Ne znam gde je ovo publikovano ali vidim deli se na FB:
"Mamula: Balkanski hibrid ljubavi i smrti" by Milica Konstantinovic, PhD
Kada sam odlučila da odem na projekcijufilma „Mamula“, Milana Todorovića u okviru Festivala srpskog filma fantastike,nisam očekivala da ću se osećati kao na kakvoj holivudskoj premijeri. Mrtvački sanduk na ulazu, Frankeštajn koji cepa karte, maskirane promoterke sa zombi osmesima i „guarana“ na poklon – pa zar se tematske premijere priređuju i u beogradskom Domu omladine? Da! Iako me je vreme pregazilo, jer u mojoj (ranijoj) mladosti ne beše tako kompletnih događanja, nisam zavidela oduševljenoj omladini – naprotiv. Bila sam jednako oduševljena u jednom srećnom kolektivu – kolektivu koji je proslavljao sve stabilniju ustanovu srpskog žanrovskog filma – konačno! Nakon najpoznatijeg ju – žanra, partizanskog filma, nismo imali neki eklatantan primer filmskog žanra koji bi definisao nacionalnu filmsku produkciju, nacionalnu mitologiju, pa i kulturnu politiku (i kako bi kada jasne kulturne politike nema). Osim recidiva partizanskog filma – ratnog filma, u kome je fatum rata – naravno – poput mitskog stvorenja definisao prostor Balkana, ideologija za koju bi se uhvatili kao zajednica, ono u šta bi verovali (a da tonije samo materijalna vrednost ili obična demagogija) izbeledelo je kao prababina fotografija. I sada – konačno – neki mladi ljudi ukazuju na to da u kolektivnoj svesti postoji nešto što definiše život na ovim prostorima, a da to nisu samo (teški) materijalni uslovi života ili rat. Mitologija iz koje se razvija ideologija, tako neophodna da bi preživeli kapitalističko otuđenje, potiskivana je i zaboravljana pod pritiskom skorijih izama i anti – izama, tradicije su posmatrane kao nešto nevaljalo, običajnost je ostavljana samo retrogradnima i to je dovelo do utiska uskraćenosti za dominantne vrednosti. Ako ne znamo šta to definiše život ovde i sada, kakve smo to veće celine deo,protiv čega se borimo, onda je svaka borba uzaludna. Protiv kojih to dominantnih vrednosti treba da dignemo ljudski ili umetički glas, kako da napredujemo, ako nemamo uvid u „okove koji nas stežu“? Žanrovski film je uvek isticao dominantne vrednosti jedne zajednice, pružajući u manjoj ili većoj meri i odgovor kako i šta sa njima. Kada vidimo standarde i stereotipe pred nama, kada znamo šta su mitske osnove naše zajednice, možemo i da ih prihvatamo ili odbacujemo. Možemo da se preispitamo.
Uz izvinjenje na, možda, predugom uvodu objasniću kako je katarza i arehitpska samospoznaja kod mene proradila tokom gledanja „Mamule“.
Marija Todorova definiše „Balkanizam“ kao pogled Zapada prema Balkanu (kao što je „Orijentalizam“ pogled ka Orijentu). Toje pogled prepun narcizma, to je pogled prema drugosti, podrazumeva ceo korpus osobina koje onaj koji se gleda u ogledalo ne želi da poseduje. Tako su Balkanci za čoveka Zapada nešto egzotično i divlje, zaraženo Istokom. Balkanac je biće koje na svojim leđima nosi tragediju neuspeha da sačuva granicu zapadnog sveta od najezde varvara. To je polucivilizovano stvorenje, delom nalik „pravom čoveku“, civilizovanom belom zapadnom heteroseksualcu, a delom divlja životinja nedefinisana u životnjiskim atlasima. Mogla bi biti i riba– dosta je hrišćanskog u tom svetu, ali pre bi –zbog onog arhaičnog u sebi – trebala otelotvoriti nešto varvasko, skoro izumrlo i nešto što je jednom nogom s one strane života. Balkanski život je, dakle, hibrid – hibrid ljudskosti, animalnog i nepostojećeg. Drugim rečima – nimfa.
Radnja Mamule je sva podređena slikanju te ideje. Dve Amerikanke, Keli i Lusi (Kristina Klebe, Natalie Burn), odlučuju da posete prijatelja sa fakulteta, Aleksa (Slobodan Stefanović) – zgodnog Crnogorca pomalo zaraženog neofolk kičom donekle oličenim u njegovoj devojci Jasmini (Sofija Rajović) – u njegovom srećnom i ušuškanom, arhaičnom balkanskom raju – Herceg Novom. Opterećen jahtama i ostalim materijalnim (bez) vrednostima Aleks izneverava očekivanja gošći sa Dalekog Zapada, pomalo je zagađen dosadom i odvojen od one mistične privlačnosti sa kojom bi trebalo da je srastao. Takva mu je i veza sa devojkom - dosadna, puna alkohola, neotporna na prevaru i vraćanje bivšoj ljubavi sa Lusi. Zakazalom mačizmu Aleksa, sakrivenom u turboindolenciji, u pomoć priskače avanturistička, boemska duša Bobana (Dragan Mićanović). Svojom harizmom i dečačkom hrabrošću, Boban pleni i kada pozove devojke u provod na samo srce Balkana – malo vojno ostrvo – Mamulu – one nedvosmisleno pristaju (u poslednjoj sceni filma „Underground“, Emira Kusturice, Balkan je prikazan kao parče zemlje, malo ostrvo koje zalutalo plovi i ko zna da li će negde stići – to je samo jedna od asocijacija koje sam imala u svom socio - kulturološkom asortimanu).
Za posetioce iz Amerike Mamula je neistraženo mesto za koje su vezane legende, za omladinu koja ne želi da se vraća bolnoj tradiciji – to je rana koju ne treba dirati, a za stare, iskusne žitelje ovih prostora (poput Čuvara /Miodrag Krstović ili Nika /Franco Nero) to je mesto ljubavi, žrtvovanja i smrti. U dubini tog (nimalo slučajno vojnog ) ostrva nalazi se ona – nimfa – neodoljiva žderačica, opasna po ženski i fatalna po muški rod. Bezkompromisna je u ljubavi, a jeziva u svojoj mitskoj ulozi pokojoj samo odabrani opstaju, a većina strada kao besmislena žrtva – jer balkanska sirena mora od nečega da živi. Oko te privlačne, zanosne lepote nalaze se samo kosti i ratne uspomene, a ljubavna pesma za ranjenim dragim koga poput kosovke devojke podiže u naručje, odjekuje glasnije od strašnih urlika u bitci za preživljavanje.
Ako dosadašnji opis ne upućuje na život ovde, sada i nekada, treba pogledati Todorovićevu režiju koja nas nagoni da se u sebi dvoumimo za Aleksa ili Bobana, koga više volimo, koji bi trebalo da preživi – koji je hrabriji, muževniji, a koji veća kukavica. Zar i to nije poznato nama koji živimo ovde (i gledamo taj mitski sukob u formi – „turbofolkeri“ ili „padavičari“)?
Na kraju – nakon što me je prošla jeza od nimfinog plača nad propalom ljubavlju, Marko Backović, Barry Keating i Milan Konjević, ponudili su mogućnost da ona nije jedina mitska zaostavština koju samo američka devojka moža pobediti (jer na američku lepotu pesma sirene ne deluje), te da će se civilizovani, holivudizovani svet ipak morati navići na njeno postojanje ili bolje reći opstajanje.
Dakle, nakon što sam u jednom uzbudljivom srpskom hororu videla i prepoznala sliku ovdašnjeg života – onakvog kakvim ga vide Drugi i onakvog kakvog ga i sama znam – punog ljubavi, borbe, straha, bajke i legendi, heroja i njihovih pomoćnika, naizgled nespojivih lica istog balkanskog muškarca, šta drugo da kažem – nego – svaka čast autorima. I žao mi je zbog svih koji su možda propustili ovo iskustvo.
M.K.
