Prva priča
Upoznajte gospodina Jonderla Pakasainu Darjea, trgovca.
Njegova radnja zove se ,,Uglovi i ostala radinost" i leži sakrivena u Ulici Četiri Male Asimetrije Levo Od Svih Trenutnih Istina.
Gospodin Darje, siv i tih, opasan urednom belom keceljom, provodi svoje vreme mašući dotrajalom metlom u ritmu klatna na velikom kućnom satu obavijen mislima omeđenim otkucajima sekundi, minuta, časova, žmirkajući kroz stakla svojih malenih naočala odsjajem tankog, zlatnog okvira zuri netremice kroz lišće koje se, u savezu sa vetrom, prkosno i uvređeno vraća pred velika drvena vrata.
Svet je tih.
Jonderl Paskaina Darje je pasionirani sakupljač čudesa.
Kad mu čudo padne na pamet, negde između dva zamaha metlom, svojim visokim koracima zatrese zvončiće na vratima, navuče rezu, zagrne zavese i povuče se u svoju radnu sobu.
Na ulaznim vratima proradi njegov izum.
Kitnjastim slovima ispisano ,,OTVORENO"
preobrazi se u strogo i drsko ,,ZATVORENO".
Stari Jonderl potom sedne za svoju mašineriju, nasloni bradu na kožom obloženo jastuče, pogleda uprtog u dve malene staklene kugle koje se kreću u krug, jedna oko druge.
Ruke zavuče daleko ispred sebe gde se nalazi čitav niz ručki, ventila, dugmadi otpalih sa pisaće mašine i ostalih mehaničkih škljocajućih i štucajućih stvari čiju svrhu i način upotrebe, čini se, niko osim samog britkog uma gospodina Darjea nikad neće uspeti da upozna.
Kad se namesti po volji, nogom stane da pritiska široku papučicu, očigledno skinutu sa stare šivaće mašine, i stroj se probudi, zakašlje, i krene da klokoće i crvkuće.
Stari Jonderl svoju mašinu zove – Izabela.
I nikad ne priča s njom.
Njegovi dugi, negovani prsti u stanju su satima da igraju po mašineriji dok se niz zupčanika, remenova, ručki, poluga, postolja, traka i lampica bučno, brekćući, okreće.
Njegov pogled ostaje pomno uprt u dve igrajuće kugle.
I dok je um gospodina Darjea izgubljen u transu nadnaravnih ogleda materijalizacije misaonih procesa i opredmećivanja nestvarne tvari, njegovi izumi se zagledaju šćućureni, očekujući novog brata.
Na levoj polici, iznad naizgled prazne saksije, stoji mali zlatni kavez.
U kavezu prebiva Urluk, pričajući jelenak.
Ponekad, kad se oseti usamljenim, Jonderl otvori vratanca i dopusti Urluku da mu sleti na rame, pa onda pričaju do kasno u noć.
Urluk je veliki poznavaoc treće sfere postojanja o čemu Jonderl Pakasina Darje ne zna baš puno, pa im se razgovori svode na priče o vremenu i dnevnopolitičkim dešavanjima.
Urluk misli da je Darje dosadan.
Darje Urluka smatra detetom.
Pored kaveza, okačen o klin, budno motri Mom.
Mom je maska.
Mom govori onom ko ga nosi šta drugi razmišljaju o njemu.
Mom i Darje su se posvađali na temu prijateljstva i sad maska iz inata više ne radi.
Samo visi i bulji.
Kada je počelo da se mrači i krovni prozor više nije davao dovoljno svetlosti, stari Jonderl je prekinuo sa pritiskanjem papučice, ustao, proteglio se, izuo se i iskrckao nožne palčeve, što je voleo da radi, mljacnuo i prišao polici gde su bili Urluk i Mom.
Blago je klimnuo glavom obojici, uzeo saksiju i vratio se svojoj mašini.
Sa jedne od polica nekako neprirodno sraslih sa strojem, na kojima su stajali razni rezervni dugmići i ručke, jedna masna krpa i nekoliko umrljanih svezaka Darjeovih škrabotina, izvukao je kanticu sa vodom.
Kad je zalio zemlju u saksiji iz nje je nežno i lelujavo izrasla biljka, prelep primerak Aurore Spectalis, cveta od čiste svetlosti, jedinog primerka na svetu.
Jonderl Paskaina Darje je podesio svetlost kako mu odgovara, protrljao bolna leđa, i vratio se svojoj mašini iz koje je uskoro počeo da dopire nov talas huškanja, pućkanja i ostalih ,,kanja".
Aurora je osim starčeve radne površine obasjavala i malo dalje, da utoli sopstvenu radoznalost.
Prvo je jedan od listova okrenula ka zidu iza mašine.
Na nekad belom, ispucalom, zaboravljenom zidu visio je kalendar.
Slika je pokazivala jesen.
Crveni okvir dan.
A brojevi davno zaboravljenu godinu.
Godinu procepa ludila.
Godinu smrti i večnosti.
Neku staru godinu, koju niko više ne pamti.
Svetlost je krenula duž zida koji je u uglu krio viseće poličice prepune bočica.
Na jednoj je, utisnuto na bakarnoj pločici, pisalo ,,Snovi".
Na drugoj ,,Strahovi".
Na trećoj ,,Muzika".
Na četvrtoj ,,Knjige".
Na petoj ,,Prizori".
Tečnost u bočicama se, pod upornim i prodornim pogledom Aurore, meškoljila i presijavala nelagodno, ljubičasto i zeleno, tirkizno i oker, gusto i lelujavo, pa je biljka smanjila intenzitet svetlosti i nastavila svoje putovanje, željna da protegne zrake utrnule od neredovnog korišćenja.
,,Smiri se", uspeo je da joj se obrati starac kad je, zaboravivši svoj primarni zadatak, utihnula nad radnim stolom.
Štrecnula se opomenuta, zasijala, i ponovo pružila pipak prema zidu.
U još jednom kavezu, metalnom i dosadnom, koji je visio sa tavanice, ljuljajućih nogu proturenih kroz rešetke, sedeo je i zevao, ne veći od ljudske šake, gnom.
Zapravo, nije baš zevao, pošto nije imao usta, ali je odavao utisak nemog pospanog tegljenja koji se koncentrisao na kožnatom delu lica, negde ispod nosa.
Njegovo ime bilo je poznato samo gospodinu Darjeu, jer ko pozove gnoma po imenu taj mu postaje gospodar.
Jonderl Paskaina Darje se zakašljao, što je u ovakvim prilikama značilo da je pri kraju procesa stvaranja čudesa.
Biljka je žurno pogledala po ostatku sobe, marioneta, pozorištance senki, raznobojno kamenje, mehaničke ptičice, zarobljeni pretačci, tečni mehurovi mraka koji su pomagali zaborav, mnogo prašine, mnogo truleži, na hiljade nepoznatih, nenaslovljenih i neuspelih izuma po kutijama, zakržljalih demona ljudskog izigravanja Boga.
Darje je prestao da pritiska papučicu, brbotanje je prestalo, iz fioke gde su se pojavljivali gotovi proizvodi je izvadio kutijicu i posuo malo peska na Auroru, koja se momentalno ugasila.
Spustio se niz škriputave stepenice u radnju, otkljućao i razmakao zavese.
Bio je mrak, doba kada ga posećuju mušterije.
Stavio je kutijicu u vitrinu, pored mnogih, i označio je nalepnicom prepunom vižljastih, puzavih simbola.
Znak na vratima se pretočio u ,,OTVORENO".
Bedrih Milonga je bio službenik Biroa za neprihvatljive prestupe zasnovane na neprimerenoj upotrebi nadnaravnih sposobnosti (urođenih i stečenih).
BNPZNUNS(US) – skraćeno.
Hodao je uspravno, uprkos činjenici da nije mogao da se pohvali rešenjem kvadratne jednačine svojih fizičkih karakteristika.
Nosio je crno odelo i crnu aktn tašnu i njima se ponosio.
Zastao je za trenutak pred malom radnjom u Ulici Četiri Male Asimetrije Levo Od Svih Trenutnih Istina, ogledao se u sjaju svojih uglačanih cipela, i bez kucanja uleteo u radnju.
Jonderl Paskaina Darje je klečao pred malom pletenom naslonjačom i pričao sa nečim što bi se nepažljivom posmatraču moglo učiniti kao jedan poveliki komad potpune praznine.
Tek kad bismo začkiljili očima, pomerajući fokus, u fotelji bi se mogla opaziti malena providna prilika.
Devojčica.
Šestogodišnja.
Praporci na vratima prekinuli su taj prisni i poverljivi razgovor i stari gospodin je, pomazivši devojčicu po glavi, dodao još samo: ,,Brzo ćemo".
,,Da vidimo", rekao je gospodin Bedrih Milonga iz BNPZNUNS(US)-a, ,,imamo opstrukciju zakona o revitalizaciji i-ili oponašanju životnog toka i-ili duha unutar kućnih eksperimentalnih uslova, član 101a, nedopustivo nametanje životne sile neživom entitetu i-ili sećanju koje je ostalo iza njega. Zatim, još jednom nelegalno prikupljanje životne sile iz ostataka bivstvujućeg, te materijalizacija iste u ne-živi entitet i-ili duh. Imate li šta da kažete, izjavite, dodate i-ili dopunite?"
,,To je moja ćerka", skrušeno je rekao starac.
,,Zakoni su zakoni", odgovorio mu je službenik vadeći nekakve papire, te kopije papira, te rezervne papire sa svojim kopijama, olovku, rezervnu olovku, pečat i mastilo. ,,Mi iz Biroa samo radimo svoj posao, gospodine."
,,Mogu li Vam nešto pokazati, prvo?", upitao je starac. ,,Moj najnoviji izum."
Milonga je nestrpljivo klimnuo glavom.
Starac je izvukao kutijicu tek stavljenu pod vitrinu.
Skinuo je nalepnicu sa koje su se razbežale oznake i simboli.
Otvorio je poklopčić i nagnuo kutijicu prema agentu.
U njoj se nalazio mali, braonkasti, bubregoliki kamen.
,,Uzmite ga.", ponudio je starac Bedriha Milongu.
,,Šta je to?", upitao je ovaj čudeći se ugodnoj toplini koju je kamen širio po njegovom dlanu.
,,Kamen samilosti.", odgovorio je Jondrel Paskaina Darje. ,,To je moja ćerka", rekao je ponovo.
Ne podižući pogled, uskoro bivši službenik BNPZNUNS(US)-a je klimnuo glavom ka vratima.
Starac i devojčica su, držeći se za ruke, umotani u kapute, izašli iz radnje.
Pa potom i iz ulice.
Iz svog malog sveta.
Svetom je vladala Glad.
Nemilosrdna i neustrašiva.
Harala je ulicama kaljavim od plača,
jauka i bola stopljenih u staklene kristale.
Svetlost je sijala iz lustera
ljudske nezasitosti.
Svetom je vladao Muk.
I niko više nije pevao.
Kroz kaljuge puteva,
pod okriljem noći
i oprezom od divljih zveri,
ljudi,
starac i njegova providna kći
probijali su svoj put.
On ju je vodio i ludeo.
Ona ga je pratila i plakala.
On ju je voleo bolno.
Ona ga je volela tužno.
Nedostajali su jedno drugom.
Džinovske kreature paukolikih nogu
nudile su im prenoćište
i miran san njihove žaoke.
Starac se plašio za nju.
Ona je znala da joj ne mogu ništa.
Purpurni oblaci u obliku bizona i gnua
krdili su se oko nečega rasparčanog
što je nekad bilo mesec.
On je teško hodao.
Ona ga je pratila.
On je stenjao.
Ona je pevušila.
Njena pesma bila je tiha i mirna.
Tako suprotna apsolutnom haosu
da su se iz najdubljih mračnih skrovišta
skupljali žgoljavi ostaci
ljudskog legla
da čuju mesiju mira.
Uskoro,
bilo ih je na hiljade.
Obezglavljeni, obezručeni,
šugavi i ludi,
ćutljivi i guberani,
dlakavih lica i prekobrojnih udova,
pratili su malu providnu devojčicu
koja je znala da peva.
,,Čula sam reči lepljivo skladne,
čula sam pesmu što hrani gladne,
čula sam lica onih što mru.
Na nebu bizon i maleni Gnu.
Sećam se mirisa šuma i cveća,
sećam se noći, priča i sveća,
sećam se senki, krvi i kašlja.
Sećam se smrti koja sve prašta.
Mislim na svet kakav je bio,
pevam mu sunce koje se skrilo,
pevam mu pesme za bedne i jadne
pevam mu hranu za večito gladne.
Jezero zlata ne puni stomak,
priča i pesma su mali pomak,
bez novih bajki svet ne postoji.
Pevajte samnom, svi mrtvi moji."
Horda unakaženih pratila je providnu
do brda Haaa,
na kome se nalazilo stakleno jaje.
U jajetu, nošena sopstvenom atmosferom,
nepobedivom autentičnošću,
lebdela je knjiga.
Tihim, isprekidanim grimiznim slovima
bila je naslovljena:
,,Prva priča".
Devojčica je krenula uz brdo
na čijim strminama je njen otac,
fizički, a potom i duhovni,
Jondrel Paskaina Darje,
ispustio i poslednji dah
uobličivši krajnjim naporima
usta u iskrene reči
,,volim te".
Devojčicina pesma postala je tužna i mekana,
isrekidana i jecava,
i šumni talas tuge preplavio je hordu.
Pevali su.
Bez reči.
Bez prepreka.
Ispočetka tiho, pa onda i jače,
upornu, mrmljivu pesmu čiste tuge.
Oplakali su starca,
oplakali su sebe i svoje bližnje.
Oplakali su reči
koje su izgubili,
priče koje nisu ispričali,
ljubavi koje nisu imali,
šapate koje nisu prozborili.
Oplakali su zemlju
i njen nestanak.
Pesma je postajala sve jača,
vetroviti zamasi melodije kršili su nebo,
oblaci su se rasklanjali i menjali oblike,
i iza delova meseca,
rodila se knjiga.
Stakleno jaje na vrhu brda raskrililo je svoje latice
i iz njegove unutrašnjosti otvorila se ,,Prva priča",
kao kristalni cvet,
kao sjaj u oku,
da oduči naučeno.
Vetrovi su stali da šibaju zemlju,
vrtlozi da isisavaju pamet.
Mrtvi su oživeli, pa se smanjili.
Na kraju nikad nisu bili ni rođeni.
Priče su se pričale unatrag,
poništavajući se.
Pesme su se ćutale,
znanja su se gubila,
drveće se smanjivalo i bivalo uvučeno u zemlju.
Svet se vraćao iz zaborava,
pa tonuo u ideje i zamisli.
Posle oluje,
sve se odučilo,
i postojalo je samo moguće.
Zakoni su skršeni,
i sama,
u praznom svetu,
lebdela je providna devojčica,
oslobođena stega znanja,
stega pravila,
normi i uslovljavanja.
Bila je sama,
i imala neograničene moći da to promeni.
Prvog dana stvorila je čoveka.
I sve je krenulo iz početka.
Slažem se potpuno. Posle je počela da kliza ustranu, a na kraju i da vrluda.
Odlična priča Vimen.
Fino. :)
Lep izraz. Fine rečenice. Svaka čast. Priča se, doduše, pri kraju otrgla kontroli pisca, ali, bez obzira, skroz naskroz dobra storija.