Nakon odgledane cele serije, imam možda više zamerki nego pohvala. U tehničkom smislu ovo je veoma dobro, rad kamere svetlo, maske, kostimi, sve pet što bi rekli mangupi. No u konceptualnom ovo je u blagonaklonom tumačenju nedorečen, pa i malo nesiguran narativ, a u manje blagonaklonom recimo da je jasno zašto su prve kritike koje sam video bile da je ovo projekat pranja biografije Slobodana Miloševića.
Da se mi razumemo, umetnička sloboda je umetnička sloboda, ali ovde postoje barem dve krupne dimenzije koje su problematične.
Prva je to da jedini protagonizam ovde zaista ima Milošević i to je, naravno, sasvim prihvatljivo kao pristup, ali je postoji značajan deficit umetničkog rada i, na kraju krajeva, smelosti. Cripple je u svom tekstu na sajtu RTS ukazao kako Miloševiće pratimo "u kući", dakle kao porodicu, civile, ljudska bića sa jasnim brigama, dok Đinđića i Vladu Srbije, Koštunicu itd. vidimo samo na radnim mestima. Ali čak i to bi bilo u redu, seriju je legitimno centrirati na Miloševića, ali ovde je to urađeno u nesrazmeri koja seriju za mene čini nepotpunim radom. Milošević i članovi njegove porodice imaju "range of emotions". Isaković ga imitira, ponekad i karirika, ali mu daje slojevitost, dubinu, ima i kad priča parole i kad se svađa i kad je pomirljiv, i kad umiruje druge, i kad je zreo i odgovoran i kad je besan itd. itd. itd. Čeda Milana Marića nema ništa od toga, mada ga Marić igra solidno i prenosi taj element konfuzije koja je tada vladala, ali on je napisan i režiran u jednoj jedinoj dimenziji, nema ni protagonizam ni ikakvu dubinu. Ostali iz vlasti imaju još manje prostora i još su svedeniji u portretima. Fehmiju je nažalost nikakav Đinđić - ako se išta za Đinđića da reći, to je da je imao energiju a Uliks to ne pokazuje. Duća, Beba, Petrović, niko od njih nema ikakve karakterne osobine, samo stoje u kadru i izgovore to malo teksta, Koštunica najgori.
Utisak zbog svega toga je da jednog ako ne heroja a ono tragičnog antiheroja koji brine i za mentalno posrnulu ženu i za buntovnu ćerku što oseća nepravdu ali ne zna kako da to kanališe, hapsi šačica birokrata koja traži rupe u zakonu samo da bi se pokazala pred svetom. A što jeste jedno gledanje na te događaje. Ali ja sam tada imao skoro trideset godina i to jedno gledanje mada legitimno kao postojeća perspektiva ovde ne bi trebalo da je jedino gledanje.
Ali jeste, jer je druga velika dimenzija problema odsustvo konteksta. Serija, doduše ima šture dokumentarističke upade gde se vide redovi ispred prodavnica, neke demonstracije na ulici koje rasteruje policija i preko toga se čita pismo Ivana Stambolića, ali ako ste se rodili 1995. godine ili 2000. godine, ovo nije kontekst. Nismo li redove (manje) i demonstracije u Srbiji (mnogo više) gledali i poslednjih dvadeset godina? Je li to kontekst zbog koga se hapsi ovaj čovek? Ne kaže li on i sam u jednom momentu (isto u dokumentarističkom materijalu) da se u Srbiji teško živelo zbog sankcija? A koje su nametnute da se Srbija stavi pod stranu kontrolu.
Serija propušta da objasni i šta je bilo s tim Ivanom Stambolićem na kraju, i da je ubijen neki Ćuruvija i da je na Vuka Draškovića dvaput izvršen atentat, ne objašnjava što bi sad tog nekog Miloševića vodili u Hag kad mu se na teret stavljaju eventualno neka muvanja sa carinom i tako neki poluprivredni kriminal. Nema Bosne, nema Kosova. Legija Vuka Kostića je jedan onako, poluzbunjen vojnik koji nije jak sa rečima, neprijatno mu malo al mora da sluša naređenja. Mislim, to već jeste problematično kad se zna da je taj, nema dve godine, po Kosovu vodio akcije gde su stradali civili, da je dve godine kasnije organizovao atentat na premijera, a sve to vreme bio uvezan sa Šiptarom i Kumom.
Sve to jako nedostaje i serija se svodi na to kako bi verovatno sam Milošević voleo da mi vidimo poslednje dane porodice na kakvom-takvom okupu: nervozni, stresirani, svakako i problematični u odbijanju da se vidi realnost, arogantni, ali na kraju dana, tek grešni ljudi za razliku od ovih ostalih koji nemaju neke izražene ljudske osobine.
Utisak je da su uokvirujući delovi narativa bili predviđeni da daju tu drugu stranu ili treću stranu itd. ali podzaplet koji se odvija na RTS-u doslovno ne ode nikud do kraja. Epizode sa sobaricom Anom i penzionerkom Cece Bojković su takođe tu zbog toga ali ovo je sve neiskorišćeno. Anina priča ima nekakvu crtu humanizujućeg, pogotovo kad se ćale na kraju obrati direktno Slobi, to mi je bilo okej, ali Cecina priča je potpuno isprazna. Niti je ikom jasno što se ona pali na Slobu i ne veruje kad jave da se predao niti je tu, po istom principu, ikom jasno što onaj narod ispred stoji i skandira podršku. Ako serija misli da mi treba da sve to unapred znamo, dakle, da kontekst poznajemo iz života, onda bi efikasniji pripovedni postupak bio da se cela serija dešava u kući, da se isključivo bavi psihologijom diktatora u ostavci i deluzija koje vladaju u ekipi gde imate i kojekakve Bjelice i Vučiniće koji ovde statiraju i zapravo su, sa sve Filom, nepotrebni jer Milošević je zaista jedini koji ostavlja utisak da je ličnost. On je taj koji prvo priča kao iz knjige, pa onda stane i opsuje, pa napravi zgađenu facu, pa se onda smiri, pa je malo umoran, pa se onda našali, pa onda jetko osuđuje al se vidi da se predao itd. Gledalac samo njega vidi kao stvarno ljudsko biće a sve ostalo je samo pozadina za njegovu igru i to seriju čini u dobroj meri nezaokruženom a, kako već rekoh, u manje dobronamernom tumačenju, i direktno namernom da pere biografiju nekog ko je, čak da na stranu stavimo sva ratovanja po regionu, korupcijom i organizovanim kriminalom razorio društvo barem isto koliko su to učinile sankcije.
Ja inače gledam Kalkanske krugove...
