7. SUŠA NAŠA NASUŠNAOvo je jedna zaokružena priča. Ima uvod u svet, sve sa prilično slikovitim opisom tog sveta, zaplet (odbijanje junaka da učini kako se od njega traži iz neke nejasne ideje koja se, lagano kroz priču, razotkriva) i rasplet, te jasan i nedvosmislen kraj. Mnogim pričama, pogotovo kod početnika (ne kažem da je autorka početnica) nedostaje ovaj kvalitet (zaokruženost celine), te mi se čini da početnici prvo sebi treba da postave ovaj uslov kada uče da pišu - napisati celovitu priču koja sadrži sve elemente kratke priče, sa jasnom tačkom na kraju. To je okej u ovoj priči, dobra osnova za dalje.
Najviše me je dojmio početak. Iako prepun prideva, ostavlja efektan utisak i jednim potezom pera slika em korporativni i zagađeni svet, em tip religije, koja se, oko korporacije i eksploatatorskog sistema, očito, razvila. Dobro korišćenje reči "hram", ona daje ton celoj priči i usmerava čitaoca na dalja događanja (takozvani
hint):
Crvenkastosivo obzorje presecali su dimnjaci pogona. Iza njih, hram
Korporacije od metala i stakla odolevao je nasrtajima razgoropađenog Sunca.
Sad, uobičajeno je da rečenica počne subjektom, a ne objektom, zar ne?
Dimnjaci pogona presecali su crvenkasto-sivo obzorje (kombinacije boja pišu se sa crticom).
Mudro je osmišljena ta slika hrama od dimnjaka korporacije. Efektno i uverljivo. Tu, negde, lepo se čita i očito zagađenje i sumorna atmosfera, kroz nezdravu boja neba i jakog sunca. Baš efektan uvod, uvlači u priču, postavlja očekivanja i mami na čitanje. Tako treba.
Mudar je i način na koji je autorka odabrala da oslika nedostatak vode. Primetiti da nam to nije
rekla, nije
prepričala, već nam je ispripovedala kroz opis hrane.
No, tu se negde, otprilike, pripovedanje završava i počinje prepričavanje i to kroz, začudno, dijalog, između junaka i njegovog poslodavca. Naime, dijalog nije mnogo spontan i vidi se napor da autorka objasni što više od priče i zapleta kroz dijalog. To, inače, rade i junaci u, pogotovo, američkim sitkomima: pričaju sa publikom i objašnjavaju publici (pa još i ponavljaju i potcrtavaju poente i gegove naknadnim pojašnjenjem za one sa jeftinijim ulaznicama), a ne sa sagovornikom u seriji. To je mehanizam koji nesvesno primamo iz takvih serija i filmova, a ne valja. Daću primer:
„Ma šta mi napriča! Tvoje zanimanje?“ odbrusio je Gazda. „Kao
da nisi svestan u kakvoj se situaciji nalazi čovečanstvo.“
„Svestan sam.“
„Vala, ne bih rekao“ Gazda je sklopio šake ispred lica. „Dobro
razmisli, čoveče. Nudim ti priliku da preživiš. U ovo vreme kada se i
braća kolju za bilo kakav posao, ti odbijaš da promeniš struku. Ima
dve godine kako su reke presušile, a mora se pretvorila u jezerca.“
Boldovane rečenice su enciklopedijski primer pojašnjenja događanja publici. Ljudi u realnom životu teško da razgovaraju ovako, a ako i razgovaraju, ne koriste se rečenicama koje zvuče kao vesti kopirane iz tv dnevnika. Ovde bi trebalo odabrati neki drugi metod predstavljanja masakrirane prirode čitaocu. Nikako ovako direktno kroz dijalog junaka jer zvuči izveštačeno i forsirano.
Nije ni čudno što taj dijalog, onda, kulminira ovako:
„Da, da“, uzvratio je odmahnuvši rukom. „U ovim atmosferskim
uslovima putovanja u svemir nisu moguća. Radi se na rekonstrukciji biosfere, voda je u visokom deficitu, moj kadar je višak i...“
„Tako je“, nervozno ga prekinu pretpostavljeni.
Dakle, autorka se toliko upinjala da se objasni čitaocima, pa je zato poslodavcu pričala ono što ovaj već zna, do te mere da ju je i on nervozno prekinuo?
Upecala si se u sopstvenu zamku i to priznala kroz reakciju poslodavca. Lol.
Muči se taj dijalog sa, tu i tamo, okej momentima, poput onog sukoba različitih viđenja sveta. Naime, sučeljavanje različitih viđenja istog stanja stvari u protagonista je dobar metod da čitalac razvije stav o tome šta se dešava u priči, a da mu to nije direktno rečeno/prepričano.
Pronađoh i jednu nelogičnost koja narušava uverljivost osmišljenog postapokaliptičnog sveta:
Ispred zgrade Korporacije uobičajena vreva optakala je grad.
Najglasnije se čuo govor uličnog proroka, koji je sa klupe štedro delio
misli okupljenim sledbenicima. Klicali su mu povremeno prekidajući govor parolama zabranjenim širom Zemljine kugle.
Ptanje za autorku: da li misliš da bi ovaj prorok dugo držao svoj govor, a ljudi uzvikivali parole tako slobodno i neskriveno, i to ispred zgrade korporacije, da je to zabranjeno na celoj planeti? Razumem pokušaj da oslika stanje stvari i činjenica da je religija u klasičnom smislu, izgleda, zabranjena, da je zabranjena vera, da su ljudi potlačeni i mučeni zabranama, ali kada je već tako, onda sigurno nemaš ljudi koji, nekažnjeno i nesputano, slobodno propovedaju i po ulici viču zabranjene parole i misli.
U kratkoj priči svaka reč mora da ima funkciju i da bude deo pažljivo osmišljene celine. Meni je, na primer, zasmetao sledeći deo, koji visi kao slepo crevce pasusa:
Uzvratio je osmeh, ali prorok više
nije gledao u njega.
Zašto je bitno to što prorok više nije gledao u njega? Da li se to kasnije vraća u priči kao bitan deo slagalice? Ja nisam uočila tako nešto i smatram da je ova rečenica jednostavno šum koji ometa dinamiku i tok priče. Moj mozak očekuje da svaki događaj ima neke veze sa pričom i odmah se pita zašto se nešto desilo. Ovde nisam dobila odgovor do kraja priče, što znači da je u pitanju smetnja za logiku fabule.
Sad, priča ima sve više problema kako se približava kraju. Mislim, koji bi poslodavac menjao biznis strategiju i proizvodnju zbog iznenadne kiše? Koji bi odmah zvao na izgradnju brodova nakon što je palo malo kišice (zapamtiti: samo protagonista ZNA o kakvoj se kiši radi, poslodavac to ne zna i nema motivaciju da zove protagonistu da se vrati na posao). Ovde priča pada na svojoj unutrašnjoj logici - više ništa nema logike. I okej, ako vera ne mora da ima logiku, MORA da je ima ponašanje poslodavca, a svet MORA da nastavi da funkcioniše po pravilima uspostavljenim na početku priče, bar dok isti taj svet ne dobije dovoljno uverljivih razloga da menja pravila. A ovaj svet, sa nekoliko kapi kiše, to nije dobio.
Već jednom rekoh negde - uvek je
tricky obrađivati svepoznate (religijske) motive. Za to treba biti odličan pisac, sa sjajnom imaginacijom i veštinama, inače priča ispada naivna i površna.
Elem, prilično pismena priča, dobar osećaj za celinu i fabulu, loš odabir teme, pohvalan pokušaj da se odgovori na temu, SF momenat rovit, odličan naslov, nepotrebno i nevešto objašnjavanje čitaocu kakav je svet u kom se priča događa i hrabra odluka da se učestvuje u radionici i u relativno jakoj konkurenciji. Bravo!
