ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Našla sam skeniranu celu ediciju Zlatna knjiga, ima mnogo lepih knjiga u onim arhaičnim prevodima... Naravno, možda već svi znaju za tu Digitalnu Narodnu biblioteku Srbije, ali ja dosad nisam, tj. viđala sam samo da su skenirali razglednice, časopise i dokumenta, a ne i ovakve bisere:
http://scr.digital.nb.rs/collection/gbca-zlatna-knjiga (http://scr.digital.nb.rs/collection/gbca-zlatna-knjiga)
A ovde je mnoštvo novih, sa sve divnim izdanjem 'Plavi čuperak u garavom sokaku' i čuvenim 'Seksom za početnike'. Ko ima malu decu, biće mu zgodno da tu pronađe gomilu pesmica i Čitanku za predškolce.
http://scr.digital.nb.rs/collection/decije (http://scr.digital.nb.rs/collection/decije)
I da ne bude cela tema za dva linka, volela bih da napišete reč-dve o najdražim knjigama iz detinjstva i onima koje biste sada ponudili deci (nebitno da li svojoj ili tamo nekoj :), šta biste rado čitali ponovo i da li vam je tadašnji ukus bio smešan ili ste ponosni na njega, ama sve na šta vas kombinacija reči knjiga i detinjstvo asocira. 
Evo šta sam o knjigama za decu piskarala za onu Jevtrinu temu o ideologiji, samo što se sad to tamo ne uklapa jer je razgovor krenuo u ozbiljnije vode. Ma ne uklapa se ni ovde, ali kad sam vec iskuckala...  :)
Knjige u kojima se deci pripisuje sposobnost da žive mnogo bolje od odraslih, kao odrasli su sivi i tmurni, a deci je super jer kapiraju smisao života kao igru, meni su bile isfolirane, jer divni svet detinjstva tako izgleda iz perspektive odraslog, dok se deci ne čini da im je toliko sjajno, samim tim što ne mogu da rade šta žele, što ima zabrana i pridikovanja i ograničenog kretanja itd. A i nemaju utisak da se samo igraju, tj. ne igraju se kako to mi radimo sad kad sednemo za kompjuter, njima je igra ozbiljan način života. Zato je meni bila super ,,Beskrajna priča" – koji knjiški moljac ne bi voleo da uđe u knjigu i doživi silne pustolovine, ali dan-danas ne razumem u čemu je čar knjige ,,Momo", sem što se odraslima sviđa. Tako mi je kao devojčici sjajno legla i knjiga Astrid Lindgren ,,Braća lavlje srce", i premda je i dalje obožavam, danas mi deluje potpuno uvrnuto jer govori o deci koja su umrla i otišla u zemlju po imenu Nangijala, koja nije ni nalik raju, a na kraju opet umiru, i još gore, jedan brat se žrtvuje zbog drugog, i nadaju se da će otići u Nangilimu, sledeću zemlju. Ne znam kakva je tu ideologija na delu, očito da hrišćanska nije, ali meni je knjiga bila zabavna i duboko utešna, jer mi je davala sasvim poželjan odgovor na pitanje šta se dešava kad umremo. A Astridina mnogo hvaljenija, i verovatno bolje napisana knjiga ,,Ronja, razbojnička kći" ostavila me je potpuno ravnodušnom i bila mi je sva snishodljiva, kao deca su krasna kad su divlja i oglušuju se o pravila i bolje od svih znaju šta treba učiniti, a sve napisano nekako tendenciozno kao ,,joj, što ja volim decu i ono što ih čini decom". Ali dobro, tako je napisana i ,,Pipi Duga Čarapa", pa je onoliko popularna, mada ni nju nisam volela kao dete, simpatična mi je tek sad – u detinjstvu sam je smatrala uvrnutom lažljivom čudakinjom sa kojom nikako nisam mogla da se identifikujem. Jednako mi se nije dopadala Endeova knjiga ,,Džim Dugme i mašinovođa Lukas", ako se dobro sećam naziva, bila je premaštovita, baš kao ,,Alisa u zemlji čuda", toliko da me je plašila, a neke delove tih knjiga, iskreno, ni dan-danas ne razumem jer uporno tražim neku simboliku a moguće je da se radi o najobičnijem izmišljanju radi igranja. Sve ovo je, naravno, krajnje lično, namenjeno samo ilustrovanju sumnjive sposobnosti odraslih da ponude deci knjigu kakva njima zaista treba ili nešto znači ili ih makar zabavlja, pa verujem da je i tu dobar recept napisati nešto za svoju dušu, pa ako je podesno za dečji uzrast, neka čitaju i ona. Naravno, tu je i problem šta je to podesno, deca ne vole zašećerene knjige, ali ih ne treba ni istraumirati za čitav život. Ali vole da je sve slatko nacrtano kad su mala, treba im vremena dok ne počnu da cene štoseve Boba Živkovića. I na sve što čitaju primaju se mnogo više nego odrasli. Uostalom, kao i u svakom drugom segmentu podizanja potomstva, trudimo se da odaberemo ono što je najbolje za njih i često slavno omanemo, a oni nam to u neko doba oproste ili ne.  :)  Kad sam pročitala slikovnicu Zidanje Skadra (ko je to, zaboga, uradio kao slikovnicu i zašto!), ne znam koliko sam dugo sanjala scenu zazidavanja Gojkovice, ali ne bih sad sinu uskratila to iskustvo, umetnost treba da protrese, makar i tako što će vas potpuno užasnuti, a pesma jeste divna. I zato je idealno ono što je rađeno u Jugoslaviji: gomila prekrasnih edicija, sa fenomenalnim ali i tupavim knjigama, sa mnogo pisaca iz svih zemalja, pa dete neka ode u biblioteku, neka lista, neka samo vidi šta ga privlači. Sećate li se Zlatne knjige, Lastavice, Plave ptice, Zlatnog kola, Kadoka? Ja sam ih čitala nekritički, bez preporuke, po sopstvenom nahođenju, neke vraćala nepročitane, neke uzimala svaka tri meseca. Recimo ,,Hobit" mi se primio tek kad sam imala dvanaest godina, pre toga bih pročitala prvi pasus, upitala se želim li da čitam priču o nekom ko živi u rupi, makar bila i bez crva, i odustajala, i tek kad sam se slatko ismejala ,,Farmeru Gilu od Buta", dala sam pravu šansu ,,Hobitu". I super je što su sve te knjige i dalje u bibliotekama, neke se i preštampavaju (nažalost, bez ikakve ponovne lekture i eventualne redakture prevoda, ali dobro sad), a sigurno da ne smeta ni to što je tu nova gomiletina tinejdž-romana o vukodlacima, vampirima i inim čudovištancima i zaljubljivanju po američkim školama, pa čak i Lemoni Sniket, koga apsolutno ne razumem koliko god se trudila. Ali sad ne mogu znati da li bi mi se dopao dvadeset godina ranije, pa neka i njega.  :)

Ko je stavio "Nacionalni park Srbija" u knjige za decu?

Možda vam sutra napišem kako sam ja čitao kao klinac. Sad ću da pomenem samo jednu knjigu kojoj ne znam ni autora, ali mi je u savršenom sećanju: "Timpetil, grad bez roditelja".

jel to nešto k'o Sagita bez scallopa i Bobana?  8-)

Sanjaj Marela dva dinara.

Quote from: Nightflier on 27-10-2011, 23:45:43
Ko je stavio "Nacionalni park Srbija" u knjige za decu?

Bibliotekari, zna se.  :)

Quote from: scallop on 28-10-2011, 00:34:01
Možda vam sutra napišem kako sam ja čitao kao klinac. Sad ću da pomenem samo jednu knjigu kojoj ne znam ni autora, ali mi je u savršenom sećanju: "Timpetil, grad bez roditelja".

Još je u lektiri kod komšija, u petom razredu u 'studenom' rade tu knjigu, piše da je autor H. Winterfeld. Nisam je čitala, u stvari nisam je ni videla u biblioteci, a dečju sam kao celu pronjuškala, ali baš ću pitati kad sledeci put odem da nije negde skrajnuta. Ponekad mi se čini da bolje upoznam čoveka kad procitam knjigu koju zaista voli nego posle razgovora s njim i zato se nadam da  će na ovoj temi ljudi napisati koje su ih knjige oblikovale u ovo što su sada. :)

Ah, tadašnji i sadašnji ukus! Avaj, sad bih mogla do sutra o detinjstvu i knjigama...

Otkud znam šta će se sutra svideti mojoj deci? Danas vole Pipi Dugu Čarapu, jer je samosvesna i otresita i voli da se zeza. Vole i Mumine i "standardne" bajke. Nisam od sebe očekivala da ću cenzurisati Ivicu i Maricu prilikom čitanja, ali priznajem, jesam. :( Iako ne vučem nikakve traume od bajki, prosto nisam mogla da pročitam naglas kako roditelji vode decu da se izgube u šumi. Eto kako roditeljstvo kvari ljude.

Volela sam i Žila Verna i Karla Maja i Sjenkjeviča, i Valtera Skota i Šarlotu Bronte i Dikensa, a pre svih i iznad svih Branka Ćopića, i ne stidim se ni-če-ga. Neke ću davno voljene knjige sigurno ponovo čitati zajedno sa decom, a ako im se ne dopadnu, bože moj, vremena se menjaju a i ne treba očekivati da deca budu male replike roditelja. Nije zdravo. Sačuvana kola Plave ptice i Kadoka čekaju da oni porastu; knjige bajki i kraćih stvari, i muževljeve i moje, uveliko recikliramo.

Što se tiče linkova: ova nova dečja biblioteka deluje pomalo kao da su sami izdavači ponudili neka izdanja po sopstvenoj proceni, valjda su dovoljno zaradili na njima pa mogu i da ih dele za dž. :)

Ne, naravno da ne znaš šta ce im se svideti, samo me zanima šta im nudiš, i šta se njima svidja a tebi ne. I ako stvarno možeš o knjigama za decu do sutra, evo bar ja cu sve pomno procitati, samo ako nadješ vremena za to. Narocito cenim ako pomeneš neku koja je super ali ti se cini da nije opštepoznata.
Joj, iznenadila si me s ovom cenzurom - plemenito od tebe što nisi iskoristila Ivicu i Maricu da pokažeš kakvih sve naopakih roditelja ima i koliko tvoja deca imaju srece što njihovi nisu takvi. Jesam li pomenula da sam Škorpija i sklona crnjacima? Sve sam bajke sinu pricala u oblicima koji su mi bili najdraži tj. najkrvolocniji, pa još kad pomešam Zlatnu jabuku i devet paunica i Baš-Celika pa se ono svaki brat obracunava s po jednim cudovistem dok ostali spavaju, a monstrumi nisu tek neke aždaje nego troglavi zmaj, pa Hidra, pa Kraken.  xrofl A tek ona scena sa divovima-ljudožderima... Pa menjanje glasa u kristoferlijevski kad treba preneti šta se èuje iz bureta... Bilo je materijala za jednosatni put kolima i slušaoci su bili apsolutno oduševljeni i nisu imali nikakve noæne more (kažem slušaoci jer je muž jednako pažljivo pratio prièu  :) ). Pa sve ono sa razrezivanjem stomaka u Crvenkapi i Vuku i sedam jarica. Pa svekrva ljudožderka u Trnovoj Ružici kako ju je Pero napisao... Obožavam te bajke, hvala bogu što procitah i Bruna Betelhajma pa sad plašim decu za njihovo dobro, a ne samo zato što je to zabavno i meni i njima.  :mrgreen:
(Izvinite zbog glupih slova, ponekad ne mogu da sve prvo otkucam u vordu pa iskopiram ovde.)

Od knjiga koje su postavljene na sajt NB meni je u lepom sećanju ostalaStanišićeva Plastična kifla.

Prva knjiga koja me je vezala toliko, da nisam želela da se igram sa drugaricama, bila je "Devojčice" Lujze Alkot, pa redom ("Devojčice rastu"...) Onda sam kupila sestričini koja je gutala knjige u neviđenim količinama i mislim da je dete odustalo od ovoga (nije pominjala te romane). Pokušala sam da vidim hoće li se dopasti mojoj deci i ustanovila da je za njihovu generaciju nepodnošljivo usporeno. Vinija zvanog Pu sam "morala" da pročitam jer sam ga dobila na kraju godine (lep običaj da se deca nagrađuju kad lepo završe neki razred), a onda mi se toliko dopala, da sam je odmah krenula ponovo. (Mojim klincima su bile zabavne samo pesmice koje Pu peva i deo sa "pčelama koje sumnjaju"). Žila Verna sam obožavala (to kreće negde od 4. razreda, kada smo imali za lektiru "20000 milja pod morem"). Ćopića sam, takođe, volela - i danas mi je divan lik krupnooka, tiha Luna; Nušićeve "Hajduke" i "Autobiografiju"; Tvena... Kao dete koje je obožavalo bajke, naletim na "Hiljadu i jednu noć", ali u više knjiga (čini mi se u 8 knjiga). Mnogo sam se iznenadila!

Ćopić pod obavezno. Ne znam da li se iko seća (bilo je to u vreme moje mladosti) serijal 5 prijatelja...Ne sećam se pisca ali te sam knjige, kao mlađi osnovnoškolarac stvarno gutao. Kao stariji osnovnoškolarac voleo sam Vinetua i sve knjige od Maja (kao i ljubiće-vesterne od Zejn Grej) i Tarzana od Edgar Rajs Barouza. Ah da, tu je bio i Emilio Salgari sa Crnim Gusarom i Kraljicom Kariba....

Haklberi Fina sam obožavao a Tom Sojera nisam...Mnogo je knjiga što su obeležile moju mladost, ali bih na pijadestal ipak stavio Vinetua, Crnog Gusara i Tarzana. :)

Napisao si 'od Zejn Grej', verovatno slucajno, ali to me podseti kako sam bila potpuno ubedjena da je u pitanju žena jer mi je tako rekao tata, koji je opet to pokupio (ili mislio da je procitao) iz Politikinog zabavnika, ali su me forumaši sa Ponija razuverili - uostalom, sveznajuci pretraživac je bio na njihovoj strani. A omiljene knjige Zjena Greja bile su mi Loganovo krdo i Do poslednjeg coveka, i mnogo mi je slatko kad se setim koliko sam bila naivna u svom iscudjavanju zasto je tamo neka odabrala cutljivog krupnog drvosecu umesto nekog nacitanog tipa, koji je meni tad bio favorit.  Salgarijeve knjige su me bacale u potpunu depresiju, valjda nisam bila ni dovoljno romanticna za njih. A serijal 5 prijatelja bi trebalo da je napisala Edit Blajton, meni je omiljena bila Tajna ostrva Kirin.
Toma Sojera sam èitala više puta i svaki put lupala glavu nad onim citatima iz Biblije (kao maloj pionirki bila mi je sasvim nepoznata knjiga), secate se onog na pocetku što deca uce kako bi dobila neke nagrade,  i nervirala sam se zašto tupsoni treba da idu u carstvo nebesko. U medjuvremenu sam procitala ohoho tumacenja spornog mesta, i svejedno mi nije jasno što treba nagraditi 'siromašne duhom'.
Za Midoto: Jesi li nekad naletela na knjigu Jedno drvo raste u Bruklinu? Bila mi je omiljena u isto vreme kad i Cetiri sestre (kod nas podeljene u Devojcice i Devojcice rastu), ima istu toplinu samo je ozbiljnija i tragicnija. A tek skoro sam shvatila koliko su nastavci Decaci i narocito Deca gospodje Dzo lose napisani, kao mala sam ih uporno iscitavala i sekirala se sto ne mogu da pohvatam likove a još i više zašto Džo toliko voli decake a ne devojcice.  :oops:

Dacko, nisam čitala tu knjigu. Jeste li je skoro ponovo pogledali i za koji je uzrast?
A što se L. Alkot tiče, ja sam prvo bila ogorčena što je Džo uopšte imala decu i nikada nisam volela poslednju knjigu. Sada nisam gledala sve četiri, već samo desetak strana prve, da bih stvorila utisak u skladu sa današnjim klincima.

Samo još podatak da sam toliko volela Sjenkjeviča kao mala, da sam pristala da mi se ćerka zove po maloj junakinji, mada sam prvobitno želela da joj dam bakino ime (Maša), kad već tata daje prezime. :)

Ej, pa ovde nema persiranja!  :)
I jesam, baš sam skoro opet procitala Jedno drvo raste u Bruklinu od Beti Smit, samo sad na engleskom jer samo još tako, na netu, mogu da je nadjem, jedini bibliotecki primerak je nestao. I sad znam da je bila i izvrsno prevedena - citam na engleskom, a sve mi odzvanjaju u glavi one recenice na srpskom - toliko je lepo i razgovorno pisana da je to samo trebalo tacno preneti, kako je i uèinjeno. I opet me je ocarala, nekako je za sve uzraste, ako se, naravno, prvi put procita u pravo vreme, jer je ipak to prica o odrastanju siromašne devojcice sa talentom za pisanje, pa je mnogo lepše citati je prvi put kad si u godinama junakinje. Kad ponovo citam knjige iz detinjstva, ne citam zapravo njih, nego sebe kakva sam tad bila. 
Inace, knjigu mi je davno preporucila voljena nastavnica srpskog, pa eto ja širim dalje, i sve se nadam da ce je nekad neko i ponovo odštampati.

Potražiću je.

Ah da, Kroz pustinju i prašumu, da, čitao sam to preko 5 puta....Knjiga je bila pohabana, smeđih korica, meki uvez....I još sam nešto voleo kao klinac, Kiplingovu Knjigu o džungli.

Iz te edicije (ne mogu da se setim naziva, znam samo da su te meke smeđe korice u pitanju) voleo sam knjigu Dobar vetar plava ptico...Potom, ne smemo zaboraviti komunističku literaturu: Valentin Katajev Sin puka, Tone Seliškar Družba Sinjeg Galeba, Mate Lovrak Vlak u snijegu...

Pa, kad sam bio stariji osnovnoškolarac i početak srednje, tu je bio neprevaziđeni Dima...Tri musketara, Crna lala....Pa R.L. Stivenson Ostrvo s blagom, pa Džek London Bijeli očnjak....

Ne znam da li se neko seća pnih WALT DISNEY knjiga/enciklopedija. Bilo ih je 4: zelena, crvena, narandžasta i plava....To su bile prave stvari za decu.

Pa jedna knjiga o crnom konju, zaboravio sam već kako se zove....Ehhhh, ali baš mi ova tema vratila sećanja... :)  :oops:

Quote from: Dacko on 28-10-2011, 19:58:30

Joj, iznenadila si me s ovom cenzurom - plemenito od tebe što nisi iskoristila Ivicu i Maricu da pokažeš kakvih sve naopakih roditelja ima i koliko tvoja deca imaju srece što njihovi nisu takvi. Jesam li pomenula da sam Škorpija i sklona crnjacima? Sve sam bajke sinu pricala u oblicima koji su mi bili najdraži tj. najkrvolocniji,

:lol: I sebe sam iznenadila jer sam uvek cenila baš te autentičnije i krvavije bajke, sa sve iskljucanim očima na kraju Pepeljuge. (Hm, ovo me podseti na Angelinu knjigu.) Ali nekako je drugačije kad držiš u krilu dete i sa strepnjom očekuješ potpitanja.

@Perin: Crni lepotan, sigurno?

Jedno drvo raste u Bruklinu... mislim da sam gledala film kao mala, ako je to ono čega se sećam (važan je odnos devojčice sa ocem) bio mi je izuzetno tužan.

Jeste!, Crni lepotan :)

Ali toliko je knjiga koje sam obožavao...Amfibija recimo....Kad se saberem i oduzmem, moje čitanje (ali ono pravo čitanje i gutanje) je počelo oko 4 razreda osnovne...A od 94te godine sam postao redovni član biblioteke do pre par godina kad sam počeo sam sebi da kupujem knjige....

Eh, mladosti :lol:

Ja pomislio da je Štajnbekov "Crveni poni". Ja sam svoju ćerku, kad je počela da prestaje da bude mala i počela da brlja po Heseu, navatao na Štajnbekov "Tortilja flet". Posle je išlo ko po loju.

Quote from: Perin on 28-10-2011, 23:15:11


Ne znam da li se neko seća pnih WALT DISNEY knjiga/enciklopedija. Bilo ih je 4: zelena, crvena, narandžasta i plava....To su bile prave stvari za decu.

O, da. I izgleda da se i nove generaciju primaju na njih - moj klinac obožava Starog Žucu baš kao što sam i ja, sem što on ne place na kraju pošto zna za kocept raja (ne pitajte!) i ubedjen je da je psu tamo lepo, a najvažnije je da je ostavio potomka, ah to decje samoljublje. :mrgreen: I dan-danas pokušavam da nadjem filmsku verziju Robina Huda koja je tu prepricana, dok sam crtace skoro sve na'vatala, fali mi samo Bata Zeka, secate li se onog: 'Odsecite mi uši, prebijte mi noge, ali kumim vas i preklinjem, samo me ne bacajte u onaj trnjak.' :)
I ne mogu da poverujem da sam zaboravila prekrasne Bajke naroda sveta, sa onim neverovatnim prevodima i uvrnutim slikama Milica od Macve.* Sad sam krenula da kucam neke narocito uspele recenice, ali ne vredi, ne mogu se izvuci iz konteksta, i treba ih onako naglas citati, pa još nekim pažljivim ušima... Trenutni favorit je prica Poklon Vetra Severca, jer spada u ono malo bajki iz tih knjiga koje su uopšte podesne za predškolski uzrast, ali nekoliko onih koje su za starije baš sam procitala još po jednom za svoju dušu kad je sinak vec zaspao. :)

*Kako je lepo što tad nisam znala da je uglavnom slikao sebe i svoju ženu ili kcer, u stvari devojka na slikama potpuno izgleda kao njegova kcerka Simonida, ali previše je uvrnuta pomisao da bi naslikao sebe i nju kao ljubavni par, pa je moguce da joj je i majka bila nalik te da je zapravo slikao suprugu i sebe gde god su se moglu udenuti.

Da, STARI ŽUĆA je bio sjajan. Meni su se dosta sviđale NOMADI SA SEVERA: NEUKROĆENI  i priča TONKA (čini mi se da se tako zvala).

Isto, onako za decu, u onoj crvenoj, bila je priča o nekom Čarliju...Robin Hud je bio sjajan sjajan....Čini mi se da je bio u onoj narandžastoj :)

Jao, Tonka! Obožavala sam tu pricu, pošto sam kao i svi zaludjenici Karlom Majem bila duboko na strani Indijanaca. I volela sam Nomade, to je ono o prijateljstvu medveda i psa,. Ali nikad nisam uspela da se nateram da procitam ni jedan jedini putopis iz tih knjiga, cak ni kad bi mi bilo strašno dosadno.
A kad pomenuh Karla Maja, evo neceg što mi je potpuno uvrnuto iz današnje perspektive - na prvom mestu omiljenih Majevih knjiga, ispred duhovitih knjiga o putovanjima po Istoku, ispred Old Šurhenda i Vinetua, koje i danas volim, bila je knjiga... Vinetuovi baštinici! :cry: :oops: Skoro sam je prelistala i nisam mogla da verujem zašto sam se toliko ložila na tu patetiku, na neverovatnu ideju o Vinetuu koji piše svoju verziju onog što danas prodaje Koeljo, ali eto... Bice da mi je u tim ranim tinejdžerskim godinama bila neodoljiva slika matorog zapadnjaka koji vodi ženicu na put pa je još i zove srdašce i na svakom koraku pokazuje koliki je papucic.  :lol:

Ja sam mislila, kada se pomenu knjiga o konju, da je "Bela griva". Nisu mi bile mrske knjige sa tužnim krajem, ali mislim da je danas to "prevaziđeno".

Mislim da smo se vec negde prisecali, al nema veze. Pre no sto sam dogurao do Plave ptice i Kadoka, biblioteke Lastavica i V(j)everica su imale veliku ulogu u mom zivotu. Od svih njih najvise su na mene uticale (vidi se, zar ne?): Jan Bibijan i Jan Bibijan na M(j)esecu Elina Pelina. Kako je to bilo sjajno u I/II osnovne, pogotovo kraj prve kada golem juri Jana. A prva, prva: poceo sam da nosim sociva sa 6 godina i u predskolskom nisam, naravno, znao da ih skidam i stavljam a nisu znale il' smele ni vaspitacice. I onda, da bi me smirile dok ostala deca spavaju davale bi mi da prvo naglas a posle u sebi citam narandzastu Diznijevu knjigu. Ponekad bih dobio i crvenu ali uglavnom narandzastu. Znao sam je napamet  :)

Inace, deci sam jednom ispricao necenzurisanu Ivicu i Maricu i molili su me da im je vise ne pricam. I ne pricam. (imali su 4 i 2 godine)

Čudesni svetovi V.D. su i kod nas opet aktuelni. :) Moje izdanje plave knjige se sasvim raspalo, ali muževljevo je solidno očuvano; narandžaste su nam podjednako srednje raskupusane - ali zelene su kao nove!

A Vinetuovi naslednici - o bože, to je još neko čitao?!! Meni je to bilo stravično razočarenje jer sam je čitala već pred kraj perioda čitanja Karla Maja, takoreći na pragu zrelosti, i prosto, joj, joj, evo još se sećam kako me je bilo blam što na svakom koraku reklamira sebe, svoju ženu i svog ilustratora. Iz nekog razloga me posebno to pominjanje ilustratora smaralo.

A što se tiče voljenih a slabo poznatih knjiga za decu - pa, nemam pojma šta da navedem jer su najverovatnije nepoznate knjige one koje sam čitala na nemačkom i koje nit su prevedene niti će biti. Evo, možda Priče za decu Petera Biksela koje su i kod nas prevedene, mada tek pre desetak godina (Draganić, transkribovano kao Bihsel). Samo moram da naglasim da sam ih prilikom prvog čitanja prilično zamrzela jer očigledno nisu bile za decu, nego ćoškaste i mračne, otprilike kao Vajldove i Andersenove; danas su mi to fenomenalne priče, ali sa osam-devet godina... ehh. A i Vajld i Andersen su me obeležili za ceo život, što jes jes. Infantin rođendan i Mala sirena - samo za kuku i lele, a najlepše napisane bajke na svetu.

@Melkor: a da li si u Lastavici čitao Legende Vamove zemlje? I jeste, bio je i topik deca i fantastika...

E to je super pricica, tacno mogu da zamislim malenog citaoca sa socivima, joooj. xballon
A u prvom razredu, baš nekako kad i Jana Bibijana, volela sam Akademiju profesora Kleksa, šašavo poigravanje bajkama sa dovoljno mracnih momenata da me tera da je èitam više puta. Iz nekog razloga, najviše su me privlacile knjige koje imaju makar nešto tužno, zbunjujuce ili zastrašujuce.
Za Jevtru: A koliko je godina tvojim klincima?
Baš ti hvala što si me dodatno zakopala jer sam volela Vinetuove baštinike.  :lol:
Kod mene zelena knjiga nije kao nova, jer smo se brat i ja igrali omiljenih životinja, listali smo i birali ko je ko, sa obaveznim kikotanjem kad se nekom padne riba-slinavica (da, bili smo vrlo mali), ali reè iz nje nisam procitala. Nažalost, plavu je moja mama pozajmila rodjaki, ova ju je uništila, pa je sad uzimamo iz biblioteke i to uglavnom zbog medvedica Bonga.




I može li link za pomenutu temu Deca i fantastika? Ne mogu da je nadjem uz pomoc pretraživaèa. :(

Mislim da nisam citao. Mada, bio sam potpuno prepusten samom sebi u izboru stiva. Moji se nisu mesali ali mi je cela kucna biblioteka bila na izvolte - posle su mi rekli da je to bilo namerno, zeleli su da me puste da sam otkrivam stvari i odlucujem sta me zanima. To jeste dovelo do mnogo, pa, rekao bih zanimljivih citalackih iskustava poput Ljudi sa 4 prsta u nekom 6 ili 7 razredu. Takodje nisu imali ni decije knjige u kuci, ako ne racunamo knjige koje sam dobijao ili "sam" kupovao (sticajem okolnosti, nisu znali gde su - posle sam iskopao kod bake kutiju sa tatimnim knjigama medju kojima i Ostrvo s blagom!!!) Doduse, mama je bila voljna da provodi sate sa mnom u knjizari dok bih ja birao jednu knjigu koja mi je tom prilikom sledovala. Ali zato je tu bila biblioteka!

@Dacko: Skoro pet, i preko dve. Veeeliki.
Pa dobro, da se rasprava vodila o Vinetuu per se... eh, sećam se razgovora u kome nas tri drugarice (debelo zašle u dvadesete) pomenemo Vinetua, i jedna počne da poskakuje za stolom usred kafića i viče: "Njega su ubili iz zasede! Iz zasede!" a druga priznaje kako ju je knjiga u osnovnoj inspirisala da za novu odeljensku himnu predloži svoju pesmu o tome kako mi Indijanci treba da istrebimo belce.

Ne znam da li sam pominjao, ali pre dosta meseci (ako ne i godinu) na sajmu u Sarajevu sam kupio, kod antikvara, Vinetua sva tri dela, kao nova, tvrde korice, za svega 500 dinara aka 10 maraka :lol: Sreći nikad kraja!!  :oops: A Crnog Gusara i Kraljicu Kariba sam jedva naručio iz Hrvatske, izdao Marjan tisak, ali jedva sam ga dobio i to sam morao preko nekih ljudi otamo :)

To sve zarad budućnosti (ako ikad budem imao decu)...ma ne, ne, ma šta vam je, nije to za mene! :D  :oops:

Naravno, Diznijevo "četvoroknjižje" (maznula ga šveca za decu  :-x ), Karl Maj bez daljnjeg (Vinetu, ali ipak pre Blago u srebrnom jezeru), Ćopićeva Pionirska trilogija (tako li se zvaše?, Orlove obnavljam na godišnjem nivou  :lol: ), AGATA KRISTI... I pre i posle svega:


David Attenborough - Život na Zemlji. Malkice uvrnuto, ha? Četvrti osnovne, iskukumavčio sam pa i "ušteđevinu" priložio. 750 dinara, ondašnjih!


Fotka sa zaštitnog omota, zadnja unutrašnja strana


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi42.tinypic.com%2F210m4if.jpg&hash=e303a2e13e0a39e14d6a5611f313071ae99b61aa)


Edit, i Tom Soojeer!

A jesi li ti razumeo one izreke iz Biblije na početku ili si ih preleteo kao nebitne?

E da, našla sam temu Deca i fantastika kad mi je palo na pamet da pogledam redom spisak tema. Nekad je brže ići peške.  :) Nije ovo baš isto, pošto se i dalje nadam da ćete malo pisati i o tadašnjem doživljaju dragih knjiga, o tome kakve su vam danas, a najviše da će tu isplivati još neki vaš opis iz doba kad ste bili manji i bezopasniji potencijalni Sagitaši. :lol: Nešto kao pisana i ličnija verzija one teme Prošlost, a ako usput ukačim šta još mogu da serviram klincu kao valjano ili sebe počastim čitanjem propuštenog, još bolje. A možda će pomoći i još nekom detetu u duši. Ili nekom roditelju u najavi, ako odluči da pređe među bivše igrače a da još nije izgustirao novu konzolu...  xrofl

Diznijeve knjige koje su apsolutno obeležile deo mog detinjstva igleda nisu ove koje vi spominjete, te nisam čitao, već šest knjiga koje su kod nas izdate u tri toma: jedan je bio Velike avanture i Pet kontinenata, drugi Veliki mitovi i legende i Od pećine do oblakodera, i treći, koji ja mislim da nisam ni video tj. moja biblioteka ga nije imala, Beskrajno carstvo mašte i Priče jednog maštovnjaka.

Originalno izdanje je italijansko, a na srpski je početkom '70ih preveo Ivan Klajn.

(https://secure.kupindo.com/Velike-avanture-pet-kontinenata-Dizni_slika_L_839606.jpg)

Evo još nekoliko:
Vera Čapljina: Moji vaspitanici - za decu koja pokazuju vrlo veliku ljubav prema životinjama; Priče iz klasične starine; pa i Herodotove priče ali onaj izbor za decu...

Hm, pa dobro, da se i ja prisetim kog naslova, makar da procenite šta bi trebalo deci da cenzurišete...  :mrgreen: :lol:  Kad je o bajkama reč, tu sam slabija, ne sećam se ničega što su mi čitali pred spavanje, a čitali su mi uglavnom tada neudata tetka i najmlađi ujka, pošto sam imala...er... za ono doba podosta specifičnu roditeljsku situaciju "domaćinstva s jednim roditeljem"  :oops: ... uglavnom su tu bile klasične grimove bajke koje je neudata tetka kasnije prisvojila za svoj podmladak, i jedina bajka koje se sećam je baš ona na kojoj sam naučila da čitam - Devojčica sa žigicama. Vrlo, vrlo potresno štivo.  :(  Doduše, bilo mi je potresno i cepanje stomaka vuku da se izbave sedmero kozlića, kad bolje razmislim... bajke su mi uvek bila pomalo krvoločna štiva i da sam u prilici da ih detetu čitam, prilično sam sigurna da bih dosta toga cenzurisala, a neke možda i sasvim izbegavala. A od knjiga koje sam sama čitala, ostale su mi u sećanju samo one koje su mi kupili, uglavnom po mom izboru, i koje sam redovito obnavljala: Vlak u sn(ij)egu, Sandokan, Priče iz davnine i još par kojima se danas ne sećam naslova, ali se savršeno jasno sećam korica... pomalo bizarno, stvarno, kad bolje razmislim, ali eto, tako to biva kad se nema pristup roditeljskom gnezdu.  :?:  Za poklon pri polasku u školu dobila sam nekakvu ilustrovanu knjigu o fosilima i tu se toliko zapalila za dinosaure da sam smarala sve živo oko sebe dok najzad nisam dobila nekakvu enciklopediju od rodbine iz Francuske, ali tu sam mogla samo slike da gledam. Svejedno, dugo mi je to bila najvrednija stvar na policama i danas je u visokom stanju raspada. A uticaj najmlađeg ujke (ne njegov nameran uticaj, nego obilje palpa u njegovoj sobi) otvorio je kasnije horizonte ka Vajatu Erpu i Doku Holideju... i eto.  :mrgreen: 

Ono malo adult contenta s kojim sam došao u dodir kao mali kad se radi o bajkama nije ostavilo neki utisak, ali zato Striborova šuma... uf.

Zanimljivo, kad sam je pročitao kao odrastao, deo koji mi je bio najupečatljiviji, i u mom sećanju poduži, zapravo traje oko stranu. Cela pripovetka odlazi na ono što je meni bilo dosadno i nebitno. The vagaries of human memory etc. etc. -_-

Super post, Libeat! Ah, voljeni Vlak u snijegu... Posle sam kao manijak procitala sve što je Mato Lovrak napisao, sa sve Ankom Brazilijankom, ali trebalo je ostati samo na Vlaku i možda Družbi. :mrgreen:
Evo za Japea slike tih knjiga koje ne mogu da verujem da je propustio:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi39.tinypic.com%2F2qvguns.jpg&hash=94af82d930143856ef9ada68bab5720b24b572a4)
A nikad nisam naletela na ove koje pominje, osim upravo treæe koju nije uspeo da nadje: nedavno su u našoj biblioteci za decu prekopavali skladišta i iskoèile su savršeno oèuvane knjige iz sedamdesetih (savršeno za biblioteèkog manijaka, da se razumemo, neko normalan ih možda ne bi uzeo u ruke bez rukavica), i medju njima upravo ta. Odmah sam je pozajmila za klinca, pa smo je muž i ja naizmenièno èitali u toaletu (jedinom mirnom mestu za èitanje u kuci), a sinu je bila zanimljiva samo kompletna verzija Ali-babe iz te knjige.

Quote from: Father Jape on 29-10-2011, 10:42:49
Ono malo adult contenta s kojim sam došao u dodir kao mali kad se radi o bajkama nije ostavilo neki utisak, ali zato Striborova šuma... uf.

Zanimljivo, kad sam je pročitao kao odrastao, deo koji mi je bio najupečatljiviji, i u mom sećanju poduži, zapravo traje oko stranu. Cela pripovetka odlazi na ono što je meni bilo dosadno i nebitno. The vagaries of human memory etc. etc. -_-

Koji ti je deo bio dobar a šta nebitno? Meni je ta prica 'kliknula' tek kad sam rodila sina, i baš mi je fascinantno što si je osetio još kao mali.

Deca su maločas videla Dackovu fotografiju četvoroknjižja (igraju se plastelinom pored mene) i krenula sa "mama, mi imamo ove knjige" cičanjem.  :-|

Inače, što se tiče citata iz Biblije - uh, mene su roditelji sa šest godina zatekli kako čitam porodičnu Bibliju, pa mi je otac preventivno oduzeo knjigu (ogromna, crna, iz 1915. i dolično strahoulivajuća) i dao mi Biblijske legende i Kad je sunce bilo bog Zenona Kosidovskog. Tako da Tom Sojer nikakav problem nije predstavljao. A i unapred sam cementirala peticu iz istorije.
Tim povodom mogu da dodam kako npr. ni grčke mitove nisam upoznala iz Švaba nego direkt iz Grevsa i tek malo posle Biblije, znači sa svom onom krvoločnošću i seksualnim perverzijama. Napajanje sa izvora!

 :lol: Grevsa sam trazio i dobio za odlican uspeh u 4. osnovne  :lol:

Ja sam grcke mitove upoznao preko gorepomenutih Diznijevih Mitova i legendi, a Grejvza sam nasao negde onda nekoliko godina kasnije, ali se ne secam sto nisam uzeo da citam.  :(

A sto se Biblije tice, secam se kad sam video u biblioteci onu Bibliju za decu, ali su imali samo jedan primerak pa nije bilo za iznosenje. Seo sam i krenuo od pocetka, i nisam mogao da se odvojim. Lozio sam se na one kilometarske rodoslove i brutalne vinjete iz Starog zaveta. Posle me je smorilo da moram da sedim u biblioteci da citam, a i Novi zavet mi nije bio toliko interesantan tad, pa sam batalio.  :lol:


@Dacko - pa cela ona sredina gde se opisuje kako je majci bilo tesko ziveti sa snajom i sinom, tj. kako je ova maltene zlostavlja, to mi je bilo ono kao run of the mill, da da, aj' sto pre da preskocimo. Ali onaj opis seoceta iz majcinog detinjstva i njen izbor i to... brrrr.

Quote from: Jevtropijevićka on 29-10-2011, 00:57:57

A Vinetuovi naslednici - o bože, to je još neko čitao?!!

Ja. Bedno.


Iščitala sam sve do čega sam mogla da dođem od ovih dečijih edicija, počev od Biblioteke Raspust pa nadalje; čitala sam i ono što nije za decu. Jako dugo mi je omiljena knjiga bio Gospodar prstenova, po prvi put pročitan u prvom osnovne. Gnjavila sam decu iz komšiluka da igramo scene odatle.  Negde u mlađim osnovne sam po prvi put probala da čitam Poa, nakon što sam gledala Kormanovog Gavrana (i oduševila se), ali sve do čega sam tad došla bile su pesme (koje sam nekako mogla da pročitam) i Avanture Artura Gordona Pima, roman koji me je tad, sa neprekidnim nabrajanjem geografskih širina i dužina, žešće smorio; ni kasnije mi se nije dopao.


Sjenkjevič mi je isto bio super (čitao neko Krstaše? Bio mi tužan kraj kad nakon svega umre devojka, a scena u kojoj njenog oca oslepljuju tako što mu u jedino upotrebljivo oko sipaju vreo vosak sa sveće mi je bila creepy), od Karla Maja sam čitala sve do čega sam mogla da dođem, od Marka Tvena isto (citati koje Tom treba da zapamti me uopšte nisu zbunjivali, bile su to neke stvari koje treba da upamti za školu, i to je to), gomilu stvari iz edicije Kentaur (ovde i dalje pričamo o osnovnoj školi), negde sa jedanaest-dvanaest sam čitala Kastanedu (čitala ga kao avanturu i mnogo mi se dopalo)... Sećam se i da mi se dopao Drakula, samo me je nerviralo što ga ubiju na kraju; u jednoj od verzija filma, Drakula u nekom trenutku postavlja pitanje "Piletina ili krv, u čemu je razlika?", i to mi je savršeno imalo smisla. I dalje ima smisla.


Za deveti rođendan sam dobila Eksploziju vasione, NASA izdanje, i smarala sve oko sebe pričom o kvarkovima; i pričom o mitohondrijama, nakon pročitanih knjiga Madlen Langl (u to vreme, bile su dostupne samo Dveri vremena i Vihor pred vratima). U slično doba sam čitala i Murkoka i Dinu; oduševilo me i jedno i drugo.

Quote from: LiBeat on 29-10-2011, 10:33:40
- Devojčica sa žigicama. Vrlo, vrlo potresno štivo.  :(  Doduše, bilo mi je potresno i cepanje stomaka vuku da se izbave sedmero kozlića, kad bolje razmislim... bajke su mi uvek bila pomalo krvoločna štiva i da sam u prilici da ih detetu čitam, prilično sam sigurna da bih dosta toga cenzurisala, a neke možda i sasvim izbegavala.   

Ovoga se i ja sećam sa najvećim užasom, čak i ilustracija: anđeoski lepo i blagorodno dete koje se smrzava nakon poslednje utrošene šibice. Već malo prekaljena sam se srela sa "bajkama" Slavuj i ruža i Srećni princ, ali sam deci rekla da to ni pod razno ne spada u kategoriju bajke.

Quote from: Jevtropijevićka on 29-10-2011, 01:18:53
@Dacko: Skoro pet, i preko dve. Veeeliki.
Pa dobro, da se rasprava vodila o Vinetuu per se... eh, sećam se razgovora u kome nas tri drugarice (debelo zašle u dvadesete) pomenemo Vinetua, i jedna počne da poskakuje za stolom usred kafića i viče: "Njega su ubili iz zasede! Iz zasede!" a druga priznaje kako ju je knjiga u osnovnoj inspirisala da za novu odeljensku himnu predloži svoju pesmu o tome kako mi Indijanci treba da istrebimo belce.

xrofl Tačno sam zamislila scenu...  xrofl
A za klince, pošto je tvoje starije vršnjak mog prekrasnog, moglo bi i malo preporuka obavezne literature, tj. piši ako te ne mrzi jeste li naleteli na nešto super od novih knjiga, tj. onih koje nisu ni postojale kad smo mi bili klinci. I naravno, to je molba i za sve ostale forumaše koji nekom mališanu čitaju ili preporučuju priče. Naš favorit su priče Stena Nurdkvista, u izdanju Kreativnog centra, i to ovako poređane po zabavnosti:
Lov na lisicu
Torta od palačinki
Kako se Findus izgubio
Kokodakanje u bašti
Osim što su predivno ilustrovane i što govore o avanturama dede i mačka bolje i od Ćopića (znam, it's a sacrilege  :) ), genijalne su za glasno čitanje i to ne samo zbog duhovitosti i odličnih dijaloga nego i zbog čistog jezika,  maltene svaku recenicu čitam kao što tamo i piše. :mrgreen:

@Angel: čitala sam Krstaše ali definitivno prekasno, dok sam radila u knjižari. Najjači utisak u vezi sa tom knjigom mi je stoga bio dečak koji ju je kupio - došao retko ozbiljan klinac od deset, jedanaest godina, pola sata prebirao ćutke po knjigama i na kraju rekao majci da hoće Sjenkjevičeve Krstaše (koji su bili na polici van njegovog domašaja). Otišla knjiga u prave ruke.

@Dacko: I mi volimo Nurdkvista! Samo, ubedljivo vodi Torta od palačinki. Mogu da preporučim i bilo šta o Muminima, od Tuve Jansen - bilo stripove, bilo slikovnicu Šta je onda bilo, bilo romane. Mumini su fenomenalni, a prevodila ih je Slavica Agatonović, kao i Nurdkvista. A i "Karlson sa krova" je naišao na odlčan prijem. Od "domaćih" mi se sviđaju knjige o Neruševcu Darka Macana, ali to verovatno treba da sačeka još par godina. Doduše, ove švedske su klasici, ali su bar naša izdanja nova. :)

Među knjigama koje su zaobišle kontejner imam i 25 - 30 knjiga za decu. Od "Ribecala" do "Plavog čuperka". Da li nekog zanima spisaK?

Mene u teoriji da, ali ja još nisam pokupila ni srpsku fantastiku... :( Neodgovorna sam.

Nema žurbe.

Plava Strela (o voziću iz prodavnice igračaka, koji predvodi pobunu igrački, i dok one beže neke umiru, posustaju i tako) i neka tužna knjiga o cunamiju koja sravnjuje sa zemljom selo u Japanu (?)... Prve su knjige za decu koje sam čitala kao klinka. Dobio ih moj ćale za odličan uspeh u školi.

Kad bolje razmislim, obe su beskrajno tužne. I Puškinova Bajka o caru Saltanu.

Tužna knjiga sa cunamijem bi trebao biti Veliki talas od Perl Bak.

Jeste, Veliki Talas. :)

Što se tiče japanskog podnevlja, kao klinac nisam tužnije knjige pročitao od SADAKO HOĆE ŽIVJETI. Bem ti repu...Cura pravi 1000 ždralova da bi joj se ostvarila želja da ostane u životu i ne umre od bolesti izazvane atomskim zračenjem; uspe da napravi 999 i umre.  :cry:

Uh.

Quote from: Midoto on 29-10-2011, 23:57:20

Quote from: LiBeat on 29-10-2011, 10:33:40
- Devojčica sa žigicama. Vrlo, vrlo potresno štivo.  :(  Doduše, bilo mi je potresno i cepanje stomaka vuku da se izbave sedmero kozlića, kad bolje razmislim... bajke su mi uvek bila pomalo krvoločna štiva i da sam u prilici da ih detetu čitam, prilično sam sigurna da bih dosta toga cenzurisala, a neke možda i sasvim izbegavala.   

Ovoga se i ja sećam sa najvećim užasom, čak i ilustracija: anđeoski lepo i blagorodno dete koje se smrzava nakon poslednje utrošene šibice. Već malo prekaljena sam se srela sa "bajkama" Slavuj i ruža i Srećni princ, ali sam deci rekla da to ni pod razno ne spada u kategoriju bajke.

Pa da, sad kad već pominješ ilustracije, totalno se slažem, jer to nisu bile one klasične kartuniš ilustracije kakve si mogao da nađeš u slikovnicama, nego su bile nalik onim pseudo-realističnim ilustracijama iz asortimana religioznog kičeraja, sa svom onom melodramom facijalnih grčeva patnje i bola... uf. Po svemu se izdvajala od ostalih slikovnica, i po formatu i po krupnom fontu a valjda i po samoj temi, jer kad danas o tome razmislim, u čemu je tu zapravo bila poenta, ako je poente uopšte i bilo? Siromašno i napušteno dete danima umire od gladi i studeni i na kraju umre... čist sadizam, ako mene pitaš, i to sigurno ne bih dala detetu da čita, makar zato što moja keva i dandanas misli kako mi je to bila omiljena slikovnica, pazi molim te, to samo zato što se u ono vreme nikad nisam usudila da joj priznam koliko me slikovnica zapravo traumira pri čitanju, a kasnije sam je sklonila u najnedohvatnije delove plakara, kobajagi da je "sačuvam". Ne znam zašto joj nikad nisam rekla istinu, valjda zato što se deca silno trude da ih odrasli vide odraslijima nego što zapravo jesu, a slikovnica je zbog te ozbiljnosti u opremi zaista odudarala od otalih, koje su u poređenju sa njom bile "bebaste",  sa ilustracijama iz crtaća. Ko će ga danas znati, davno je to bilo.  :) 

Eh da, svi dečji pokušaji da odgovore na izrečene ili zamišljene želje odraslih... A sad kad sam s duge strane, vidim i sav roditeljski trud da naslute dečje želje i odgovore na njih, sa svim neminovnim nesporazumima, ali šta da se radi – sada se deca makar vaspitavaju da slobodno izraze mišljenje o svemu, pa mi uvaljivanje neke priče ,,koja će mu se sigurno dopasti" prolazi tačno jednom, a onda čujem sve što mi sleduje o naopakom ukusu. :) I nije ga stid da kaže da ga neka priča plaši. I moram da mu čitam, iako ume i sam, najdosadnije dečje knjige na svetu: Priču o letenju i Priču o vozovima. Mislim, super su ako se spremate za neki kviz, ali ako ih čitate iz večeri u veče, mozak sam počne da se opire i s gnušanjem odbija da upamti kakav je avion vozio Luj Blerio kada je trinaesti put pokušavao da pređe Lamanš (ajoj, ali upamtila sam mu ime i ovo ostalo, majku mu!).
A Devojčicu sa šibicama, Malu sirenu i Vajldove bajke mnogo sam volela da čitam i plačem uz njih, naravno, kad sam već bila u nižim razredima osnovne, nisu mi ih čitali roditelji. I užasnula sam se kad sam videla kako je u Diznijevom filmu izmenjen kraj, tako se potpuno gubi poenta. U Andersenovoj bajci pak sad ne vidim nikakvu drugu vrednost sem uspešnog izmamljivanja suza naivnima i, nadajmo se, novca u humanitarne svrhe imućnima, njemu te moralizatorske priče ni inače nisu išle od ruke, mnogo su bolje prave bajke, poput Snežne kraljice i one fenomenalne razbojnice, verovatno je to prva takva devojčica u knj. za decu, dok su Vajldove priče tako lepo napisane da mi patetika ne smeta ni danas, u stvari, sad su mi i lepše jer napokon uviđam i svu ironiju.

E sada, ja nisam zagovornik ideje da deci treba na vreme ponuditi ironiju (kod Vajlda je još pre - cinizam; negde sam naišla na definiciju koja mi je sasvim legla: cinizam je kontrolisani očaj). Ja sam imala dosta stariju sestru, koja mi je "otvarala vidike" dok sam bila mala, tako da sam bila istinski ogorčena na Vajlda. Kasnije sam shvatila da je dete odličan prijemnik za tuđe ogorčenje, a u međuvremenu sam bila ogorčena i na sestru.

U tom smislu moram da reklamiram knjigu koju nisam čitala kao mala (jer nije ni postojala), ali sam strašno uživala u dečjoj reakciji na istu. Silvija Plat - "Cakum pakum odelo"! I priča i ilustracije su: duhovite, maštovite, dečje... Za malu decu.

Uuu, lepo. I definicija cinizma, i to što mene ovaj post lično pogađa jer umem da širim unaokolo ogorčenje, a dete to prima i buni se, s razlogom, jer ima prava na svu naivnost i optimizam ovog sveta. Moj je princip da i kao roditelj budem veoma iskrena, a nisam sigurna da je to uvek najbolje za dete. Sasvim si u pravu da se s otvaranjem vidika treba sačekati, zapravo ih dete mora otvoriti samo sebi, kad bude spremno. Zapitam se ponekad koliko li je deci bilo lakše dok se na njih nije obraćalo toliko pažnje koliko mi sad činimo...

Iako sam deda sa onoliko iskustva, a vi mame koje misle da jedine brinu o deci, jedna poruka: Dete vidi onoliko daleko koliko je visoko. Nemojte ga vući za uši da bi bilo više, ali ga nemojte ni ušuškavati, jer su to uvek zidovi. :lol:

Quote from: Dacko on 02-11-2011, 10:16:07


jer umem da širim unaokolo ogorčenje, a dete to prima i buni se, s razlogom, jer ima prava na svu naivnost i optimizam ovog sveta,

reče majka srećnog petogodišnjaka, koji ima mozak duplo starijeg deteta :)

Quote from: scallop on 02-11-2011, 10:34:18
a vi mame koje misle da jedine brinu o deci, jedna poruka: Dete vidi onoliko daleko koliko je visoko. Nemojte ga vući za uši da bi bilo više, ali ga nemojte ni ušuškavati, jer su to uvek zidovi. :lol:

Očeva maćeha je imala lepu izreku: "Majka uvek vaspitava dete najbolje što može, a uvek negde i pogreši." Stvarno verujem da se roditelji, ako ne uvek, a ono - uglavnom - trude da što bolje vaspitaju dete. Ovo, naravno, važi i za dede (i bake).

Quote from: Dacko on 31-10-2011, 18:57:44


Eh da, svi dečji pokušaji da odgovore na izrečene ili zamišljene želje odraslih... A sad kad sam s duge strane, vidim i sav roditeljski trud da naslute dečje želje i odgovore na njih, sa svim neminovnim nesporazumima, ali šta da se radi – sada se deca makar vaspitavaju da slobodno izraze mišljenje o svemu, pa mi uvaljivanje neke priče ,,koja će mu se sigurno dopasti" prolazi tačno jednom, a onda čujem sve što mi sleduje o naopakom ukusu. :) 

I to je tačno. Vremena su drugačija, danas deca barataju sa znatno više informacija nego njihovi vršnjaci iz prethodne generacije a i duh vremena je drugačiji. Neke stvari se jednostavno ne mogu upoređivati, osim tek onako prosto nostalgično, bez primenjive korisnosti.  :)

Quote from: Midoto on 02-11-2011, 10:54:31
reče majka srećnog petogodišnjaka, koji ima mozak duplo starijeg deteta :)

Pravo kažeš, nije što je moj, ali...  :lol:
A evo kako pametnjaković razmišlja o književnosti, i dalje na osnovu zaluđenosti grčkim mitovima:
,,Mama, stari Grci nisu pisali o običnim ljudima jer to niko ne bi hteo da čita, nego o herojima i bogovima zato što su oni radili stvarno zabavne, uzbudljive stvari a i zato da i mi budemo kao oni pa da se posle igramo Heraklovih pustolovina. A pisali su i o onome što je glupavo, zato da nas nasmeju i da znamo da to ne treba da radimo da ne bismo i mi ispali tupsoni."
(Naravno, nisam cepidlačila oko toga da Grci baš i nisu pisali koliko su pričali odnosno da su ove smešne momente u mitove pretežno ubacili savremeni prepričavači i ilustratori – dok on promišlja o tome u čemu je svrha pripovedanja kao takvog, meni je puno srce.)

Za Skalopa: Mi nemamo dedu koji ume da kuva i pripoveda, ali nema sumnje u to koliko su srećni oni koji imaju.  :)

Quote from: Father Jape on 29-10-2011, 10:06:49
Diznijeve knjige koje su apsolutno obeležile deo mog detinjstva igleda nisu ove koje vi spominjete, te nisam čitao, već šest knjiga koje su kod nas izdate u tri toma: jedan je bio Velike avanture i Pet kontinenata, drugi Veliki mitovi i legende i Od pećine do oblakodera, i treći, koji ja mislim da nisam ni video tj. moja biblioteka ga nije imala, Beskrajno carstvo mašte i Priče jednog maštovnjaka.

Originalno izdanje je italijansko, a na srpski je početkom '70ih preveo Ivan Klajn.

(https://secure.kupindo.com/Velike-avanture-pet-kontinenata-Dizni_slika_L_839606.jpg)

Ove 3 knjige su briljantne. Mitovi i legende ponajviše. Srećom imam i one 4 poznatije, kao i ove.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg818.imageshack.us%2Fimg818%2F7049%2Fdsc01296z.jpg&hash=cf303d2fce162a7ce270f321a55e012f4b3af072) (http://img818.imageshack.us/img818/7049/dsc01296z.jpg)

Možda nisam na pravoj temi, ali nije ni da nisam. Dakle, rada sam od vas primiti preporuke za kupovinu knjige devojčici koja je danas napunila 12, obožava da čita, jako voli bajke i knjige u kojima su glavni likovi deca njenog uzrasta.
Treba mi nekoliko predloga, pa ću onda sa njenom majkom proveriti ima li, već, nešto od toga. E da, i prilično je hitno. :oops:

Mihael Ende - Beskrajna priča

Hvala, to je već pročitala i to nekoliko puta. Mala je manijak. Treba mi još, još, još.  :)

Treba mi nešto od novih izdanja.

Roald Dal, možda Matilda? Hobit bi svakako trebalo da upali. Ako nema Endeovu Momo, neka uzme obavezno, ima trenutno lep komplet Endea da se nađe i ceo i na komad. Srce od mastila je nešto kao švapski Hari Poter, tri debele i retko dosadne knjige, ali je u pitanju fentezi o devojčici koja voli da čita i tih je godina, usto toliko popularno da valjda neku žicu pogađa. Madlen Lengl, Kapije vremena i Vihor pred vratima (nikako poslednje dve knjige). Astrid Lindgren, hm, bilo šta, ima trenutno dosta kod Kreativnog centra. Ja volim i Kristinu Nestlinger, samo nisam sigurna šta od nje trenutno ima da se nađe - viđala sam nekoliko novih knjiga. Dajana Vin Džouns, to je STRAVA za decu tih godina, Haulov čarobni zamak i nastavak kome ne mogu da se setim imena (ali mogu i odvojeno da se čitaju). I njen Začarani život. Uf. Dovoljno?

O, da, Momo obavezno. A nisam imao pojma da postoji knjiga Haulov čarobni zamak, je l' po njoj Mijazagi radio crtać?

Da, razlikuju se poprilično, ali meni se i film i knjiga sviđaju veoma.

To ću morati da pronađem. Ghibli rules :)

Jako su lepe "Zagonetne priče" Uroša Petrovića (mislim da ima 4 knjige). Jedan od glavnih likova je izuzetno pametna devojčica, sasvim prirodna. Oni rešavaju logičke zavrzlame - ali je prilagođeno deci i ima posebnu atmosferu. (I meni se dopadalo.)

O ljudi, hvala vam puno. Ovo je spas u odsudnom trenutku. :lol:

F. Pulman Njegova mračna tkanja

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.kupindo.com%2FCarli-i-fabrika-cokolade-Roald-Dal_slika_L_757282.jpg&hash=f543ffdef72e45fc56db84d018e575c0c0a95e2a)

Lusi Mod Montgomeri, "En iz Grin Gejbla" i "En iz Evolija".

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.fdungan.com%2Fheidi.jpg&hash=f77d855f1f9a5c90405f7423ddd82f060ff7730b)

Da vaskrsnem temu jednim pitanjem: da li možete da mi navedete nekog našeg pisca za decu, domaćeg, živog, da ga volite i cenite i da biste ga preporučili? Živog, da ponovim, mora da mrda i objavljuje nove stvari koliko-toliko. Hvala unapred.

mom detetu se sviđala ana pongrašić, mislim, njene knjige.

Quote from: Plut on 10-11-2011, 00:37:54
Možda nisam na pravoj temi, ali nije ni da nisam. Dakle, rada sam od vas primiti preporuke za kupovinu knjige devojčici koja je danas napunila 12, obožava da čita, jako voli bajke i knjige u kojima su glavni likovi deca njenog uzrasta.
Treba mi nekoliko predloga, pa ću onda sa njenom majkom proveriti ima li, već, nešto od toga. E da, i prilično je hitno. :oops:

Јан Бжехва - Академија професора Клекса!

Bilo mi je ako se dobro secam osmi rodjendan kada je neko zazvonio na nasa vrata i to usred postavljanja belog stolnjaka damasta na razvucen trpezarijski sto i postavljanja tanjira sa slikom nekog baroknog para koji plese koje je mama koristila tako u nekim specijanim prilikama  :lol: . Posmislili smo verovatno da je mozda neko od gostiju pristigao ranije , ali ubrzo smo svi bili iznenadjeni kada su se na vratima ukazala dva coveka, besprekorno obucena, sa akt tasnama i sa po jos jednom torbom u rukama. Mama i tata su ih primili u kucu i ja sam tu prvi put cula za zanimanje trgovackog putnika. Vec je sam naziv zvucao avanturisticki, da ne pricam o iznenadjenju kada su njih dvojica krenuli da vade knjige iz torbi. Sva ozarena i kao omadjijana sam sedela nasuprot njima dvojici , dok je majka prinosila sve i svasta, pocevsi od slatka i vode, kako to tamo kod nas u Sumadiji obicno ide, preko mezetluka, a tata ih nudio picem. Eto ceri im je rodjendan pa valja se. Jedan od njih je otisao u kola i doneo jos par knjiga. Dobila sam tada od mame i tate dva seta bajki , u svakom po pet sest knjga. Najdraza od svih je secam se bila Tibetanske narodne bajke, koju sam iscitala par puta. Od dvojice putnika sam dobila 365 prica :) . Inace sam kao dete mnogo volela da citam i citala sam sve i svasta, sta god mi je stiglo saka. Kao svaki sto bi moja deca rekla nerd, nisam propustila ni jedno od takmicenja za citalacku znacku u skoli  xrofl . Tu sam vec na samom pocetku zavolela Branka Copica kroz Deda Trisin mlin i Dozivljaji macka Tose. Jos se kao kroz maglu secam i Price ispod zmajevih krila. A posto sam bila jedno zlatno dete stalno sam dobijala neke knjige te za ovo te za ono. Jedne sam godine dobila tako knjigu Sin Puka od Katajeva i nju sam secam se tog leta procitala na selu kod bake i dete na tavanu iznad ambara, lezeci na nekakvom od sena bodljikavom rucno pravljenom duseku, medju  dedinim cupovima i kosnicama koje nisu ni bile u upotrebi, vec su stajale tu cekajuci da ih deda negde "posadi" na nekoj livadi. Elem svasta sam citala , i svasta bih opet ponovo procitala. Malog princa gotovo da znam na pamet posto sam ga citala i kao dete i citala ga nebrojeno puta svojoj deci.
Sto se novih knjiga za decu tice meni se svidja jedan set koji su moji kupili pre par godina Dragonolgy, Wizardology and Pirateology
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.gamefront.com%2Fwp-content%2Fuploads%2F2008%2F01%2Fology-books.jpg&hash=690d7f4d58ecc6133879816edf74cb7104971f74)

Mnogo je lepa serija knjiga Bunnicula. Ne znam da li je prevedena na srpski , ali prica je o zecu , novom kucnom ljubimcu koji dolazi u kucu gde macka i pas vec imaju svoje mesto. Citava prica je pisana iz perspektive psa i vrlo je komicna.
http://www.goodreads.com/book/show/281235.Bunnicula (http://www.goodreads.com/book/show/281235.Bunnicula)

Hvala, Lilit, ti si mi nju već pominjala, a sad vidim i da ju je ilustrovao Darko Macan, znači automatski gulovsilofapruval!

Biki, vrlo je lepa priča o rođendanu, iako veze nema sa pitanjem, a dobre si i knjige dobila (365 priča je meni bila super)!

Nisam čitala Anine knjige za decu, ali su mi svojevremeno đaci petaci kao omiljenu pominjali njenu 'Šemti smopi da limvo te'. 
Dosta hvale i Jasminku Petrović. Njeni priručnici su svakako slatki, dok me je knjiga  'Riba ribi grize rep' malo razočarala providnim poučavanjem, iako ima i duhovitih momenata. Opet, ona i jeste pisana za trećake ili četvrtake, pa možda ne mogu ni da je procenim kako treba.

Hvala Dacko, baš sam na takve preporuke mislila, iako priznajem da sam se nadala malo toplijim izrazima od "providnog poučavanja".  :lol:  Mada, koliko mogu da procenim, poučke i sentimentalnost su glavne mane naše trenutne produkcije, prosto da daneš dušom kad naiđeš na neki nesputano šundovski dečji krimić... kad bi ga bilo. :mrgreen:

Jednako koliko s poučavanjem imam problem i s podilaženjem deci, pa mi se zato nimalo nije dopala ni 'Ronja, razbojnička kći', a znam dosta ljudi kojima jeste. Zapravo volim kad se za decu piše kao i za odrasle (samo da glavni junaci po mogućstvu budu deca i da je jezik nešto svedeniji) pa da ti bar nešto može biti zabavno i kad imaš trideset godina, kao Hari Poter, recimo, i to možda upravo zbog žanrovske papazjanije u kojoj ima i rešavanja misterije. 

Quote from: Biki on 08-08-2012, 06:53:04
meni se svidja jedan set koji su moji kupili pre par godina Dragonolgy, Wizardology and Pirateology

Imamo i mi ovo!  :|

Quote from: Midoto on 31-01-2013, 10:27:29
Tražila sam gde bih ovo stavila, pa mi se učinilo da je najbolje ovde, jer je razmišljanje podstaknuto upravo ovom tribinom o savremenoj dečjoj književnosti u Srbiji.

U okviru razmatranja – zašto je kod nas dečja književnost skrajnuta, na nekoliko različitih mesta, različiti ljudi ukazuju na žalosnu činjenicu da "kod nas nema (značajnijeg) dečjeg pisca mlađeg od 40 godina". Ovo u zagradi sam stavila sama, jer znamo da ima i mnogo dece-pisaca, samo je pitanje kakvog je kvaliteta ono što su napisali.

Skoro je pravilo da najbolje knjige za decu pišu ljudi koji su sredovečni, pa i stariji. Tolkin je, na primer, svog "Hobita" objavio kada je imao 45 godina; Miln je "Vinija zvanog Pu" prvi put predstavio svetu u 44; "Pipi Duga Čarapa" je objavljena kada se Astrid Lindgren bližila četrdesetoj. Da ne pominjem Ivanine "Priče iz davnine" ili Čiku dečje poezije. Naravno da ima izuzetaka, ali ne bih rekla da problem leži u "podmlatku".

Meni se kao jedan od osnovnih uzroka čini ona višedecenijska zakovanost pogleda u prošlost, tako da ne preostaje pažnje da se malo sagleda i budućnost. Takođe, postoji i potpuno nepoštovanje društva za jezik i pravilno izražavanje: počev od novina i televizije, od sulude instrukcije Ministarstva prosvete (mislim da je to bilo prošle godine) da na testovima iz srpskog jezika na maloj maturi bude priznat i odgovor koji je pravopisno neispravan, da je dozvoljeno u odgovorima kombinovati različita pisma, a nastavnici koji ovo ne bi poštovali – biće sankcionisani. Ilustracije radi, na pitanje: Ko je preveo Novi zavjet, dete može da zasluži sve poene "ispravnim" odgovorom:

"Buk" CTEFAHOBIĆKAPADŽIĆ.

Zahvaljujući nekim nastavnicima (mislim da je u pitanju aktiv Moravičkog okruga) ova ludost nije prošla. Nisam pratila ko se od pisaca za decu oglasio tom prilikom, ali znam da ja nisam.

Elem! Prvo ono manje bitno: za mešanje slova sam kasnije čula pravdanje da se nije mislilo na brkanje unutar jedne reči već, navodno, da se prihvataju odgovori napisani latinicom ako su pitanja pisana ćirilicom, i obratno. To je nešto malo logičnije, ali je formulacija svakako bila ovakva i nesrećna.

Onda ono više bitno: slažem se da se najbolja prozna dela po pravilu (od koga uvek ima izuzetaka) pišu posle tridesete, i to važi za sve vrste proze, a ne samo za onu namenjenu deci. Ali kod nas je veliki problem što iole pristojnih najmlađih pisaca nema ni u najavi.
I mislim da je u velikoj meri problem ne samo vezanost za tradiciju, mada ima i toga, konvencionalnog i neinspirisanog pisanja koliko vam duša želi, nego i nešto sasvim suprotno: ljudi koji danas počinju da pišu često kao da kreću od nule, kao da kod nas niko nikad nije pisao za decu, kao da deca nikad ništa nisu čitala osim EVENTUALNO Tolkina. Ne da nema referisanja na starije domaće knjige za decu, nema ni suprotstavljanja, nema parodiranja i poigravanja sa tekstovima koje su pisale starije generacije, ničeg.
To apsolutno nepoznavanje svog jezika, a o književnosti da i ne govorimo, posebno je vidljivo kod najmlađih autora. Pominjala sam npr. na drugom topiku Miloša Kojića (mada ne znam koliko ima godina, rekla bih da je vrlo mlad) kome cela knjiga deluje kao derivat loših engleskih prevoda. Ma koliko ja volela stranu fantastiku, ma koliko mi bilo drago što se "žanr širi među nama", ova pojava mi je vrlo... žalosna.

Osim toga: vrlo je teško uspostaviti neki kontinuirani ritam objavljivanja, bar se meni tako čini. Trenutno samo šačica pisaca za decu u Srbiji ima taj luksuz da redovno objavljuje i to ako uračunamo i staru gardu tipa Ršum. Ne znam koliko njih od toga može kako-tako da živi, ali nagađam da ih je još manje. I što manje neko piše, jer mora da radi nešto drugo da bi jeo, to manje od pisanja zarađuje, i sve tako u krug.
Ovde sam sa prekidima dosta nabacala, ali treba negde i stati :)

Poznavanje nekih pravila standardnog jezika, tu pre svega mislim na pravopis, nije u nužnoj korelaciji sa umećem u pisanju, i uopšte veštom upotrebom jezika. Suprotno uvreženom mišljenju, ne morate biti naročito "pismeni" da biste jezikom tvorili sublimne stvari. Za dokaz je dovoljno pogledati ličnu prepisku velikog broja čuvenih pisaca (kod nas znam da se Crnjanski isticao u tom pogledu  :lol: ).

Potpuno je odvojeno pitanje skučenog vokabulara, siromaštva u stilskim sredstvima itd. Pravi problem nije ako neko ne zna gde ide veliko slovo, ili šta se piše spojeno a šta odvojeno – proći će to ionako korektore, lektore, urednike; problem je, što Jevtropijevićka spomenu, ako neko ko iza sebe ima samo šaku traljavih prevoda s engleskog misli da zato što ima par ideja odmah može da sedne pred prazan dokument u Wordu i postane pisac.

Ko ono reče da bi postao dobar pisac moraš da dosta čitaš i dosta pišeš? Ako se ovo prvo preskoči...

Prosečni nivo inteligencije rapidno opada. To je!

Da, ja sam malo iskarikirala, ali ostaje činjenica da je čak i u Ministarstvu prosvete odnos prema napisanoj reči potpuna sprdnja, a da se malo ko od ljudi koji pišu i želeli bi da žive od pisanja - pobunio.

Ko će ga znati koliko je zanimljivih i duhovitih rukopisa mlađih pisaca pristiglo do nekog izdavača (toliko ljudi piše, da sam uverena da "kvantitet preraste i u kvalitet" :) tj. mora da je bar neko od njih napisao nešto lepo i obećavajuće), a da to niko nije pročitao, ili nije hteo da rizikuje.

Uostalom, ako na Wikipediji postoji ova rečenica o Ivani Brlić Mažuranić:
"Kritika je njezinu prozu držala jedinstvenom sintezom životnoga idealizma, naravnosti izraza i delikatnosti rijetkoga humora (A. G. Matoš) pa su je, premda je pisala za djecu, hvalili kolege (A. B. Šimić, D. Domjanić) i književni povjesničari (A. Barac)"
koji mladi čovek trči da se bavi pisanjem za decu kad neće steći ni ugled, ni pare?

@Midoto Sad mi je još više žao što niste stigli da dođete preksinoć :) Upravo se o tim temama dosta pričalo, i o tome kako se književnost za decu kod nas kotira još niže od one za odrasle, i o tome kako pisci misle da je za decu lakše pisati (nije)...

@Jape Dobro smo se razumeli! Nije pravopis sve i svja - ali kad ga nema, to je makar pokazatelj da rukopis nije prošao temeljnu obradu. Sve i svja je jezik, a kad vidim kako su nam danas pisci siromašni na tom planu (sad pričam najuopštenije, bez ograničenja na dečju ili fantastičnu književnost), kako im je jadna leksika a sintaksa još jadnija (na pola duže rečenice izgube dah), koliko su im slike zanemarene i otrcane, kako više uopšte nemamo pisca koji bi pisao napornim, zahtevnim stilom jer to traži isuviše truda - plače mi se.

Ima, al za to nema publike. Traži se ono što se "lako čita".

Pošto me već tituliraju provokativnim članom ZS da postavim pitanje:


A, koje ste to knjige domaće fantastike 2012. pročitali, kad tako loše mišljenje o njima imate? Eno spisak, tamo skočite.

Quote from: Jevtropijevićka on 31-01-2013, 17:50:40
@Jape Dobro smo se razumeli! Nije pravopis sve i svja - ali kad ga nema, to je makar pokazatelj da rukopis nije prošao temeljnu obradu. Sve i svja je jezik, a kad vidim kako su nam danas pisci siromašni na tom planu (sad pričam najuopštenije, bez ograničenja na dečju ili fantastičnu književnost), kako im je jadna leksika a sintaksa još jadnija (na pola duže rečenice izgube dah), koliko su im slike zanemarene i otrcane, kako više uopšte nemamo pisca koji bi pisao napornim, zahtevnim stilom jer to traži isuviše truda - plače mi se.

Mali off topic: koje domaće pisce 20. veka najviše ceniš kad je stil u pitanju?

@scallop

Quote from: Jevtropijevićka on 31-01-2013, 17:50:40
sad pričam najuopštenije, bez ograničenja na dečju ili fantastičnu književnost

Inače, pet knjiga, a vi pogodite kojih.

@Jape Jao! Jao! Ima ih mnogo ali ih volim zbog različitih stvari :) Volim Andrića što je doteran do savršenstva, svaka rečenica može da se navede u udžbeniku za primer ovoga il onoga (pa se tako i radi); volim Crnjanskog što je lud i besan i krlja se zarezima, ali je nepogrešiv za ritam; volim Nastasijevića što je mučio jezik najviše što se moglo; volim Pekića zbog osobene sintakse, idealne za njegovu savršenu intelektualnu pakost; volim do bola Dragoslava Mihailovića zbog savršene stilizacije živog govora; volim Ljubomira Simovića zbog toga istog u poeziji i drami; volim Boška Petrovića što je umeo da jaše jednu rečenicu po dve strane a da bude elegantno i zavijeno kao da je na nemačkom mislio; volim Zorana Petrovića (Selo Sakule) i Bogdana Čiplića zbog (meni) perfektne upotrebe lalinskog; volim Slobodana Džunića jer je u pripovetkama "uhvatio" opori jezik pirotskog kraja; volim... hm, ajde negde i da stanem  :lol:  posle ću se jesti kad se setim koga sam zaboravila.

Pa, da. Pisci treba da umru ili postanu članovi akademije nauka da bi bili prihvaćeni kod nas. :(

Rado se sećam dana kad su na časovima srpskog naglas čitali Seobe, tj. muke protagoniste sa srdoboljom, a ja uživao čitajući Hakslijev Kontrapunkt života u zadnjoj klupi  8-)

Quote from: scallop on 31-01-2013, 18:51:53
Pa, da. Pisci treba da umru ili postanu članovi akademije nauka da bi bili prihvaćeni kod nas. :(

Sad malo lovimo na to bućkalo? Neće moći. Eno vam vrlo lepo "prihvaćenih" Marka Vidojkovića i Dejana Stojiljkovića, pa se nauživajte njihovih stilova. Ja ću se skromno držati onoga što se sviđa meni bez obzira na to da li pisac mrda i da li je (bio) član akademije.

Možeš slobodno da Vidojkovića (ko je to?) i Dexu da smestiš gde 'oćeš. Eno, i Hrundi je objasnio. I Miljan. Međutim, ja sam isto pročitao pet knjiga sa "onog" spiska za 2012. Od toga su četiri sa veoma zanimljivim pristupom, a ni stilu se ne da previše zamerati. Ako i mi ovde potpuno gurnemo ustranu te pisce, a od nečega se mora načiniti i sledeća generacija u zemlji, onda je priča da naša kultura živi u prošlosti potpuno na mestu. Toliko o bućkalu. Znači, ništa lično.

Ma kakvi, niko ništa ne čita. Andrićem su obložene kolevke, to je sve.

Quote from: Lord Kufer on 31-01-2013, 19:50:10
niko ništa ne čita

u mladosti se više živi i stiče iskustvo, a manje čita. u starosti se više čita i piše, a manje... stiče iskustvo.

Glupost. Do dvadesete sam gutao knjige k'o nezdrav.
Doduše, iskustvo nisam sticao, ni kao mlad ni kao star...

i ja sam. nisam rekla "u detinjstvu".

Ah, a do koje godine ti računaš detinjstvo?

Quote from: Jevtropijevićka on 31-01-2013, 18:27:21
Jao! Jao! Ima ih mnogo ali ih volim zbog različitih stvari :) Volim Andrića što je doteran do savršenstva, svaka rečenica može da se navede u udžbeniku za primer ovoga il onoga (pa se tako i radi); volim Crnjanskog što je lud i besan i krlja se zarezima, ali je nepogrešiv za ritam; volim Nastasijevića što je mučio jezik najviše što se moglo; volim Pekića zbog osobene sintakse, idealne za njegovu savršenu intelektualnu pakost; volim do bola Dragoslava Mihailovića zbog savršene stilizacije živog govora; volim Ljubomira Simovića zbog toga istog u poeziji i drami; volim Boška Petrovića što je umeo da jaše jednu rečenicu po dve strane a da bude elegantno i zavijeno kao da je na nemačkom mislio; volim Zorana Petrovića (Selo Sakule) i Bogdana Čiplića zbog (meni) perfektne upotrebe lalinskog; volim Slobodana Džunića jer je u pripovetkama "uhvatio" opori jezik pirotskog kraja; volim... hm, ajde negde i da stanem  :lol:  posle ću se jesti kad se setim koga sam zaboravila.

xremyb  xnerd

sve je na mestu. ipak, samo ovo da dodam sa svoje strane: nimalo ne volim pekićev stil. on se neretko gubi u dugačkim i rogobatnim, "intelektualizovanim" rečenicama punim erudicije (čitaj: nagomilavanja podataka i uvijenih, često nejasnih metafora), tako da greši doslovno na nivou kongruencije - a, što je najzanimljivije, to mu se ne ispravlja ni u kritičkim izdanjima. evo kako je to bolje od mene objasnio rade kuzmanović, jedan od boljih stilista među savremenim srpskim piscima (nije mrtav, a nije ni član akademije):

"Navešću još tri mesta iz ove pripovetke, kako zbog neobičnosti iznesenih tvrdnji, tako i zbog načina na koji su formulisane. Najpre evo šta se kaže o mušterijama i o nepokretnostima: ,,Strahujući od kuge, mušterije dalekih zemalja prestadoše da dolaze. Građanski ratovi iscedili su novac iz kesa i najimućnijih Grka i Latina, a bolest ih je učinila neraspoloženim da ga troše na nepokretnosti". U prvoj navedenoj rečenici po svoj prilici se misli na mušterije/kupce iz dalekih zemalja, a ne na kupce dalekih zemalja. Ne bih pominjao slučajeve ovakve vrste da nisu toliko gusto posejani u tekstu. U narednoj rečenici ostale su nejasne dve tvrdnje: prvo, ako je isceđen ,,novac iz kesa i najimućnijih", kako ih bolest može učiniti neraspoloženim da troše ono što nemaju? i, drugo, zašto se vajarska dela u drvetu nazivaju nepokretnostima? A evo šta se kaže o odnosu kuge i vatre: ,,Iako im je cilj isti, a razlika jedino u tome što Kuga napada ljude, a Vatra i ljude i mrtve stvari, mrzeli su se među sobom." Ako opet ostavim po strani valjanost razloga za ovakvu i ovoliku personifikaciju (osnaženu početnim velikim slovom) kuge i vatre, takođe i to zašto je glagol u muškom rodu kad su oba subjekta u ženskom, ipak zastajem, začuđen i zadivljen, pred formulacijom: kuga i vatra su se mrzele među sobom. Dakle, jedna s drugom?"

esej "višak kao manjak", o pekićevom stilu, može se čitati na: http://radekuzmanovic.com/text/Tezina_tacke.html (http://radekuzmanovic.com/text/Tezina_tacke.html)

Neeeeeeee! :lol:
Mislim, ok, neko ko je pisao toliko mnogo i brzo kao Pekić nije uvek održavao isti nivo, ali... hm, pašće ovde neki edit dok se prošetam do police  :lol:

To je kurvinjsko pisanje kad se toliko toga "podrazumeva".

čisto malo nereda da se unese :)

a da se vratim na knjige za decu... ja sam kao klinac voleo dragomira đorđevića, mislim da sam sve njegove knjige koje su imali u varoškoj biblioteci pročitao. sad ne znam kako bi mi to izgledalo... ajde, vi ste stručnjakinje, kako to vama izgleda?

Sudeći po citiranom odlomku, Radeta Kuzmanovića treba odalamiti neskuvanom kokoškom.

EDIT: Seća li se neko ovde Sekinog seoceta?  :lol:

Zašto bi trebalo tabati jednog zbog toga što je upro prstom u nepreciznosti drugog? Zbog toga što i sam ima nepreciznosti u svojim delima?

hoćeš reći da sve to može na gurku da prođe u jeziku, tipa ovo sa kugom i vatrom? e, tako kod pekića svako malo nešto prolazi "na gurku", kao, ajde, dobro, može i tako. ja to kad čitam, meni to zvuči tako aljkavo, da bih radeta kuzmanovića nagradio pečenim piletom samo zato jer je najzad napisao da te aljkavosti kod pekića ima u izobilju:

"Najpre o naslonjači: ,,Onomad sam međutim izrana bio na položaju (tako oslovljavah svoju omiljenu naslonjaču samo dok bi stajala primaknuta uz prozor, u svim drugim pozicijama gubila bi ona ovaj počasni nadimak da utone (nije li posredi greška nastala u toku štampanja knjige? – R.K.) u anonimnost srodnog nameštaja) bio sam, dakle, na položaju još od praskozorja..." U ovoj vrsti pogodbene konstrukcije moraju se podudarati glagolski oblici u upravnoj i zavisnoj rečenici: dakle, umesto da utone ispravno bi bilo i tonula bi. (I u delu navedene rečenice nailazimo na neobičnu upotrebu pojedinih reči. Nije sporno da pisac na to ima pravo. Sporan je učinak te navade. On može naslonjaču oslovljavati kako god hoće, ali bi narator, gospodin Arsenije Njegovan, i pogotovo onaj koji, iz drugog plana ali suvereno, usmerava izlaganje pomenutog kućevlasnika, takvu, naročitu upotrebu ovog glagola morao podržati, a ne dovoditi u pitanje: oslovljavati stolicu rečju koju piše malim početnim slovom i uz to je obeležava kurzivom. Nekoliko redova posle naslonjače čiji je ,,počasni nadimak" položaj, gospodin Njegovan nas obaveštava: ,,Katarina opet naišla sobom", a mi, ko brže ko sporije, shvatamo da je Katarina opet naišla u sobu. Malo potom, susrećemo se sa: ,,po ugledu na grb složenom (istakao R.K.) od četiri istovetna polja", a želelo se reći složen od... Ne mislim da pojedine gramatičke greške nanose veću štetu tekstu. Ipak, bez njih bi čitalac lakše izlazio na kraj sa visokim intelektualnim pretenzijama ove proze, pribranije bi se suočavao sa personifikacijom koja bezmalo sve zahvata: jedan od Njegovanovih durbina je najsposobniji, ubeđenje je jetko, instinkt samoodbrane je ,,vrlo agresivan i dobro upućen", zajedljivost je neuviđavna, sećanje je nasrtljivo, razlozi su neuračunljivi, pa i sa poređenjem koje je prizivalo komparativ, ali ga nije dozvalo: ,,ona je uprkos neuglednosti posedovala nešto što je bilo inokosno od svih ostalih", takođe i sa ne baš jasnim vezama uspostavljenim između ,,ugled(a) kuća i njihovih ukućana" – one se ,,u recipročno povratnom odnošaju nalaze" (sva obeležavanja masnim slovima – R.K.). Suočen sa tolikim viškom neobičnosti, čitalac, pretpostavljam, u nedoumici zastaje i na mestima koja ne bi trebalo da podstiču sumnju u postojanje skrivenog značenja."

Krećemo!

Taj Zakonj posle pao, i ministar Jovanović se pod njim pokopo, ali mi to na vreme ne znali, i tako, ni za porculjansku opet ništo. Ali za bisernju, Tridesetu, koja nailazila 1888, čak i ja bio učvrsto rešen. Da slafimo pa šta košta da košta! Ali ti se najedaređ razbole od neke treske, odložismo je za iduće leto, što se ne radi te zato ni od toga ništo ne bi. Uopšte, vreme bilo kilafo. Natalija se separirala od Kralja Milana, ovaj se s kum-Milutinom Garašaninom pokarabasio, Naprednjaci pali, na vlast usela fukara iz Radikalske stranjke, porasli kao korov, san zizanin, po ulice se posle tolko godinja zdrafe diplomatije prvi put vikalo "Dole Avstrija!" i "Živela Rusija!", najzađ u martu Milan obdikofo u korist Aleksandra, s kojim ćemo se poznije i razvenčati od Obrenovića... Samo ja bio rešiteljan da ti želji udofojim, te zanemarim ove nebeske znakofe i u pripreme se bacim. Ali ondak naiđe kataklizmos. Naprednjaci... Je li, bre, Tomanijo, što stalnjo mrnđaš? Ako primječanije imaš, na sredu su njim, ne drži ga pod jorganj!


Ah, Rade, Rade, drži se ti minornih Pekićevih radova, tu si na bezbednom :lol: očekivala sam zapravo da se pomene upliv engleskog što je jačao s godinama, ali možda to Žika drži kao tajno oružje. :lol:

Što se tiče Dragomira Đorđevića, to je onaj pokoj-mu-duši pesnik? Skrušeno priznajem da kao dete nisam volela poeziju za decu... i nekako mi to ostalo do danas... :mrgreen:

Nemoj tako, Pekić nije prošao sagitašku Radionicu  :roll:

"sporan je učinak te navade."  xjap xrofl

Čekaj bre Žiko, ovo mi je sumnjivo:
>Malo potom, susrećemo se sa: ,,po ugledu na grb složenom (istakao R.K.) od četiri istovetna polja", a želelo se reći složen od<

Naime, nedostaje mi ostatak rečenice, ovako zrikavim od nagađanja. Šta je po ugledu na grb? Da ne počinje rečenica nečim tipa: "Poslužio sam se figurom (po ugledu na grb) složenom od četiri istovetna polja" što bi onda bilo prihvatljivo? Sumnjiv je meni taj Kuzmanović  :lol:
EDIT: a i ovo "U ovoj vrsti pogodbene konstrukcije moraju se podudarati glagolski oblici u upravnoj i zavisnoj rečenici" mi ne pije vodu, ali šta ja znam, nisam gramatičar, jedino da sad iskopam negde onog nakaradno skeniranog Stevanovića da proveravam.

Quote from: Lord Kufer on 02-02-2013, 15:33:21
Nemoj tako, Pekić nije prošao sagitašku Radionicu  :roll:

Da mi nismo pregrubi sa našom decom?

U ovakav pišljivi postmodernizam, samo preko nas mrtvih!  :twisted:

@jevtra
ma nemam pojma, i meni je sumnjivo, može biti i da je štamparska greška. ali pekić je moj najveći neprijatlej u jugoslovenskoj književnosti, po pristupu pisanju kao i po pristupu politici, tako da mi se sviđa bilo šta što udara na njegov neprikosnoveni autoritet u današnjoj srbiji. čak i kad mirko kovač jetko i krajnje nepristojno udari po svom bivšem prijatelju mnogo nakon njegove smrti :)


edit: opet da kažem, verujem da bi mnogo toga kod pekića prošlo "na gurku". ali opet, sporan je učinak te navade.

Ok, sad posle drugog citiranog pasusa rekao bih da su negde Kuzmanovićeve primedbe na mestu, a negde ne. Ali načelno, bar meni, odaje utisak... preterane revnosti. Kao da ima, što bi rekli na engleskom, sekiru da oštri.

Koliko sam shvatio ovo je prvi put objavljeno sredinom '90ih, pa se pitam da li je Pekić čitao taj esej, i šta bi imao reći na sve to...

EDIT: Ipak ne.

Pa nek se udara sa malo jačim argumentima, to je sve što kažem. A pristup politici nemojmo kritikovati preko stila - a kad to kažem moj imanentni pristup knj. delu proteže se na sve živo od M. Kovača do D. Ćosića (plus oba B. Ćosića)

Preterana revnost, jabome. Ali meni se sviđa ta revnost jer bi trebalo da, barem teoretski, potpomogne malo trezveniji pristup današnjem obožavanju (do idolatrije) brojnih pisaca koji su uzeti kao očevi nove srbije desnog centra, i retko se čitaju zbog književnih vrednosti (recimo, zbog stila), već zbog političkih stavova - govorim, pre svega, o Crnjanskom i Pekiću. Za nas marksiste sklone autonomiji književnosti, to je dupla katastrofa - em ne obraćaš pažnju na književnu formu, em želiš da se nastaviš na političke stavove koji su problematični.

Sve je to projektantska književnost, ti "veliki" književnici "tvorci nacije".

Quote from: Zika Kisobranac on 02-02-2013, 15:51:25
Preterana revnost, jabome. Ali meni se sviđa ta revnost jer bi trebalo da, barem teoretski, potpomogne malo trezveniji pristup trezvenijem pristupu današnjem obožavanju (do idolatrije) brojnih pisaca koji su uzeti kao očevi nove srbije desnog centra, i retko se čitaju zbog književnih vrednosti (recimo, zbog stila), već zbog političkih stavova - govorim, pre svega, o Crnjanskom i Pekiću. Za nas marksiste sklone autonomiji književnosti, to je dupla katastrofa - em ne obraćaš pažnju na književnu formu, em želiš da se nastaviš na političke stavove koji su problematični.

Izvinjavam se, ali ja, onako malo, kad smo već u kancelariji.

@Žika A suprotna strana medalje - za koje dobre pisce bi rekao da su pomalo skrajnuti poslednjih godina zbog ideoloških momenata?

Oskar Davičo. :-D

p. s.: scallope, moguće je da niste u pravu, mada bi moglo i tako kako ste ispravili. "potpomoći" se u rečniku definiše i kao "podupreti koga" i navodi se primer "da njen poslanik potpomogne molbu". ako može da potpomogne molbu, može i trezveniji pristup.

Moglo bi da nije "malo". Alo, ko još mene uzima ozbiljno. :lol:

pa ne, stani... skrajnuti pisac zbog ideologije: dobrica ćosić. njega više niko ne čita "kao pisca", ni ovi što ga vole, ni mi kojima je osrednji.

Davičo je na kraju postao signalista, pa eto, to nije odgovaralo konceptu moderne Srbije, koji se sad odmotava pred našim očima  :evil:

Quote from: Zika Kisobranac on 02-02-2013, 15:51:25
Preterana revnost, jabome. Ali meni se sviđa ta revnost jer bi trebalo da, barem teoretski, potpomogne malo trezveniji pristup današnjem obožavanju (do idolatrije) brojnih pisaca koji su uzeti kao očevi nove srbije desnog centra, i retko se čitaju zbog književnih vrednosti (recimo, zbog stila), već zbog političkih stavova - govorim, pre svega, o Crnjanskom i Pekiću. Za nas marksiste sklone autonomiji književnosti, to je dupla katastrofa - em ne obraćaš pažnju na književnu formu, em želiš da se nastaviš na političke stavove koji su problematični.

Dobro, mogu da razumem kukanje zbog političkih stavova, ali traženje stilske dlake u političkom jajetu na ovakav način dovešće, što se mene tiče, do diskreditovanja osobe koja to radi, bilo da to čini sa leve ili sa desne pozicije. Lično mi je znatno poštenije i više klimam glavom kad se npr. Svetlana Slapšak orijentiše na ideološko čitanje-i-satiranje Selenića i Velmarke nego kad (ređe, ali ipak) krene da komentariše nečije stilske greške a iza toga opet proviruje ideologija.
O Daviču i o savremenim čitanjima njegovih dela bih imala šta da kažem... al uživo.  :lol:

Zapamtićemo to, recimo za osamnaesti.  :lol:

 šta znam, meni to nije dlaka u jajetu. mnoge stvari zaista su tačne i meni se ta skoro groteskna razbarušenost i manjak kontrole u pekićevom stilu nikad nisu dopadali - ali oni ne diskredituje pekićevu književnost u potpunosti, naravno, samo posao tumača čini težim i odgovornijim. eto, u tome je stvar. inače mislim da rade kuzmanović ne nastupa ni s leve ni s desne pozicije  - radost zbog toga što se radova kritika može upotrebiti u leve političke svrhe moj je zlobni dodatak.  :twisted:  rade, čini mi se, katkad zajedljivo, a katkad vrlo duhovito, kritikuje upravo nekritičko (!) kovanje pekića u zvezde (navodi valjda  pijanovićev predgovor kao primer), a da se nije čitalo kako treba, nisu se uočile te stilske preteranosti i objasnilo zašto je, uprkos njima, pekić dobar pisac - a jeste (stvarno mislim da jeste, i to uprkos mom dripačkom stavu  xrotaeye ).


(by the way, kontam da je jasno da o stilu pričamo jer pričamo o stilu?)


trezven, odmeren i, iskreno rečeno, zanimljiv pristup nekom kanonskom piscu trebalo bi, bar kod ozbiljnih analitičara, da uzima u obzir pisca sa svim njegovim manama i protivrečnostima, i onda pokaže otkud i zašto taj pisac ima mesto u kanonu. tako je, na primer, harold blum pisao o edgaru alanu pou - kaže, nema goreg pisca u kanonu, zato, zato i zato, ali evo zašto je važan i otkud u kanonu. to je ono što meni nedostaje u našoj književnosti povodom pekića, crnjanskog, kiša... eto, bile su dve, tako da kažem, "revizionističke" knjige o kišu, ona vasovićeva koja je uglavnom preterana i paranoična, što je diskredituje na milion mesta, ali je, pravo budi rečeno, kad analizira kišov stil u "porodičnom cirkusu", koji je često na ivici kiča, vasović tu i tamo u  pravu (i da je knjiga bila time motivisana, a ne sumnjivom političkom diskreditacijom kiša, možda bi se nešto i osevapila javnost), i ona tatjane rosić, iz feminističkog ugla, koja ima stvarno odličnih uvida, ali koja je bivala diskreditovana iz drugih razloga - jer ne analizira formu kišovog dela, već se bavi ideologijom (a jasno je čim počnete da čitate knjigu kako je reč o ideološkom čitanju). i tako je iz rasprava izostala relevantna argumentacija za i protiv, a ovi pisci ostali su blaženo nedodirljivi po svim pitanjima - što nije dobro, jer oni tako ostaju zacementirani, čak i dosadni, jer se ne pokazuje da oni nude materijal za različita, sukobljena, tumačenja i razmišljanja o njima. tako književnost ostaje neka iracionalna oblast pogodna za proizvoljnosti.

e, sad, ja sam politiku uzeo samo zato što je topik o dečjoj književnosti :) pekić i crnjanski često se tumače, citiraju i na njih se poziva površno i bez odmaka (u kolumama i polemikama najčešće, ali i u akademskim studijama - pogledaj lompara, na primer), oni se uzimaju zdravo za gotovo kao pisci remek-dela, čiji kanonski status nepogrešivih i nedodirljivih garantuje da su i njihova politička ubeđenja relevantna. isto se radi sa političkim protivnicima u književnosti - oskar davičo ili marko ristić nisu prihvatljivi kao pisci jer su bili komunisti i bliski titu. uostalom, to se u nedavnim raspravama po novinama pripisivalo i krleži, koji je meni jedan od omiljenih pisaca, ali čiji je stil takođe patio od brojnih ekscentričnih navada.  istina, ima i obrnutih legitimisanja stavove pozivanjem na odlične pisce levičare samo zato što su levičari, ali to mi se ionako više sviđa, osim što više nije dominantna pozicija u našem društvu, pa neću ni da je kritikujem baš tako često (mada hoću ponekad).
kako ja to vidim, najbolja čitanja povezuju formu i ideologiju, tj. pokazuju gde se one prožimaju a gde sukobljavaju. mislim da je tu stil veoma važna komponenta, uostalom, pogledajmo avangardne tehnike i njihovu upotrebu u ideološkoj propagandi, na primer.

Zahvaljujem.

@Jape Recimo. :) Mada si ti već ponešto i čuo uživo, ali neće me mrzeti da iznova drvim o tome.

@Žika O, bre, Žiko, šta si mi uradio, sedim i čitam deo o Muzilu i naizmenično se hvatam za glavu i plačem od smeha :lol: Dobro, dakle, strašno, čovek je nadžak-baba prvog reda. Da se vratim Pekiću, R.K. tvrdi i ovakve stvari:  "Bilo kako bilo, prvi put se čitalac susreo sa urođenim odsustvom nečega." Ma hajde, ljudi, evo meni je urođeno odsustvo sposobnosti za apstraktno razmišljanje, objasnite mi šta tu smeta čitaocu i kakav je to čitalac koji se ovde se prvi put sreće sa malo smelijim iskazom. Dobro, jeste Kuzmanović osveženje u odnosu na standardno paljenje tamjana pred ikonama velikana, ali ipak preferiram kad je kritika zasnovana na nečemu malo temeljnijem od želje za kontriranjem. Ovako, kad se pažljivo iščita šta sve njemu kod Pekića smeta, izlazi da je jedino prihvatljivo pisati prostoproširenim i bukvalnim rečenicama, ne dao bog da se pređe u treći red ili da se ugura neka metafora.

Quote(by the way, kontam da je jasno da o stilu pričamo jer pričamo o stilu?)

Može, al onda da se u priču o stilu ne uvlači politika na mala vrata!

Ovo što ti inače pričaš - problem nedostatka ozbiljne "za i protiv" analize kad su naši pisci u pitanju - mogu lepo da potpišem i, da se na trenutak vratimo iz oftopika, to je posebno vidljivo kad su u pitanju pisci za decu gde se dobar deo postojeće kritike završava na paušalnim sudovima (jadni, jadni Branko Ćopić).

Moguće je da ni sada neće biti zanimljivo ono šta imam da napišem, ali ja jesam dobio odgovore iako ih nisam naročito tražio. Naime, ma koliko pokušavali da se usmerimo na deo onoga šta napisano delo predstavlja, stil ili bilo šta drugo, deo dela je i pisac koji ga je napisao, odnosno, njegova društveno-politička opredeljenja, da ne vulgarizujem sa političkom pripadnošću. Dakle, u ispisu bilo kojeg pisca dosledna zakerala će naći stilske omaške, što samo potvrđuje onu, nama svima blisku tvrdnju - nobody's perfect. Istovremeno, ma koliko se pisac trudio, ako je iskren, onda će iz njegovog dela izvirati i njegova uverenja, jer ona su deo njegove ličnosti. Time se potvrđuje i jedna moja teza koja je,  uprkos vulgarnosti kojoj je obično iznosim, beskrajno istinita - dobar pisac skida donji veš pred svojim čitaocima i oni, uz priču, upoznaju i pisca. Negde se na ovom forumu raspravljalo i o politikantstvu u književnim delima, kao krajnje diskreditujućoj komponenti, ali to važi samo za one pisce koji su svoje stavove iznosili kao politički manifest, a ne kao deo svoje ličnosti. Tako će rasprave o književnim delima i ubuduće sadržavati i deo ličnosti raspravljača, pa ako nešto preteže, onda je to odraz raspravljača, a ne dela ili pisca tog dela.

Elem, juče izašao članak na zanimljivu temu:
http://www.vreme.com/account/login.php?url=%2Fcms%2Fview.php%3Fid%3D1103757 (http://www.vreme.com/account/login.php?url=%2Fcms%2Fview.php%3Fid%3D1103757)

QuoteSrpska dečja književnost>

Ponuda i potražnja

sonja
ćirić

Sudeći po pedesetak knjiga pristiglih na konkurs za ovogodišnju
nagradu "Politikinog Zabavnika" za najbolji roman za mlade, ovdašnji pisci
najčešće pišu o životinjama, istorijskim događajima, vešticama i sličnim bićima.
Ko danas u Srbiji piše za decu, o čemu i kako, ko to objavljuje i zašto

Nažalost, nije dostupan bez pretplate, pa ću ja danas lepo polako da se kroz sneg probijem do kioska...

"Pisci za decu su kao ptica dodo" (http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2013&mm=04&dd=02&nav_id=701106)