Danas se malo zaigrah i napisah. Ne razmislih, al okačih iliti neljubiteljima aorista ne preporučuje se.. Šalim se malo, svaki komentar je dobrodošao :)
He who entered
Pod dlanom mu ciknu još jedan kome ne razaznade usta, nos, oči. Od silnih udaraca koje su zadobijali tokom noći pre puštanja, crte lica su im se rastakale u lepljivu masu krvi i slina. Samo puštanje svršavalo je brzo. Onako omamljeni teturali bi mu pravo u šake koje su vitlale poput lopata. Vruća i oznojena tela trzala su se par trenutaka, a onda postajala samo klupčad mesa u dubokoj, vlažnoj travuljini.
Najednom sve utihnu i on se četvoronoške baci na zemlju. To se ne sme- po prvi put ova misao ostade unutar njegovih širom razjapljenih vilica. Dahtao je silno, zemlja se ronila pod njim i jednako se u njemu ronio svaki osećaj stida i kajanja. Pridizao se zatim lakši, oslobođen onog nevidljivog tereta koji mu je mesecima ležao u stomaku. Sada je ta kamenčuga ustupala mesto nekoj strašnoj praznini koja je pulsirala iz utrobe- Sve je dozvoljeno, sve... Još jedan ciknu iz trave. Bio je spreman.
Načinio je jedan mačiji skok i u istom se trenu našao iznad tela. Da, tela, jer od tog bednog stvorenja ne beše ostalo ništa do krpica kože koje su visile sa kostiju. Pridržavao ih je samo krvavi, životinjski ropac. To ga razbesne. Želeo je nešto sveže, živo, nešto sa očima...
-Ništa. Samo stoji iznad subjekta 54328- učini mu se da iz daljine dopire neki nerazumljivi zvuk. Nešto iz dalekog košmara, nešto strano, tuđe, što ga isprva ukopa u mestu i potera jezu kroz pršljenove, odapnu uspavani živac iz dubine njegovog mesa. Sa penom koja je šikljala niz nozdrve jurnuo je na svog nevidljivog neprijatelja...
...
-Još jedan- negde daleko iza, da li uzdah, krik, mumlanje, životinja, čovek ili Bog ili nešto stoto, nevidljivo, nesaznato Nešto ponovilo je- Još jedan i obrisalo krv sa stakla.
A sad razmisli. Još ima vremena. Dug je sat posle koga ovo ostaje zapisano da svi čitaju. Kajanje je uspešno samo dok ima sećanja da smo uradili nešto što nije dobro, da smo poslušali glas koji će se kasnije zlobno cerekati i da će, u jednom trenutku, odgovornost postati lična i neporeciva.
Ma već se cereka, al umem ja jače od njega :!: nek stoji, šta ću..
Kaa, šta te muči? Pala si ispit, ostavio te dečko, izblamirala si se pred rođacima?
Kakva te muka spopala, pričaj s nama, nemoj da pišeš priče u ovakvom stanju.
e, ispit ću tek pasti jer sam čitav dan, verovali ili ne, pisala ovo.. e to je ironija :(
Kaa ima formiran ispis i fantastičan, redak ritam, bez obzira kakav je sadržaj priče...
Sećam se jedne SF knjige gde lik gleda iz daljine Zemlju koja mu liči na gnojavu trulež punu kojekakvog biološkog raspada, dok mu ostatak svemira deluje sterilno čist.
Ovo gore mi liči na tu scenu. Na početku sam pomislio da tip ladno onaniše, a posle postaje intrigantno. Kao da vozi šatl vozilo kroz prljavo smrdljive oblike života. Jel on Bog?
Zapravo sam htela da dočaram svet iz obrnute perspektive- ljudi su zatvoreni u tom prostoru kao životinje i sve više nalikuju njima, postaju životinje, a neko/nešto (da li Bog, vanzemaljci, itd.) ih posmatra- otud ono subjekt 54.. Al premalo je prostora i fino se spetljah.. Svejedno, hvala na komentaru :)
Pa, meni je sve zaličilo na raspljeskanu mušicu na vetrobranskom staklu, tako da je obrnuta perspektiva u lepoj najavi. Nedostaje još koji pasus da pojača utisak i pojasni radnju. :)
Quote from: Kaa on 14-04-2011, 00:59:49
Zapravo sam htela da dočaram svet iz obrnute perspektive- ljudi su zatvoreni u tom prostoru kao životinje i sve više nalikuju njima, postaju životinje, a neko/nešto (da li Bog, vanzemaljci, itd.) ih posmatra- otud ono subjekt 54.. Al premalo je prostora i fino se spetljah.. Svejedno, hvala na komentaru :)
Da, da, premalo prostora. Možda bi trebalo da za nijansu rastegneš ovo testo i biće super. :lol:
Quote from: Mims on 14-04-2011, 01:15:28
Da, da, premalo prostora. Možda bi trebalo da za nijansu rastegneš ovo testo i biće super. :lol:
Sve je lako kad imaš formiran izraz... :)
Hvala D., hvala Mims, jeste u pravu, razumem sad- imam priču u glavi pa učitavam kao pisac, ali čitalac ne može da pronađe ono što mu ne kažem, a, pri tom, i ne nudim nijedan hint.. Znam da je bila greška što nisam pustila da odleži malo. Poradiću na ovome pa kačim ako šta bude..
Čekaj, ovo je priča?
Kaa.. Meni se ovo ne dopada uopste. Ima tu nekih varnica koje bi mogle da izrastu u nesto sto bi me podiglo, ali ovakvo kako si ga okacila mi je...nejestivo.
Uz ovu tvoju kratku priču, i uz naslov, a i uz temu bi lepo pasovala numera Pink Floyda "Come in number 51 (your time is up). Poslušaj i uveri se.
Ovde mi je zaparalo uši ovo "stoto", neka druga reč bi bolje zvučala
životinja, čovek ili Bog ili nešto stoto, nevidljivo, nesaznato
Minijature su zanimljiva stvar, ali nepraktična. Bolje piši prave priče.
Hvala svima na komentarima, sve ovo stoji, imam i inače problem sa hermetičnošću i nerazumljivošću svojih priča. A da ne bude da baš ništa nisam naučila na ovoj radionici, napisaću pravu priču od ovog kostura.
@ Hrundi poslušaću obavezno. Pozdrav
Evo, pokušala sam da uvažim sve kritike i napisala "pravu" priču. Nadam se će oni koji su čitali i komentarisali imati vremena i živaca (živaca naročito) da pročitaju i ovu. Hvala unapred, obećavam da više neću daviti ovako :oops:
He who entered
Zamaknu pred njim još jedan na kome ne razaznade usta, nos, oči. Ništa do krpica kože koje su visile sa kostiju. Davno on beše prestao da među ostacima tih bednih stvorenja traži nešto poznato, blisko, pa ipak, u trenutku kada je trebalo zamahnuti, kada je trebalo misliti na sopstveni opstanak, nije bilo lako. Iz dubine mesa iskočio bi jedan nerv i zario se u grkljan- To se ne sme.
Ali moralo se. Bar na početku se moralo. Bilo ih je više. Na stotine besnih, onako omamljenih, teturalo mu je pravo u šake koje su vitlale poput lopata. Vruća i oznojena tela trzala su se par trenutaka, a onda postajala samo klupčad mesa u dubokoj, vlažnoj travuljini.
Vremenom ih je ostajalo sve manje. Krici su tišali u nečujni ropac, a sa njima tišao je i onaj nerv iz grkljana. Još ponekad samo pitao se o vremenu. Da li je zaista prolazilo? Mereno razmacima između sukoba, između krika i ponovne tišine, to vreme otkrivalo je uvek isto, kružno kretanje. Ono je bilo uočljivo i u strukturi samog mesta na kome se nalazio. Decenije trave i pustoši. I mraka. Kako na njega zaboraviti kad se uvukao duboko u kapke, u dušu. Ali otkud onda trave, okud nečeg živog na tom prokletom mestu...
...
Pitanja jednom prestaju. Dugo nagomilavana bez odgovora, pitanja jednom izgube svoj smisao. A ono što ostane posle jê vreme strašne tišine. Tišine koja rađa odgovore na pitanja koja nikada nisu ni postavljana. Jedno od takvih bila jê glad. I ona jê imala samo jedan, neopozivi odgovor.
Načinio je mačiji skok i našao se iznad tela. Tu leži odgovor- praznina je pulsirala iz stomaka. Četvoronoške, onako kako se dočekao u skoku, stade posmatrati lešinu. Jednom je to bio čovek. Jednom je to svakako bio prijatelj, poznanik. Ali šta je zapravo značilo to jednom? Kada je to jednom prestalo? Istina-davno pre smrti ovog nesrećnog stvorenja, to stoji, i davno pre dolaska na ovo mesto. Ipak, možda to jednom nije ni postojalo? Mora da je tako. Sve je to posledica mraka, gladi, krvi. Da, krvi- osećao je njen ukus na nepcima.
I baš u tom trenutku, trenutku kada su sva pitanja nestajala sa mesom iz one lešine, a njegov svet i utrobu ispunjavao taj neobično sladak ukus, odnekud se začulo- Još jedan. Nešto iz dalekog košmara, nešto strano, tuđe, što ga isprva ukopa u mestu i potera jezu kroz pršljenove, odapnu uspavani živac iz dubine njegovog mesa. Sa penom koja je šiknula niz nozdrve pokušao je da odredi položaj svog nevidljivog neprijatelja...
...
-Još jedan- negde daleko ispred, da li uzdah, krik, mumlanje, životinja, čovek ili Bog, nevidljivo, nesaznato Nešto ponovilo je- Još jedan i nanišanilo.
Uvek je problem kada prvo pojavljivanje lika u priči ide sa zamenicom; nekako me odmah otuđiš.
Ovo u stvari izgleda kao delić nečega.
Huh. Veoma atmosferično. Ja ovde osećam tragediju (?). Lepo pismo (kao i uvek). Sa par manjakovisti, ali lepo. :)
No, taj ritam za koji si genije, u ovako kratkoj formi te koči. On bi da se razmahne, a ti ga susprežeš... Nabijen je na malom prostoru, on bi se širio...