Author Topic: Šta lepo od anime(a) gledam...  (Read 92062 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #300 on: 14-04-2016, 01:08:37 »

Tesla

  • freelancer
  • 2
  • Posts: 110
  • cut. play. edit. rewind. play.
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #301 on: 14-04-2016, 21:12:56 »
je l gledao ko ove nove Ghost In The Shell-ove? mislim na Arise, Arise - Alternative Architecture i The New Movie. valja li čemu?


zavrsih to u martu
sta znam, meni je odlicno
dopada mi se kako su Motokin char dizajn prilagodili GITS iz 1995, posto hronoloski, to ide posle Arise
ima nesto nedoslednosti, nista vise nego u svakom GITS formatu do sad
7.5/10 i vrlo vredi gledati
---
ne volim da upoznajem ljude koje ne poznajem

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.762
    • Strahoslovni domen999
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #302 on: 14-04-2016, 21:35:01 »
JoJo no Kimyō na Bōken: Stardust Crusaders - veselo.  :-D
Ah, da. :) Lep pregled.

Dijamant je nesalomiv je jedan od retkih anime serijala koje ću gledati ove godine. Taj deo stripa mi je možda i najbolji, a sigurno najdraži (bar od zaokruženog ciklusa prvih 6 delova, formalno namenjenih mladjoj publici). Ako su Krstaši roud muvi, Dijamant je Tvin Piks...
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #303 on: 15-04-2016, 10:31:41 »
Ah, da. :) Lep pregled.
Hvala. :)

Dijamant je nesalomiv je jedan od retkih anime serijala koje ću gledati ove godine. Taj deo stripa mi je možda i najbolji, a sigurno najdraži (bar od zaokruženog ciklusa prvih 6 delova, formalno namenjenih mladjoj publici). Ako su Krstaši roud muvi, Dijamant je Tvin Piks...
Obično izbegavam duge serijale (pod "duge" podrazumevam sve što ima više od 26 epizoda), ali JoJo je čudo, tako da planiram da nastavim i sa Dijamantom, a i tvoje poređenje obećava. :)

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #304 on: 01-05-2016, 02:52:03 »
Harmony - jako dobar. :)

tomat

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.131
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #305 on: 06-05-2016, 12:29:49 »
Harmony - jako dobar. :)

gde si skinuo ovo?
Arguing on the internet is like running in the Special Olympics: even if you win, you're still retarded.

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #306 on: 06-05-2016, 14:02:45 »
Harmony - jako dobar. :)

gde si skinuo ovo?
Na nyaa.se. Izdanje je:

[Project Itoh][Harmony][BDRIP][1080p]Cn-Eng.mkv

... i teži nešto preko 7GB. :)

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #307 on: 10-05-2016, 23:03:21 »
Sanctuary - političari, jakuze, seks, nasilje i ambicije.

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.161
  • Natural born FlatEarther!!!
    • https://www.facebook.com/Art-of-Bojan-Vukic-396093920831839/
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #308 on: 29-08-2016, 23:52:42 »
Valja li Kingsglaive Final Fantasy XV !?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.894
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #309 on: 30-08-2016, 05:55:01 »
Ja ga tek skidam ali prikazi kažu da je tipičan za svoj mikrožanr - dobar ako si spreman da ga sretneš na pola puta.

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.161
  • Natural born FlatEarther!!!
    • https://www.facebook.com/Art-of-Bojan-Vukic-396093920831839/
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #310 on: 30-08-2016, 09:48:55 »
Ih, evo skidam i ja.
Prethodni sam se guzvao i neku extended verziju da gledam....

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #311 on: 31-08-2016, 01:20:04 »
U slučaju Kingsglaive, spektakularna animacija je dovoljan razlog za gledanje. :)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.894
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #312 on: 31-08-2016, 05:12:04 »
Da, ja sam ga samo protrčao da vidim da li titlovi pašu i animacija je zaista vanserijska. Square-Enix niko ne može da optuži da nisu ušli all-in u ceo FFXV projekat.

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #313 on: 04-03-2017, 23:01:50 »
Gantz: O - krv, akcija, monstrumi, tesni kostimi i sjajan CGI. (Pre gledanja, isključiti mozak.) :D

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #314 on: 21-05-2017, 23:25:38 »
Blame! - friška CGI adaptacija istoimene mange je fina poslastica za ljubitelje sajberpanka.

tomat

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.131
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #315 on: 29-05-2017, 00:15:07 »
gde bi se mogao skinuti ovaj Blame!?
Arguing on the internet is like running in the Special Olympics: even if you win, you're still retarded.

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.604
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #316 on: 29-05-2017, 01:58:43 »
Đe i sve ostalo?

Vjerovatno kucaš sa znakom a čak ni apostrofe piratebay ne prepoznaje

Ne bi ti našo ni Ocean's Eleven
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.161
  • Natural born FlatEarther!!!
    • https://www.facebook.com/Art-of-Bojan-Vukic-396093920831839/
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #317 on: 29-05-2017, 07:56:42 »
Gantz: O - krv, akcija, monstrumi, tesni kostimi i sjajan CGI. (Pre gledanja, isključiti mozak.) :D
Gantz anima serijal je mozda nesto i vredno gledanja, znam da je meni prijao, i uvek cu ga hvaliti.
Filmove trebaju pogledati fanovi, okej, a ovo najnovije iz edukativnih razloga, trebaju pogledati svi!
Lepo rece NGboo , da se nauci sta sve postoji u CGI i vezbati iskljucivanje mozga!

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #318 on: 29-05-2017, 09:25:06 »
gde bi se mogao skinuti ovaj Blame!?
Može odavde. :)

tomat

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.131
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #319 on: 29-05-2017, 11:08:23 »
tooooo, hvala!

za pajratbej mi kaže da je oflajn.
Arguing on the internet is like running in the Special Olympics: even if you win, you're still retarded.

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.604
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #320 on: 29-05-2017, 13:20:08 »
Oće to pirat... Treba refresh par puta.
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #321 on: 25-09-2017, 09:47:39 »
Alice in Dreamland - tripozan "kolažni anime".  :D


NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #323 on: 19-12-2017, 12:02:49 »
Genocidal Organ - bila bi šteta da je ovaj anime ostao u produkcijskom paklu. Šukou Murase (Ergo Proxy, Witch Hunter Robin) adaptira istoimeni nagrađivani debi roman prerano preminulog Satošija 'Project' Itoua i bez pardona se osvrće na globalna dešavanja.

NGboo

  • 2
  • Posts: 389
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #324 on: 23-01-2018, 12:10:10 »
Godzilla: Planet of the Monsters - ovo jeste (vrlo) lepo za oko, ali je neizmerno dosadno. Ekspozicije ima dovoljno za izvoz - likovi jedva da prestaju da pričaju.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.894
Re: Šta lepo od anime(a) gledam...
« Reply #325 on: 04-06-2021, 04:58:55 »
Krajem pretrošlog meseca je japanski animirani bioskopski hit iz prošle godine, Demon Slayer: Kimetsu no Yaiba the Movie: Mugen Train dobacio do anglofonskih tržišta i nastavio svoj apsurdno uspešni pohod kroz globalnu popularnu kulturu pa sam se onda i ja na kraju privoleo da ga pogledam. Nisam zažalio, iako, naravno, ja nisam primarna ciljna grupa ovog raskošno animiranog bioskopskog-a-tako-televizijskog proizvoda. Mugen Train, kako ćemo ga skraćeno zvati za potrebe ovog osvrta je film koji je lako pratiti čak i ako nemate nikakva prethodna znanja o Demon Slayer „univerzumu“, sa jasnim konfliktima, jasnim herojima i negativcima, jasnim linijama razdvajanja između dobra i zla, jednostavnom a efektnom filozofijom primerenom omladinskoj ciljnoj grupi i ultra-atraktivnim scenama borbe. Plus mala, demonska devojčica koja nosi komad drveta u ustima sve vreme kao nekakav zastrašujući magijsko-fetišistički aksesoar. Ovde bukvalno nema ničega što bi moglo da vam se ne svidi, sem ako niste nekakav mrzitelj japanske popularne kulture. A statistički je to sve manje verovatno: Mugen Train je, naime, film koji je zaradio najviše para u 2020. godini, NA SVETU, ali hajde, to baš nije bila godina bioskopske zabave, ali je i film koji je ove godine potpuno pokorio i zapadnu publiku, uklonivši, posle dvadeset godina, Miyazakijev Spirited Away sa trona najuspešnijeg japanskog filma u istoriji. Ne animiranog filma, prosto – filma. A ne zaboravimo da je Spirited Away ipak bio ovenčan Oskarom i bio prelepo nacrtana, ručno rađena priča sa početkom i krajem, koju ste mogli da gledate bez potrebe poznavanja ikakvog „spoljnjeg“ konteksta.



U kontrastu sa tim, Mugen Train je polutelevizijski polufilmski producirana mućkalica koja treba da posluži kao kopča između dve sezone televizijskog serijala, smuljana kombinovanjem kompjuterske grafike i ručno rađenog crteža, sva u referencama na prvu Anime sezonu koje nećete, majci, pohvatati, niti mnogo detalja u filmu razumeti sem ako niste putem Netfliksa prethodno pogledali tu sezonu. Kako je takav film, gotovo po definiciji namenjen ipak samo specijalizovanoj publici, postigao takav uspeh, ne samo zapalivši azijsku publiku već, na primer, postajući prvi japanski animirani film sa sinhronizovanom distribucijom u praktično svim državama južnoameričkog kontinenta? Tko zna? Do malopre ovaj film, izgleda nismo pogledali, što bi rekao Tibor Jona, samo ja i pokojna Rahela Ferari, i, priznajem, ni nakon što sam ga pogledao nemam sasvim jasno objašnjenje za neverovatan uspeh koji je postigao.



Izgleda da je Demon Slayer kao franšiza naprosto osuđen na uspeh. Da premotamo malo unazad: manga Demon Slayer je počela da izlazi u Februaru 2016. godine, dakle, pre jedva pola decenije, i vrlo brzo postala najpopularniji shonen naslov, i najčitanija savremena manga uopšte, sa do danas kumulativnom prodajom od preko stopedeset miliona kopija. One Piece, Naruto, Sailor Moon i drugi megauspešni manga serijali su u Demon Slayer dobili ozbiljnog takmaca.



A ni ovde nije odmah očigledno zašto: Demon Slayer je delo manga autora (ili autorke: Koyoharu Gotouge krije svoj identitet i koristi neutralne zamenice kada priča o sebi, mada je iz kancelarije izdavača, magazina Weekly Shonen Jump procurelo da je ona žensko) koji pre ovog serijala nije imao previše uspeha. Nekoliko prvih radova koji su publikovani kao zasebne priče nisu kod publike izazvali dovoljno interesovanja da budu transformisani u serijale pa je, kažu, urednik Tatsuhiko Katayama predložio da se autor/ka prihvati nečeg što će čitaocima biti blisko i poznato. Gotouge se onda vratila/o svom prvom objavljenom radu, Kagarigari, koji je već imao mačeve, vrle ratnike i harizmatične demone i od njega je nastao Demon Slayer: Kimetsu no Yaiba. Ako premotamo pet godina unapred, serijal se završio sa 23 toma objavljene mange (i spinofovima u vidu tri „light novel“ romana), za koju smo već rekli da spada u najprodavanije i najpopularnije japanske stripove svih vremena, a zatim je transformisan u uspešnu televizijsku seriju čija je 26. epizoda u jesen 2019. godine najavila i nastavak u vidu filma o kome danas pričamo. Ovo je uobičajena trajektorija za uspešne manga radove koji se, istorijski, često prave najviše u nadi da će od njih nastati animirane televizijske produkcije, ali Demon Slayer ničim nije sugerisao da će izrasti u baš ovoliki fenomen. Po rečima autora/ke, mange poput Bleach i Naruto su predstavljale njenu/ njegovu inspiraciju i Demon Slayer zaista deluje kao udobna, vrlo familijarna shonen priča koja se ne trudi da mnogo inovira u svojim koncepcijama i dobro se oseća okružena uobičajenim tropima. Moguće je da je kvalitetna egzekucija ono što Demon Slayer izdiže iznad ostalih savremenih shonen naslova – mada ovde ne mogu mnogo da sudim jer sam sa stripom tek površno upoznat.



Bilo kako bilo, film je režirao Haruo Sotozaki, koji je upravljao i produkcijom televizijske serije (i nastaviće da to radi i u drugoj sezoni) i Mugen Train je, u blagom napuštanju „tradicije“ anime serija koje dobijaju bioskopske spinofove, čist kanonski nastavak koji do finala dovodi najmanje jedan od podzapleta iz serije i tvrdo stoji usred kontinuiteta. Da bude jasnije: kada franšize koje imaju uspešne anime serije dospeju u bioskop, to je najčešće u formi spinofa koji ne čini nastavak radnje iz serije već priča neku postraničnu priču što nema uticaja na kontinuitet serije. No, sa Demon Slayer je bilo vrlo očigledno da će se maksimum hajpa i interesovanja publike ostvariti upravo ako film krene praktično sa mesta na kome se prva sezona završila i njegov zaplet se tiče putovanja male družine koju predvodi protagonist Tanjiro Kamado, vozom u kome putuje i legendarni ubica demona Kyōjurō Rengoku. Kamado i njegovi prijatelji, Zenitsku Agatsuma i Inosuke Hashibira su tinejdžeri koji se još uvek uče zanatu ubijanja demona i nadaju se da jednom dostignu veštinu legendarnog vojnika kakav je Rengoku, pa je za njih velika čast da su zapravo poslati na misiju da Rengokuu pomognu da pronađe i ubije demona koji se nalazi u ovom vozu i već izvesno vreme ubija i jede ljude što njime putuju.

Ovo je esktremno jednostavan zaplet i Mugen Train nikako nije jedan od onih filmova koji pokušavaju da kritički analiziraju čitavu franšizu, prevrednuju neke njene sržne vrednosti ili protagoniste pokažu iz druge perspektive. Tonalno i narativno, Mugen Train je kao da ste slepili nekoliko epizoda serije jednu za drugu (i malo poskupeli produkciju, anravno) – ovo je just another day in the office za naše junake, uključujući Tanjirovu sestru koju unaokolo nose u drvenom sanduku kako bi je zaštitili od sunčeve svetlosti koja ubija demone.



Gledalac bez prethodnog iskustva sa franšizom isprva neće shvatati ko je ko, ali Demon Slayer zaista nema kompleksnu priču i zaplet: ovo je, ponovo naglašavam, vrlo familijaran, čak pomalo generički narativ smešten u rane godine XX veka, sa premisom da demoni ubijaju i na svoju stranu privlače ljude već stotinama godina, a da se protiv njih bori tajna vojska specijalno utreniranih šmekera (i šmekerki) koji ne samo da dobro barataju mačevima već im i posebne tehnike disanja daju praktično supermoći – neodbranjive napade, mogućnost brzog lečenja povreda, znate već... Mugen Train NIKAKO ne pokušava da siđe sa, jelte, šina, i izmišlja nešto novo i ovo je dva sata ispunjenih borbom, razmišljanjem o borbi, razgovaranjem o borbi i solidnom količinom plakanja.

U normalnim uslovima, film koji je doslovno „samo još jedna misija“ za tim koji znate iz serije, i koja se dešava maltene u realnom vremenu, dakle, traje možda dva sata, naprosto ne bi imao ovakav box office potencijal, ali Mugen Train na svojoj strani, pored inercije koju su kreirale manga i anime serija, ima i činjenicu da je vrlo spretno urađen. Nema ovde originalnih koncepata i prevratničkih ideja, ali Mugen Train ima odličan tempo, spektakularnu akciju, dopadljiv humor, šmekerskog borca na koga se protagonisti ugledaju, te harizmatične demone protiv kojih se svi oni bore i to je – pored kvalitetne produkcije – izgleda dovoljno.



Da bude jasno, pričamo o vrlo razrađenom pristupu pričanju priče u kojoj i Tanjiroi Rengoku dobijaju opširne flešbek scene što će utemeljiti njihove motivacije ali i gledaocu ih dodatno oslikati kao dva arhetipa heroja: jednog na vrhuncu svoje snage i sa aurom nepobedivog mangupa, drugog koji se tek uči da bude veliki ratnik ali se već dokazao kao plemenit, požrtvovan i preduzimljiv do mere kada je jasno da će izrasti u legendu. Film uspešno humanizuje oba ova lika, prikazujući Tanjirovo sazrevanje i prevazilaženje traume gubitka čitave porodice u kandžama demona zbog koje se i privoleo ovom zanatu, ali i Rengokuov odnos sa različitim članovima svoje porodice. Ovo donosi velike isplate u finalu gde je borba, tipično, ne samo kinetičan fizički spektakl, već i rat na moralnoj ravni i gde moćni demon nudi večni život i vrhunsku moć, samo da bi zauzvrat dobio efektan odgovor da je ljudska efemernost deo lepote ljudskog života a da se snaga ne meri samo uspešnošću u borbi.



Prelepo, ali Mugen Train ovde svakako ne otvara neke nove filozofske frontove, pa je čar filma u tome kako ova relativno opšta mesta umešno spaja sa vrlo detaljnim koreografisanjem borbe protiv demona u kome ima vremena i da protagonisti sumnjaju u sebe, da smisle nove načine da trijumfuju u nečemu što je i rat nadmudrivanja, ne puko mahanje mačem (na primer Tanjirovo shvatanje da sebi mora odseći glavu čim shvati da ga je demon uspavao, jer će se tako probuditi), ali i vremena da slušamo misli i monologe demona a što, opet, i antagoniste čini bližim gledaocu, pokazuje mu njihov unutrašnji život, strasti, strahove itd. Demon Slayer time uspeva da se i u filmskoj verziji ovaploti kao jedna savremena varijacija na „borilački“ žanr koga epitomizuje Toriyamin Dragon Ball, sa detaljno razrađenim tehnologijama i taktikama borbe, ali i sa čitavom psihološkom i filozofskom ravni koja tu borbu zaokružuje.



Iako ostali likovi dobijaju manje vremena, film uspeva da svakog od njih učini značajnim za priču ali i da im da uloge koje proširuju tonalnu paletu: Zenitsu je tu nosilac nevine detinje vrine, Nezuko je spona sa folklornim hororom („demonka koja se bori na strani ljudi?“, šokiran je jedan od antagonista), a Inosuke, koji ide unaokolo bez majice i ne skida sa glave kacigu napravljenu od odsečene glave divljeg vepra služi za povremeni komični predah ali i motivisanje Tanjiroa u momentima malodušnosti.



Dakle, vrlo standardno, ali i vrlo spretno sklopljeno a što važi i za samu animaciju. Kombinacija CGI-ja i ručno rađenog crteža, naravno, nije nešto što će odobrovoljiti čistunce, ali anime serija je već pokazala da ovakav pristup može da bude uspešan i film je režiran i montiran izuzetno sigurno, sa sudarom između dve estetike koji na kraju ne rezultira problemima. Izuzetno dinamične scene borbe i sjajna art-direkcija – videti kako su demoni dizajnirani – su svakako zaslužne za to da se gledalac na kraju prepusti i gleda na tu tonalnu raznolikost kao sastavni deo estetike Demon Slayera.



Mugen Train je dakle primer vrhunske konfekcije, možda i vrhunske brze hrane. On nije ni jeftin ni plitak, već je samo rađen bezbedno, bez rizika, sa ambicijom da se samo nastavi kotrljanje snežne gromade u koju je franšiza izrasla (sa više od dve i po milijarde dolara koliko je zaradila za ovih pola decenije). Kao takav on svakako nema artističku ambiciju Miyazakijevih filmova ali ni nekih ključnih ostvarenja iz osamdesetih i devedesetih, koja su anime legitimizovala na zapadu svojim smelim razbijanjem kalupa (Akira sa svojom ozbiljnom naučnofantastičnom pričom i posebno Ghost in the Shell sa svojim egzistencijalnim nabojem vrlo različitim od manga i televizijskog predloška), ali predstavlja dva sata dobre, vitalne zabave za fanove. A čak i ako sebe u njih ne ubrajate, Mugen Train vredi da se pogleda i nije isključeno da će od vas na kraju fana i napraviti.