Author Topic: Mehmete, reaguj!  (Read 725865 times)

0 Members and 3 Guests are viewing this topic.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.777
    • Strahoslovni domen999
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5100 on: 21-07-2021, 14:10:03 »
Pa napišeš na 30-40 strana, pa izvadiš suštinu!  :lol:
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5101 on: 21-07-2021, 15:46:41 »
ali... suština je neoliberalizam, u tome je problem!

doduše, skoro sve serije su neoliberalne
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5102 on: 23-07-2021, 05:19:47 »
Pogledao sam film Entotsu no mieru basho aka Where the Chimneys are Seen aka Four Chimneys, a koji je režirao legendarni japanski autor Heinosuke Gosho. Snimljen 1953. godine Entotsu no mieru basho je bio prikazan na trećem berlinskom filmskom festivalu, ali nije učinio mnogo na pronošenju autorovog imena na zapadu, no danas se smatra jednim od 3-4 najvažnija Goshoova filma, velikim delom i time što izvrsno epitomizira žanr u kome je najviše radio, dramu, neretko sa elementima komedije, o „običnim ljudima“, pripadnicima niže srednje klase ili radnicima u predratnom i posleratnom Japanu, na zapadu nazvanu „shomin-geki“.



Reč „shomin“ označava proleterijat, a „geki“ je drama,  no kovanica je zapravo kreirana od strane Donalda Richieja i Josepha L. Andersona da obuhvati različite filmove iz različitih perioda za koje su u Japanu koristili termin shoshimin-eiga gde bi shoshimin bila „sitna buržoazija“, a eiga, jelte, „film“. Distinkcija nije presudna ali je svakako bitna utoliko što pokazuje razliku između onog kako je Japan video sebe u ovim filmovima a kako su ga videli – pritom vrlo naklonjeni i dobro upućeni – Amerikanci.

Gosho je jedan od najvažnijih japanskih filmskih režisera već i po tome da se u istoriju upisao kao autor prvog japanskog ton-filma, komedije Madamu to nyōbō iz 1931. godine u kojoj dramaturg sedi i pokušava da napiše pozoriušni komad dok ga ometa zvuk glasne džez-svirke iz susednog stana. Ovo nije bio prvi Goshov autorski film, ali jeste u dobroj meri sadržao mnoge motive i filozofske pristupe koji će beležiti i njegove docnija, važnija dela, pa i Entotsu no mieru basho o kome danas pričamo, snimljen osamnaest godina kasnije.

Gosho je izuzetno važan za istoriju japanske kinematografije i po nizu drugih osnova, kao cenjen autor koji je za vreme rata na sve načine nastojao da ublaži militaristički ton propagandnih filmova koje su svi u to vreme morali da snimaju, kao solidaran kolega koji se svrstao uz otpuštene štrajkače iz studija Toho 1948. godine iako je do tog vremena već bio zvezda (i radio za konkurentski Shochiku), kao preduzimljiv autor koi je 1951. osnovao sopstvenu produkciju, Studio Eight, koja je i uradila ovaj film, kao predsednik japanskog Udruženja režisera od 1964. go 1980. godine, kao jedan od prvih filmskih autora koji je ekstenzivno radio za televiziju i to kao scenarista, kao jedan od režisera koji su prdeloške za svoje filmove tražili u „ozbiljnoj“ literaturi, izbegavajući popularne ljubiće i druge lake žanrove, kao posvećeni autor haiku pesama i direktor Japanskog Haiku udruženja...

Gosho je radeći za Shochiku dobro izučio zanat i svrstava se među najvažnije autore koji su radili za ovu veliku produkciju (a koja može da se pohvali kako je u svojoj dugoj istoriji stala iza ogromnog broja važnih imena: Keisuke Kinoshita, Kenji Mizoguchi, Akira Kurosawa, Masaki Kobayashi, Takeshi Kitano, Takashi Miike...), ali najveći deo njegovih filmova iz dvadesetih godina, pa i iz tridesetih godina prošlog veka je danas ili teško dostupan ili se smatra izgubljenim. Gosho je tokom samo tridesetih godina prošlog veka režirao 36 filmova od kojih se danas može naći manje od deset. Njegov posleratni rad je bolje očuvan ali on nije bio posebno poznat na zapadu sve do znatno posle svoje smrti 1982. godine kada su počele da se rade retrospektive.

Sa druge strane, u Japanu je Gosho bio veoma uspešan i njegovi filmovi su pogađali perfektnu ravnotežu između ozbiljne socijalne drame i zabavne, elegantne, dobronamerne komedije  (o našim, jelte, naravima) tako da ih je publika volela i u njima pronalazila sebe, te razloge da plače i da se smeje. Shomin-geki odnosno shoshimin-eiga filmovi su, kažu, i nastali u Shochiku produkciji pa je Gosho bio neko ko je perfektuirao jedan popularan žanr.



Predmet našeg današnjeg interesovanja, Entotsu no mieru basho je primer rada autora koji je do 1953. godine već izuzetno izbrusio svoj rukopis a radeći za sopstvenu produkciju, bio u stanju da napravi tačno ono što želi pa pričamo o filmu koji zaista sažima i prirodu svog žanra ali i Goshov humanistički pristup likovima i njihovim pričama. Dimnjaci iz naslova odnose se na četiri visoka fabrička dimnjaka u Tokiju koji za stanovnike siromašnih predgrađa, kao najviši i najupečatljiviji element horizonta predstavljaju neku vrstu orijentira ka budućnosti u kojoj Japan grabi ka poziciji moćne industrijske sile, ali imaju i određena zbunjujuća, gotovo magična svojstva s obzirom da se iz različitih mesta u predgrađu ponekada vide samo dva, ponekada tri a ponekada sva četiri dimnjaka. Naravno, to da je život, uspeh u životu i uživanje u tom uspehu stvar perspektive nije naročito inovativna metafora, ali film i ne insistira na njoj, ovo nije teška, reflektivna priča opterećena dugačkim šutnjama već brza, lepršava, laka ali ne i plitka drama sa elementima komedije o ljudima koji žive u prljavom, siromašnom kraju – glavni junak i narator na početku filma ovo potanko objašnjava gledaocu ukazujući i da kad god padne kiša stanovnici ovog predgrađa strepe od poplava*– i zatiču sebe u neobičnim, pa i teškim situacijama, ali nikada ne gube svoje ljudsko dostojanstvo.

*mada u mnogim scenama kasnije pada kiša a poplava nema. Opet, blato je prominentno prisutno i ima važnu simboličku funkciju, sa omiljenim gubljenjem papuča u istom koje su koristili, čini se, svi japanski režiseri ove generacije

Priča Entotsu no mieru basho je bez sumnje ono što je gledaocima u Japanu u ono vreme bilo najinteresantnije. Baziran na romanu poznatog japanskog posleratnog romanopisca i dramaturga po imenu Rinzō Shiina, ovaj zaplet nas uvodi u kuću u kojoj žive dva para – jedan venčan a jedan koji se tek, jelte, muva – sa sve gomilom budističkih sveštenika koji svako jutro bučno udaraju u bubnjeve i mole se na sav glas, dok glavni junaci kunu sebi u bradu, ustaju, oblače se, umivaju i idu na svoje slabo plaćene i ne naročito zahvalne poslove. Ryukichi Ogata radi kao ćata i zarađuje toliko malo da njegova žena, Hiroko tajno uzima da radi razne privremene poslove samo da bi par koji vrlo pazi na to kada ima seks jer ne može sebi da priušti dete, sastavio kraj sa krajem. Kada muž ovo otkrije, veoma se naljuti jer smatra da je nedopustivo da žena suprugu radi iza leđa, pa makar i iz najbolje namere. Naravno, ovde više radi sujeta nego što je u pitanju nekakav stvarni problem – posebno što Ryukichi posle uzme te pare i mesto da ide na posao igra pačinko – ali kako je on Hiroko drugi muž – za prvog ona tvrdi da je poginuo u bombardovanju Tokija 1945. godine – u njemu bujaju sve moguće sumnje. Naravno, kad jednog dana dođe sa posla i zatekne u stanu bebu umotanu u ćebiće, ovo gotovo potpuno demolira njegovu sliku sveta, ove porodice, i samog sebe. Hiroko ga uverava da nema pojma odakle ova beba i kome pripada, a on je ubeđen da je ona i dalje udata za svog prvog muža, da ga je sve lagala, i da će sada oboje ići u zatvor zbog bigamije...



Ovo je zaplet koji, svakako, ima očigledne komičke predispozicije i Gosho ovo režira da se izvuče fina, dobronamerna komedija iz Ryukichijeve konfuzije, uvređenosti, straha, pa i iz njegovog pokušaja da navuče na sebe bezosećajnu fasadu i naredi ženi da reši stvar dok on sve ignoriše i igra pačinko. Ken Uehara je sjajan kao zbunjeni, uvređeni muž koji menja raspoloženje i stav po tri puta u trideset sekundi.

Drugi par koji živi u kući je nešto mlađi – Kenzo radi kao poreznik i nesrećan je jer od sirotinje koju obilazi u svom reonu uzima i poslednju crkavicu, dok je Senko mlada, samostalna i moderna žena (koja nosi pantalone), zaposlena na lokalnom radiju gde joj se posao sastoji od stalnog čitanja reklama uživo u programu. Njih dvoje su katalizator koji pomaže da se teška i napeta situacija u braku Ogatinih nekako pomeri sa mrtve tačke. Kenzo je energičan i pomalo smešno – ali dobronamerno – pravdoljubiv kada odluči da on lično uzme nekoliko slobodnih dana i potraži pravog oca – i majku, ako je ima – i stvar reši unutar nekakvih granica civilizovanog društva. No, finale filma, predvidivo, ima nekoliko neočekivanih preokreta a neki od likova se pokazuju kao više od pukog stereotipa kako nas film prvo navodi da ih vidimo...



No, zaplet, takav kakav je, zapravo i nije najveća vrednost filma kada ga gledate danas, skoro sedamdeset godina od njegovog nastanka. Gosho je uvek u sebi nastojao da pomiri crowdpleasera koji igra za publiku i pruža joj poštenu zabavu za njezin teško stečeni novac, smeh ali i suze u dobro odmerenim dozama, ali i „ozbiljnog“ autora koji društvo posmatra oštrije, sa likovima radi snažnije, i u tkivo socijalnih tema zaseca dublje nego što bi obična laka komedija zahtevala.

Prikaz blatnjavog predgrađa Tokija u prvoj godini nakon okončanja američke okupacije, prikaz njegovih stanovnika koji nisu ona najgrđa gologuzija i sebe, zapravo doživljavaju kao poštenu srednju klasu, ovo je veoma vredan, dragocen zapravo element ovog filma, sa jakim kulturološkim podtekstom koji gotovo uzgredno razgrće priču i ukazuje na socijalne teme koje se ne mogu potisnuti ni komedijom ni samo ličnom dramom.

Životi u kući sa papirnim zidovima, gde jedna porodica drugima izdaje sobe, a svi onda praktični dele isti prostor u kome se sve čuje i, posledično, sve i zna, su ovde predstavljeni besprekornim, izvanredno ekonomičnim švenkovima kamere i montažom koje nas zajedno sa protagonistima smeštaju u kuću koja je i neka vrsta sažetka dela posleratnog Japana u malom. Ovo je Japan koji se još brže urbanizuje nego tokom prethodnih pedeset ili šezdeset godina, u kome i ljudi koji gaze po blatu i idu bosi po kući, spavajući na tatamiju i grejući stopala na čajniku, sebe smatraju građanima i kada krenu na posao obuku pristojna zapadnjačka odela i stave šešire. Žene više ne traže svoju samorealizaciju samo kroz uspelu udaju, naprotiv, film na nekoliko primera, koji su svi komični u određenoj meri, praktično ismeva ovu ideju: Hiroko mora da radi tajno od svog muža jer u svojoj kvazimačo, kvazikonzervativnoj pozi on smatra sopstvenim neuspehom da mu supruga ima posao (da ne pominjemo sada šta je STVARNO bilo s njenim prvim mužem, ne treba baš sve spojlovati); Senko će se možda udati za Kenzoa, ali mu ona otvoreno kaže da ga jednako voli i ne voli, što deluje komplikovano ali mnogo iskrenije od onog što svom mužu govori Hiroko, a ova žena koja radi i nosi pantalone uzgred napominje da je iskusna u podizanju dece iako se nikada nije udavala. Njena koleginica Yukiko se oblači kao američka filmska zvezda jer je postariji direktor nišani da mu bude ljubavnica koju će dovesti da živi kod njegove kuće ali čak i ona se opasulji na vreme i izuje visoke štikle, hodajući nasmejano po blatnjavom drumu predgrađa bosa ali slobodna u finalu filma. Posle svega i Katsuko, koja deluje kao puki kliše žene niskog staleža i još nižeg obrazovanja demonstrira jednu prirodnu mudrost i etiku i mada ovaj film nije nikakav feministički šoukejs, nesumnjivo je da žene u njemu efikasno, iz drugog plana demoliraju ideju da su im sudbine određene udadbom.



Istovremeno, pošto je ovo socijalni realizam sa velikom dozom optimizma (Goshovi zapadni uticaji ubrajaju majstore socijalne komedije poput Ernsta Lubistcha i Charlieja Chaplina), i muškarci na kraju uspevaju da se prizovu pameti i svako od njih posle svega uradi nekakvu pravu stvar. No njihovi likovi su nesumnjivo infantilniji i u neku ruku naivniji, pa i bespomoćniji od likova žena – jedan od njih na kraju izvršava samoubistvo (srećom, u elipsi) čime jasno signalizira kraj ere u kojoj su muškarci bili ti koji definišu brak ili životni put svojih supruga.

Ova promena paradigme koju film prikazuje iz drugog plana provučena je maestralnom, brzom režijom i efikasnom montažom koje su bile zaštitni znak Goshovog rada, a saundtrak velikog Yasushija Akutagawe je izvanredno važan za atmosferu filma, spajajući Akutagawine ruske uticaje sa holivudskim feelgood orkestracijama.



Heinosuke Gosho je svoj poslednji film snimio 1968. godine, praveći lutkarsku predstavu na platnu baš u vreme kada je feministička, i uopšte levičarska agenda počela da potresa gotovo čitavu severnu hemisferu. Entotsu no mieru basho je pitak i dobronameran film koji gledaocu nije u lice gurao svoje agende ali koji je bez sumnje iz pozadine najavljivao taj talas što će promeniti svet. Dodatno, kao jedan od najboljih predstavnika svog žanra on je i dobar lakmus-test za „shvatanje“ Japana. Povezivanje ovog žanra sa proleterima od strane zapadnih kritičara je svakako posledica i jakog siromaštva koje i ovaj film pokazuje, ali povezivanje ovog žanra sa „građanima“ je presudno za japansku sliku o sebi i likovi u ovom filmu, čak i kada su vrlo siromašni i bez perspektive, čuvaju dostojanstvo i ljudskost koji mogu da svima služe za uzor. Kao takav, ovaj film i danas ima svoje mesto u istoriji filma i pruža nešto manje od dva sata dobrohotne, optimističke ali ne i plitke zabave.


 

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.925
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5103 on: 24-07-2021, 08:05:20 »
dobro jutro mehane, ikono sagite, i živio ti nama još 50 godina!!  xcheers 
prolete vreme  :lol:
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.183
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5104 on: 24-07-2021, 08:16:49 »
Mehmete pa ti deliš zodijački znak sa mojom suprugom i ćerkom! :lol: Nije to bez vraga!1!!

Ako tvoje tijelo bude odveć slabo da doživi 2071. stavićemo tvoj mozak u teglu, ovo je obećanje!
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.183
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5105 on: 24-07-2021, 09:13:22 »
Mehmete pa ti deliš zodijački znak sa mojom suprugom i ćerkom! :lol: Nije to bez vraga!1!!

Ako tvoje tijelo bude odveć slabo da doživi 2071. stavićemo tvoj mozak u teglu, ovo je obećanje!

EDIT: Od silnog uzbuđenja sam se zabrojao; supruga pada u drugi znak. :facepalm:
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5106 on: 24-07-2021, 10:36:44 »
 :lol: :lol:
 
Nema veze, važno da smo tu negde, ja sam ionako valjda prvi dan Lava tako da verovatno nemam neke ozbiljne lavovske atribute.
 
Hvala vam, dragi moji, ovaj jubilej ne bi imao značaja bez vas  :| :| :|

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5107 on: 24-07-2021, 10:39:43 »
ti granični znaci su najjači!

Meho kaćeš naučit astrologiju, to je nauka.

srečan rodžendan!
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5108 on: 24-07-2021, 12:23:30 »
Hvala, hvala, i nikad, jer, da sam hteo da naučim neku nauku verovatno bih izabrao medicinu ili nešto od čega ima vajde i za mene i za svet.  :lol:

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5109 on: 24-07-2021, 12:53:22 »
očigledno si ovan u podznaku! 8-)
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5110 on: 24-07-2021, 13:11:07 »
 :?  I to postoji? Jel' to isto što i jarac ili su to actually dva različita podznaka?

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.925
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5111 on: 24-07-2021, 13:19:44 »
dete džejp, tetkino zlato, ima suprugu i dete :? :lol:
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5112 on: 24-07-2021, 13:40:35 »
:?  I to postoji? Jel' to isto što i jarac ili su to actually dva različita podznaka?

kako si uopšte živio i disao do sada bez razlikovanja zemljanih i vatrenih znakova, ccc

sad moram da znam kakav je to fenomen

https://horoscopes.astro-seek.com/birth-chart-horoscope-online

al moraš znati tačno vrijeme rođenja
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5113 on: 24-07-2021, 13:42:43 »
Nekih 20 minuta po ponoći, ako sam dobro zapamtio šta mi je pokojna majka ispričala.

tomat

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.154
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5114 on: 24-07-2021, 14:05:10 »
Živeo Meho!
Arguing on the internet is like running in the Special Olympics: even if you win, you're still retarded.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5115 on: 24-07-2021, 14:14:14 »
I Komunistička partija Jugoslavije!

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5116 on: 24-07-2021, 14:20:27 »
imaš u rodnom listu vrijeme, ali prije toga zastrašujući rezultat je da smo isti podznak - bik

jopet s rogovima!
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.925
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5117 on: 24-07-2021, 14:34:41 »
ma isti ste, to se vidi iz aviona  nas-rofl


evo bolji horoskop, pa da vas vidim. ja sam INFJ-A. logično  xrofl

https://www.16personalities.com/free-personality-test

mehane, đe je torta na SFašizmu?
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5118 on: 24-07-2021, 14:44:53 »
Your personality type is:
Architect
INTJ-T

o ne, piše "nerd" u objašnjenju
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5119 on: 24-07-2021, 15:05:50 »
ma isti ste, to se vidi iz aviona  nas-rofl

lako je njemu, rođen pod srećnim saturnom i jupiterom, njegovo vrijeme tek dolazi

smooth-talking Venera u kući komunikacije, naš kaću ja to imat
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5120 on: 24-07-2021, 15:32:00 »
Nema torta, 50 rođendan se ne slavi, to je više ko neki avansni parastos  :|

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.925
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5121 on: 24-07-2021, 15:37:18 »
bogami, ja next year pravim big party, ovako nešto https://youtu.be/arZZw8NyPq8  xanix

svi ste pozvani!  :lol: :lol: :lol:
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.925
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5122 on: 24-07-2021, 15:39:18 »
ma isti ste, to se vidi iz aviona  nas-rofl

lako je njemu, rođen pod srećnim saturnom i jupiterom, njegovo vrijeme tek dolazi

smooth-talking Venera u kući komunikacije, naš kaću ja to imat

pošto je gore pokazano da si nerd, mogao bi mi meni da odradiš horoskop i kažeš mi presudu :idea:
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5123 on: 24-07-2021, 19:10:12 »
će ti gatam
mada pojma nemam haha

https://horoscopes.astro-seek.com/birth-chart-horoscope-online

ovdje doduše kad popuniš dosta tumačenja ti izbaci

baci sliku natala kad popuniš da vidimo kaka ti je sudbina
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

džin tonik

  • 4
  • 3
  • Posts: 15.177
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5124 on: 24-07-2021, 22:09:05 »
prosto ne mogu odoliti tim glupostima.



bato, budi koristan, spanska sela, interpretiraj, zovi trukija, sta god... nista ne razumijem, ali znam da imam najbolji horoskop! beat this!

sretan rodjendan mehi, mislim, bah...

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 11.759
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5125 on: 24-07-2021, 22:38:45 »
najbolje da popuniš isti obrazac kao lilit, da vidimo koje đaole imaš u škorpiji
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5126 on: 25-07-2021, 05:13:14 »


sretan rodjendan mehi, mislim, bah...


Hvala, hvala, pa da se ovako okupimo i naredne godine!

dark horse

  • Arhi-var
  • 3
  • Posts: 1.805
  • Kuća Rotsčajld
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5127 on: 25-07-2021, 05:42:57 »
Meho, srećan jubilarni i od ovog konja matorog!  :|
"Koga briga za to što govore, ako nemaju muda da ti kažu to u lice?" - Toni Soprano

"Ako bismo ljudima oduzeli njihove iluzije, koje bi im zadovoljstvo onda ostalo?" - Volter

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.505
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5128 on: 25-07-2021, 07:30:48 »
Sa zakasnjenjem, srecan rodjendan!!!

Petronije

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.229
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5129 on: 25-07-2021, 08:59:11 »
HB Meho. Da igraš "igrice", lupaš one tvoje bubnjeve, i pišeš nam recenzije bar još 50 godina.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5130 on: 25-07-2021, 13:44:28 »
Hvala momci, skoro da poželim da živim još bar pet kad me ovako obaspete pažnjom  :| :|

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5131 on: 27-07-2021, 05:28:01 »
Black Widow je nesumnjivo značajan film za Marvel i Disney po više od jednog kriterijuma. Ovo je prvi film iz Marvelovog filmskog univerzuma koji  Disney lansira nakon velikog poremećaja distribucije i generalnih praksi vezanih za bioskopsko gledanje filmova, pa je tako ovo i film koji paralelno sa ulaskom u bioskope pušten i na Diznijev Disney+ striming servis, da oproba sreću i na kućnom frontu. Iako je ovako nešto uradio i Warner sa svojim Wonder Woman 1984 (i to mu se isplatilo jer je film mlako primljen u bioskopima imao dosta uspešniji istovremeni juriš na dnevne sobe), moglo bi se argumentovati da Disney ovde igra nešto kompleksniju igru sa serijom, well, SERIJA za svoj striming servis koje su poslednjih godinu dana održavale vatru i gradile smisleni most između prethodno završene, treće faze Marvelovih filmova i četvrte koja „zvanično“ započinje sa Crnom udovicom.



Ovo je, dakle, i po tom kriterijumu značajan film jer je završetak treće faze bio ne samo obeležen spektakularnim povezivanjem niti u Avengers: Endgame već i smenom generacija u kojoj je deo glumaca čiji su honorari u međuvremenu solidno porasli ispraćen iz Diznija, jedan deo, uglavnom sporednih likova zadržan za striming serije,  a naredna faza filmske produkcije će se dobrim delom oslanjati na eksploataciju novijih likova (Captain Marvel, Doctor Strange, Ant-Man, Black Panther…) i uvođenje i sasvim novih (Snag Chi, Eternals, pa i, može se argumentovati, Fantastic Four). Tu je i treće krilo, sa jakim franšizama koje se i dalje nastavljaju, ali uz dosta inovacija (Guardians of the Galaxy, Spider-man, Thor) a verujem da će petu fazu konačno obeležiti puna apsorpcija i eksploatacija X-Men franšize u svom, jelte, prirodnom okruženju.

Black Widow je ovde predstavnik nečeg odvojenog jer se radi o liku koji datira još iz prvih Avengersa a koji je tek sada dočekao svoj solo film, kasneći i za „novajlijama“ poput Ant-Mana, Dr Strangea ili Captain Marvel iako je Disney ovde ne samo imao odlično primljen i odlično realizovan lik već i jedan dokazani glumački kapacitet (i popularno lice) u liku Scarlet Johansson. Svakako je i malo ironično da je Black Widow svoj solo film dobila nakon relativno manje popularne Captain Marvel – makar u mediju filma – a pogotovo nakon što je sam lik spektakularno ubijen u Endgame. Bilo je tu vike po internetu da je u pitanju i nepravda i neka vrsta „meke“ mizoginije na delu, no, makar smo dobili film o jednom od najkuljih likova koji su do sada uvedeni u MCU a koga igra glumica specijalizovana za uloge kul akcionih heroina*.
*mada ne nužno uvek u filmovima koji su dorasli toj njenoj ekspertizi



Kad se sve to uzme u obzir, Black Widow je neobično mali pa i donekle u sebe nesiguran film koji bi idealno legao negde u sredini jedne od faza, kao drugi film u sezoni u kojoj bi Marvel već imao nekakav „važniji“ blokbaster. Ovako, stavljen na početak „faze“, kao najavni plotun i nekakav stejtment of intent on ne saopštava ništa specijalno interesantno vezano za četvrtu fazu sem da će u njoj igrati novi, manje poznati glumci, u ulogama „novih“ a svakako manje poznatih likova. Bez sumnje je interesantno spekulisati o tome koliko Marvelova inercija može da bude uspešna u guranju svog blokbaster-cunamija napred i pored opraštanja od jednog dela vrlo popularnih glumaca kao što su Robert Downey Junior ili Chris Evans, a „ražalovanja“ drugih na televiziju, no, mora se priznati da je Kevin Feige do sada pokazao da zna šta radi pa čak i Black Widow koji kreće srazmerno teturavo i neubedljivo, do kraja uspe da se čvrsto uhvati za „Marvel formulu“ i isporuči dovoljno zabave za moje potrebe. Što se publike i kritike tiče, oni su reagovali i bolje sa solidno visokim ocenama i ubedljivom zaradom već tokom prvog vikenda krajem Juna gde je film uzeo više od trista miliona dolara u bioskopima i više od 60 milina putem striminga.



I, svakako, Marvel formula tu radi posao – Black Widow, na kraju krajeva dolazi kao kulminacija cele sezone priča o nominalno manje popularnim likovima poput Scarlet Witch i Visiona, Falcona i Winter Soldiera, zaključno sa Lokijem u poslednjih mesec i kusur dana, a koje su se u formi televizijskih serija pokazale kao iznenađujuće potentne i kadre da pruže publici pravu meru drame, akcije, komedije i intrige, pravdajući ne samo investiciju u same glumce i produkcije već i u sam Disney+ kao platformu. Black Widow, iako ima skupi CGI spektakl „pravog“ bioskopskog filma, zapravo i sama pomalo izgleda kao direct-to-streaming produkt sa svojom pričom koja je inkonsekventna i u najboljem slučaju pomaže da se uspostave novi sporedni likovi koje će Marvel moći da eksploatiše u budućim serijama i filmovima.

No, inkonsekventnost je ovde ime igre po definiciji s obzirom da se radi o liku koji je „danas“ mrtav pa film Black Widow ide najlogičnijim putem osvetljavanja prošlosti Crne udovice i pokazivanja trauma i drama što su obeležile rast i formiranje ovog lika. Kažem „najlogičnijim“ ali ne nužno i najboljim jer je Black Widow u filmovima do sada svakako osvajala i upravo tom fasadom savršenog profesionalizma i neumoljive efikasnosti. Kao produkt ruskog programa proizvodnje superšpijuna i prebeg u S.H.I.E.L.D. koji simboliše moralnu nadmoć zapada nad tradicionalno podmuklim sovjetima-u-modernijem-pakovanju, Crna udovica je uvek delovala i u određenom smislu superiorno u odnosu na ostale kolege iz Avengersa. Dok je za druge „superheroizam“ bio stvar slučajnih akcidenata ili, u slučaju Kapetana Amerike veponizovanog patriotizma, Nataša Romanov je dizajnirana i psihološki uslovljavana od najranije mladosti da bude vrhunski profesionalni ubica i infiltrator* pa je time njen rad na strani „dobrih momaka“ uvek imao i malo mračni, u najmanju ruku sivi preliv antiheroizma gde su najtamniji elementi njene prošlosti samo sugerisani a traume koje je preživela i ugradila u svoj karakter posredovane samo hladnom, minimalno ekspresivnom glumom Johanssonove.
*prateći u dobroj meri predložak stripa Ultimates Marka Millara i Bryana Hitcha koji se, deceniju i po pokazuje kao presudan za kreiranje tona čitavog Marvel Cinematic Universea


Utoliko, kada film Black Widow krene u vrlo detaljan prikaz detinjstva i formativnih trauma Crne udovice ovo je ne samo nedobrodošlo prepričavanje nečega što je bolje delovalo samo u naznakama i zloslutnim aluzijama već i jedan vrlo generički program opštih mesta i tehnički kvalitetno snimljenih ali nenadahnutih scena koje samo sa daleke distance aludiraju na vrhunce špijunskog filma kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Prisustvo Davida Harboura u ovom otvaranju filma donosi i neizbežnu asocijaciju na Stranger Things a što samo podvlači da Black Widow radi sličnu stvar samo isforsirano, mehanički kondenzovano i bez dovoljno šarma.

Prvih pola sata filma je otud, iako nabijeno bombastičnom akcijom i snažnim emocijama koje treba u nama da proizvedu empatiju, kinematografski vrlo siromašno, sa utiskom da je ovo nekakav generički direct to DVD akcijaš koji je nekom kosmičkom greškom dobio visok budžet a sa kojim sada ne zna šta da radi. Nemaštovitost fotografije i samog teksta ne mogu da budu kompenzovane obilnim korišćenjem lens flare efekata, agresivnim forsiranjem plavih filtera, drmusajućom kamerom i nervoznom montažom.



Film počinje da dolazi na pravu temperaturu kada se Johanssonova upari sa Britankom Florence Pugh koja igra Yelenu Belovu, „drugu“ Crnu udovicu a u ovom filmu njenu „sestru“ iz tajnog ruskog programa špijuna u dubokom kaveru u SAD, i hemija između dve profesionalke koje su istovremeno vezane sa nekoliko godina života u istoj lažnoj porodici uspeva da film izdigne iznad generičke špijunske akcije i podari mu malo tipične MCU magije. Pughova odlično igra mlađu i impulsivniju sestru koja, za razliku od Nataše, nije uspela da prebegne kod Amerikanaca i postane internacionalno cenjeni superheroj, a njena tragična istorija vezana za program proizvodnje superšpijunki, Red Room, i želja da oslobodi druge Crne udovice praktično hemijskog robovanja direktoru programa, Drejkovu, čini narativni zamajac filma.

Smeštanje priče Black Widow u Civil War period koji smo gledali u trećem Kapetanu Americi je zgodan trik da se kanonski objasni zašto Nataša i njena sestra ne mogu da računaju na pomoć Avengersa, ali ima i skoro tipično stripovsku inflaciju pretnji, pokazujući da je pored svih Hydra zavera i Lokijevog a zatim Thanosovog ulaženja u rat za sveopštu dominaciju, na planeti Zemlji operisala i još – najmanje – jedna tajna organizacija sa resursima i ambicijom da vlada svetom. Program Red Room je ovde tehnički nezavisna inicijativa, otcepljen od ruske administracije i usredsređen na uređivanje sveta po Drejkovljevom diktatu pažljivo planiranim asasinacijama, no Black Widow, kao film, u ogromnoj meri igra na „red scare“ kartu, oslanjajući se skoro bez ikakvog odmaka na hladnoratovske stereotipe o potpuno amoralnim Rusima. Čak je i centralni motiv u filmu to da Drejkov svoje operativke ne samo psihološki uslovljava još od detinjstva praveći od njih emotivno zavisne profesionalne ubice, već da koristi poseban biološki inženjering koji im u potpunosti oduzima slobodnu volju i čini ih doslovno robotima od krvi i mesa koje on direktno kontroliše.



Ovo je svakako „stripovska“ metafora i ona bi mogla da funkcioniše na filmu samo da Black Widow nema taj za MCU tipičan (kvazi)naturalistički ton gde glumci svoje likove igraju kao stvarne ljude koji samo uzgredno imaju supersnagu i druge natprirodne moći.* Ovako, bez obzira na to što je Drejkov danas slobodan strelac i nije vezan za Putinovu Rusiju, čitav film se bazira na agresivnoj antiruskoj, antikomunističkoj paranoji i ksenofobičnom zazivanju dehumanizacije drugog koji jesu obeležja značajnog dela pop-kulture iz doba hladnog rata ali danas, ovako posredovana bez dovoljno kempa ili nekog drugog odmaka, deluju  zastarelo, ružno i neprimereno (pogotovo ovako pažljivo razdvojeni od „prave“ Rusije koja je ipak, Putin be damned, solidno tržište i, uostalom, Disney ne želi stvarne političke talase u svojim filmovima).
*mada uglavnom supersnagu, brzinu, ofanzivnu tehnologiju ili ofanzivnu magiju – u skladu sa baziranjem MCU arhetipova na millarovskoj rekonstrukciji Marvelovih predložaka, supermoći se ovde maltene isključivo ovaploćuju u formi oružja i MCU je skoro pa i depresivno lišen imaginativnijih heroja sa ekscentričnijim moćima na kakve su nas navikli ur-majstori medijuma poput Leeja, Ditka, Kirbyja ili, čak, Claremonta



Sa druge strane, korišćenje Davida Harboura u ulozi Red Guardiana je, recimo, jasna spona sa onim kako su predstavljani sovjetski superheroji u Marvelu u vreme Stana Leeja, samo, naravno, sve formatirano do jake parodije i kempa. Harbourov Red Guardian ne samo da je zbir hodajućih klišea o „Rusima“ (sa sve tetovažom imena Karla Marksa na prstima, a što naravno, jedva da bi imalo smisla sve i da je Guardian bio rival Kapetana Amerike u Drugom svetskom ratu, a nije: u filmu čujemo da on sam tvrdi da se s njim borio u osamdesetima – kada je „ovaj“ kapetan Amerika još bio zamrznut u santi leda) već je i jedna generalno socijalno nefunkcionalna pojava. No Harbourova gluma, preterana i sa izraženom komičkom dimenzijom uspeva da „proda“ lik kao polomljenu ali u krajnjoj liniji humanu, pa i dragu roditeljsku figuru i njegovo prisustvo uveliko osvežava film kojim, sasvim prirodno, dominiraju jake žene. Sama Johanssonova je uobičajeno dobra sa svojim hladnim profesionalnim pristupom većini situacija ali i sa sasvim ljudskim, prijatnim karakterom u situacijama kada „ne radi“ i ansambl solidno funkcioniše, zaključno sa Drejkovim koga Ray Winstone – još jedan Britanac – igra sa vrlo kvalitetnim projektovanjem ljige i, jelte, posebne vrste toksične muškosti.

Ako imam zamerku na kasting, ona je najpre na to da je Olga Kurylenko besmisleno protraćena na lik koji ne samo da ništa ne govori već ima i masivan oklop, kacigu i, kada je skine, deformisano lice pa njen glavni adut – upečatljiv lik i manekenski stas – ovde nemaju smisla. Naravno, traćenje koncepta Taskmastera na one-off negativca koji je definisan samo svojim setom supermoći je poseban prestup – čak i da na stranu stavim svoju ljubav ka stripovskom Taskmasteru i žal da malo ko razume potencijal njegovog karaktera, notabilno je da film ideju o njegovom „super-fotografskom pamćenju“ praktično samo pomene i nikako je onda ne iskoristi do finala u kome ga naši junaci pobeđuju kao najobičnijeg minibosa. Dodatno, finalni obračun između likova koje igraju Kurylenkova i Johanssonova se rešava metaforičkim pritiskanjem dugmeta za resetovanje u skladu sa temom čitavog filma da se ljudska volja može u potpunosti kontrolisati spoljnim, hemijskim uticajem, a što u potpunosti ignoriše važan deo zapleta u kome vidimo da Takmaster ima legitiman razlog da žudi za osvetom.

Film je, dakle, u dobroj meri sklopljen mehanički, po formuli, iz mase delova za koje unapred znate da moraju da budu tu gde jesu (uključujući zgodne mekgafine koji teraju naše junake na distinktne aktivnosti u finalu), sa „realizmom“ u glumi koji mu više odmaže nego što pomaže i sa pristojnim ali na kraju krajeva i dosta generičkim akcionim scenama kakve danas imate i na televiziji. Kostimi su prilično kul i lepo dizajnirani ali filmu vidno nedostaje „superherojska“ gizdavost i on je, zapravo, i blago ismeva kroz dizajn uniforme za Red Guardiana. Ako primetite da preko uvodne špice ide verzija Nirvanine Smells like teen spirit, a da ni jedna od devojčica koje ste upravo gledali nije još tinejdžerka a sam Kurt Cobain je do 1995. godine kada se sve to dešava, bio već odavno sahranjen, to je svedočenje o pomalo bezdušnoj prirodi ove produkcije koja više pritiska dugmiće i čekira kućice na formularu nego što, jelte, krvari za umetnost. Ono što film spasava je ta superiornost Marvelove formule u odnosu  na „obične“ akcione trilere, zapravo iznenađujuće dobra hemija među likovima i spoj humanosti i humora koji daje celoj priči vitalnost kakvu slične produkcije drugih studija nemaju.



Sa druge strane, vredi i ponoviti da je ovo suštinski inkonsekventan film o „menace of the week“ pretnji koja se u „kasnijim“ filmovima ne pojavljuje i da je ideja kako svedočimo snažnoj i značajnoj katarzi za sam lik Nataše Romanov time vidno umanjena. Sa druge druge strane, iako je Johanssonova ovde dobila svoj „veliki“ solo-film, njen lik nije dobio praktično nikakvo produbljenje i u određenom smislu Pughova i Harbour uspevaju da joj ukradu šou pa je i to nekakva pirova pobeda za ženu za koji se zna koliko je jako želela ulogu Crne udovice…

Dakle, srazmerno neubedljiv film za Marvel, ali i film koji jasno demonstrira zašto je Marvelov kinematski univerzum i u svojim slabijim momentima, svejedno za prsa ispred konkurencije. Za prvu polovinu druge godine pandemije, reklo bi se, sasvim optimalno.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 54.099
Re: Mehmete, reaguj!
« Reply #5132 on: 30-07-2021, 04:55:10 »
Pogledao sam film beloruskog režisera Josifa Hajfica, za koga danas kažu da je „zaboravljeno remek-delo sovjetske kinematografije“, Dama sa psetancetom (Дама с собачкой) snimljen 1960. godine, u vreme kada je Nikita Hruščov gurao već drugu godinu u premijerskoj stolici najveće države na svetu. Snažno posvećen reformama – kako u domenu ekonomije, gde je forsirao prelazak na proizvodnju potrošačkih dobara radije nego dalja ulaganja gotovo isključivo u tešku industriju, tako i u domenu spoljne politike gde je SSSR pod njegovim vođstvom napravio zaokret i SAD (i ostatak zapadnog bloka) počeo da gleda više kao rivala nego kao neprijatelja – Hruščov je i kao jedan od svojih glavnih ciljeva, još pre dolaska na mesto prvog čoveka države imao slabljenje i konačno razmontiravanje kulta ličnosti koji je za sebe izgradio Staljin. Deo ovoga bilo je i određeno popuštanje stega u domenu umetnosti koja je do ovog vremena bila u dobroj meri upregnuta u kreiranje slike o komunističkoj utopiji i slavljenje revolucije i ratnih žrtava i pobeda.



Iako se o Hruščovu, naravno, mnogo toga i lošeg govorilo, i to sa pravom, uključujući njegove pogrešne poteze u ekonomiji, spoljnopolitičko siledžijstvo (gušenje mađarske pobune), osnivanje Varšavskog pakta, čuveno bahato i nepristojno ponašanje na sednicama u Ujedinjenim nacijama, pa je i praktično oteran iz visoke politike već 1964. godine, ostaje da je za vreme njegovoga vakta, SSSR napravio ne samo odmak od staljinizma (i u vrlo konkretnim formama, sa ublažavanjem sankcija izricanim čitavim porodicama osumnjičenim za delovanje protiv, jelte, države), već i da je imao vrlo brz ekonomski rast, ubrzanu – i pristojno organizovanu – urbanizaciju, uvođenje minimalne zarade, a što je sve dovelo do obnove koncepta srednje, građanske klase. Naravno, liberalizacija rada u umetnosti je išla ruku pod ruku sa ovim, pa je Solženjicin, recimo, ovde napravio presudne korake ka obeležavanju kasnog perioda sovjetskog sistema svojim pisanjem.

Hajficov film svakako spada u ovaj „novi talas“ umetničkih radova koji nisu morali da se oslanjaju na revolucionarne trope, socrealistički svetonazor ili otvorenu kritiku buržoaskih vrednosti, a svakako nije previše smetalo to što je režiser za ekranizaciju odabrao jednu od najpoznatijih – i najpopularnijih – kratkih priča velikog Antona Pavloviča Čehova.



Hajfic je do 1960. godine već imao više od tri decenije iskustva rada u filmskoj industriji SSSR, a režirao je već punih trideset godina. Sa petnaestak filmova iza sebe, Hajfic je do 1960. godine bio veoma cenjen kao neko ko odlično hvata senzibilitet revolucionarnih i ratnih filmova, ali je i pre Dame sa psetancetom počeo da radi i drugačije naslove – recimo, Proleće u Moskvi, mjuzikl iz 1953. godine, ali  notabilno Дорогой мой человек,ljubavnu dramu iz 1958. godine koja je bila neka vrsta rane najave onog što će tako majstorski biti sklopljeno u njegovoj adaptaciji Čehova. Hajfic je već sa svojim filmom iz 1954. godine, Velika porodica (Больша́я семья́) okusio ukus internacionalne slave kada je u Kanu dobio specijalnu nagradu za najbolji glumački ansambl, pa je i Dama sa psetancetom ušla u kanski izbor, ali nije ništa osvojila. Naravno, 1960. godina je u evropskom i svetskom filmu donosila neke osetno nove vetrove pa je sasvim zamislivo da je jedna „ljubavna“ period-drama sa sve kostimima i dramatičnom glumom uplakanih žena delovala i pomalo staromodno...



No, pošto smo mi ljudi, Sloveni, nama je ne samo tematika već i osobeni senzibilitet i estestski postupak Čehovljevog dela, mislim, sasvim blizak i nije nimalo izgubio na snazi ni posle, evo, više od stodvadeset godina od objavljivanja. Za potrebe ovog teksta osvežio sam sećanje na Čehovljevu priču i ovo je i dan-danas jedan neposredan, snažan i sasvim nemilosrdan tekst o, jelte, nesrećnim ljubavima i životu u građanskom bezizlazu. Ova se priča – koju možete, ako baš ne biste ništa da platite, naći ovde – s pravom smatra Čehovljevim vrhuncem kratke forme, sa rušenjem svih pravila i uobičajenih tropa vezanih za „romantičnu“ književnost, sa skoro nihilističkim početkom gde se glavni junak opisuje kao osoba koja je duboko nesrećna u braku bez ljubavi i životu bez nežne emocije, i koja svoju nesreću projektuje unakolo poput nekakvog hodajućeg kriptonita, a zatim sa transformacijom koja je tanana, suptilno oslikana, najvažnije – bez stvarnog hepienda ili uopšte, ikakvog razrešenja.



Čehov je Damu sa psetancetom u jednoj meri bazirao na sopstvenom životu, sopstvenoj frustraciji, socijalnoj neuklopljenosti, strahu od braka i žudnji za srećom i mada je njegova afera sa značajno mlađom – i na određeni način i tuđom – Olgom Kniper imala hepiend u vidu ulaska u brak, tekst ove priče, a pogotovo njeno manifestno odbijanje da pruži bilo kakav zaključak i ostavi kraj potpuno otvorenim, sa dvoje ljubavnika koji nastavljaju da budu razdvojeni, nesrećni i osuđeni samo na maštanje i skrivanje, i danas udaraju kao Tadija Kačar. Maksim Gorki je ovu priču smatrao važnim ukazanjem ljudima da napuste „sanjivo, polumrtvo postojanje“ i vrate se sebi, a Vladimir Nabokov je raspamećeno pisao o tome kako priča odbija da prikaže klasičan dramski problem a zatim i da da ikakvo razrešenje i da se time kvalifikuje za jednu od najboljih priča ikada.



Hajficov film je legitimno nazvati remek-delom već i na ime toga da je režiser radio sa jednim od najboljih tekstova jednog od najvećih pisaca koji su ikada stvarali na Ruskom jeziku a da je najveći deo priče prikazan intenzivno filmskim jezikom, sa vrlo malo teksta ali i „akcije“. Hajfic, naravno, nema ni luksuz Čehovljevog sveznajućeg pripovedača koji nam doslovno u prva četiri pasusa istrese ličnu i emotivnu istoriju Dmitrija Dmitriča Gurova i pokaže ZAŠTO ovaj bankarski činovnik koga su „udali“ za ženu sa dobrim mirazom – kućama koje bračni par izdaje i od toga dobro živi – prema kojoj nikada nije osetio ništa (sem straha i odbojnosti), toliko duboko emotivno reaguje na nepoznatu mladu ženu koju upozna tokom samačkog letovanja na Jalti.

Hajficov film nam SVE servira sasvim organski, idući potpuno suprotnim smerom od Čehova, prikazujući nam prvo likove kao nosioce akcije i emocija a tek nam usput, kroz vrlo ekonomične replike pokazujući bekgraund.



Ovo je impresivan postupak i kada gledamo kako Gurov „zavodi“ Anu Sergejevnu ovo nema prizvuk ni romantičnosti niti, čak, nekakve dopadljive letnje igre sa malo flertovanja i rituala parenja. Čehovljev nihilizam iz teksta ovde se očitava u Gurovljevim agresivnim nastupima ka Sergejevnoj, u opsedanju žene koju na kraju ni ne pita za pristanak i nameće joj intimnost iako je očigledno da je u pitanju emotivno krhko – da ne pominjemo udato – stvorenje.

Zaključak prve noći koju Gurov i Sergejevna provode zajedno je zapravo i pomalo zastrašujući sa Gurovim koji izgleda kao najledeniji pick-up artist dok puši i jede u sceni u kojoj mlada žena gotovo doživljava nervni slom jer je – delom i protiv svoje volje – prekršila sve standarde bračne dužnosti, vernosti, pukog građanskog i ljudskog morala.



Hajfic svoje glumce, a pogotovo velikog Alekseja Vladimiroviča Batalova, vodi izuzetno suptilnom rukom i portret Gurova nam postaje jasniji i produbljeniji manje na ime onoga što glumac izgovara – mada su replike koje su odabrane za uvršćivanje u scenario filma vrlo pažljivo birane i pozicionirane da referiraju na Čehovljev tekst mada ne nužno na istim mestima gde se pojavljuju u priči – a više na ime jednog upečatljivog prikaza unutrašnjeg života. Gurov nam facijalnim mimikom, položajem tela, kretanjem vrlo rečito prikazuje transformaciju iz čoveka okoštalog u životu u kome mu ne nedostaje ništa sem suštine u ljudsko biće koje je tu suštinu nazrelo i svesno je da mu je van domašaja.

Gurov od namrgođenog mačo-muškarca postaje očajnik sa kojim je teško ne saosećati iako je ono što radi, razume se, potpuno besmisleno i u kontekstu filma gde ugrožava i svoj brak i brak Ane Sergejevne, bez ikakvog plana ili ideje KUDA mogu njih dvoje da odu, i u kontekstu uopštenije koncepcije tog nekog ljudskog društva i, jelte, društvenog ugovora. U skladu sa Bašlarovom opservacijom koja kaže „Prava ljubav je divlja i tužna; to je treperenje udvoje u tami“ dvoje ljubavnika u ovom filmu zaista – trepere. Oni ne znaju šta da rade, ne znaju čak ni šta žele i njihovi susreti su ispunjeni konfuzijom, krivicom ali i jednom iskrenošću od koje se, da budemo jasni, malo lomi i srce. Kroz malo priče i nešto više suza, značajnih šutnji i nesposobnosti, uostalom, da se komplikovane emocije izraze, Gurov i Sergejevna do kraja filma stižu uz sneg koji pada na noćnu Moskvu i zvuk klarineta (koji je dijegetički!), rastajući se, svesni da ovo nije poslednji rastanak jer su isuviše slabi da naprave racionalan izbor, ali da će ih svaki rastanak boleti kao da je poslednji dok se sve ne rastoči u besmislu.



Nije samo rad sa glumcima Hajficova jaka strana već i brižljiva režija, montaža i korišćenje odlične fotografije Dmitrija Meskijeva i Andreja Moskvina da se gledalac „postavi“ u scene, da razume šta protagonisti osećaju ali i da „čuje“ šta misle bez ikakve potrebe da se Čehovljev tekst citira tamo gde usmeren pogled i jasan pokret kamere daju istu informaciju prirodnije. Ovo je pritom film koji, skoro neočekivano, ima prostora i za duhovite minijature, notabilno onu sa Gurovljevim prijateljem koji – i sam uhvaćen u ispraznoj buržoaskoj egzistenciji bez ljubavi ili makar strasti – iznova i iznova baca viljušku na pod kako bi livrejisani sluga morao da je glanca i donosi mu je na inspekciju. Nadežda Simonjan napisala je vrlo klasično emotivan saundtrak za film koji, kako je i Ingmar Bergman primetio potpuno lišen sentimentalnosti: „Sentiment ćete ovde naći u velikoj meri, ali sentimentalnost – nikada“.

Zaista, Dama sa psetancetom je film o sirovim i gotovo neizdrživim emocijama tamo gde im mesta, reklo bi se, nema – usred uređenosti i funkcionalnosti građanskog društva. On uzima Čehovljev tekst i od njega pravi sporu ali ne usporenu, ekonomičnu bioskopsku sliku koja, držeći svoje protagoniste uvek na kratkoj uzdi i samo ih puštajući da napuknu kada niko ne gleda, priča o provaliji samoće iznad koje svi živimo i samo ponekad imamo sreću da pronađemo ono drugo u pravom trenutku. Hajfic je posle ovoga snimio još mnogo filmova i dobio nekoliko važnih nagrada za životno delo od Sovjetskog saveza, ali ovaj njegov susret sa Čehovim je verovatno taj momenat pronalaženja u optimalnom trenutku iz koga nastaje ta večna magija.