Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv? Svega tri dana. Samo toliko je proteklo. Bio sam veselo i zaljubljeno stvorenje. Prepun života i radosti. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem.
Sa naličja, sve su karte iste. Na prvi pogled sve su devojke iste. Dok ih ne upoznate. Dok ne saznate njihove male tajne. Dok ne otkrijete lice bez šminke. Sa naličja, sve su karte iste, ali tek kad ih okrenete upoznate prave boje. I ponekad sudbina zavisi od lica izvučene karte.
Kako sam uopšte ovamo dospeo? Nasmejao bih se. Zabrinuo. Zaplakao.
Vraćam se ponovo i ponovo u onaj čudesni dan. Nebo bez oblačka, popločana ulica, belina zidova, znoj niz leđa. Zvuk tika-taka iza mene; štikle; žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji nagoni na oprez. Zvuk što izaziva zatezanje u pantalonama. Ne okrećem se. Usporavam. Obilazi me. Visoka, tanana, otmena. Letnja haljina, gole noge. Ramena otkrivena, preduga crna kosa. Zatezanje u pantalonama postaje nesnošljivo. Svaka oblina je na svome mestu; svaki njen pokret je svrsishodan. Roba je na tezgi;
- Izvinite, gospođice, možete li mi pomoći? Pomalo sam izgubljen u ovim uličicama.
Okreće se. Lice je ogledalo. Vidim svoju požudu u njenim ogromnim očima. Kupujem!
- Tek sam stigao. Tražim pansion ,,Marija". Znate li gde se nalazi?
Zna! Ima boga. Odvešće me. Stanuje u blizini. Hodam kraj nje. Brbljam. Smeši se. Odgovara kratko. Ostavlja me pred pansionom. Nasmešila se. Nisam dobio ništa. Nema sastanka, nema telefona nema adrese. Uzimam sobu. Gledam kroz prozor. Spremam se. Odlazim do plaže.
Mnogo lepih žena. Minimalni kostimi, ponegde sevaju gole dojke. Posmatram. Nešto mi nedostaje. Tražim. Zar ona ne izlazi na plažu? Nema je. Tražim i dalje . Obilazim obalu, guram se između dušeka, peškira i telesa. Mnogo lepih žena. Nema je!
Veče u gradu. Obilazim konobe. Kafiće. Restorane. Disko klub. Mnogo lepih žena. Neke mi se nametljivo osmehuju. Nje nema! Razočaran sam. Noć je odmakla. Sedim na rivi. Parovi prolaze.
Vraćam se u pansion. Mrak. Ulično osvetljenje ne postoji, ili je u kvaru. Zvuk tika-taka iza mene; štikle; žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona. Sustiže me. Hvata me podruku. Ćuti. Nastavljamo do pansiona. Ulazi ispred mene. Tek u sobi podiže pogled.U njenim očima vidim svoje suze. Svoje tuge. Svoju požudu. Grabim je. Steže me. Usne na usnama, telo na telu. Padamo na ležaj. Spadaju omotači i nastavljamo. Umiremo. Ponovo se rađamo. Svet nestaje i ponovo se uzdiže. Ruke, usne, požuda. Premoren sam. Kad je završeno? Gubim se u snu.
Budim se. Dan je odmakao. Nema je. Opet isto. Nemam ime, telefon, adresu, sastanak. Samo njen miris na posteljini. Plaža. Kafići. Restorani. Duboka noć.Tika-taka iza mene; štikle; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Hvata me podruku. Ćuti. Ulazimo. Dohvatamo se. Gruba je. Grize. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Pitam je za ime. Ništa. Pitam je za adresu. Smeje se. Ustaje, odlazi. Buljim u plafon.
Jutro. Posteljina je krvava. Gledam u ogledalo. Rana na vratu. Zavijam. Strahujem. Ostajem u sobi. Dan ističe. Noć odmiče. Tak-tak na vratima. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva bol u preponama. Otvaram. Njeno lice nije njeno. Uvek je tamo neko drugi. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Čim sam se rodio bio sam osuđen na smrt. Ono što nisam znao je vreme izvršenja. Odlazi pred zoru kao i svaki put. Vraćam zavoj koji sam uklonio pred njenim čeljustima. Pitao sam za ime. Ništa. Pitao za adresu. Smejala se.
Sad se upitam da li sam ikada o nečemu odlučivao? Da li sam bio marioneta koja pleše na koncima sudbine? Sudbine koja je odavno bila iscrtana?
Iza pansiona je staro groblje. Prolazim kraj njega i pitam se. Ne želim da znam. Kad god bih susreo njen pogled video bih svoje suze. Kad god bih je dodirnuo osetio bih svoj bol.
Bila je to čudna devojka. Neće mi dozvoliti da odem. Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv? Zvuk krckanja pod nežnim stopalima; žensko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona. Hvata me pod ruku. Ćuti. Polazimo...
Vidim ja da proleće stiže - dojke, obline, napetost u pantalonama, gole noge :).
Odmereno kulturna atmosfera.
Hvala Sintetik.
U stvari, pokušao sam da koristim tvoj stil pisanja.
Nisam siguran na šta ovo liči, ali kad ti ovako pišeš zvuči odlično.
Vidim da si koristio taj stil, kratke, odsečne rečenice... nema veze, eksperimentiši, pa kako ispadne.
Ma da. Zaboravih da ti se zahvalim na komentaru Anomanderu.
Intrigira me to Sintetikovo seckanje, pa to ti je...
Kratka rečenica je dobra na kratke staze. Lako puni priču i ne zamajava. Problem je sa dužom formom. Možda pisac ne izgubi dah, ali čitalac ga gubi obavezno.
Приметан утицај синтетике, рекао бих. Губи ме чак и на кратке стазе, превише црно-бело. Дужа реченица даје више простора за опуштање и осматрање, допушта да се темпо осети и процени. Барем мени.
Ja volim kratke rečenice. Daju na dinamici. Naravno, treba iz znati upotrebiti.
E ovako, ja ovde vidim uticaj Sintetike, Ogledala sa drugog topika i, ponajviše, proleća. :mrgreen:
Ali naša Stipana izbija na početku i kraju:
Quote
Sa naličja, sve su karte iste. Na prvi pogled sve su devojke iste. Dok ih ne upoznate. Dok ne saznate njihove male tajne. Dok ne otkrijete lice bez šminke. Sa naličja, sve su karte iste, ali tek kad ih okrenete upoznate prave boje. I ponekad sudbina zavisi od lica izvučene karte.
i
Quote
Sad se upitam da li sam ikada o nečemu odlučivao? Da li sam bio marioneta koja pleše na koncima sudbine? Sudbine koja je odavno bila iscrtana?
Šta sam još primetila? "svaki njen pokret je svrsishodan" - uf. Ima još, al' ne mogu da nađem.
Ovo: "Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv?" i ovo: "Tika-taka", "tak-tak" mi je simpatično, kao pesmica...
Viš kako može biti i dobro, kad se izbace viškovi, šarene haljinice, sandalice koje lebde na tanušnim nogicama, prstići i sl. Naravno, samo da posle ne bude i manjka. :)
Hvala vam svima. Priča je bila eksperiment sa kratkom rečenicom (Sintetikov stil)
Ako nisam bezobrazan : Plut šta znači ono "Ali naša Stipana izbija na početku i kraju"?
Nisam razumeo da li je to pozitivno ili negativno?
Kako može da bude pozitivno da nešto liči na tebe?
Quote from: Stipan on 02-04-2011, 02:36:03
Ako nisam bezobrazan
Nisi, ja sam. :mrgreen:
Počeo si da filozofiraš, razvodnjavaš radnju nekakim razmišljanjima. Sve ti je iscepkano i odsečno, a onda mi tu razglabaš o tome kakve su žene. I ti konci sudbine... uf. Eto.
O.K.
Ако ништа сазнали смо да има мушкараца којима тиктакање женских штикли изазива затезање у панталонама. Weirdos! :)
Samo ako je prava žena.
Ćuti ti, volonteristo! Sad, barem, malo bolje poznajemo Stipana. :!:
Да...још једна ставка у његовом досијеу! :)
Ježim se od tebe Savajate!
Štikle - jer su krave uzele zvono.
E, samo kad si i ti pogledao moje (ne)delo. Hvala ti (ovo sad iskreno) :)
E da, Stipane, sad sam se setila. Ono "zavijanje" me zbunilo. Tek sad mi se razbistrilo. Na prvo čitanje sam skontala da je on zavijao... možda kao vuk, bože me prosti. Tek sad shvatam da je zavijao tj. previjao ranu, tako nekako, ne?
Vidiš, ne može se, apsolutno, sve rešiti toliko kratkim rečenicama.
Pa rekao sam ti već : ovo i nije onakav način pisanja kakvim sam navikao da radim.
Usvajam nešto što mi se dopada, ali biće da još uvek šepam. Zato su mi i potrebne kritike.
Quote from: Stipan on 02-04-2011, 02:53:06
Ježim se od tebe Savajate!
Али, зашто? Па, само ти ја могу помоћи...ако наравно потпишеш овде, овде и овде. Е, тако...Како шта си потписао? Шта се правиш луд?! Па, признање, наравно...:)
Stvarno mi nije jasno kako si ti još uvek volonter? :shock:
То је само deep cover. Али, само тићу...као за онај времеплов.
Vremeplov? Ko je pomenuo vremeplov??? :?
Exactly ;)