ULIČNA SVETILJKA
Bio sam još golobrado štene ponosito na paperje što mi je oskudno nicalo po licu. Izlasci u grad svodili su se na lutanja muškog čopora ne baš svesnog sveta oko sebe, a žene su predstavljale pre sumnju no žudnju. Prolećna kišica je tiho rominjala, i noćobdije su se povlačile na zasluženi počinak kada sam je prvi put ugledao. Kunem se - nikada je ranije nisam video.
Stajala je tamo, pod uličnom svetiljkom i ne znam da li je uopšte primetila moj
prolazak. Bila je potpuno sama i nije dizala pogled. Pod oskudnim osvetlom oštre su joj crte bile toliko upečatljive da sam na trenutak zastao buljeći u nju.Bilo je nečeg mističnog u njenoj pojavi. Čudnog. Lice mi je odnekud bilo poznato.Podsećalo me je na obale na koje ljudsko stopalo nikada nije kročilo. Na devičanske obale. Stenovite i surove. Nisam je oslovio i ostala je tamo. U noći iza mene.
Godine su prolazile. Stigao sam do prvih držanja za ruke i pokojeg stidljivog poljupca sa devojčicama. Noć je bila na izmaku i poslednji autobus me je vraćao kući po ispraćanju curice koja je, kao za inat, stanovala na suprotnom kraju grada.
Nehajno sam zurio kroz zamazano staklo, kada se desilo opet. Ugledao sam je ponovo. Stajala je pod uličnom svetiljkom i podigla je pogled. Ne znam kako se to desilo. Znao sam da me posmatra. Taj pogled me je podsetio na besane noći. Noći obrubljene kišom što klokoće niz oluke. Jezive, mračne noći u kojima je svetlo tek nejasna uspomena. Pomislio sam da viknem vozaču da zaustavi autobus - ali nisam to učinio. Opet je ostala u noći iza mene.
Godine su prolazile. Oženio sam se, zaposlio, otišao u rat i vratio se iz njega. Brinuo sam se o porodici i živeo jedan sasvim prosečan život. Sve sam dugove otplatio osim jednoga i ne znam kako taj nemir promiče onima koji me poznaju. Kako je moguće da baš niko ne vidi ništa neobično u sjaju moga oka dok zagledam ulične svetiljke. Dok u praskozorja proučavam oreole oskudne svetlosti.
Čudno. Dok moje vreme prolazi ja sanjam to lice.
Znam doveka će biti mlada i jedne noći će me sačekati - jednom kada budem uspeo da se zaustavim. Sećanja će nestati poput oreola ulične svetiljke u svitanje.
Njen pogled je droga.
Ubrizgavam ga sebi polagano dok se tamni oblaci nadvijaju.
Znam
Srešću je ponovo kad kiša bude počela.
qpuke
Majstor Joda je najzad obratio pažnju na moju malenkost! Već sam se bio ozbiljno zabrinuo.
Постајем досадан, али-где је крв, блато, муве, звекет железа, крици умирућих? :twisted:
Uff...
Вади тог уплашеног створа напоље из кућице! Јуриш!
Blah, samo (neki) muškarci mogu da se zaljube u objekat.
то је зато јер су непоправљиви идеалисти :) the one who got away и сл.
Nepopravljivi...
A mislim Stipane, ne znam šta da ti kažem? Imam i ja tako priča bez očigledne suštine, smisla, to jest razloga zašto su napisane, a u stvari su priče i morale su da budu napisane. Evo jedne. Zove se Jbg.
Jbg.
I dan danas se ne sećem kako sam stigao u šok sobu. Sećam se samo Andree. Čuo sam je. Kao da smo zajedno došli. Kao da smo ceo život proveli zajedno. Nalazila se u boksu pored mene. Nisam mogao da je vidim. Bio sam vezan za krevet pošto sam pravio probleme. Rekao sam joj da hoću da vidim kako izgleda. Ustala je sa svog kreveta i pogledala me crnim očima i opet legla kao da se ništa nije dogodilo.
Kada su me na krevetu sa točkićima gurali na rentgen ona je gole grudi pažljivo izbacila da se vide. Bilo je očigledno da se pravi da spava pošto smo do malopre pričali.
A bila je lepa. Crni pojas u karateu. Takmičarka. Udario je auto dok je vozila bajs.
Onda je stigao neki Čeh. Težak slučaj u komi koga su stavili na moje mesto pored nje, a mene prebacili u drugu sobu.
Te noći sam počeo da se gušim i izgubio svest pa su me intubirali ili kako se već kaže, a ona je počela da gubi pamćenje i nepovezano priča.
Opet sam se probudio u boksu pored njenog. Obišla nas je jedna starija doktorka koja nas je samo uz osmeh zadovoljno upitala - Jel vam bolje sada?- Andrea je opet postala suvisla, a ja sam normalno disao bez aparata. Posle sam čuo sestre kako komenterišu da me je doktorka vratila pored Andree bez ikakvog razloga.
Kada su je otpustili iz bolnice, ja sam sledećeg dana izašao na potpis. Ceo septembar smo bili zajedno.
A onda je ona umrla. Jedne noći je dobila izliv krvi u mozak. Umrla je u snu. Nije se probudila. Eto. Ja sam se probudio pored nje, a ona nije. Jbg.
Sve dalje što bih sada rekao bi bilo da žalim sebe ili opravdavam ili ko zna šta.
Samo pričamo. Voleo bih da joj čitam ove priče. Besan sam na nju. Ma mislim siguran sam ali stvarno sam siguran da je to namerno uradila. Možda je morala da ode ali nije me pozvala. Namerno me nije povela. Potrudila se da ode na prstima, da je ne čujem.
Nekad je tu. Noću. I baš kad hoću da je uhvatim nje nema. I zato joj radim sve za inat. I Jecu i Snešku. Zato sa ovom Nevenom nisam hteo ništa da imam. Nju neću tako, samo da bih terao inat Andrei, a drugačije ne mogu. Jbg.
Znam da ovo nisam trebao ovde da pišem, al i ovo je priča. Možda pre za psihijatra ali jbg.
Quote from: SuperSynthetic on 29-04-2011, 13:07:54
A mislim Stipane, ne znam šta da ti kažem? Imam i ja tako priča bez očigledne suštine, smisla, to jest razloga zašto su napisane, a u stvari su priče i morale su da budu napisane.
Pa Sintetik, moja priča jeste bez očigledne suštine, smisla, ali tvoja sigurno nije.
Jesam li ti već rekao da sam fan tvog načina pisanja?!
Quote from: Suba on 28-04-2011, 21:09:37
Вади тог уплашеног створа напоље из кућице! Јуриш!
Eh, sad, Suba...
Ajde ovako : Ovo je nešto starije, poglavlje romana koje sam napisao u kolaboraciji sa nekim... Još nije objavljeno, pa ajd' da stavim (mada znam da će me ekipa živog odrati).
Evo ovo je samo za mog Subu:
Naslonjena leđima na ogromno jasenovo deblo, Sunčica je sedeći posmatrala beskrajno prostranstvo šume koju je još morala da prođe.
Vijugavi rascep u nepreglednom zelenilu jasno je pokazivao put kojim se kroz divljinu probijala Morava i povremeno bi joj se učinilo da nazire i samu brzu vodu. Bila je na uzvišici sa koje je pogled nadaleko pucao, ali u prizoru pred njome nije bilo baš nijednoga nagoveštaja optimizma.
Čak ni za njenu lakonogu vrstu tri dana pešačenja, još od obale Dunava, nije bilo lagodan poduhvat, naročito ne u kicoškoj gradskoj odeći u kakvu je bila odevena. Na šta li će tek, ionako poprilično izdronjana, nekada elegantna haljina, ličiti posle probijanja kroz močvaru, nije smela ni da pomisli, a opet, to je bio najkraći put koji je mogla odabrati.
Kroz um joj proleti da odlazak iz Arkone nije bio baš onakav kakvim ga je zamišljala, ali kada nekom gori pod nogama, nije baš u poziciji da bira saveznike. Jednostavno ih prihvati onakvima kakvima ih Perun nudi. Već je hiljaditi put jadikovala naglas, nikako ne razumevajući zbog čega je oduvek bila prokleta osobinom da joj je nož brži od pameti. Sada je sve ono zbog čega je rizikovala glavu, i zbog čega neće skoro smeti da se pojavi u trgovačkom centru severa, bilo izgubljeno, osim par sitnica koje je povešala po sebi.
Kada su je žreci Svetovida otkrili, i to u trenutku kada je već preskočila i spoljnju ogradu, bežeći sa bogatim plenom iz riznice proročišta, jednostavno nije imala drugoga izbora nego da, razbacavši iluzije na sve strane, uskoči na prvi varjaški brod
koji je dizao sidro i podeli sa njima plen u zamenu za to da je, bez mnogo ispitivanja, sakriju u potpalublje i povedu sa sobom u Carigrad. Dok su rujanski ratnici po mračnim uličicama Arkone progonili njene astralne dvojnike, ona je skrivena u potpalublju lađe koja isplovljava, zadovoljno pregledala zlato i dragulje kojima se obilato poslužila iz Svetovidovog hrama. I taj zaostatak, preostao posle brze isplate njenih zlehudih domaćina, bio bi sasvim dovoljan za nekoliko meseci valjanja u luksuzu u kojima Carigrad nije oskudevao.
Putovanje je proticalo mirno sve dok se gojazna ruka jednog podbulog mornara nije našla ispod njene haljine. Kada je shvatila da se nož, zariven u njegov stomak, ni najmanje nije dopadao njegovim prijateljima, već je uveliko savladavala brzake u nabujaloj reci.
Nažalost torba sa plenom je ostala na brodu i provod u Carigradu je morao biti odložen za neku srećniju priliku. Jedino joj je ostalo da se vrati kući.
Uzdahnuvši duboko ustala je i krenula niz blagi obronak. U svakom slučaju spuštanje je bilo mnogo lagodnije nego prethodno dugotrajno uspinjanje. Leto je bilo u zenitu i hodala je kroz bujno zelenilo. Visoka trava i paprat dopirali su joj gotovo do kolena, a krošnje moćnih stabala, što su gusto rasla, bacala su duboku senku štiteći je od ubistvenog sunca.
Za obične ljude bi ovakva količina vlage bila nepodnošljiva, ali njena vrsta je bila naviknuta na šumu i disanje joj je bilo lagodno.
Najednom njen lagani korak se uspori, a zatim je, osetivši zebnju, počela oprezno da se osvrće. Iako je i previše vremena provodila u ljudskim naseljima, još uvek je bila dete šume i sad je osećala njen nemir. U ovo doba godine sve bi trebalo da zuji od insekata i da se ori od ptičje pesme, ali umesto toga šuma beše utonula u muk. Nešto neuobičajeno se dešavalo, i napregla je svoja uvežbana čula na tihu okolinu.
Bila je u pravu - nešto je dolazilo, negde sa njene desne strane.
Spustila se oprezno u visoku paprat i izvukla nož, proklinjući Varjage, na čijem brodu je, zajedno sa plenom, ostavila i svoj luk sa strelama. Još uvek nije videla tajanstvenu pretnju, ali ono što se približavalo nije bilo ništa slabije sviknuto na šumu od nje same. Više ih je osećala nego čula, jer njihovo je napredovanje bilo veoma oprezno.
Kada su dva ogromna jelena izronila iz čestara, Sunčica se još više skupila, gorko se kajući što je tako olako odbacila lagodnost rečnih puteva.
Jahačice tih prelepih životinja nikako nisu spadale ovamo. Samovile! Šta li one, za ime Perunovo rade ovde? Uspravne na svojim životinjama, tamne kose i svetlih očiju, sa tananim sabljama privezanim preko leđa, njihovi napregnuti pogledi izučavali su prostor pred njima i Sunčica je bila sigurna da njihov pohod nije nimalo bezazlen. Lopov u njojzi je odmah zapazio njihovu dragim kamenjem bogato ukrašenu ratnu opremu, ali nije videla nijedan način da se dokopa tih skupocenih stvari, a da istovremeno ostane živa. Visoke, tanane i snažno istaknutih ženskih atributa, dve Samovile su zastale toliko blizu nje da je gotovo zaustavila disanje.
Proklete ratnice su nešto tražile, pa iako je bila sigurna da im se nikada nije zamerila, isto je tako bila sigurna i u to, da će je, ako je ugledaju kako se krije, bez mnogo rasprave smesta iseći svojim sabljama zloslutnoga izgleda. Srce joj je gotovo stalo kada je falsetni urlik odjeknuo, a ruke samovila su strelovito krenule ka balčacima njihovih sablji. Otkrile su me, ovo je kraj, pomislila je samo trenutak pre no što su, zazujavši iz krošnji obližnjeg drveća, uz tupe udarce desetak strelica nepogrešivo pronašle neoklopljene delove na telima ratnica pred njome.
Dok su dve vile - strankinje padale smrtno ranjene, njihove životinje odskočiše moćnim odskokom i nestaše među gustim rastinjem. Sunčica je zbunjeno digla pogled ka krošnjama odakle je tako nenadano došlo rešenje svih njenih problema i pre no što je išta videla začula je da joj se neko obraća :
Ne boj se, planinko. Ti nam nisi neprijatelj.
I pre no što je ugledala nežna obličja kako se nošena svojim krilima leptira lagano spuštaju, po melodičnim glasovima je znala ko je presudio ratnicama sa juga. Za Sunčicu je bilo prosto neobjašnjivo kako su se, samo trenutak ranije, te tanane bele haljine i blješteće zlatne kose što im se presipaju niz prsa i leđa, bile sasvim nevidljive u gustim krošnjama, iako je znala da je to odlika neodvojiva od njihove vrste.
Sve do jedne su bile lepih lica i prekrasna stasa, najlepša bića među svim narodima što hodaju uspravno. Nije ni očekivala da će osvetoljubiva stvorenja poput Rusalki mirno posmatrati vile – ratnice gde se šepure njihovom teritorijom, ali napad je bio toliko iznenadan da ju je ostavio bez daha.
Posmatrala je njihovo otmeno spuštanje u kome je bilo toliko ženstvenosti da je osetila trnce kako joj mile niz kičmu. Pa opet, bile su bespolne, jalove, nesposobne za bilo koju vrstu ljubavi. Rusalke su bile otelotvorenje duhova devojaka koje su zbog nesretne ljubavi sebi oduzele život i nikada više strast neće dotaći njihova srca.
- Sunčica! Sestre, moraćemo dobro čuvati na svoje stvarčice!
Niko ko je pri zdravoj pameti nikada ništa ne bi ukrao iz kamenjara u kojima obitavaju zlobna i osvetoljubiva stvorenja poput Rusalki, ali obraćanje njihove predvodnice joj je jasno davalo do znanja da je ovde itekako dobro poznata. Androgina prelepa lica Rusalki su joj oduvek otežavale raspoznavanje među njima i trebalo joj je neko vreme dok se nije setila njenoga imena. Ona je, međutim, spustivši se, nastavila da govori, nehajno pri tome odlažući svoj ubojiti luk u tobolac za pojasom :
- Pa, Sunčice, dugo te nije bilo, a bojim se da goreg trenutka za povratak nisi mogla odabrati. Kao što vidiš ima mnogo uljeza u okolini.
Za narod sa planine šume nisu bile previše zanimljive, ali koliko je ona znala, obično ni Rusalke nisu rado odmicale ovoliko daleko od svojih staništa na obalama Morave. Ipak, bile su ovde. Nije bilo pametno izazivati ih i prihvatila je razgovor.
- Bila sam gore do Arkone, Daro. - Bilo je besmisleno kriti svoje putovanje.
- Ah, Svetovidovo blago! Nisi daleko odmakla od oca, meleskinjo. Pa opet ne vidim nikakav teret na tebi.
Nije propustila priliku da napomene njeno poluljudsko poreklo. Rusalkama je u prirodi da čačkaju tamo gde najviše boli. Ne samo da je dirnula u njeno poreklo, nego je lukavo spomenula i neuspeh njenoga oca u pokušaju pljačke proročišta. Pa, za razliku od oca, ona je još uvek živa.
- Pa, istina, imala sam mali nesporazum sa njhovim žrecima, ali eto me.
- Slušaj Sunčice, nije da mi je mnogo stalo do lopova koji se posle tri godine odsustvovanja vraća nadomak moje imovine, ali vremena su se promenila i sada mi je potreban svaki saveznik. Isto tako mi nije stalo ni do ljudi i njihovih sukoba, ali ovoga puta oni su za sobom povukli i druge stvari.
- O čemu ti to pričaš Daro? Dobro znaš da sam bila daleko odavde i stvari koje su se ovde događale ne mogu poznavati. - Nije je radovao njen ton.
- Sve je počelo kad je Simeonova vojska, udarivši na Zaharija, verolomstvom u roblje odvela sve raške knezove. Nije mnogo prošlo dok se Bugari nisu vratili i otpočeli užasan pokolj nad obezglavljenim narodom. U početku mi se sve to čak i dopadalo, jer sam mislila da će posle toga mnogo manje radoznalaca lutati po mojim kamenjarima. Uskoro su, izgleda, na sličnu zamisao došle i samovile. Nedugo za Bugarima su se po šumama počele pojavljivati njihove grupe, pa je čak jedno vreme izgledalo i da će ostati pod okriljem svoga prirodnog staništa. Nažalost, njihova namera nije bila da dele, nego da osvoje. Posle pokolja nad Moravkinim plemenom počeo je rat do istrebljenja. Pa ipak, samovile nisu najveća pretnja našem opstanku.
Sunčici se cela priča nije ni najmanje dopadala. Opet je proklela svoj prebrzi nož i setno se prisetila carigradskih ulica. Umesto luksuza i provoda našla se usred rata. Pa opet, jeza ju je hvatala od poslednje rečenice koju je Dara izgovorila. Šta može biti gore od rođenih ubica kakve su Samovile bile? Rusalka ju je pogledala zamišljeno i mahnula je svojima:
- Izbegavaj močvaru na putu kući, planinko. Baba Jaga se vratila.
Rusalke su laganim hodom krenule ostavljajući Sunčicu zabezeknutu i preplašenu. Nije ih zadržavala, jer su joj već rekle ono što su naumile. Nije bilo načina da iz njihovog roda izvuče išta više od onoga što su namerile da joj saopšte. Uostalom, njihovo ju je prisustvo oduvek činilo nervoznom i laknulo joj je kada su nestale u šumi.
Ali iznenadni osećaj hladnoće i grč u stomaku ovoga puta nije izazvalo njihovo tako neprijatno društvo, nego nešto drugo.
Njen užas iz detinjstva se vrato, onaj stari događaj od koga je bežala sve ovo vreme. Da li su ove Rusalke znale da joj je Zlatana bila sestra? Verovatno, pa ipak nisu iskoristile njen bol da je povrede, onako kako to samo one znaju. I njihov narod je priznavao Zlatanine zasluge.
Otkada zna za sebe Zlatana je bila ličnost kojoj je zavidela. Ni njen odlazak sa Amikom i Kapetanom to nije promenio. Želela je da bude kao ona, ali očeva krv je bila prejaka u njoj. Bila je samo lopov, sitna duša koja nikada neće postati junak, lopov koga će uvek pratiti samo ogovaranje i mržnja. Stvorila je ljušturu arogancije i ravnodušnosti oko sebe, ali od svoga bola nikada nije pobegla. Legenda o Zlatani, o njenoj velikoj sestri, pratila ju je kud god da je pobegla. U zadimljenim krčmama, na stajalištima karavana, u sirotinjskim domovima – svuda se znala priča o heroini.
Nikada na svojim putovanjima nikome nije odala da joj je Zlatana bila sestra, naprotiv nipodoštavala je i samo njeno ime. Ismevala je ljude koji su sa divljenjem pominjali tu omrznutu priču, a noću bi se budila u znoju i suzama, trgnuta noćnim morama uvek istim - slikom svoje sestre koja bludniči sa Ka5anom.
Jaga, volšebnica koja je dokrajčila jednu legendu, nestala je iz močvara nedugo posle toga. Neki su govorili da ju je borba sa Zlatanom toliko oslabila da je morala pobeći u podzemlje ne bi li povratila snagu, a drugi su tvrdili da je bila smrtno ranjena. Sunčica nikad nije znala u šta da veruje, niti ju je tešila pomisao da je Jaga oterana. Njene sestre više nije bilo, to je bilo sve što je znala. Sve je to bilo uzalud, Jaga je opet u močvari! I traži Kapetana!
Teško se otrgla od tih misli i zamislila se nad novim putem koji ju je čekao. Obilazak močvare je značio gotovo dvostruko duži put i prolazak kroz selo. Ono prvo joj se nije mnogo dopadalo, ali ju je iznuđeni susret sa Svaslavkom najednom obradovao. Od svih vila, njena je vrsta jedina volela ljude. Rusalke se nikada nisu mešale sa njima, a samovile su najčešće radile za njih kao plaćene ubice, retko se upuštajući u ljubavne zanose. Teško onom ko sa samovilom ljubaviše, jer njihova je ljubomora smrtonosna.
Ali planinke su bile nešto drugo. Nije ona bila nikakav izuzetak, pola njenog naroda je bilo rezultat mešanja dve vrste. Planinke, poput nje, nasleđivale su mnogo osobina od svojih ljudskih roditelja, ali divlja strast u njima je bila neuništiva. Ponekad je to bilo ono što je bilo u granicama prihvatljivosti tim predrasudama ograničenim stvorenjima, a ponekad je njihova telesna ljubav prema ljudima prevazilazila ono što je bilo dopušteno.
Setno se setila svoje posestrime Svaslavke. Vrana kosa, tamne oči, put bela poput mleka, usne kao božur, ručice malene i nežne...
Samo da nije bila udata, možda je mogla da je smiri. Pusti snovi. Nikada ona neće spoznati žudnju svoje posestrime. A opet, radovala se svakom susretu sa njome, posebno posle toliko vremena. Put će biti duži nego što je mislila, ali pre no što krene ovde ima još neka posla da obavi.
Prišla je leševima samovila i pažljivo ih je odmerila. Sitnija je bila njene građe. Svukla je opremu sa nje i isprobala je njene čizme. Bila je u pravu, savršeno su joj odgovarale. Zbacila je sa sebe neudobnu gradsku haljinu i za trenutak je zastala osmatrajući svoje telo. Nikad nije sumnjala u svoju privlačnost, jer u svakoj drumskoj krčmi imala je ponekog ljubavnika, ali za Svaslavku nikada nije bila dovoljno lepa. Doduše bila je vitka i visoka na majku, ali imala je preširoke bokove i ogromne dojke, nasleđe ljudske krvi. Stopala i šake su joj bili nekako preveliki, ili se to njojzi samo tako činilo. I te njene žilave ruke i noge...
Pustolovni život je na njoj ostavio traga i telo joj je bilo preterano mišićavo i čvornovato za nekoga ko je vilinskoga roda. Kosa joj beše zlatna, ali ona ju je kratko, gotovo muški šišala. Možda je nesvesno bežala od svoga porekla, možda je nesvesno bežala od svoga pola. Ratnička odežda samovila joj se oduvek dopadala. Nije bila onako napadno ženstvena kao što je to bio običaj kod rusalki, niti nepraktična kao kod planinki. Tesno pripijena tunika od tvrde kože, ojačana metalnim pločicama i neupadljivo ukrašena dragim kamenjem, bilo je njen tip odeće. Pantalone su bile izrađene od istoga materijala i zavukla ih je u visoke sare udobnih čizmica.
Najzad je podigla i jednu od njihovih sablji. Zamahnula je nekoliko puta i sa divljenjem je pažljivo osmotrila to predivno oružje. Lagano, savršeno izbalansirano i oštro poput britve. Sečivo ubica. Ipak se nije odrekla ni ono par dragocenosti koje su slučajno zaostale iz toga njenoga nesretnoga pohoda u Arkonu. Dijadema od beloga zlata joj je ostala na glavi, a teška zlatna ogrlica sa čudnim amuletom u obliku zmaja što sebi grize rep ležala joj je položena na grudi. Prsti su joj bili okovani teškim prstenjem i volela je njihov sjaj.
Pokupila je sve oružje i nakit samovila, a zatim se potrudila da sa opreme one druge ratnice povadi svaki, i najmanji dragulj. Ako su rusalke bile dovoljno lude da ostave ovoliko blago, njoj neće biti teško da ih pokupi. Kupaca se za ovakve stvari uvek nalazilo. Pa, rat možda i nije loša stvar za jednog lopova.
Е, тако. xremyb У току дана ћу ти послати своје детаљно мишљење на ПП. Нећу да те разапињем на точак као што ће без сумње урадити ЗС инквизиција.
Hvala Suba - za ovakve stvari si ti stručnjak.
Ласкавче, нема на чему. Нисам баш стручњак, ал волем 'ваку тематику. Чим си споменуо Рујан и Аркону срце ми је заиграло. :D
Mnogi ne bi ni primetili te lokacije!
xcheers
Које локације? А, да, прво треба да прочитам...
Oh, Savajate... :cry:
Hold your horses, man! Прочитао сам...
Занимљиво је ово и могао бих да читам даље, али само у физичкој форми, овако ми је мало потешко...сложене реченице на почетку су помало рогобатне, а што је најцрње и ја их користим у буквално истом облику, тек сад видим колико могу да буду ударац на концентрацију читаоца (мада мени је све удар на концентрацију, ево сад, први комшија се жени, а комша иза мене рока бургије и то баш гласно :) )...
И још нешто - "Лопов у њојзи" WTF? :)
U pravu si Savajate - hvala ti.
Rekao sam već da mi je ovo malo starija priča i upravo su primedbe koje si napomenuo stvari kojih trenutno pokušavam da se oslobodim.
Reč "njojzi" je idiotizam koji više ne upotrebljavam - trebao sam pre postavljanja da je promenim u "njoj". Stidim se!
Видим да је Субави пао у транс по помену Арконе :) На шта се конкретно мисли? Гугл помиње само неко немачко острво и глечер...
Поставио сам погрешан линк, бем га. Елем, Аркона је у раном средњем веку било главно светилиште Световида. Цело острво Рујан (нем. Риген)су освојили Данци 1169. године. Временом су сви Словени покрштени, а након пада под немачку власт у 14. веку и словенски становници и дански колонисти су понемчени. Од словенске Арконе данас нема ничег.
Стипан бира добре теме, мораћу да прегледам текст. ;) (На први поглед - Стипане, прва реченица - пуно придева. Чим накупим довољно времена, погледаћу детаљније).
Cenim to Boki.
Нашао време.
Општи поглед - свиђа ми се. Лепо тече, могу да замислим оно што си писао. Бираш теме које волим да читам, и све их боље пишеш. Види се напредак код тебе.
Нешто критика:
- вишак придева, али само на почетку. Касније нисам приметио ништа тог типа што штрчи.
- замерам ти што користиш одређени број савремених речи, туђица које је српски језик усвојио у протеклих 20-50 година. То руши слику и течност, осећај "древног", који је ту негде. Погледај, рецимо, Џ. Р. Р. Мартина у оригиналу - на доста места користи стари енглески језик, архаичне облике убацује где год може. Овде, речи као што су: pozicija, iluzije, atributi, materijala - мени не стоје. Исто тако могу да буду речи - положај, сновиђења итд.
Подизање сидра - ово је ситна ствар која ми је привукла пажњу, па сам мало прочешљао нет. Наиме, да ли су тадашњи бродови имали сидро? Испоставило се да јесу, али најчешће је то био тежак камен или сл. (в. http://en.wikipedia.org/wiki/Anchor (http://en.wikipedia.org/wiki/Anchor))
Облик - njojzi - није ми најсрећније решење. Боље је једноставно - њој.
bez mnogo rasprave smesta iseći svojim sabljama zloslutnoga izgleda. - више бих волео неки опис "злослутног", и прилику да и сам могу то да замислим и дефинишем.
Srce joj je gotovo stalo kada je falsetni urlik odjeknuo - фалсетни урлик ми не иде; слично као и код "материјал", "атрибут" и сл.
nesretne - треба несрећне
Vrana kosa, tamne oči, put bela poput mleka, usne kao božur, ručice malene i nežne.. - ово је леп опис. Поново - овакав опис ми је посебан доказ да све може и лепим, помало архаичним начином да се исприча, без потребе новијих туђица.
Толико од мене. Надам се да сам био од неке помоћи. ;) :lol:
Још једна ствар - да ли сам добро разумео? Ти си Стеван Шарчевић? Ако јеси, онда "Лепа Јелена" много обећава. Ускоро ћу натенане да јој се посветим. На почетку ми делује опасно ;)
Hvala Boki! Naravno da si bio od pomoći,
Interesantno je da je vrlo slične primedbe imao i Suba (dao mi ih je na PM).
I da - ja sam Stevan Šarčević, mada se ovde svi "kriju" pod nikom...
Не трпај ме у исти кош са Бокијем, молим те понизно. :!: Довољно ми је кисело у животу и без твоје претпоставке да слично размишљамо ;) xrofl
Стипане, уједи га!!! xuzi xmgw
Ујеј ме! Нахпадни! :x
Koji vam je?!
Na Sagiti su svi u međusobnoj zavadi?
Sorry, nisam znao - makar ne za vas dvojicu.
Ubuduće ću paziti da vas mećem u zasebne odeljke!
Нема потребе, мећи нас где ти воља. Не треба и ти да се оптерећујеш нама двојицом од којих је један гори од другога. :o
Ma ne opterećujem se ja vama dvojicom Suba, ali ni ne mislim da ste jedan gori od drugoga.
Ponekad samo ne razumem razloge za tolike netrepeljivosti na koje nailazim.
Nisam baš ni ja nešto blag u raspravama, pa ipak ni sa kim nisam na "ratnoj nozi" - makar ne sa moje strane.
Ма ја јесам благ, чак и млакоња, да простиш. Али Боки увек нађе начин да ме нагази. Ма, нећу више о њему. :(
Ниси ти благ, већ млохав :P
Ето, кажем ти. Увек он.
Blesonje nijedne...
Stipanova mesečna dvostruka doza patetike. :|
Nutbush city limits.
Ма још горе од Тине Тарнер...Боки је крсд, ај тел ју, крсд.
Eve i' jopet... xuss
Нећу више, орвеловски минут мржње је прошао. xremyb
Dva minuta mržnje.
Sve u rok mesečne doze.
Pazi se Princezo!
Pseto grize zafrkante! :)
Nema veze, pod mesečnom sam dozom, neću osetiti bol.
Grrr... Nevaljalica!
Ју ту, гет а рум. :shock:
:) xuzi xuss xtwak Толико 8-) :lol:
Quote from: boki77 on 09-05-2011, 21:01:42
Ти си Стеван Шарчевић?
Quote from: Stipan on 09-05-2011, 21:04:36
I da - ja sam Stevan Šarčević, mada se ovde svi "kriju" pod nikom...
Да, тако бар пише у твом досијеу :)
Значи, Стеван Шарчевић? А сада - на гугловање! :)
A ja se ponadao da si na prinudnom odmoru... :cry: