DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > MUŠKO-ŽENSKE PRIČE, DOM I PORODICA

IN VINO VERITAS

(1/6) > >>

PTY:
(Za Sivku, da se što brže i lakše vrati u čvrstu vertikalu. xremyb )

Elem, svet jeste prepun svakojakih čudesa koja sa lakoćom fasciniraju ljude i navedu ih na krupna razglabanja u sitna crevca - to danima i noćima i u svakojake čudne sate - tako da se ne bi trebalo preterano čuditi na vinsku tematiku. Tim pre što - za razliku od ostalih ovdašnjih grandioznih tema, na kojima prosečan čovek može da učestvuje jedino uz napor potreban da se iscedi jabukovača iz suve bukovine - ova tema mu nekako dode ko stvorena za čavrljanje.

Dakle, vino. Svi ga znamo, bar donekle, svi smo ga probali, bar donekle. U suštini, to mu dođe tek prevreo sok od grožđa - finalni rezultat prirodnog procesa u kom se šećer volšebno preobrazi u alkohol, to na rados' vaskolike ljudcke rase i par četveronožnih prišipetlji iz (nadam se) striktno životinjskog carstva. Naravno, čovek ne bi bio to što jeste a da mu nisu poznati svi načini čeprkanja i po ovako boguugodnom prirodnom procesu; pa zato imamo ceo dijapazon mera i intervencija kojima se taj proces odlaže, usporava, zaustavlja, intezivira, prekida, ubrzava i, uopšte i ukratko, zdravo maltretira. Plus - to valjda u slučaju da to samo po sebi ne bude dovoljno - izmišljeni su i dodatni obredi kojima se taj siroti produkt fermentacije naknadno 'doteruje', to dodavanjem svega zamislivog i adekvatno otrovnog, od WC hemikalija pa sve do rđavih eksera. Pa se tako dobiju takozvana ojačana vina, (koja za ove svrhe slobodno možemo zvati i 'armiranima') tipa šeri i port. Bon ton nalaže da takva vina mogu biti korištena kao aperitivi, što meni nikad nije bilo od suštinskog značaja pošto nikada nisam videla bog zna kakvu svrhu u apetitajzerima; za mene je oduvek trebalo, ako išta, da se otkrije efektan suzbijač apetita, i to baš u bogom danoj alkoholiziranoj varijanti, ali, alas...! Celokupna ljudska civilizacija je očigledno udružila snage da individuama poput mene primarno doaka, i to na svakom božjem terenu, mada priznajem, to uglavnom na vrlo lepe načine.  xrotaeye

Zbog svog tog dža-buasto ritualnog pristupa ceđenom grožđu, prosečnog čoveka je uvek držala na distanci neka blaga averzija, da ne kažem strahopoštovanje, slično onome koje prosečnog čoveka drži podalje od, recimo, klasične muzike ili visoke mode. Većinu ljudi naprosto mrzi da se lomataju po svemu tome pa uglavnom posegnu za generalizovanim stavovima tipa, volim crna vina/ne volim bela vina i tako to. Za utehu takvima, fer je sad odmah simplificirati tematiku izjavom kako ima svega nekoliko značajnih vrsta grožđa i, konzekventno tome, vina se ipak mogu relativno lako klasificirati i potrpati u respektivne (kupovne) korpe. Što, naravno, ne podrazumeva išta kompetentnije razglabanje sa moje strane, da se razumemo  :evil: . Ali eto, žena (se) uči dok je živa i, u tom smislu, sasvim je logično da će u četresprvoj doći do nekih suštinskih zaključaka koji će joj omogućiti da bude malko kompetentnija, bar po pitanjima organske materije koju već godinama trpa u stomak.

Pa tako imam u repertoaru Pino, Traminer, Šardone, Šenin, Rizling, Merlo, Klaret, Suvinjon, Kaberne... i to mu je valjda dosta za početak.

PTY:
Meni lično slabo leže nemačka vina. Verovatno je u pitanju tamošnja surova klima koja sprečava grožđe da uspešno sazre a bar delimično je u pitanju i obična predrasuda, no ipak, čvrsto verujem da nemačka vina treba kupiti i držati u zalihi samo za slučaj suptilnog mučenja nenajavljenih i omrznutih gostiju. I mada mogu da podnesem Rizling u gemištek (da ne kažem striktno špricer) varijanti, po pitanju okusa, boje i arome, ja generalno povlačim znak jednakosti između nemačkih vina i mačje pišaćke. Tim pre što sam čvrsto uverena kako sam jednom otpila gutljaj upravo ovog potonjeg, to pre ihahaj godina kao nenajavljen gost bivše jednog budućeg mi, ponuđen uz sad već razumljivo značajan osmeh, kao priklano ostaren Gevurctraminer. Mda. Na sreću, ta Gevurc-kaka nije rezultovala fatalnim posledicama, uglavnom zato što sam imala recku imuniteta, osvojenu na jeftinim talijanskim da tavola vinima. (A to je već samo po sebi fascinantno, da zemlja koja stoji iza 17% svetske vinske produkcije uspeva da proizvede tek gotivno flaširane rafinisane povraćke, čak i sa tradicionalno superiornim grožđem Bordoa, ali - o tom potom. Za sad vredi zapamtiti da postoji vrlo dobar razlog za uzdržanost prema flaširanom izvozu tih dvaju zemalja, to još od drugog sveckog naovamo.) Valjda zato i zbog toga, čak i proslavljeno francusko belo Šenin Blan uspeva da me zadrži na sigur(onos)noj distanci, mada je ovde to vino veoma cenjeno i više nego pristupačno, po pitanju cene. Mada naravno, sva tri vina se bogomdano kupuju... i treba da se kupuju... za poklon... i eto, razmišljam da jednom usrećim upravo ovog ovde Bobana, i to sa jednom brižljivo odabranom flašom skupe i priklano ostarele nemačke berbe.  :twisted:

E sad, neko suvisliji bi možda bolje organizovao sve ovo, ili barem ne bi skakao sa jedne tačke na drugu ko p'jan kengur, ali, eto, sad, šta je - tu je.   Naravno, sve ovo uopšte nije trivijalno, iako možda na prvi pogled tako nekom izgleda. Evo, kao primer možemo uzeti nekakav poslovni ručak ili erocku večeru ili.. zapravo bilo kakvu priliku koja čoveka nežno baci u fensi restoran, i još to sa individuom ili više individua koje očekuju i treblo bi da dobiju odličan prvi utisak. Postoje dva izlaza iz tako škakljive situacije; prvi je da se do balčaka  (zlo)potrebi singl-vajt-fimejl pozicija i da se prvom suočenom potomku kromanjonca ustupi pravo na lajfćenđing odluke, što je, kapiram, ustaljena praksa kod većine ženskog življa. Pa se, shodno toj odluci, na pitanje "koje vino preferišeš?" često odgovara nešto u stilu "samo nek je crveno, hvala lepo", na šta kromanjonci po pravilu reaguju izborom pristupačnog (a samim time i mladog) Klareta koji prosečnom ženskom čeljadetu prija koliko i aromatizovano motorno ulje. Da ne pominjem sada uzgrednu pojavu da mlad Klaret već na prvom gutljaju uspeva da taninom ucrni ne samo zubnu caklinu nego i celu usnu šupljinu, što se može izroditi u istinski degutantnu estetsku torturu svih prisutnih, pogotovo imajući u vidu da ženska čeljad po pravlilu nisu genetski uslovljena da blebetave mandible drže bar periodično zatvorenima, makar dok žvaću tenderajzd stejk. Iz čega, naravno, sledi zaključak da je, unutar vaskolikog crnog vina, poželjno imati suptilniju podelu. Tim pre što vina, baš kao i ljudi, imaju karakter, da ne kažem personaliti. Pa se onda nespremnom čeljadetu lako desi da zaglavi uparen sa krajnje šizofreničnim vinom, a to bi, po mojoj skromnoj proceni, bila uglavnom sva slatka, taninska vina. Slatka, za razliku od suvih; dok je kod suvih vina gore pominjani proces pretvaranja šećera u vino završen, kod ‘voćkastih’ vina taj proces je nasilno zaustavljen, to uglavnom naknadnim unošenjem neprevrelelog grožđanog soka ili čak samog šećera. To se, kapiram, radi iz raznoraznih razloga, uglavnom sadističkih; da se bolje izdefinira boja ili aroma ili podukus ili tako već nešto u tom pravcu. Ponekad to uspe, nije da nije, ali vrlo često je rezultat osetno manje impresivan nego suva varijanta istog vina. Vrlo često to rezultira gubitnom balansa između osnovnih parametara kao što su alkoholizacija i ukus, pa sirota vina postanu neuravnotežena iliti blago šizofrenična.
(Kažu da se to eventualno ispravi starenjem ali ja nikad nisam uspela da ijednu flašu ‘ostarim’ duže od mesec dana, tako da ne garantujem ispravnost te konkretno teze. :oops: )

(nastavak za dan-dva, kad se vratim. I da, jedan praktičan recept za tamošnje vrućine; litar crnog suvog, pola litra vode, osrednja štanglica cimeta i sitne kockice lubenice – to u količini koliko srce ište ili činija podnese. Da odstoji možda pola sata pre serviranja sa drobljenim ledom. Draga moja, to garantovano leči toplotni udar, umor, dosadu i sve vrste depresije.  :wink: )

sivka:
Nema te, nema, a zatim, boom u glavu.
Fantasticna tema.
Cudne su slucajne podudarnosti, ako uopste postoje u svetu kroz koji prolazimo. Ili je to sve prouzrokovano nekim energijama koje se razmenjuju na nivoima do kojih svesno ne dopiremo.
Ovih dana se bavim provirivanjem u  

Филозофија вина

И на концу остадоше њих двојица,

Бог и вино.

Одлучио сам да напишем молитвеник за атеисте. У немаштини нашег доба осећао сам саучешће према патницима и на овај начин желим да им помогнем.
Јасне су ми тешкоће мог подухвата. Знам да реч Бог не смем ни да изустим. О њему ce мора говорити под разноврсним именима као што су, на пример, пољубац или занос или барена шунка. За главно име сам одабрао вино. Због тога је наслов књиге Филозофија вина и због тога сам исписао мото: И на концу остадоше њих двојица, Бог и вино.
Околности присиљавају на слепило. Опште је познато да су атеисти охоли људи достојни сажаљења. Довољно је да виде име Бога, па да књигу сместа тресну о земљу. Ако им неко такне њихову фикс–идеју, спопада их напад беснила. Мислим, ако будем говорио о јелу, о пићу, о дувану, о љубави, ако будем користио скривена имена, могу се насамарити. Јер поред тога што су постали уображени, у исто толикој мери су и глупи. Ову врсту молитве, на пример, уопште и не знају. Мисле да се само у цркви може молити, или на тај начин да човек мрмља поповске тираде.

Uz tvoj Esej o vinu i Esej Bele Hamvasa.
Vidim da je ovo tek pocetak, pa se radujem, koliko god to mogu, ovako horizontalna.



 :lol: Hvala draga.

PTY:

--- Quote from: "sivka" ---
Cudne su slucajne podudarnosti, ako uopste postoje u svetu kroz koji prolazimo.  
--- End quote ---


Postoje, postoje.  :wink:

A u ponedeljak ima da ti kažem reč-dve o mom omiljenom vinu. (da ne bude kako sam hejter po svakom bozjem pitanju...)  :wink:

tarana:
u koji ponedeljak?

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page