NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > TAMNI VILAJET: gde, kako i zašto objaviti priču, roman...

Ogledni primer zašto se pisanje mora kontrolisati

<< < (3/10) > >>

Džek:
Zato volim da se zovem pokušajcem a svoje pisanje - pokušaji. U slučaju da mi se skrši stolica!

saturnica:
Zakopajte ratne sjekire, naoružajte se olovkama. Sretno vam novo ljeto želim i puno, puno dobrih pisanja. Volim vas sve takve kakvi jeste, u sagita paketu...<3

varvarin:
Možda  nisam najbolji sagovornik za ovo, jer još nemam roman... Ali Boban je postavio interesantno pitanje.
Definitivno, mislim da je bolje ako imate kostur  romana pred sobom, prelomne tačke i makar maglovit kraj , pa kada pišete - idete tim putem. Ili stazom, magistralom, ili kako ste je već projektovali. Lakše je ako znate kuda  idete, i koja su vam odmorišta usput, a gde put može da se uruši...
Ma, super. Osim što sam ja  tako vrlo retko radio. Čak i u pričama.
Na pisanje me je pokretala  neka slika, prizor, ili neko osećanje. I vrlo često pisao sam, kad me to nešto pokrenulo - ne znajući kuda put vodi, ni kako ću da završim. Verovali ili ne.
Dešavalo se tako  - da bih dopisao kraj koji mi se svideo, morao sam da se vraćam na početak i menjam nešto u polazištu priče. Nije prijatno... Ali dešava se, ako plovite na slepo.
Trenutno, u romanu koji pokušavam da završim, stigao sam do kraja - koji nemam. Znam jedino da treba da bude  spektakularno. Pa tako stojim, skoro kao na ulazu u rudnike Morije (!) - vertikalna stena preda mnom, na njoj zatvorena vrata, a ja treba da smislim čarobnu reč i otvorim ih ... Još  nisam, ali otvoriće se, ne sumnjajte.
To  je tako kad nemate scenosled. Onda je puno problema... Ali šta da radim kad drukčije nisam mogao?
Ni  Stiven King nije znao kuda plovi, dok je pisao Mračnu kulu. Tako su prvi delovi serijala odlični, kasnije priča pada... Ako imate sreću pa načinite prvo scenosled, zavidim vam. A i ako ga nemate... Ne odustajte, pišite i tada.
To što neki likovi nadrastu sebe, dok pričate priču, i odjednom im treba više mesta... Mislim da je uvek  lepo ako se to desi. Dozvolite liku da to uradi, ako počne da se meškolji.
U  mom romanu (radovi u toku), imam takvog tipa: Propali plemić, ujedno vojnik - najamnik. Prvobitno zamišljen kao  onaj iza kace u pripovetkama Petra Kočića -  da sedi u uglu krčme i podjebava, odjednom je poželeo da krene svojim putem... Sad je po značaju prvi posle glavnog junaka.  I sad mi je žao da ga potrošim, a to mu je prvobitno sledovalo.

I da, srećna Nova godina!!

scallop:
Pitali me što ne radim scenosled, a ja odgovorio da i ja volim da pročitam šta sam napisao. Kad mi ponude nečiji roman na čitanje tražim da ni napišu kratak sadržaj na jednoj strani. Niko ne zna da prepriča ono šta je napisao. A ja mogu žmurećki da vam napišem na pola strane šta je UNAZAD. Za dobro pisanje potreban nam je dobar unutrašnji pogon, da znamo odakle krećemo i gde bismo da stignemo. Ostalo je putovanje. Teže mi je da odlučim odakle da počnem, nego gde da okončam. Jer priča nikad ne počinje i nikad ne završava.

Boban:

--- Quote from: Kimura on 31-12-2017, 17:58:06 ---I prosto ne verujem da ti, Bobane, zaista tako radiš.
--- End quote ---

Evo, ovako radim... ne uvek, naravno, ali za važnije i složenije stvari, ponekad i za priče, novele, za romane uvek.

Smislim celu priču. To mi najbolje ide dok šetam noću, pored reke ili tako nekako, s obzirom da Beograd ima sto kilometara raznih obala, lako je hodati uz vodu. Ovo traje neko vreme, provrtim u glavi celu radnju od početka do kraja. Onda prelazim na sledeću fazu, imam određene osobe s kojima sednem ili šetam i ispričam im svoju zamisao, od početka do kraja. ovaj deo je izuzetno važan jer kada čovek sam sa sobom nešto postavlja, ume da preskoči određene delove uz izgovor da će to rešiti naknadno. kada treba nekome da ispriča redom, celu priču od početka do kraja, takvog luksuza nema i vrlo se lako zapne na zamuljanim prelazima. Najviše puta mi je sagovornik u ovakvim stvarima bio Damir Joka, stariji znaju ko je to; inače defektolog, vrlo inteligentan čovek, vrlo načitan i bez milosti iskren u komentarima.
Kada moja zamisao prođe ove dve instance, moju i tog nekog drugog, spreman sam da počnem da pišem. Naravno da ima spontanosti usput, sretanja ovoga ili onoga, dijaloga koji su se nametnuli, zapažanja, slika i usputnih događaja koji daju kolorit, senke i obrise glavne priče. Naravno da i naknadno, kod već završenog posla, u iščitavanju i promišljanju poželim ponešto da izmenim.


--- Quote from: scallop on 31-12-2017, 14:28:31 ---Voleo bih da vidim tvoj scenosled, da ne pominjem koliko bih dao da vidim polazni scenosled romana ŽIVOSARANJENI i da ga uporedim sa romanom POSLEDNJI SRBIN.
--- End quote ---

da, ovaj moj roman je nastao nakaradno, zato je i pisan 14 godina. Prva verzija je bila zapravo poduža novela; onda je sređena kao roman i to je iščitalo dosta ljudi. Nešto mi je falilo u njemu, dugo nisam uspevao da tetektujem šta i onda mi je Fipa rekao da tako kompleksna zamisao ne može da izdrži jednu tačku gledišta i to prvo lice. Onda je krenulo osmišljavanje tih drugih celina koje su umetnute, na kraju je bilo i krpeža, roman sadrži i tekst napisan 1982. godine, sadrži likove iz mog nedovršenog romana pisanog 1979. a ovde je dobio potpuno drugu funkciju... Znači, na primeru Živosahranjenog mogu da dokažem zašto ne valja pisati knjige na takav način.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page