Prvo, izvori o ovoj temi su mnogobrojni. Pristupačni izvori, na engleskom jeziku. Pre svega mislim na vebsajtove, počev od neizbežne vikipedije, preko ozbiljnih antropoloških studija do neobaveznih izraza fanovskog oduševljenja. Takođe, postoje knjige na engleskom jeziku koje se bave natprirodnim u japanskoj kulturi i konkretno jokajima. Ja ću ovde okazati na neke stvari koje nije lako naći.
Naravno, Šigeru Mizuki se smatra ocem renesanse interesovanja za jokaje u japanskoj popularnoj svesti. O njemu sam pisao na nekoliko mesta, ali ne znam da li je tekst koji je bio na UPPS-u sada moguće pronaći. Osim njega, rekao bih da je Kunio Yanagita podjednako bitan sa akademske strane. To je čuveni folklorista iz prve polovine XX veka, koji je prvi sakupio mnoge narodne priče i predanja. No, Mizuki zaista nema ravnog po tome koliko je uticao da obični Japanci ne zaborave bića koja su njihovi preci već počeli da zaboravljaju, posle uticaja nagle modernizacije Japana. Mizuki je čudan lik, koji je vodio možda najčudniji život od svih autora stripova u istoriji Japana. Još uvek je živ, iako je rođen 1922, a počeo je da crta stripove 50-tih, i to ne za decu, već za tržište knjiga i časopisa za iznajmljivanje. Neki njegovi stripovi spadaju u naučnu fantastiku (dobro, ne u strogom smislu, više kao palp), neki su o superherojima, a napisao je i nacrtao čak i prvu adaptaciju jedne Lavkraftove priče u japanskom stripu. Ipak, danas ga najviše pamte po stripovima o jokajima i natprirodnim događajima. Jedan je od retkih tamošnjih autora stripova koji nije imao nikakvu vezu sa Tezukinom "školom", a da je radio uporedo sa njima tokom mnogo godina. Mislim da je poslednje bitne stripove objavio tokom 70-tih, ali nemojte me držati za reč (mrzi me da proveravam sada). Međutim, i posle toga je ilustrovao, pisao enciklopedije i radove koji se bave našom temom.
Iz Japana sam nabavio 3 knjige njegovih radova: dve su kolekcije njegovih stripova objavljenih uglavnom tokom 60-tih, a jedna je Yokai Daizukan, u prevodu Enciklopedija jokaja, knjiga rađena za decu kao fiktivni anatomski priručnik koji prikazuje nešto manje od 100 različitih natprirodnih bića, sve sa opisima navika, staništa i dijagramima unutrašnjih organa, često potpuno suludo maštovitim kao što su i sama bića, ali dovoljno racionalnim da su uverljivi za savremene mlade generacije. Tu su, na primer, nurarihyon sa svojom izduženom glavom i draguljem u želucu;
ushi-oni sa rogovima bika (po čemu je i dobio ime, uši = krava, stoka) i telom krabe, koji živi u pećinama kraj mora; ningyo (čovek-riba), nalik na nordijsku sirenu, samo ružniji, u svojim podvodnim domovima; prelepa i opasna
yuki onna (snežna žena) u belom kimonu, čija kosa je osetljiva na prisustvo ljudskih bića; nupperabou koji izgleda poput bezlične pihtijaste mase sa nečim što liči na udove; kitsumuna, nalik na pile sa preraslom glavom, koje se panično plaši hobotnica, iako ne živi blizu vode; mačkasta nekomata; yamajiji, sa jednom (centralnom) nogom i glavom nalik na kamenu masku; bića koja bljuju munje; riba koja živi u kamenu (ili možda kamen u kome živi riba!); biće koje je samo fasada za druga, sitnija bića koja upravljaju njime (poput džinovskog robota); zlokobni džinovski pauci; humanoidno stvorenje čija glava nije na uobičajenom mestu; biće u obliku oka; biće u obliku čeljusti; biće u obliku oblaka ... I svašta još nešto. Kape i tengui i tanukii. Primetićete da sam gore rekao ushi-ONI, a ovaj drugi deo imena je verovatno poznat mnogima koji su imali dodira sa japanskim-bilo-čim... "Oni" su zla vrsta jokaja, koja voli da nanosi štetu i ubija, ali i njih ima više vrsta. Naravno, uzmite u obzir da su nekad interpretacije različite, i da ista stvorenja ne izgledaju isto u svim verzijama (ja ovde prvenstveno pričam o Mizukijevoj enciklopediji).
Od Mizukija se grana čitava mreža učenika, pravih i onih duhovnih, koji su uticali na mnoge oblasti fantastike u Japanu: Hiroši Aramata, pisac serije Teito monogatari, verovatno najvećeg japanskog doprinosa okultnoj fanatastici ("romantičarska rekonstrukcija tokijske istorije u XX veku iz okultne perspektive"); Nacuhiko Kjogoku, učenjak i pisac mnogih knjiga, posebno onih o svešteniku-detektivu koji rešava slučajeve vezane sa psihološku interpretaciju jokaja; Daiđiro Morohoši, strip-autor vrlo specifičnog stila, pun priča o lovcima na natprirodno, tajnim istorijama, nepoznatim mitologijama i drevnom hororu; Kazuhiro Fuđita, autor dečjih stripova, čiji je Ušio i Tora još uvek možda najepskiji primer žanra natprirodne fantastike, koji, sem jokaja, dosta koristi i kinesku mitologiju... Morohošijeva učenica je čuvena Rumiko Takahaši, koja je crtala priče o japanskim sirenama (nin-gyo), i čiji prvi veći rad, Urusei yatsura, voli da se diči folklornim elementima... i tako dalje.
Ako uspem da odvojim malo više vremena ovih dana, postaviću neke korisne linkove. A kad bih imao dovoljno vremena - i kada bi mi neko plaćao barem utrošeno vreme - preveo bih i Mizukijevu enciklopediju, zato što je divna i pisana lakim stilom, sve sa fonetskom transkripcijom, da mogu i japanska deca da čitaju. Ali, život je surov...
