačkom govornom području Štrumpfove zovu Schlumpfe…

Ali istina je očigledno brutalno komplikovanija i kad samo malo bolje poslušate čujete koliko je tu znoja i krvce proliveno da muzika Malstroma dobije tu poletnu lakoću i zabavnost. Ovo su komplikovane, dugačke linije svirane ogromnom brzinom sa muzičarima koji demonstriraju ne samo perfektnu tehniku već i jaku disciplinu neophodnu da kompozicije sa ovoliko nota i udaraca, svirane uživo, budu ovaploćene u kompozicijama koje uprkos toj količini i gustini zvuka deluju tečno, prirodno i prijateljski.

Najbolji element Malstroma je ta pozitivna, anarhična energičnost koju postižu muzičari što su transcendirali puku „tehniku“ i shvataju da je virtuoznost samo korak na putu do smislenosti muzike. Otud ove moćne, kompleksne zvučne skulpture ne deluju pretenciozno niti namešteno ozbiljno već kao razbarušeni, eksperimentalni komadi koji uspevaju da prenesu radost otkrića i uzbuđenje istraživanja, zajedno sa moćnim, autoritativnim muziciranjem koje je, očigledno, proizvod stotina sati provedenih u zajedničkom vežbanju i komponovanju.

Klaus-Dieter je otud jako gusta, nabijena, ali laka i zabavna ploča koja se presluša prilično brzo i, ako ste, recimo, zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi, zahvaljivaćete se proviđenju što je ovaj album, kratak kakav jeste, veliko zadovoljstvo, pa i uzbuđenje, posle poslednje pesme samo lakim potezom prsta početi iz početka. Prepoznavanje pravilnosti koje izranjaju iz nečeg što na prvi pogled deluje kao haos, razumevanje dubljih struktura koje nose na sebi prštave, razigrane kompozicije, sve su ovo nagrade koje stižu sa ponovljenim slušanjima, a u ponovnim prolascima kroz album možete i birati različite putanje.

Recimo, možete se usredsrediti na Zajacovo sviranje, fantastično bogat a kontrolisan zvuk koji njegove gitare i pedale proizvode, ali i perfektno balansiranje između sviranja pratnje, tema i solaža. Ili možete pratiti Waltera i skokovite a opet prirodne prelaze između pozadine i prvog plana, shvatajući da saksofon čujete na mestima gde biste se zakleli da on ne može da bude i da je tu do malopre bio neki drugi instrument – možda i neki koji uopšte nije u postavi i samo vam se priviđao. Jednako je legitimno pratiti i Beyera čija svirka je prepuna udaraca, odgovora na udarce i komentara na te odgovore, pa onda i hiperbrzog komuniciranja sa druga dva člana trija, a da je, kako rekosmo, on praktično uvek u gruvu, praktično uvek u ritmu koji čvrsto nosi kompozicije i bezbedno sprovodi slušaoca do kraja.

Malstrom su iznenađujuće prirodni s obzirom koliko proširenih tehnika i efekata koriste na svojim instrumentima, postižući tu idealnu formu u kojoj slušalac sve što čuje intuitivno prepoznaje kao muziku bez obzira što bi, analizirani individualno, mnogi zvuci na ovom albumu zvučali kao čist šum. Dobrim delom je za to zaslužna i produkcija, jedan perfektan rad koji je odradio Steffen Lütke u studiju Fattoria Musica Osnabrück. Lütkeov miks i mastering su glasni, snažni, sa jasnim naporom da se muzici podari težina i intenzivnost, ali on je odmeren i pazi da se ne izgubi prostornost i spontana energija koju trio isijava.

Sve u svemu, pričamo o albumu koji je milina slušati, Nedeljom i bilo kojim drugim danom, o avangardi koja se ne pravi umudrenom i nedostižnom za običnog slušaoca, dajući nam poštenu, znojavu energiju i zabavu, ali i koja ne žrtvuje kompleksne muzičke teze i kompozitorske strategije na oltaru lake pučke zanimacije. Malstrom su sada i na turneji po Njemačkoj pa se nadam da će sva publika koja ovo gleda biti uredno cijepljena i na druge načine zaštićena, a mi ostali možemo da uživamo uz ovaj odlični album.

https://malstrom-music.bandcamp.com/album/klaus-dieter

Meho Krljic:
Pored svih svojih loših strana, 2021. godina je bila i dobra godina makar u tome da, evo, tri godine posle njegove smrti i velikog gubitka za džez muziku uopšte, ja i dalje kupujem nove albume Cecila Taylora. Naravno, u pitanju su uglavnom neobjavljeni koncertni snimci, ali kod Taylora je živa svirka svakako bila ono što je muzici davalo konačnu formu pa tako činjenica da poljska Fundacja Słuchaj iskopava fantastične stare koncerte ovog velikog pijaniste rezonira sa mojim životnim stavom da nikada ne možemo imati previše Taylorove muzike na raspolaganju.

Proletos sam pisao o albumu koji je Taylor snimio uživo u Finskoj, krajem devedesetih i u pitanju je fantastičan album koji treba da čujete ako već niste. Sada nam je isti izdavač priuštio snimak sa nastupa u Poljskoj na festivalu Jazz Jamboree, a koji se odigrao u Kongresnoj dvorani varšavske Palate kulture i nauke (Palac Kultury i Nauki, molimlepo). Album Cecil Taylor: Music From Two Continents snimljen je 26. Oktobra 1984. godine, i predstavlja drugi Taylorov dolazak u Poljsku u kojoj se prethodno 1968. godine u dvorani Varšavske filharmonije publici predstavio držeći solo pijanistički nastup. Ovog puta, pak, stigao je sa tako jakom ekipom da pretpostavljam da publika koja je prisustvovala Jazz Jamboree festivalu i dan-danas prepričava ovu svirku.

Taylorovi poznavaoci već po naslovu i datumu mogu i da pogode o kakvoj se ekipi radi i da blago zažmure i zajecaju od slasti. Naime, bukvalno dva dana ranije, 24. Oktobra 1984. godine Taylor je sa orkestrom koji je nazvao Orchestra of Two Continents završio trodnevno studijsko snimanje materijala koji će naredne godine objaviti ugledni italijanski izdavač avangardnog džeza, Soul Note, a pod nazivom Winged Serpent (Sliding Quadrants). Radi se o 45 minuta uraganske paljbe i ekstremno guste, zahtevne muzike a koju je Taylor napisao i snimio sa američko-evropskom reprezentacijom takvih asova da Poljaci treba da zapale sveću barem srednje veličine nekom nama danas nepoznatom službeniku ondašnjeg Ministarstva kulture koji je odrešio kesu i doveo ceo orkestar u Varšavu da, sveže zagrejan od studija na publiku pusti svu urnebesnu energiju i intenzitet zvuka.

Pišući i ranije o Tayloru, čini mi se da sam mnogo puta napomenuo da je njegova muzika često bivala neshvaćena, što nije TOLIKO neobično imajući u vidu koliko je Taylor svirao glasno, brzo, nemilosrdno bučno i često bez ikakvih, reklo bi se, obzira prema harmoniji, džezerskoj ili bilo kakvoj drugoj. Neki su smatrali da je u pitanju praktično dadaistički pristup, da je Taylor išao na to da publiku razobliči kao gomilu pretencioznih glupana koji će plaćati da slušaju nešto nepodnošljivo samo zato što ga ne razumeju. Već smo rekli da je ovo besmislica, ali vredi da se ponovi da je u pitanju čovek koji je svoj rad shvatao smrtno ozbiljno, bez obzira što je u njemu moglo da se nađe i dosta duha pa i humora.

Drugi su bili nešto darežljiviji, priznajući Tayloru iskren pristup muzici ali smatrajući da je ona isuviše hermetična, mračna, bučna… Ugledni britanski kritičar (i pijanista) Leonard Feather je navodno primetio da bi iste rezultate postigao bilo ko naoružan pneumatskim čekićem, Miles Davis je, kažu jednom izašao sa Taylorovog nastupa, a često se citira i Branford Marsalis koji je na Taylorovo ukazivanje da se muzičari pripremaju za nastupe, pa da bi i publika trebalo da se za njih priprema reagovao sa „That’s total self-indulgent bullshit.“

Da se razumemo, sve je to fer – Taylorovi nastupi, solo ili sa drugim muzičarima, jesu bili naporni performansi, često se sastojeći od neprekidne lavine buke u trajanju od sat vremena, bez prepoznatljivih tema, solaža, vidne komunikacije sa publikom ili između samih muzičara, i s obzirom na brzinu kojom je sve to izvođeno, ne možemo osuđivati ljude kojima je jedini način da isprocesuju to čemu su prisustvovali bio da zaključe da je u pitanju jedna velika šala ili prosto, muzika iz samog pakla. No, bilo je i sasvim oprečnih reakcija, često se navodi da je poslednji simpatični predsednik SAD, Jimmy Carter, posle Taylorovog nastupa na džez festivalu održanom u dvorištu Bele kuće 1978. godine oduševljeno pojurio da se rukuje sa pijanistom i ispitivao ga da li je Vladimir Horovitz čuo njegovi svirku, čudeći se i pitajući gde je naučio da tako svira.

Ovo sve naglašavam jer je Music From Two Continents jedan od retkih albuma za koje mogu da kažem da se na njima eksplicitno čuje da je ovo muzika dobrog raspoloženja, pozitivnog pogleda na svet, radosne ekstaze. Za razliku od nekih klasičnih radova, poput mog omiljenog Dark to Themselves koji je pomalo kao da ste upali u tornado napunjen žiletima, Music From Two Continents jeste glasan, naporan i na prvi pogled neproziran zid buke, ali energija koju Taylor i ekipa emituju u sebi nedvosmisleno ima opipljivu radost i optimizam.

A ekipa je, rekosmo, prvorazredna. Taylor je iz SAD sa sobom doveo takve razbijače kao što su Jimmy Lyons na altu, Frank Wright Jr. i John Tchicai na tenorima, Karen Borca na fagotu, William Parker na kontrabasu i Andre Martinez na bubnjevima.* Sa evropske strane, dobili smo veoma jaka imena, (doduše, bez Nizozemaca ili Britanaca): Nemci Conrad Bauer i Gunter Hampel na trombonu i bas-klarinetu,** a na trubama Italijan Enrico Rava i Poljak Tomasz Stańko.
*na Bandcampu je Karen potpisana kao Karen Lyons i mada su njih dvoje bili u braku, nisam siguran je li ona zaista uzela Jimmyjevo prezime. Takođe, Andre Martinez je potpisan kao Henry Martinez i nisam siguran zašto s obzirom da je Andre sa Taylorom svirao od početka osamdesetih pa sledećih dvadeset godina, od čega čitavu deceniju kao njegov „stalni“ bubnjar, i ovu je poziciju i delio sa Rashidom Bakrom na albumu Winged Serpent koji je, rekosmo, bukvalno snimljen dva dana ranije. Moguće da mu je srednje ime bilo Henry i da se neko u Fundacji Słuchaj zbunio???
**Hampel je bio i vibrafonista i potpisan je kao da je na nastupu svirao i vibrafon ali na samom albumu Winged Serpent on ne svira vibrafon, a ako ga na nastupu i svira, to se ne čuje od silne buke koju diže ostatak orkestra. Takođe, njegovo ime je napisano sa umlautom, kao Günter što ima smisla jer je Hampel poreklom sa juga Nemačke gde se ovo ime uglavnom tako piše, ali je, koliko sam ja svestan, on uvek koristio verziju Gunter, kako je češće na severu zemlje.

Na Bandcampu je snimak koncerta podeljen u tri dela, ali izdavač naglašava da se radi o jednom neprekinutom muzičkom komadu koji je samo iz tehničkih razloga morao da bude razdeljen. Pričamo, dakle, o 62 minuta udaračkog free jazza u kome ne samo da nema stajanja već gotovo sve vreme svi muzičari sviraju u isto vreme i iz sve snage. Legitimno je da se neiniciran slušalac malko i uplaši kada sve to pročita, ali Music From Two Continents nije TOLIKO težak album za slušanje.

Naravno, pričamo o muzici koja je veoma zgusnuta, gde se muzičari bukvalno bore da se čuju jedni sa drugima, koja je svirana neumoljivim tempom i gde nema mnogo mesta za premišljanja i kontemplacije. Lider nameće brutalnu brzinu već od samog početka i mada je u prvom stavu – prvih dvanaestak minuta nastupa – njegova svirka srazmerno uzdržana i Taylor uglavnom akordima podvlači rad ostatka orkestra, ritam sekcija Parker-Martinez ne popušta ni jednog momenta, vozeći brzo i bez kočenja.

No, glavni utisak koji sam imao slušajući ovo je koliko tu ima klasičnog bebop gruva. Moji prvi susreti sa Taylorovom muzikom bili su na snimcima gde su bubnjeve svirali Marc Edwards, Andrew Cyrille, Sunny Murray i slični svirepi avangardisti koje šezdesetih i sedamdesetih niste ni pištoljem mogli da naterate da sviraju „normalan“ ritam, a što je bilo, uostalom, u skladu sa Tayolorovim vrlo perkusionističkim radom na klaviru. No, Martinez i Parker, i pored sve poliritmije koja je ovde prisutna, drže jedan vrlo prijatan, brz, agresivan ali prijatan gruv koji nije predaleko udaljen od hardbop stila, a što uz Taylorovo u početku uzdržanije sviranje, muzici zaista daje jednu pitomiju formu.

Naravno, duvači su od samog početka razulareni i kada posle dvanaestak minuta i sam Taylor krene da zasipa stotinama nota, u svom tipičnom stilu gde se pedalom tonovi priguše a prsti ispaljuju rafale atonalnih zvukova, nastup dostiže očekivanu temperaturu. Veliki deo ove svirke zaista zvuči kao da se ceo orkestar bori protiv pijaniste, sa reskim vriscima truba i uzvitlanim saksofonima koji navaljuju sa oba krila dok Taylor kao nekakva usijana lokomotiva gazi po sredini terena i razgrće masu ulevo i udesno.

Rekoh već da ovde teško da ćete čuti teme ili solaže – muzika je i previše brza i previše glasna da bi muzičari imali priliku za bilo šta od ova dva. Kolektivna improvizacija koju ovaj orkestar izvodi je zato velikim delom zasnovana na intuiciji a okrenuta ka teksturi i volumenu. Umesto ekstatičnog free jazza koji su proslavile njujorške kolege, koji je bio bučan ali imao jasnu sponu sa tradicionalnom estetikom džeza, Taylorov orkestar proizvodi mnogo apstraktniji zvuk u kome se samo retko čuje po koja fraza što harmonski podseti na bluz. Sam Taylor, čak i kad se ponovo povuče u pozadinu, više uglavnom ne svira u klasičnim zapadnim harmonijama i pregršti nota koje brzo okreće u krug harmonski i dinamički više podsećaju na indonežanski gamelan.

Ali opet – svi svinguju. Taylorova muzika nikada nije zaista napuštala džez, samo ga je smelo rastezala do pucanja pa tako i ovaj koncert nikada ne prelazi u potpunu apstrakciju. Taylor to naprosto ne bi dopustio, njegova muzika je, uostalom, uvek bila jako fizička, jako izražajna, bez obzira što nije koristila uobičajenu frazeologiju džeza, pa je Music From Two Continents ne samo borba svih muzičara na bini da se čuju već i kolektivni rad da zvuk koji se tako proizvodi bude vredan da se čuje.

Otud nastup ima i svoju dinamiku i ovo nije zaista sat vremena neumoljive buke. Pred kraj svirke ćemo čuti i nekoliko skoro klasičnih solaža, dakle, ne samo dovikivanje vriscima sa različitih krajeva pozornice, a jedan od najupečatljivijih elemenata ovog nastupa i Taylorovog rada iz ovog perioda je svakako korišćenje glasova.

Nema ovde „pevanja“ u klasičnom smislu, niti recitovanja, ali ima vokalizacija, spontano izmišljenih reči i jedne na ivici apsurda direktne komunikacije između muzičara koji jedni na druge urlaju na bini a onda isto tako urlaju i prema publici. I sad zamislite kako je to kad ekipa od jedanaestoro muzičara krene da se dere u isto vreme, sa Karen Borcom koja ima verovatno najupečatljiviji, najprodorniji glas. Zamislite da ste 1984. godine sedeli u publici u Varšavi i ovo gledali i slušali.

Da bude jasno, korišćenje glasova i „reči“ na ovom nastupu nije ni proklamacija ikakve ideje, ni konkretna poezija, pa ni samo teatar, već tek podsećanje da muzika, ma koliko apstraktna bila, ne postoji bez ljudi koji će je praviti i koji će je slušati. Da su instrumenti, notacija i teorija ipak samo nadgradnja nečeg primalnog i urođenog svakoj osobi. I ako je Taylorova opaska da se, poput muzičara, i publika mora pripremati za nastupe, tačna, varšavska publika se izuzetno pripremila jer je aplauz koji orkestar dobija na kraju koncerta toliko snažan i oduševljen da je jasno da su Poljaci potpuno razumeli sve što se ovde čulo.

https://sluchaj.bandcamp.com/album/music-from-two-continents

(Mala napomena: album zvanično izlazi tek u Utorak, 30. Novembra i pretpostavljam da će onda i ceo materijal biti dostupan da se besplatno sluša na Bandcampu. Ja sam, naravno, album uredno kupio čim se pojavio i dobio pristup kompletnoj minutaži istog momenta, pa ako vam se dopada ova prva pesma koja se može čuti na Bandcampu pre izlaska albuma, slobodno tresnite odmah pare – nećete se razočarati.)
 

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version