Ogledni primer zašto se pisanje mora kontrolisati

[Boban]

Ja sam zagovornik toga da se u pisanje složenijih dela (romana pre svega) može ući tek posle detaljne razrade likova i scenosleda; da pisanje tako što se kucka bez jasne ideje kuda to vodi ne može ništa dobro da da. OK, može, ali na nivou priče, događaja, scene... možda.
Ali evo konkretnog primera gde sam se osvedočio da rad bez scenosleda ima ozbiljne posledice.

Pre desetak godina započeo sam pisanje poduže novele, bez razrade scenosleda od početka do kraja, što inače radim retko. Eto, došlo mi da pokušam tako. Radnja je jednostavna kao postavka, šestoro ljudi biva skupljeno na jednom mestu da obavi krajnje rutinski zadatak, doduše, na prilično uvrnutom mestu. Logično je da imam po jedno poglavlje za svakog učesnika i onda idu zajednički pasaži, kulminacija i rasplet. Sve to deluje elementarno jednostavno. Ispisao sam ta "uvodna" poglavlja za svakog... ponavljam: radići bez plana, verujući da će jednostavnost postavke omogućiti da se lako izvučem iz svega.
No, već kod tih šest uvodnih su počeli problemi, a kada sam kasnije došao pred kulminaciju shvatio san da me je nepromišljenost odvela tamo gde nisam želeo da budem. Likovi nisu hteli da rade ono što sam ja od njih očekivao. To je uobičajeni ishod kod nedovoljno razrađene karakterizacije, gde se sve rešava u hodu. Na kraju sam seo i prošao celu stvar od početka do kraja, onako kako to inače radim.
Šta je posledica?
Imam gotovo sto napisanih stranica koje sam odlučio da bacim i to na način da ih sklonim iz vidokruga i da sve otpočetka ispišem nanovo.
Alternativa je bila da pravim krpež i iskoristim te delove iako dok sam pisao nisam imao saznanje kuda to treba da vodi kao što imam danas. Naizgled to bi moglo da funkcioniše, ali ja sam siguran da će ovako, radeći sve nanovo biti bolje. Nema popravljanja, prepravljanja i prilagođavanja.

Imamo primer iz okruženja osobe koja radi upravo suprotno i koja bi u ovakvoj situaciji napravila drugačije. Ja ću sada pomenuti o kome se radi, ali se nadam da neće biti osuto drvlje i kamenje na mene; samo hoću da ukažem na dve razlike u pristupu s napomenom da je strana za koju se ja zalažem lično moj stav i da bez obzira što ja u njega bespogovorno verujem dopuštam da nisam u pravu i da je ta druga osoba u pravu. Ja naravno verujem da nije, ali stvari tako stoje. Dakle, Radmilo, godinama piskara tu i tamo ponešto pa onda kada krene da sklapa veću celinu nastoji da uklopi i sve "staro" pisano bez jasne vizije kuda bi to trebalo da vodi. Tako možda dobija određenu autentičnost, ali nastojanje da se svaka napisana rečenica pošto-poto iskoristi dovodi do toga da se pojavljuje krpež u većim delima, delovi koje čitaoci naivno pokušavaju da uklope u postojeću postavku, uz realnu mogućnost da je pisac, ne želeći da se liši nekog pasaža čak otišao tako daleko da promeni u nekom stepenu i celokupno delo.

Dakle, moja teza je da sve pisano bez jasne vizije za šta može da se upotrebi nosi u sebi opasnost od zbunjivanja čitalaca i uvođenja elemenata koji nisu realno potrebni romanu ili noveli.
Stalno ponavljam, pisanje je kao šahovski problem, a šahovski problemi nisu realne situacije iz partija, pravi šahovski problemi imaju osobinu da se niti jedna figura ne može skloniti sa table, ili pomeriti a da problem ne bude narušen. Svaka figura u šahovskom problemu je bitna, dok u stvarnom šahu imamo situacije dva-tri poteza pred mat kada postoji ko zna koliko figura koje se mogu skloniti a da se situacija ne promeni. isto tako je i u pisanju; nema milosti i stavljanja, ostavljanja i umetanja delova, likova, događaja... koji se mogu izbaciti a da se ništa suštinski ne promeni. Pisanje mora biti kontrolisano, kao i sastavljanje šahovskog problema, a ne stihijsko pa naknadno uklapanje u celinu.

[scallop]

Samo ti piši onako kako svoje pisanje objašnjavaš, ja ću onako kako ja vidim delo. Malo me žiga na reakciju, ali bi bilo glupo da ja podsećam na broj verzija knjiga koje kod tebe nastaju iz tako dobro planiranog dela, dok kod mene uvek postoji samo jedna. To je vidljivo u praksi. Takođe, pomenuću da sam svoj roman pisan zbog Zoranove tvrdnje da nismo u stanju da ga napišemo zauvek odbacio, a ti si pandan roman, takođe šutnut od istog Zorana, u isto vreme, objavio u X-100. Toliko o pabirčenju reziduala.


Dakle, mislim da je dobro što se mlađi pisci suočavaju sa dijametralno različitim pristupima. Pa, ako žele da pišu kao Boban, praviće scenoslede, a ako žele da pišu kao ja, moraće da se malo prepuste i sopstvenom nesvesnom. Zna da bude izuzetno kreativno kad se razgoropadi.

[Boban]

pa ja dopuštam da je tvoj način upotrebljiv. Otud ovaj topik, da ukaže na dva moguća pristupa i svako onda može da vidi i kakvi se rezultati dobijaju.

[scallop]

Da, ali ti svoj pristup braniš batinom tvoga nika, a ja samo školjkom Sv. Jakova.

[Džek]

Meni je takav planski pristup sasvim prihatljiv ako je kompleksnije delo u pitanju i zavisno od stepena kompleksnosti i neophodan. No, svako ima svoj način i svoj put.
Već sam negde napisao da je za mene najbitnije da prvo osmislim kraj. Onda nema lutanja i taj put se odlučnije prolazi. Već sam hvatao sebe kako zaboraljam imena sporednih likova ali njihove karaktere ne zaboravljam, to je nedopustivo i opet iznova i iznove se ne ponašaju kako sam zacrtao. Naučio sam se da na dnu svakog dužeg pokušaja držim imena, osnovne psihološke karakteristike i ostalo neophodno kao zabelešku. 

[scallop]

Voleo bih da vidim tvoj scenosled, da ne pominjem koliko bih dao da vidim polazni scenosled romana ŽIVOSARANJENI i da ga uporedim sa romanom POSLEDNJI SRBIN. Nizašta ne bih menjao trenutak kad shvatim da mi se neki lik izmigoljio.

[Kimura]

Nijedan veći posao ne može bez planiranja, naravno.
Ali ja taj ''scenosled'' zamišljam kao bojanku za decu, a bojanke su mi kao detetu bile dosadne. Ili kao šemu za goblen. 
(znam da vezem, ali mi to nikad nije bilo privlačno). I prosto ne verujem da ti, Bobane, zaista tako radiš. Ne mislim da nas namerno obmanjuješ, valjda zaista misliš da je to pravi put.
Nekako ne verujem ni u rezultat takvog rada.


Najpre, nisam ono što zovu ''vizuelni'' tip. Dok čitam ne pravim svoj lični film i dobrom knjigom smatram samo onu koju možeš otvoriti na bilo kom poglavlju i prepoznati da je dobra, knjigu kojoj ću se posle čitanja vratiti na najlepše ili posebno intrigantne delove da ih još jednom pročitam; dakle ne štivo koje će mi uspešno ''održati pažnju'' do kraja nego knjigu koja će obogatiti moj duhovni život, onu o kojoj ću razmišljati i sećati je se i posle desetak godina.


Sa druge strane, ne verujem ni u krpljenje. Bilo čega. Ono od čega smo odustali, a što je bilo upotrebljivo i ''naše'', sigurno se vraća u narednoj priči - u nekom novom obliku. Tako da nije izgubljeno.
 
Preskočimo ovom prilikom ljubav i pogledajmo smrt: kakva je ona u tvojim romanima i pričama? Koga si sve ubio, kako i zašto? Pažljivom analizom naći ćeš pravilnosti koje deluju zastrašujuće - kao da ti (i svaki drugi pisac) pričaš uvek istu priču.

[scallop]

Zanimljiva mi je tvrdnja da se dobra knjiga prepoznaje u svim svojim delovima, nasumice, za razliku od tvrdnje da prva rečenica mora da "udari u glavu". Biće da je Kimura u pravu. Ima domaćih pisaca koji su se izveštili sa prvom i poslednjom rečenicom. Kad kritikujemo manjak "smrti", obično kritičar ima manjak u svojim delima. Takođe, kad dignemo glas zbog "broja likova" ne primetimo da ih mi imamo više. Kad napominjemo slojevitost, u našim delima je - nema. Naši najgori kritičari su i sami pisci. Kritikuju ono šta sami ne umeju da urade.

[Džek]

Zato ja ne kritikujem

Ali šalu na stranu, kritika je vrlo osetljiva stvar čija dobronamernost može da uništi nesigurnog a potencijalno dobrog pisca pa je preporučljivo ne drljati nečiji filigran debelim prstima.

[scallop]

"Pisaca" ima toliko mnogo da nesigurni imaju klimavu stolicu.

[Džek]

Zato volim da se zovem pokušajcem a svoje pisanje - pokušaji. U slučaju da mi se skrši stolica!

[saturnica]

Zakopajte ratne sjekire, naoružajte se olovkama. Sretno vam novo ljeto želim i puno, puno dobrih pisanja. Volim vas sve takve kakvi jeste, u sagita paketu...<3

[varvarin]

Možda  nisam najbolji sagovornik za ovo, jer još nemam roman... Ali Boban je postavio interesantno pitanje.
Definitivno, mislim da je bolje ako imate kostur  romana pred sobom, prelomne tačke i makar maglovit kraj , pa kada pišete - idete tim putem. Ili stazom, magistralom, ili kako ste je već projektovali. Lakše je ako znate kuda  idete, i koja su vam odmorišta usput, a gde put može da se uruši...
Ma, super. Osim što sam ja  tako vrlo retko radio. Čak i u pričama.
Na pisanje me je pokretala  neka slika, prizor, ili neko osećanje. I vrlo često pisao sam, kad me to nešto pokrenulo - ne znajući kuda put vodi, ni kako ću da završim. Verovali ili ne.
Dešavalo se tako  - da bih dopisao kraj koji mi se svideo, morao sam da se vraćam na početak i menjam nešto u polazištu priče. Nije prijatno... Ali dešava se, ako plovite na slepo.
Trenutno, u romanu koji pokušavam da završim, stigao sam do kraja - koji nemam. Znam jedino da treba da bude  spektakularno. Pa tako stojim, skoro kao na ulazu u rudnike Morije (!) - vertikalna stena preda mnom, na njoj zatvorena vrata, a ja treba da smislim čarobnu reč i otvorim ih ... Još  nisam, ali otvoriće se, ne sumnjajte.
To  je tako kad nemate scenosled. Onda je puno problema... Ali šta da radim kad drukčije nisam mogao?
Ni  Stiven King nije znao kuda plovi, dok je pisao Mračnu kulu. Tako su prvi delovi serijala odlični, kasnije priča pada... Ako imate sreću pa načinite prvo scenosled, zavidim vam. A i ako ga nemate... Ne odustajte, pišite i tada.
To što neki likovi nadrastu sebe, dok pričate priču, i odjednom im treba više mesta... Mislim da je uvek  lepo ako se to desi. Dozvolite liku da to uradi, ako počne da se meškolji.
U  mom romanu (radovi u toku), imam takvog tipa: Propali plemić, ujedno vojnik - najamnik. Prvobitno zamišljen kao  onaj iza kace u pripovetkama Petra Kočića -  da sedi u uglu krčme i podjebava, odjednom je poželeo da krene svojim putem... Sad je po značaju prvi posle glavnog junaka.  I sad mi je žao da ga potrošim, a to mu je prvobitno sledovalo.

I da, srećna Nova godina!!

[scallop]

Pitali me što ne radim scenosled, a ja odgovorio da i ja volim da pročitam šta sam napisao. Kad mi ponude nečiji roman na čitanje tražim da ni napišu kratak sadržaj na jednoj strani. Niko ne zna da prepriča ono šta je napisao. A ja mogu žmurećki da vam napišem na pola strane šta je UNAZAD. Za dobro pisanje potreban nam je dobar unutrašnji pogon, da znamo odakle krećemo i gde bismo da stignemo. Ostalo je putovanje. Teže mi je da odlučim odakle da počnem, nego gde da okončam. Jer priča nikad ne počinje i nikad ne završava.

[Boban]

I prosto ne verujem da ti, Bobane, zaista tako radiš.

Evo, ovako radim... ne uvek, naravno, ali za važnije i složenije stvari, ponekad i za priče, novele, za romane uvek.

Smislim celu priču. To mi najbolje ide dok šetam noću, pored reke ili tako nekako, s obzirom da Beograd ima sto kilometara raznih obala, lako je hodati uz vodu. Ovo traje neko vreme, provrtim u glavi celu radnju od početka do kraja. Onda prelazim na sledeću fazu, imam određene osobe s kojima sednem ili šetam i ispričam im svoju zamisao, od početka do kraja. ovaj deo je izuzetno važan jer kada čovek sam sa sobom nešto postavlja, ume da preskoči određene delove uz izgovor da će to rešiti naknadno. kada treba nekome da ispriča redom, celu priču od početka do kraja, takvog luksuza nema i vrlo se lako zapne na zamuljanim prelazima. Najviše puta mi je sagovornik u ovakvim stvarima bio Damir Joka, stariji znaju ko je to; inače defektolog, vrlo inteligentan čovek, vrlo načitan i bez milosti iskren u komentarima.
Kada moja zamisao prođe ove dve instance, moju i tog nekog drugog, spreman sam da počnem da pišem. Naravno da ima spontanosti usput, sretanja ovoga ili onoga, dijaloga koji su se nametnuli, zapažanja, slika i usputnih događaja koji daju kolorit, senke i obrise glavne priče. Naravno da i naknadno, kod već završenog posla, u iščitavanju i promišljanju poželim ponešto da izmenim.

Voleo bih da vidim tvoj scenosled, da ne pominjem koliko bih dao da vidim polazni scenosled romana ŽIVOSARANJENI i da ga uporedim sa romanom POSLEDNJI SRBIN.

da, ovaj moj roman je nastao nakaradno, zato je i pisan 14 godina. Prva verzija je bila zapravo poduža novela; onda je sređena kao roman i to je iščitalo dosta ljudi. Nešto mi je falilo u njemu, dugo nisam uspevao da tetektujem šta i onda mi je Fipa rekao da tako kompleksna zamisao ne može da izdrži jednu tačku gledišta i to prvo lice. Onda je krenulo osmišljavanje tih drugih celina koje su umetnute, na kraju je bilo i krpeža, roman sadrži i tekst napisan 1982. godine, sadrži likove iz mog nedovršenog romana pisanog 1979. a ovde je dobio potpuno drugu funkciju... Znači, na primeru Živosahranjenog mogu da dokažem zašto ne valja pisati knjige na takav način.

[scallop]

Polako ćemo stići tamo gde bi i trebalo da stignemo. Okvir uvek postoji, ali slika u njemu se postepeno stvara. Ne bih rekao da meni razgovori ne nedostaju, ali se uvek nekako snađem. Priča ako nema sopstveni pogon i nije neka priča.

[Boban]

razgovor je provera, ne zajedničko smišljanje priče.

[scallop]

razgovor je provera, ne zajedničko smišljanje priče.

Iako ne znam povod, sasvim ću se složiti. Niko nikada sa mnom nije smišljao moju priču.


Dobro, nekako smo došli do zaključka da je "Poslednji Srbin" "nastao nakaradno" i da je bilo "krpeža" i umetanja tački gledišta i bez moćnog funkcionalnog scenosleda. No, možda je bolji primer "Slobodanida" i možda taj roman ima čvrst i temeljan scenosled, pa bismo mogli da se upoznamo s njim. Usput ćemo konačno saznati ko su glavni, a ko pomoćni likovi i koliko ih zaista ima.


Nemam ništa protiv da se na isti način secira "Unazad" i bilo šta što sam loše i nerazumljivo napisao.

[Kimura]

razgovor je provera, ne zajedničko smišljanje priče.

Razgovor često pomogne, a sagovornik ne mora ni znati šta je učinio   


Meni je teško da zamislim to zajedničko smišljanje priče, a znam da ovde ima autora koji su tako radili (scallop, varvarin, možda još neki).Sve mislim da kada bi meni neko dao svoju ideju, na primer, da bih od nje napravila nešto svoje, miljama udaljeno od tuđe zamisli.

[scallop]

a znam da ovde ima autora koji su tako radili (scallop, varvarin, možda još neki).

Voleo bih da znam za koju moju priču znaš da je proistekla iz "zajedničkog" smišljanja.

[Kimura]

Mislim na ''Grbovnik'' za koji zvanično stoji da je dete dve majke.


Ja u zajedničko smišljanje ne verujem. Možda jedan smišlja, a drugi piše. Ili pojedine delove napiše jedan, a ostale drugi autor. Možda se neko može računati kao babica, ali to je druga stvar.

[Boban]

Pre trideset godina bilo je pokušaja da se i Radmilo uključi u predviviseciranje svojih zamisli; nisam sada više siguran da li se radilo o "Danu Mitre" ili "Nema mesta za svilene bube" ili možda nečem trećem... Radmilo iznese svoju zamisao i onda malo brejmstormingujemo oko detalja, ali zapravo nikad se nije dao nagovoriti da promeni išta pa se od te prakse odustalo. Na drugoj strani, on je bio spreman da daje potpuno drugačije ideje od postavki autora, e, sad, opet se ne sećam čija je bila priča u pitanju, ali Radmilo je imao zamisao da se pretvori u akcionu jurnjavu dok je nesretni pisac maštao o unutrašnjoj drami.

Što se tiče mojih scenosleda, sad se setih da sam ja to radio na kartončićima, a mislim da je za Slobodanidu čak i zalepljeno u konačnom rasporedu i tako tutnuto negde u magacin... kad-tad naleteću na to i postaviti fotku ovde.

[scallop]

"Zajedničko smišljanje" priče zaslužuje posebnu temu. Ne znam kako se uvek uhvatiš za nešto što nije u fokusu. I Boban je negirao, a ja sam se složio. I ti si se složila. Lepo. Kad i ako ta tema bude otvorena možemo naširoko. Ima primera ihaaaj!


Ja tražim uverljivi scenosled i iznosim sumnju da ga je iko imao. On je dramaturška i vizualna scenaristička tekovina. Priča je putovanje u kome otprilike znamo usputne stanice, a počeći i krajevi su prilično neodredljivi.


Eto i Bobana. Naravno, sve je maglovito i ne da se potvrditi. Da, bar dve godine sam vozao naokolo priču o Grbovniku, koju sam našao u knjizi Грбовите на Македонија, mog zeta i akademika Aleksandra Matkovskog. I da, trajalo je dok nisam shvatio da mi nedostaju delovi priče za mlađe likove. Danijel Reljić je bio dovoljno talentovan, ali bez iskustva da izdrži do kraja.


Pisac uvek vozi svoju priču i raspravljanje o njoj je korisno da proveri svoje ideje. Jako mi je žao što se od te prakse odustalo. Fantazija o nesreĆnom piscu koji je maštao o unutrašnjoj drami mi je nepoznata i neka je bio nesrećan zbog nerazumevanja njegove unutrašnje drame.


Scenoslede na kartončićima biće zanimljivo i pročitati. 

[varvarin]

Pads mi na pamet jedan intervju s B. Pekićem: Rekao je, otprilike, kako je za serijal  ZLATNO RUNO imao nekoliko velikuh tabli od plute, na kojima je čiodama kačio ceduljice s beleškama... Tako je gradio scenosled, i karaktere.  I menjao ih.
 
Kako da mu ne pozavidim? 

[scallop]

Ma, pozavidi mu. Nije Zlatno runo nego Besnilo. Kakav serijal? Hajde, stisni malo jaja.

[varvarin]

ZLATNO RUNO čini više knjiga, koje nisu izašle odjednom.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%97%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%BE_%D1%80%D1%83%D0%BD%D0%BE
"...Roman je podeljen u sedam knjiga, na više od 3000 stranica, prvi put štampanih u periodu 1978-1986..."
 
A cela priča imala je poentu - kako su mu na carini u Beogradu, kad se vratio iz Londona,  carinici zajebali te table...

[scallop]

Koje knjige? Hajde navedi ih. Po naslovima.

[varvarin]

ZLATNO RUNO 1 do 7   
Šta hoćeš da kažeš? Da je to samo jedna knjiga, koja se sporo rađala? Ili da nisam čitao? Ili da ne znam o čemu pišem?
Za mene je serijal.

[scallop]

Nisi čitao.

[varvarin]

Neću te ubeđivati.
 
https://dereta.rs/84afd05e-4133-4c75-8399-6605fdb614e9/Zlatno-runo-1-7.aspx
 
...Književnu zaostavštinu. Za "Vijesti" ona je govorila o "Zlatnom runu" i Pekićevim knjigama. Po riječima gospođe Pekić, njen suprug je počeo da razmišlja i oblikuje "Zlatno runo" još u zatvoru 1952. godine. To je bio prapočetak sa malim brojem ličnosti i mnogo skromnijim idejama. Već tad se rađala ona čuvena genealogija porodice Njegovan-Turjaski. Godinama je proširivana dok na kraju nije dostigla obim od oko 100 likova. Nastale su i one poznate table od plute na kojima je Pekić detaljno komponovao konstrukciju epizoda, određivao mjesta na kojima će se pojaviti dijalozi, odnosno glasovi sa Badnje večeri iz 1941. godine, a gdje djelovi iz istorije Beograda. Sve je bilo tačno sračunato: koliko će kome dati prostora i u koje vrjeme će se koja ličnost pojavljivati, sa kim će razgovarati, gdje će biti koji monolozi, kao i teme događanja. Pekić je uvijek bio izvanredno sistematičan u svemu pa i u pisanju, ali tako je i jedino moguće napisati knjigu od 3260 stranica, koja predstavlja i najobimniji roman južnoslovenskih književnosti.

[scallop]

Ček da vidiš šta će moja žena pričati o mom delu.


Si čito i li nisi?

[Kimura]

Pekiću nije bilo lako da isprati sve te Njegovane/Njagoe, dugačka je to priča, mnogo likova i različita razdoblja, sigurno nije moglo bez kakve šeme. I Tolstoj je slično radio za ''Rat i mir''.


Bila sam izuzetno radoznala kad sam videla da postavljaju pozorišnu predstavu ''Zlatno runo'' i pokazalo se da je režiser dovitljiv čovek: od svih priča izabrao je opsadu Sigeta i šminkanje pokojnog sultana tako da se vojsci prikaže kao živ dok bitka traje.


Ne bih da nerviram Scallopa neprekidnim skretanjima sa puta, ali kad već pominjemo Pekića, zamislite prevođenje ovog ''Runa'' na engleski! Nema prevodoioca koji bi to izveo tako da se strancu prenese sva humorističnost srpsko-tursko-cincarske jezičke mešavine, koja karakteriše Njagoa.

[Kimura]

Ipak, Pekićevo ili Tolstojevo planiranje obimnih knjiga nema mnogo veze sa scenosledom koji pominje Boban, bar kako sam ja razumela tu reč. Slaganje scena jedne za drugom je razmišljanje nesvojstveno onome ko pisanu reč izabere kao svoj izraz. Valjda.

[scallop]

Kakve veze ima Pekić sa kontrolom pisanja? Pekić je kontrolisao svoje na svoj način, drugi kontrolišu svoje na svoj. Možemo li bez Pekića da preispitujemo svoje stavove?

[Kimura]

Pekić je samo primer (da ne ispadne kako svi preslišavamo Bobana), može i bez primera.


Ali bez kontrole ne može, naravno. Za mene je sva kontrola u glavi, nematerijalizovana. Lako napišem samo ono što sam smislila od početka do kraja. Pri tome ne mislim na scene, one se slažu same. Najvažnije mi je da imam likove i priču.
Da li je to improvizacija? Mislim da nije. Ja tako funkcionišem.


Slično mi je bilo i na fakultetu kad sam polagala ispite. Tada su svi ispiti na Pravnom bili usmeni. Primetila sam da neki studenti pišu koncepte pre odgovaranja. Ja to nikad nisam radila. Ako sam naučila gradivo, ono bi se, čim progovorim, samo slagalo u smislenu celinu. Slično je i sa pisanjem ako znam šta želim da ispričam.
Jednom su me opomenuli da obavezno pišem koncept jer profesor na tom ispitu obori svakog ko pokuša da odgovara bez koncepta. Šta da kažem - nikad nisam zvučala loše kao tada, samu sebe bih oborila, ali profa nije. Verovatno zbog koncepta.

[scallop]

Pekić je stranputica. Imao je bonus. Pogledaj sa čime se suočavaju drugi pisci. Želim im malo slobode u stvararlaštvu. Pekić je ikona, ali od ikona nemamo napredak. Pomolimo se i ciao, dovidjenja. Toliko.

[Scordisk]

aaa, vala, ja bih pekića u školsku lektiru. A i dobar je primer zlatno runo, prvo kao vrhunsko književno delo (koje bi danas bilo potpuno komercijalno nepisplativo), a drugo, trebalo je organizovati svih tih sedam tomova da se čovek ne pogubi dok to piše. nisam znao za pekićeve table, interesantno je što je to varvarin pomenuo.

@kimura: i meni je nešto slično palo na pamet. neki delovi su maltene neprevodivi

[Boban]

kimura, ja kraće stvari, priče, pa čak i novele cele držim u glavi. Problem nastaje kada krene preplitanje više stvari.
Živosahranjeni je krenuo bez scenosleda, napisana je prva novela, onda produžavana, na kraju sam se suočio sa potrebom da sve to posložim i tada je krenulo veliko preslaganje na kartončićima... mesecima sam sedeo na podu okružen sa ispisima na kartončićima i preslagao ih do ove završne postavke koja je, uprkos svim nedaćama koje su prethodila, izuzetno dobra na kraju. ja sam vrlo vrlo zadovoljan kako je Živosahranjeni ispao. Bilo je tu i improvizacije i lutanja, ali i bacanja napisanog i više puta rada na istom segmentu.
Radmilu je dovoljno da se pokaže da imam ponešto improvizovano da mu je to dokaz kako detaljan scenosled nije moguć, a meni je dovoljno da su svi bitne stvari posložene unapred, da se dopusti da ponegde bude pomalo lutanja. I tako imamo ogledni slučaj da istu situaciju, Radmilo i ja tumačimo potpuno različito, uvereni, svako za sebe da upravo ta situacija dokazuje naše stavove.

[scallop]

Svima koji su shvatili da je scenosled zakon, ali da se baš i ne može poštovati savetujem da prave scenoslede. Ladno mi je svejedno kako ćete, ali nemojte mene da se setite kad zabrljate i kad ne znate kako ćete da isplivate do kraja. Ja sam samo neko ko voli da ga sopstvena priča iznenadi.

[D.S.B.]

Posteoji pisanje pomoću scenosleda i spontano pisanje, ili kombinacija ova dva načina koju koristi većina pisaca. Svaki od ovih načina je podjednako efikasan i nema tu ništa sporno. Sve zavisi šta kome odgovara.

Zašto ovo nije u teoriji i praksi?

Srećna nova

[scallop]

Zato što neki misle da je njihova teorija bolja od prakse. U početku postoji motiv koji gurne pisca u priču, a sve ostalo je praćakanje.

[Boban]

Rondajući po magacinu, nabasam na scenosled "Slobodanide"... u nekoj fazi pisanja uvek stignem do toga da sedim na podu i igram se kartončićima na kojima su ispisana poglavlja ili scene ili neke druge bitne stvari.

[scallop]

A đe je tu Luna Lu? Imaš li neku knjigu koja ne demantuje prednost scenosleda?

[Boban]

Milena barili sreće Slobodana Miloševića - Luna Lu je u avataru Milene Barili.
Ne razumem tvoju postojanu potrebu da dokazuješ da ja u nečemu nisam u pravu, kao da će to učiniti da ti postaneš u nečemu u pravu.

[scallop]

Štos je u tome što ti svojim scenosledima dokazuješ da je to optimalan način pripreme za pisanje. A, nije. Ja zastupam stav da kreativno pisanje ne sme da trpi šablon. Pisca pokreće motivacija, odakle kreće i kuda se zaputio. Sam put kroz priču je kao i život - putovanje. Pisca u priči ponešto mora i da iznenadi, a to scenosled ne može da predvidi. Nažalost, kao izdavač, ti prepadaš pisce.

[Boban]

Ni pesma se ne piše bez jasne ideje a kamoli roman. Zato i tvoje pripovedanje izgleda tako da u prvoj trećini sve luta, i pisac, i čitaoci i publika i oni koji prodaju knjigu, nikome ništa nije jasno kao u ruskoj bolnici za vreme nove godine kad se ne zna ko su pacijenti, ko doktori, ko sestre, a svi mortus pijani...

[scallop]

Opa, ovo je ogroman kompliment. Ako želite da budete opijeni fantastičnom literaturom svratite kod Scallopa u rusku bolnicu.

[Boban]

http://www.anagord.com/kako-napraviti-nacrt-za-knjigu/?fbclid=IwAR1ovbtFE_ao9wyZjffx_gzWbi48q4buvYO2kbwzoKZA0znKfPXMIIr4aJI