NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > TAMNI VILAJET: gde, kako i zašto objaviti priču, roman...

Ogledni primer zašto se pisanje mora kontrolisati

(1/10) > >>

Boban:


Ja sam zagovornik toga da se u pisanje složenijih dela (romana pre svega) može ući tek posle detaljne razrade likova i scenosleda; da pisanje tako što se kucka bez jasne ideje kuda to vodi ne može ništa dobro da da. OK, može, ali na nivou priče, događaja, scene... možda.
Ali evo konkretnog primera gde sam se osvedočio da rad bez scenosleda ima ozbiljne posledice.

Pre desetak godina započeo sam pisanje poduže novele, bez razrade scenosleda od početka do kraja, što inače radim retko. Eto, došlo mi da pokušam tako. Radnja je jednostavna kao postavka, šestoro ljudi biva skupljeno na jednom mestu da obavi krajnje rutinski zadatak, doduše, na prilično uvrnutom mestu. Logično je da imam po jedno poglavlje za svakog učesnika i onda idu zajednički pasaži, kulminacija i rasplet. Sve to deluje elementarno jednostavno. Ispisao sam ta "uvodna" poglavlja za svakog... ponavljam: radići bez plana, verujući da će jednostavnost postavke omogućiti da se lako izvučem iz svega.
No, već kod tih šest uvodnih su počeli problemi, a kada sam kasnije došao pred kulminaciju shvatio san da me je nepromišljenost odvela tamo gde nisam želeo da budem. Likovi nisu hteli da rade ono što sam ja od njih očekivao. To je uobičajeni ishod kod nedovoljno razrađene karakterizacije, gde se sve rešava u hodu. Na kraju sam seo i prošao celu stvar od početka do kraja, onako kako to inače radim.
Šta je posledica?
Imam gotovo sto napisanih stranica koje sam odlučio da bacim i to na način da ih sklonim iz vidokruga i da sve otpočetka ispišem nanovo.
Alternativa je bila da pravim krpež i iskoristim te delove iako dok sam pisao nisam imao saznanje kuda to treba da vodi kao što imam danas. Naizgled to bi moglo da funkcioniše, ali ja sam siguran da će ovako, radeći sve nanovo biti bolje. Nema popravljanja, prepravljanja i prilagođavanja.

Imamo primer iz okruženja osobe koja radi upravo suprotno i koja bi u ovakvoj situaciji napravila drugačije. Ja ću sada pomenuti o kome se radi, ali se nadam da neće biti osuto drvlje i kamenje na mene; samo hoću da ukažem na dve razlike u pristupu s napomenom da je strana za koju se ja zalažem lično moj stav i da bez obzira što ja u njega bespogovorno verujem dopuštam da nisam u pravu i da je ta druga osoba u pravu. Ja naravno verujem da nije, ali stvari tako stoje. Dakle, Radmilo, godinama piskara tu i tamo ponešto pa onda kada krene da sklapa veću celinu nastoji da uklopi i sve "staro" pisano bez jasne vizije kuda bi to trebalo da vodi. Tako možda dobija određenu autentičnost, ali nastojanje da se svaka napisana rečenica pošto-poto iskoristi dovodi do toga da se pojavljuje krpež u većim delima, delovi koje čitaoci naivno pokušavaju da uklope u postojeću postavku, uz realnu mogućnost da je pisac, ne želeći da se liši nekog pasaža čak otišao tako daleko da promeni u nekom stepenu i celokupno delo.

Dakle, moja teza je da sve pisano bez jasne vizije za šta može da se upotrebi nosi u sebi opasnost od zbunjivanja čitalaca i uvođenja elemenata koji nisu realno potrebni romanu ili noveli.
Stalno ponavljam, pisanje je kao šahovski problem, a šahovski problemi nisu realne situacije iz partija, pravi šahovski problemi imaju osobinu da se niti jedna figura ne može skloniti sa table, ili pomeriti a da problem ne bude narušen. Svaka figura u šahovskom problemu je bitna, dok u stvarnom šahu imamo situacije dva-tri poteza pred mat kada postoji ko zna koliko figura koje se mogu skloniti a da se situacija ne promeni. isto tako je i u pisanju; nema milosti i stavljanja, ostavljanja i umetanja delova, likova, događaja... koji se mogu izbaciti a da se ništa suštinski ne promeni. Pisanje mora biti kontrolisano, kao i sastavljanje šahovskog problema, a ne stihijsko pa naknadno uklapanje u celinu.

scallop:
Samo ti piši onako kako svoje pisanje objašnjavaš, ja ću onako kako ja vidim delo. Malo me žiga na reakciju, ali bi bilo glupo da ja podsećam na broj verzija knjiga koje kod tebe nastaju iz tako dobro planiranog dela, dok kod mene uvek postoji samo jedna. To je vidljivo u praksi. Takođe, pomenuću da sam svoj roman pisan zbog Zoranove tvrdnje da nismo u stanju da ga napišemo zauvek odbacio, a ti si pandan roman, takođe šutnut od istog Zorana, u isto vreme, objavio u X-100. Toliko o pabirčenju reziduala.


Dakle, mislim da je dobro što se mlađi pisci suočavaju sa dijametralno različitim pristupima. Pa, ako žele da pišu kao Boban, praviće scenoslede, a ako žele da pišu kao ja, moraće da se malo prepuste i sopstvenom nesvesnom. Zna da bude izuzetno kreativno kad se razgoropadi.

Boban:
pa ja dopuštam da je tvoj način upotrebljiv. Otud ovaj topik, da ukaže na dva moguća pristupa i svako onda može da vidi i kakvi se rezultati dobijaju.

scallop:
Da, ali ti svoj pristup braniš batinom tvoga nika, a ja samo školjkom Sv. Jakova.

Džek:
Meni je takav planski pristup sasvim prihatljiv ako je kompleksnije delo u pitanju i zavisno od stepena kompleksnosti i neophodan. No, svako ima svoj način i svoj put.
Već sam negde napisao da je za mene najbitnije da prvo osmislim kraj. Onda nema lutanja i taj put se odlučnije prolazi. Već sam hvatao sebe kako zaboraljam imena sporednih likova ali njihove karaktere ne zaboravljam, to je nedopustivo i opet iznova i iznove se ne ponašaju kako sam zacrtao. Naučio sam se da na dnu svakog dužeg pokušaja držim imena, osnovne psihološke karakteristike i ostalo neophodno kao zabelešku. 

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page