Evo, ipak ću u novom topic-u, pa ako još neko želi podeliti svoje ratne SF priče, može ovde kačiti.
Pre koji mesec, Boban zadao svemir, Stipan viknuo "Space opera!", a ja napisao ovo :mrgreen:
Heroj jedne civilizacije
Kažu, samo jedna osoba u galaksiji je ikada ubila altarsku
Saiu, gledajući je u oči dok je umirala. Kažu, bio je to veliki ratnik, pripadnik nekada moćne civilizacije koja je znala samo za rat i ništa drugo. Kažu, nakon toga, oružje u ruke uzeo nije.
Crveno svetlo rotira po unutrašnjosti hangara, nosača Orfej. Krajičkom oka posmatram kapljicu znoja dok se sliva niz pilotovo lice, ruke mu nervozno preleću preko upravljačke table - trudi se da održi transporter u levitaciji. Iza mene dopiru glasovi pripadnika mog odreda. Klade se ko će prvi doći do nje, a ko će se uplašiti i pobeći. Zeleni su. Oni koji su se već borili protiv altara sede u tišini. Oni koji su se susreli sa Saiom, nisu među nama.
Boja svetla se menja; unutrašnji zidovi hangara poprimaju nijansu zelene; kapija se spušta. Naš transporter, zajedno sa još dve stotine pedeset i pet izleće u crnilo istačkano dalekim zvezdama. Ispred nas se nalazi masivni matični brod, poslednje uporište čitavog altarskog naroda, najstarije civilizacije u galaksiji. Nekada moćni i uticajni, danas begunci i odmetnici. Prolazimo između plutajućih ostataka borbene krstarice
Efest, do sada najvećeg ratnog broda u galaksiji. Broda koji je skoro samostalno vodio bitku sa čitavim našim desnim krilom. Izgubio je. Svi gube od nas.
Pilot okreće transporter, ulazimo u jedini preostali altarski dom. Preko pet hiljada vojnika se iskrcava na pristaništu. Otpora nema. Brigade se organizuju i grupišu pred napad na nepoznate dubine galaktičkog giganta, koristim trenutak da osmotrim unutrašnjost. Osećaj mizernosti me obuhvata dok stojim, kao mrav, naspram kolosalnih zidina napravljenih od legura koje mi nećemo otkriti još hiljadu godina.
,,Mi smo Ovo pobedili kod Hazmarske Kapije?", otelo se jednom vodniku.
Hazmarska Kapija. Asteroidski pojas gde su napali našu devetu flotu i započeli rat. Kada su došli na Zemlju, govorili su o miru, toleranciji, razumevanju. Izgledom se nisu mnogo razlikovali od nas. Verovali smo im. Pogrešili smo.
Stupamo u unutrašnjost. Dve crne prilike, naizgled niotkuda, uskaču u vod ispred nas. Mlazevi krvi prskaju, šest vojnika pada u treptaju oka. Altarski specijalci. Crvena tečnost se sliva niz njihova laka zaštitna odela, kaplje sa oštrica. Njihove
Sire su najubojitije jurišne puške u galaksiji; ipak, biraju
Sinej, dva sečiva srednje dužine, pričvršćena na gornju stranu podlaktice. Mirnim stavom i oštrim pogledom nam govore da ovo nije njihovo poslednje uporište, već naša poslednja bitka. Prstom povlačim okidač, ostali me prate. Osećam strahopoštovanje dok prolazim pored njihovih tela.
Pucnjava i eksplozije sada dopiru sa svih strana.
,,Komunikacije?", pitam vezistu.
,,Bolje nego na Orfeju. Signal je drastično pojačan, presrećem čak i poruke između naših brodova napolju...Bože...Desno krilo je desetkovano. Svi brodovi su ili uništeni ili oštećeni van popravke."
,,Jedan brod..", nervozno se oglašava jedan od ,,zelenih", ,,Sto osamdeset brodova je bilo na desnom krilu, naspram jednog altarskog."
,,Efest nije stajao sam.", govorim mu, pokušavajući da ga smirim.
,,Pratnja mu je bila šačica brodova! Govore o našim pobedama? Kako smo mogli pobediti takvu silu?! Lagali su nas!"
Smirujem ga, podsećajući na odgovornost prema zadatku i palim saborcima. Ipak, tenzija i nesigurnost rastu, sa svakim napredujućim korakom. Rekli su nam da su Saie psihički ratnici. Da mogu da pomute razum i okrenu ljude jedne protiv drugih. Um je njihovo oružje, a sposobne su da ga koriste na nama nezamislive načine. U pravom trenutku, stiže vest koja nam podiže moral. Pobede u centru i na levom krilu. Još transportera stiže.
Nakon četiri sata i sa pojačanjima, probijamo se do civilnih oblasti koje se prostiru po nepreglednim, slojevitim nivoima građevina koje čine arhitektonski dragulj, vrhunac koji jedna civilizacija može dostići. Vodovi se razdvajaju, gubimo snagu u brojevima. Put nas vodi kroz uske ulice, široke trgove, zelene bašte i jarko osvetljene dvorane. Sve je ispunjeno plavičastim sjajem, braonkastim grančicama i zelenim listovima. Osećam se kao kod kuće.
Izlazimo na trg, daleko veći od ostalih. Centralni trg, znamo to zbog hiljada altarskih civila koji stoje pred nama. Ovde je, siguran sam u to.
Ubijte Saiu. Završite ovaj prokleti rat!, to su nam rekli.
Gledaju me. Lica su im bez izraza, siva, staložena.
,,Napravite prolaz.", obraćam im se.
Ne pomeraju se. Ne odgovaraju.
,,Prolaz rekao sam!", povišavam ton.
Pogled im prolazi kroz mene, u daljinu. Kao da ne postojim. Oči mi sevaju. Nišanim u njih.
,,Kapetane?", vojnik me nesigurno gleda.
,,Ovde smo da završimo rat!"
Podržavaju me i podižu cevi. Altari se i dalje ne pomeraju. Čak nas i ne gledaju. Povlačim okidač, prst mi se grči i zaustavlja. Puška postaje teška; ne mogu da je držim. Ispuštam je na zemlju; besnim. Vadim pištolj iz futrole; ne mogu da ga podignem. Znoj me obliva, altari prave prolaz.
Srebrna kosa se nestvarno njiše dok klizi između njih, lagano, poput blagog vetra u krošnjama drveća. Dva sjajna, beličasta oka mi prilaze. Ne stojim, lebdim.
,,Zar ste dotle spremni da idete?", obraća mi se, čitavo telo mi drhti, ,,Zar ste spremni da oduzmete živote koji vam ništa nisu skrivili, samo da ostvarite svoje ciljeve i ambicije?"
,,Vi ste započeli ovaj rat.", hteo sam da se proderem, nisam uspeo.
,,Da li zaista u to veruješ?"
Slike mi se javljaju u glavi. Invazija na našu planetu, altarski brodovi koji nas brane, Hazmarska Kapija - altarski zapovednik govori ,,Srećan put.", admiral devete flote izdaje naredbu za paljbu.
,,Prestani!", govorim joj, ,,Mene ne možeš izmanipulisati!"
,,Daće ti orden, unaprediće te. Bićeš na svim vestima, heroj jedne civilizacije. Mladi će pratiti tvoj primer. Stupaće u bitke sa osećajem pravičnosti."
,,Ova bitka završava sve ostale."
,,Reći će vam da i drugi narodi ugrožavaju vašu sigurnost. Da vaše porodice ne mogu mirno spavati, dok drugi kuju zavere. Za vas, rat će uvek biti neophodan. Biće ga dokle god bude onih koji će ga slepo voditi. Danas, jedan od vas će progledati."
Pištolj mi više nije težak. Vrh cevi je uperen u najlepše lice koje sam ikada video. Slike u glavi mi govore da su vodili galaksiju putem mira i pravičnosti, ali sada vidim da su naišli na nepremostivu prepreku. Prepreku koja će izmeniti sve što su stvorili. Naišli su na nas.
Pucanj odjekuje trgom; Saia pada na tlo; pištolj mi klizi iz ruke. Altari me i dalje smireno gledaju, sažaljevaju me. Čujem jecaje mojih vojnika; kleče na kolenima, tresu se, plaču. Suza mi klizi niz obraz.
Zašto plačemo?
Pobedili smo.
Pročitao i više mi se svideo ''Skok''.
Prvo, za mene je ovo samo pomalo military SF, više funkcioniše kao klasična SF priča, smeštena u buduće ratno okruženje. Rekao bih da bi za ovaj žanr ipak trebalo malo više fokusa da staviš na tehnologiju i neobične, buduće karakteristike samog rata, što jesi uradio u priči ''Skok'', dok je ovde sve generički - puške, brodovi, flote i sve ostalo. Mislim, jeste to fetišizacija kulture oružja i tehnologije, ali žanr je žanr.
Dalje, primeti da je početna postavka ista u obe priče - iskusni borac okružen mladim, zelenim vojnicima kontemplira o ratu i tako to. Perspektiva je ista, lik je isti: nevoljan borac primoran na akcije koje ne želi (okvirno, nisu bukvalno identični).
Kraj je efektan i poseduje dosta jaku emotivnu komponentu raspada odreda pod uticajem onoga šta su učinili. Pomalo igra sa patetikom (vojnici na kolenima, bože, šta smo učinili! itd.), ali ne dovoljno da bude smešno.
Moj glavni problem sa celim konceptom je ideja - ljudi biti loši, ljudi biti zli vanzemaljci koji doći i uništiti sve. Nekako, danas mi taj obrt više ne fercera dovoljno sam za sebe.
Ukoliko bih ja pisao tvoju priču ponovo, glavno što bih promenio jeste ubacivanje novog obrta na sam kraj, u kom vanzemaljci ispadaju ponovo negativci, a onda možda još jedan obrt-obrt-obrt, gde su ljudi čudovišta. Ili možda da na kraju ispadne da su svi koji ratuju zli, ljudi i vanzemaljci.
Čisto da čitaoci ne budu sigurni ko su tačno the good guys.
Sve je ovo površno, ne kažem da znam ja bilo šta bolje od tebe, ali to su stvari koje su mi pale za oko.
Upravo tako. Zbog toga mi je i bila generalno neuverljiva. I ja, u bilo kakvoj SF priči, volim da vidim osvrt na nešto specifično, tehnologiju ili pojavu, svejedno. Ovo je samo smešteno u buduće okruženje, ali sam isto tako mogao pisati o amerikancima i talibanima :)
No, neka je ovde, pa možda će nekome i poslužiti.
Setio sam se da sam pre koju godinu postavio jednu, po meni, skroz military sf priču. Malo sam je sredio, ali u srži, ideja i koncept je ostao isti.
1. perspektiva
Proveri okvir, proveri zrna, proveri baterije.
Mislim da ću se usrati. Umreću ovde, umreću ovde. Umreću. Pokušavam da se zakačim na borbeni server, iako od prošlog puta nije prošao ni minut.
Veza se nekako uspostavlja. Ekran treperi ispred mog levog oka. Spuštam se u ugao i naslanjam leđa na mljackavi zid.
- Crvena pečurko, ovde Alfa 8. Ponavljam, Crvena Pečurko, ovde Alfa 8 – derem se u mikrofon.
- Prijem Alfa 8. Restartuj svoju navigacionu bovu.
Na oklopnoj ploči moje desne nadlaktice trebalo bi da se nalazi valjkasti objekat. Umesto njega, tu stoje rascvetane trake metala. Imao sam sreće da geler nije probio unutrašnju izolaciju.
- Crvena pečurko, moja bova je primila pogodak. Nisam u stanju da emitujem koordinate, ponavljam, nav-bova mi je uništena.
Radio veza krči, ali čujem glasove u pozadini. Stotine kilometara iznad mog pakla, kapetan i preživeli narednici raspravljaju šta da rade samnom. Ostaviće me, znam da hoće. Mogao bih i sam sebi da raspalim rafal u vizir, pre nego što me uhvate živog. Možda odmah.
- Alfa 8, nećemo te ostaviti – ženski glas, poručnik Almodovar. – Osiguraj položaj, pronađi referentne tačke. Sprovešćemo te do najbliže evakuacione zone.
- Da li želi da me uteši? Da li laže?
Primljeno, Crvena pečurko. Javljam... Javljam se kada nađem prvi ref-tačku – glas mi drhti kao kod rasplakalog deteta.
To i jesam, rasplakalo dete izgubljeno u ukletoj šumi. A senke kriju babaroge mnogo gore od onih iz bajki.
Ustajem i krećem u proizvoljnom pravcu; jedini koji odbacujem je onaj odakle sam došao. Pored mase oklopa, osećam se go. Neću se izvući, znam da neću.
Skretanje me dovodi do većeg prostora. To je nekakav hangar; prepoznajem njihove atmosferske lovce-bombardere. Gledao sam kako seku narandžasto nebo na Eufratu. Tada sam mislio da nema gore stvari od čekanja da sledeća bomba pogoditi bunker. Zajebao sam se, ovo je hiljadu puta gore – sada nema nikoga osim mene.
U mojim mislima, uzani prolaz označava mesto kroz koje mogu da pobegnem. Ne vidim ga, ali znam da je tu; na njegovom kraju nalaze se sve dobre stvari: akcioni filmovi, jebanje, vodka, spavanje, čips sa ukusom pice, video igre, prijatelji. Roditelji. Prolaz je kao usisna cev koja se poludelo bacaka oko mene. Ukoliko je ne uhvatim, ostaću ovde.
Tu se nalazi samo jedna loša stvar. Smrt.
Kakvo sletanje, bože, kakav fijasko. Martin je mrtav, Lela je mrtva. Njihov jedan jebeni vojnik je prošao kroz naš tim kao boginja Kali. Varan ga je prepolovio las-snopom, ali ne pre nego što mu je ovaj zabio sečivo ispod ramene ploče. Njegova krv mi je i dalje na prstima. Gde je bilo četvoro, sada sam samo ja.
Usraću se, strah je nešto što mogu da zagrizem. Ubiću se ako ne osetim nešto, bar naznaku nekakve nade.
Nemam izbora, moram da uključim tele-transiver. Biće užasno.
Moje oči i dalje vide sve kao i ranije – spoljašnjost, displej vizira, ali unutar moje glave, preko tih slika, razvlači se tanak, providni film.
Slike znače reči, reči stvaraju svet. Sadašnjost je san koji otkriva višestruke živote.
Zakletva.
Svečano se kunem da ću položiti svoje telo i um na oltar slobode ljudskog roda. Neka moja krv zalije drvo čoveka.
Patriotizam. Rat kao ni jedan ranije. Bez ideologije, vere i nacije, sukob utemeljen u empirizmu. Ako si na bazi ugljenika, ti si moja sestra i brat. U suprotnom, umri-umri-umri.
Ja imam snagu i volju milion ljudi, izgubljenih u meditacionom transu mnogo svetlosnih godina dalje. Hrabrost mi nije potrebna, ona je stvar koja pripada pojedincu. Ja sam kolektiv tuđih svesti, njihov štit u lavirintu agresora. Oni hoće da žive, ja hoću da živim.
Ovoj je moja puška, ovo je moja alatka.
- Alfa 8, zašto si se priključio na tele-transmisiju? Skini se sa veze, tele-trans ti usporava reakciono vreme.
- Crvena pečurko, razneću sebi glavu ako ostanem sam. Potrebno mi nešto, čoveče!
Tišina.
- Puštam dozu 11.4 da kompenzuje refleksni stupor – kaže radio-veza.
Oklop ubrizgava 50 miligrama nečega što zovemo samo 11.4 u moj krvotok.
Čujem zvuke sa druge strane hangara. Dolaze. Bože, mrtav sam, odjekuje u mom umu prazno, tele-trans pokazuje da nije tako.
Nema čega da se bojim. Ja sam čovečanstvo.
Snaga. Umreti je lakše nego živeti. Bol koji osećaš prolazi kroz tebe kao vetar. Strah ne postoji, ja sam štit koji pokriva čovečanstvo.
Senzori pokazuju odakle zvuk dolazi, a moja puška se okreće ka ulazu u hangar.
- Alfa 8, isključi se sa tele-transmisije. Ostvarićeš kontakt svakog trenutka, ponavljam, naređujem ti da isključiš tele-transmisiju!
Osveta. Osveti pale, kao i one koji još nisu rođeni. Otac i majka te gledaju. Osveti se za Eufrat, za Proksima Kentauri 3, osveti sve svetove. Donesi im kišu. Donesi im bol.
Tri odvojena bata koraka, procenjuje moj borbeni kompjuter.
- Nemam vremena Crvena pečurko. Kontakt! Kontakt! Kontakt! – derem se kao da imam saboraca koji to mogu da čuju.
Spusti se na kolena. Nišani u predelu ulaska. Ne misli, ne diši plitko. Proveri okvir, proveri zrna, proveri baterije.
Marijo, majko božija, neka je sveto ime tvoje.
Tri prilike, ne primećuju me. Pusti da izađu. Kontakt!
Ovo nisam ja. Ne ubijam sada ja. Ubijaju snovi koji govore iz mene.
Ubiubiubi. Blesak. Prema meni?
- Crvena pečurko, pogođen sam, pogođen sam! Bolničar! Pogođen sam! – vrištim.
Ponos. Nagon za samoodržanjem. Patriotizam.
Ustani, crve. Nisi mrtav. Ustani, mali, prljavi crve. Bori se, bori se za čovečanstvo.
Dete u polju cveća. Raširene ženske noge u polu-mraku spavaće sobe.
Oklop mi govori da je pogođena glavna baterija. Osećam kako mi kiselina curi niz stomak i butine. Gorim kao na lomači pre nego što telo dobija dovoljno veliku dozu endorfina i supresora bolova. Pomoćna baterija se uključuje.
- Alfa 8. Javi status, ponavljam javi status.
- Očitavam... – zamuckujem – direktan EM pogodak u grudnu ploču. Primarna baterija van funkcije. Kompjuter prijavljuje greške. Imam hemiske opekotine na donjem abdomenu, butinama i genit... m... mislim da sam upravo posto evnuh, Crvena pečurko. Nema veze. Ostalo mi je sedam okvira, dve fragmentacione granate, jedna zapaljiva granata... – ostalo mi je samo da se borim – Sečivo operativno. Tražim dozvolu za proširenje dejstva u mom sektoru.
- Alfa 8, dobio si naredbu da isključiš tele-transmisiju! Stanje šoka pojačava prijem van dozvoljenih granica. Isključi transmisiju i osiguraj položaj.
Dajem naredbu da se transmisija prekine. Kompjuter prijavljuje grešku, a ona se nastavlja. Ne mogu da isključim transmisiju.
Žrtva.
Neka moja krv zalije drvo čoveka. Nema bola. Ja sam poput meteora koji juri kroz oblake. Sve nepotrebno i slabo spaljuje se i ljušti sa mene. Ja samo ubrzavam, omot oko mog tela se raspada. Brže i brže i brže.
- Novi ofanzivi talas je upravo krenuo ka površini. Ostani na trenutnoj poziciji, Alfa 8, uskoro ćeš biti evakuisan. Potvrdi naređenje.
Svrha.
To je svrha. Udar, u trenutku kada od mene ostane samo čvrsta esencija, materija koja nije sagorela. Tvoja misija. Pad, eksplozija.
Ja nisam dron, ja sam supernova.
- Potvrdi naređenje, Alfa 8.
Mogu da preživim i budem spasen; novi transporteri će biti na površini u roku od nekoliko minuta. Bio-komore će ponovo sastaviti moje telo, a pivo, jebanje, droge i sve ostalo ponovo će biti tu. Moj život može da se nastavi.
Ali to ne želim.
Glasovi su tako bučni, film transmisije poludelo igra pred mojim očima. Milioni ljudi mi govore samo jedno.
Žrtva. Ne bojim se više, jer ja sam već mrtav.
Pored jednog lovca stoji gomila površinskih bombi – aktivirana, svaka je u stanju da napravi značajnu štetu. Podižem jednu, uključujem je i lepim na magnetni pojas oklopa. Lepim još jednu, i još jednu, sve dok ne dobijam upozorenje o preopterećenošti ukupne nosivosti.
Oblepljen bombama, krećem u hodnik iz kog su došla sada tri mrtva vanzemaljca.
- Crvena pečurko, prelazim u ofanzivnu postavku.
Pre nego što stigne odgovor, skidam se sa borbenog servera. Iako je hodnik crn kao greh, kompjuter registruje višestruke pokrete na drugom kraju.
Neću da palim reflektore, uskoro ću sam postati svo svetlo ovog sveta.
Ovoj je moja puška, ovo je moja alatka.
Sinlen - skok ti je mnogo bolja priča.
Ne bih da ponavljam ono što je Ivica već rekao, ali kad je priča već ovako napisana onda bi prvi pasus trebalo staviti kao poslednji.
Mislim da bi tako priča bila zaokruženija.
Ivice - sviđa mi se ovo.
Ideja o vojniku koji umire beskonačno puta i nije baš orginalna, ali tu je taj tvoj način pisanja koji mi se baš dopada,