LEJLA
Umal' se burekom ne uguših kad osmehnuta pasta–za-zube–reklama plavušica u tamnim cvikama banu u kancelariju i prekrsti noge naspram mene. Minić, kožnjak, štiklice. Porno diva jebote!
- Lejla - predstavlja se dok iskašljavam zalutale komadiće sira - Lejla Kočić. - Bog te, k'o forumski nik, mislim, ko se još u Srbiji zove Lejla? Pomalo flertuje dok mi izlaže slučaj i nikakvo čudo da se sav pretvaram u pažnju i ljubaznost. Osim što izgleda k'o avion, riba je puna k'o brod. Tutnu pred mene više no izdašnu sumu za troškove i obećava nagradu za usluge trostruko veću od uobičajene tarife privatnih njuškala.
***
Sledeće jutro, u odeljku za pušače poslovnjaka za Suboticu, pokušavam da složim šta mi je u stvari naložila.
Radi se o lovi, naravno, a kada se radilo o ičemu drugom? 'Bem li ga ako razumem trgovce antikvitetima. Lejlin saradnik Milan Radomanović nestao je sa dvesta hiljada evrića namenjenih za starinski broš, čija mi je fotka ustupiljena. Prsten sa rubinom na zlatnoj osmokrakoj zvezdi, čiji se svaki krak završava biserom. Neki ga je izbeglica iz Bosne, izvesni Sinan Jašarević, drpio iz lokalne džamije i stigavši u Suboticu, plen je ponudio tržištu. Problemi su nastali pošto su po ostvarenom kontaktu i Sinan i Milan nestali kao da ih je zemlja progutala.
Prvo svraćam do bivših kolega, koji u vreme prevrata nisu hapsili dilbere sa rukama u medu. Kako sam mogao znati da će baš oni postati glavni drmatori? Panduri se baš ne lome oko mene sve dok ne spomenem Lejlino ime. To deluje prosvetljujuće, pa postaju govorljivi. Znaju za slučaj. Nestanke su uredno prijavile ,,gospođica Kočić" i Sinanova supruga Selma, koja nema stalno boravište, ali saznajem da je angažovana u restoranu ,,Bates".
Odlazim tamo i trag nestaje i pre no što se pojavio. Gospođa Jašarević se poduže vremena nije pojavljivala na poslu. Niti se sa kime družila, niti se mnogo znalo o njenom kretanju. Dakle, sve iz početka.
Iduće jutro, snabdeven biznis imenikom, obilazim od zlatare do zlatare sa kilavim rezultatima. Pričljivost ljubaznih preduzetnika topi se čim prokljuve da nemam nameru da išta kupim. Fotografija nakita je za njih špansko selo. Negde kod dvadesete reprize entuzijazam mi splašnjava, a oko tridesete pomišljam da se vratim u Beograd. Tek reda radi ulazim u olupanu zlataru nekog Međerija.
Umesto kamera i sveprisutnih upozorenja o obezbeđenju, otvaranje vrata prati zvon praporca, a odaja u koju stupam pusta je k'o Kalahari. Tek posle poduže pauze u radnju iz pokrajnje prostorije ušepava matorac drevnog dizajna. Na licu mu je nešto poput osmeha i kratko ,,izvol'te". Litanije o kvalitetu robe izostaju, ali ga pri pogledu na fotku obuzima neopisiva živahnost.
- Bartuševa zvezda! - viče - Ovo je moderna fotografija. Odakle vam?
Ukratko mu pričam događaje koji su me do njega doveli. Pažljivo sluša, dok mu se uzbuđenje očitava u staračkim očima. Kad sam istresao što sam znao, na lice mu se navlači izraz zabrinutosti.
- Čudni su putevi sudbine – kaže – Zvezdu su Turci sa razlogom držali skrivenom. Ko bi rekao da će se jednog dana vratiti u Suboticu. Bojim se da povratak zvezde može imati nesagledive posledice. - umorno privlači razdrndanu stoličicu i spušta se na nju, pokazujući mi da isto učinim sa parnjakom neuglednog nameštaja. Zatim počinje da priča.
- Bartuši, majstori od čekića, ovamo su dospeli iz Erdeja još u vreme Otomanske imperije. Legenda o dragulju je neraskidivo vezana za njihovu porodicu, ali krenimo redom. Prvi poznati vlasnik dragulja je Vlad III. Kao simbol vlasti nosio je šubaru sa ovim brošem. Dragi kamen je redak oblik šestokrakog asterizma, pa su mu pripisivana posebna svojstva, a ja sam sklon da u te priče poverujem. Jedne zime, njegova vojska se tukla sa Turcima, a on se izdvojio od svojih trupa, kad ga je kopljem probio jedan od njegovih ljudi, izvesni Imre Bartuš. Plašeći se osvete pobegao je u Bačku. Nedugo posle toga se između Tise i Dunava pojavio Jovan Nenad, zbog crne linije od slepoočnice do pete prozvan Crni. Za kratko vreme je proterao Turke. Njegovi ljudi ginuli su sa osmehom na licu, neki smatraju zbog hrabrosti, ali ja mislim drugačije. Iako je protiv Turaka postigao neverovatne pobede, poginuo je u ratu između Habzburga i Zapolje. Nedugo posle toga, Ugarska je pala pod tursku vlast i narednih 150 godina hrišćani iz ovog kraja živeli su u zemunicama kao hrčci. Bok uz bok sa Crnim redovno je jahao vradžbinar sa ovim draguljem na kapi što je...
Taman se uneo u priču, kad zvonce najavljuje ulazak dvoje raspilavljene derladi u potrazi za burmama. Zaljubljeni su bezazlena stvorenja, ali i prilično naporni, pa zaokupljaju matorog nezaustavljivim torokanjem. Tren kasnije oglasio se mobilni i kolege mi javiše da je Selma Jašarević pronađena. Neizostavno sam morao porazgovarati sa njom, te kratko dobacujem čiči da ćemo se videti i žurim do policijske stanice.
Dežurni me upućuje na kraj hodnika duž kojeg, kako odmičem, smrad postaje sve gori, a kad najzad otvaram vrata, udara me poput malja. Masa mesa, mišićnih vlakana i žila položeno je na sto i u prvom trenutku ne shvatam da se radi o ljudskom biću. Naknadno shvatam o čemu je reč. Udovi telo i iskeženo lice - sve je tu, ali lišeno kože. Muka mi je, izlećem iz prostorije i ulećem pravo u naručje dežurnog koji mi objašnjava da nisam sačekao objašnjenje. Ženu koju tražim neki veseljak je odrao - i to najverovatnije živu.
Isto veče se javljam Lejli i ona nalaže nastavak potrage. Nisam siguran šta me tera da nastavim sa poslom – da li obećanje honorara ili obećanja u Lejlinom glasu. Te noći je sanjam, svu u crnom, sa korbačem u rukama i sebe, golog k'o od majke rođenog, skuturenog kraj njenih nogu. Budim se lepljiv među nogama i molim boga da me niko ne priupita kako sam uneredio hotelski čaršav.
Već idućeg jutra mi javljaju da su pronašli Sinana i Milana. Odmah polazim da bih tamo zatekao gomilu unezverenih policajaca i sluđenih medicinara koji se besmisleno muvaju oko one dvojice, kojima su svakome po kolac, sad već iščupan iz zemlje, vertikalno nabijeni od butina do usta. Živi su, ali zvuci koje ispuštaju nisu onakvi kakve bih očekivao. Mora da su pobenavili od bolova – skičanje im je više nalik sladostrašću nego patnji. I ne samo to. Umesto da im se lica grče u agoniji. obojica se smeškaju. Nema tu mnogo šta da se uradi, još manje da se shvati. Motam se unaokolo sve dok ih ambulantnim kolima ne otpreme, onako, zajedno sa kočevima.
A serija bizarnih događaja tek se zahuktavala.
Sledećeg dana prošetam do Međerijeve zlatare, kad tamo gomila vatrogasaca i policajaca. Predstavim se i puštaju me u lokal. E, tu imam šta i da vidim. Vatra ispod ogromnog lonca na čijem su vrhu umesto poklopca pričvršćene daske, bila je već ugašena. Kroz rupe u daskama provučena, uzvišenog izraza kao na ikonama, kezi se zlatareva glava. Gotovo bih se zakleo da je uživao u tome što ga je neko živog skuvao.
Jednostavna potraga za tipom koji je maznuo par evrića postajala je sve jezivija.
Isto prepodne snabdeh se adresama stanovnika nedavno rasformiranog izbegličkog naselja u kome je bračni par Jašarević proveo najveći deo svog boravka. Neki su odlepršali bez traga, neki odlutali predaleko da bi ih pratio, ali desetak izbeglica je i dalje bilo u blizini.
Izjave se uglavnom poklapaju. Što se Sinana tiče voleo je da švrlja i mnogo se curica motalo oko njega, posebno neka visoka plavuša koja nikada nije skidala tamne naočare, a viđali su ga i sa Lejlinim saradnikom, pa i sa nekim suvonjavim lokalcem, najverovatnije Mađarom. Isti tip se nalazio i sa Selmom. Nijedan od opisa nije imao ništa specifično.
Predveče navraćam do ,,Batesa" i nenadano otkrivam neočekivane stvari. Podmazavši šakom novčanica jednu od Selminih eks koleginica, saznajem da se tip koga su izbeglice pominjale zove Lacika i sa Selmom je pokušavao da obavi nekakav posao. Ova o tome nije pričala, ali je bila nemirna kad god bi se Lacika pojavljivao. Sagovornica ima dobro oko i primetila je ono što moji prethodni izvori nisu – tip ima slomljen nos i ogroman pečatnjak na domalom prstu. Najneočekivanije otkriće je poznanstvo one Sinanove plavuše sa Selmom. Ne samo da ju je poznavala, već joj se i otvoreno nabacivala. Moja sagovornica ne prestaje da priča o ruci atraktivne gošće što se nejednom zavlačila pod Selminu suknju i neprekidno toroče o urokljivim očima te žene. U stvari, njihov emotivni život me ne zanima, pa tu završavam razgovor.
Potragu usmeravam na tajanstvenog Laciku, ali uskoro shvatam da je to ime u Subotici retko koliko i Nada u Beogradu. Već sam svaku nadu izgubio kada se mozaik nekako sam od sebe sklapa. Jednostavno, dok zaludan sedim u bašti kafića, iz zgrade muzeja iskoračuje visoki, suvonjavi tip, slomljenog nosa, sa pečatnjakom na domalom prstu. Zamalo vičem za njim ,,Lacika".
Tip se ponaša sumnjivo. Neprestano se osvrće, hoda žurno i uopšteno vlada se kao da od nečega beži. Za trenutak pomišljam da je uočio da ga pratim, da bi se potom oglasio alarm iz pravca muzeja. To li je dakle! Nešto je zglajzao. Doista, Lacika ubrzava korak i skreće ka nekom lokalu.
Neko vreme držim lokal na oku, ali tip ne izlazi. Najzad se i sam spustih niz stepenice i obuhvatih pogledom retke goste. Nema ga. Prilazim šankeru i uzimam pivo. Usput pitam za tipa. Ne samo što se šanker odmah doseća, nego mu zna i ime.
- Lacika je u toaletu, verovatno će se ubrzo vratiti – reče i vrati se brisanju pulta. Uporno čekam gotovo čitav sat, ali odande niko ne izlazi. Najzad ulazim i zaključujem da su kabine slobodne. Vraćam se do šankera i dobacujem da se prevario. Odgovor je tek neodređeno klimanje glavom. Ne vidim svrhe da i dalje gubim vreme i odlučujem da svratim do muzeja. Tamo je dotični nešto naradio i zanima me je šta bi to moglo biti. Eks kolege su na licu mesta i moja pojava na njih deluje kao sedamsto šesdeset treća epizoda španske serije. Nije da me isteruju, ali me u potpunosti ignorišu, pa njuškam samostalno. Nažalost, jedino je dostupna čistačica žabolikog lica i prilazim joj širokog osmeha.
- Znate li šta se dogodilo gospođice?
- Mater ti gospođica. Razvalili vitrinu sred bela dana. - odbrusi ona.
- Kako to da se alarm oglasio tako kasno? - ignorišem odbojnost.
- Ma šta ti znam. Koj' bi pazio na rđavi čekić? - ljubaznosti ni trunke.
- Čekić? Ukraden je čekić? Kakav čekić? - zašto bi iko drpio tako nešto.
- Ajd' idi davi nekog drugog. Imam ti ja i druga posla. - reče, pa demonstrativno odmaršira iz prostorije. Svaki daljnji pokušaj uspostavljanja razgovora bilo sa policajcima, bilo sa zaposlenima, ne daje rezultata.
Sledećih dana po neočekivanom proboju u istrazi, vrtim se u krug. Brzopleto zaključujem da je tajanstveni Lacika crnoberzijanski trgovac antikvitetima. Policajci do kojih uspevam da dođem nisu otvoreno odbojni, ali imam utisak da kriju neki važan podatak. Ukratko, rezultati su mršavi - sve do trenutka kada se događaji počinju odvijati munjevitom brzinom.
Lutajući beznadežno oko muzeja, prepoznajem napadno napirtlanu čistačicu u muzeju, očito željnu muške pažnje. Suknja iznad kolena i duboki dekolte ne varaju. Reaguje baš kako očekujem i spuštamo se do najbližeg lokala, koji je igrom slučaja baš onaj u kome sam onomad izgubio gospo'n Laciku.
Galantno plaćam piće i pokrećem razgovor. Malo - pomalo skrećem sa bezazlenih komplimenata na incident u muzeju. Ženka se pali na kezečenja i uspeh ne izostaje. Saznajem da muzej poseduje bezbednosne kamere i ne samo da je kradljivac snimljen, već je i identifikovan. Ime mu je Laslo Bartuš. Kao da me onaj ukradeni čekić tresnuo po glavi! Bartuš je prezime koje je pominjao skuvani zlatar, i ne samo to, već ih je nazvao i majstorima od čekića. Nadalje je razgovor lagano flertovanje i kad sam je se najzad otarasio, shvatih da moja sretna zvezda te večeri blista punim sjajem. Za šankom je isti momak kao i zadnji put kad sam dolazio. Prepoznaje me, pa mi onako usput kaže da sam trebao malo sačekati, jer je Lacika nedugo po mom odlasku izašao iz toaleta.
Nova saznanja me dovode do kustosa u muzeju. Čova je izgubljen slučaj, pa mu krećem niz dlaku. Pominjem imena zapamćena iz zlatareve priče. Matori se nalazi na svom terenu, pa razvezuje priču.
- Vlad III je bio vladar Vlaške, poznatiji kao Vlad Cepeš. Možda će vam priča biti bliža ako kažem da je poslužio kao inspiracija Bremu Stokeru za delo ,,Drakula".
- Drakula? Vampir? - prasnuh.
- To je samo maštarija. Ime je izvučeno iz zamka Drakul u Karpatima, u drevnoj Vlaškoj, gde je Vlad vrlo mlad došao na presto. On i njegov otac ubrzo padaju u tursko ropstvo, gde je stekao reputaciju u nepokoravanju i brutalnosti. Fasciniralo ga je nabijanje na kolac. Kada se popeo na presto prva mu je briga bila da učvrsti položaj. Tada počinje da primenjuje ono što su ga naučile Osmanlije. U njegovim rukama, nabijanje na kolac dobija oblik umetnosti, namenjene pre svega Osmanlijama, ali i lopovima, lažovima i preljubnicima u sopstvenom narodu. Ubijao je čak i trgovce koji varaju mušterije. Strah od Vlada smanjio je kriminal na minimum. - izdeklamova ovaj.
- Ima li priča neku poentu? - zapitah ga zamoren litanijom.
- Užas proizvodi užas. Pa ipak, on se i dan danas po dobrom pominje u Erdeju. Što se tiče vašeg drugog pitanja Jovan Nenad je bio samozvani Subotički car, bajkovita ličnost. Nakon Mohačke bitke potisnuo je Turke iz Južne Ugarske i osnovao slovensku državu. Postoji čudan podatak s njim u vezi. Rođen je 1492 godine - u godini zveri. Ako se tome doda da je imao crnu prugu od slepoočnice do stopala, nije čudo da se o njemu pričaju izmišljotine.
- Kakve izmišljotine? - prekidoh ga.
- Bapske priče. Govori se da je uz njega jahao čarobnjak koji je poput demona zaposedao ljude i činio ih pokornim slugama svoga gospodara. Izgleda da je Jovan Nenad u zadnje vreme aktuelan. Naime neki dan nam je ukraden čekić koji je navodno njemu pripadao, mada je verovatnija priča da je izliven tek u vreme katakombi - reče najzad, a ja se setih da je matori zlatar pominjao da su hrišćani živeli u zemunicama.
- O kakvim katakombama je reč? - zapitah.
- Cela Subotica se nalazi nad spletom neistraženog podzemlja. To nije nikakva tajna. - reče.
- Postoji li negde ulaz? - zapitah.
- Postoji mnogo ulaza i najčešće se nalaze u podrumima starih zdanja. Međutim svi su zazidani i nikad niko nije pokazao interes da ih istražuje. - objasni on.
Nisam video šta bih još od njega mogao saznati, pa mu se zahvalih i krenuh pravac u onaj podrumski lokal. Vampiri i zveri su živuljke sklone jazbinama, a kafić je lociran u podrumu neke prepotopske zgrade. Legendarni vampir, čovek rođen u godini zveri i tajanstveni Lacika su povezani nekom neprepoznatljivom niti. Možda je onaj toalet prolaz...
Nekuda...
Protutnjah lokalom - pravac toalet. Istražujući kabine uskoro zapažam ono što tražim – između određenih pločica nedostaje fugiranje. Koliko god upinjao, zid se ne pomera. Rešenje je negde u blizini pa nasumično pritiskam izbočine. Prekidač je dobro skriven, no za vatrenog ljubitelja Indijane Džonsa ne predstavlja nerešivu zagonetku. Začu se jasno klik, posle čega sa lakoćom otškriljujem vrata. Nalazim se u memljivom i teskobnom hodniku koji vodi naniže. Paučina i prašina prekrivaju prostor oko zidova, ali prolaz je očišćen, pa je jasno da je ovuda nedavno neko prolazio. Nastavljam spuštanje opipavajući pištolj u džepu. Povremeno mi se pričinjava da čujem korake iza sebe, pa čak i da osećam miris parfema. Zalud se osvrćem, iza mene nema nikoga. Neko vreme hodnik blago pada, a kad sam već izgubio svaku predstavu koliko sam duboko ispod grada, nastavlja se horizontalno. Neko vreme napredujem, a onda vidim svetlo podalje od sebe. Izvlačim oružje i oprezno nastavljam. Ne bih rekao da sam se iznenadio kad se u jednom proširenju hodnika pojavljuje Lacika. Na improvizovanom oltaru leži nakit koji tražim, odmah pokraj ovećeg čekića. Lacika u rukama drži neku knjižurinu i recituje na nepoznatom jeziku. Zastajem kako bih uperio pištolj ka njemu i vičem:
- Odstupi od kamena i podigni ruke! - Trza se, pa se okreće ka meni.
- Ko si ti, dođavola? - pitanje je propraćeno spuštanjem knjige na kameni oltar.
- Ko sam ja? Neko ko zna za sve užase koje si počinio! - odgovaram ne umanjujući opreznost. Čovek sposoban da ljude odere, nabije na kolac ili ih žive skuva nikako ne može biti bezopasan.
- O čemu ti to pričaš? Ne znaš u šta se uplićeš budalo! - brecnu se on.
- Znam za zlatara, Lejlinog saradnika i bračni par Jašarević, ali ne brini neću te prijaviti. Samo hoću taj broš i odlazim, a ti nastavi, šta god već radio. - kažem mu najmirnije što mogu.
- Lejla? Ti radiš za Lejlu Cepeš? - na lice mu se navlači izraz straha.
- Da. - rekoh dok kockice stadoše da mi se slažu u glavi.
- Idiote, ne znaš ti kakve je loze ona izdanak! Ona je... - zapenuši ovaj, ali ga prekidoh.
- Je, je. Vampirica, unuka grofa Drakule i noću bludniči ispijajući krv. - rekoh, tek da vidim šta zna.
- Ne bulazni, Stoker je lupetao. Istina o Cepešima je mnogo gora od njegovih maštarija.
- Ne interesuju me bajke. Daj mi broš i odlazim. - sledećeg momenta stvari se počinju odvijati sumanutom brzinom. Lacika naglo dohvata onaj čekić i za trenutak se prepadam da će ga baciti na mene. Sledećeg momenta shvatam da zamahuje ka brošu.
Elem, to je trenutak kada se svet promenio. Najednom usred zamaha Lacika se zaustavlja i spušta čekić. Pogled mu je uperen negde iza mene, pa se osvrnuh i ugledah visoku ženu čiju svetlu kosu pridržavaju podignute tamne naočare. Po prvi put vidim oči svoje nalogodavkinje.
Tren kasnije pogledi nam se ukrštaju i toplina mi struji telom. Negodovanje zbog njene pojave zamenjuje radost. Ne osećam potrebu da išta kažem. Pogled joj skreće ka Laciki. Ovaj podiže čekić i udara se po kolenu. Krckav zvuk prati njegov urlik i težak pad.
Zatim udara po suprotnom kolenu. Urla i udara, udara i urla. Skrećem pogled ka Lejli. Strast se ogleda u pogledu usmerenom ka Laciki koji neumorno lomi sopstvene kosti. Najzad snage nestade i siromašak klonu ispustivši čekić. Lejla bez reči pruži ruku ka meni i nekako znam da treba da joj ustupim pištolj. Lakim koracima prilazi Laciki koji podiže pogled ka njoj.
- Nisam očekivao. - promrmlja – nisam mogao da naslutim da ćeš se pojaviti, kučko...
- Eh vi Bartuši. Otporna ste sorta, pa ipak ne baš sasvim imuni. Šteta, zvezda je vaše delo. Pomoli se sada.
- Seme vam se zatrlo, da bog da. Koliko si ih pobila u ovom gradu?
- Ajde molim te, zar je to bitno? Nemaju svi tvoje gene. Pa uživali su u mukama, a boga mi i ja.
- Prokleta bila i ti i tvoja familija! - škrguće uporno Lacika.
- Šta sad prigovaraš? Pa zar ti nije bilo lepo dok si se čekićao? Samo sam ti pomogla da razlučiš šta zaista želiš i povrh svega, čak sam te i oslobodila da spoznaš šta se dešava.
- Kujo, da sam imao samo još par minuta, videla bi šta bih uradio sa Nenadovim čekićem!
- Ah, Jovan Nenad, najveće čukundedovo razočarenje. Prokletnik je imao urođenu otpornost i to mu nije bilo dovoljno. Poverio je tvojoj sorti da izradite čekić sposoban da uništi zvezdu! Pa zar ti nije žao da uništiš remek delo sopstvene porodice?
- Jovan Nenad je video šta ste u stanju da učinite kada kroz dragulj umnogostručite moć. Samo ga je rat primorao da sklopi privremeni pakt sa vašim sojem. Da ga Habzburzi nisu zatukli, bili biste uništeni zajedno sa zvezdom.
- Koji ste vi Bartuši imbecili! - reče Lejla pre no što mu ispali metak u glavu. Zatim mi se nasmeši posmatrajući me dubokim, dubokim pogledom.
- Čestitke detektivu! Pronalaskom fokusa moći zaslužio si jedinstvenu nagradu. Doduše, malo drugačiju od dogovorene, ali sigurna sam da će ti se dopasti. Samo malo strpljenja, tek da pripremim par sitnica.
***
Ne bojim se, biće to jedinstveno iskustvo. Lejla dovršava šiljenje koca i spuštam gaće dok mi radost struji nervima.
Ako ti je najbitnije obeležje priče da "nije ušla u Emitor" e onda stvarno jebiga. xfrog
Da ste tek videli prvu verziju - imala je 48K karaktera.
Pa vi sad vidite kako je meni bilo to skresati na manje od 20K...
Do juče sam kroz prozor gledao kako bager iskopava rupu za temelj prekoputa ulice. Onda je otišao. Da znaš šta je taj sve iskopao.
Brate Savajate - ti si jednostavno i nedvosmisleno ličnost iz priča! Čak si i Lejlu upoznao!!!
Fali "j", ali slika govori vise od reci. :-D
LEILA - SEID MEMIĆ VAJTA (1981) (http://www.youtube.com/watch?v=OF1jdURJ1AU#)
Кад се већ гађамо тешком артиљеријом...
Hari Mata Hari - Lejla (http://www.youtube.com/watch?v=ObQqlvzwjbs#)
Uh, Džekonjo, sad me zbunjuješ.
Jesi li ti stvarno spreman da mi pomogneš u ovim mojim škrabanijama, ili to tek tako kažeš?
Spreman naravno, barem u tom segmentu. Sarajevsko-romanijski, podrinjsko-kupusarski, hercegovački čutuk-speech i švedski (istočna bosna)
:)
Pošto ovo i nije neki važan topik, a ne bih hteo da kvarim topik sa zadatkom 16, evo jedne od mojih transformacija:
Pao sam, ali nisam tresnuo.
Padanje je po teoriji samo refleksija gravitacije. Tamo gde gravitacije nema, nema ni padanja. Ipak, Id je neobično mesto i kako u njemu padanje mora da postoji, tako se desilo da sam i ja padao, dugo i sve brže. Negde pri kraju, ja to nisam znao, ali sve ima svoj kraj pa i padanje, obuzelo me je jedno sećanje i ono je imalo svoj odraz u Idu.
Možda sam ja stvorio tu dudovu šumu u Idu, a možda je ona tamo bila kao i sva druga sećanja ljudi u svemiru, tek mene su dočekale lisnate naslage dudovog lišća, a prve grančice su tek malo išopale moje nedostojno telo i ja se zadržah u snopu listova koji su tako ukusno mirisali da se nisam uzdržao. Zagrizao sam i neko vreme se zabavio poznatim ukusima. Naponi u mom sve oblijem telu su postali znak da postoji važniji cilj mog postojanja i iz svog dupeta istisnuh prvo vlakno. Zgrabio sam ga nazubljenim čeljustima i neko vreme se zabavljao omatanjem tog vlakna oko svog tela. Prijatno osećanje sve veće bezbednosti i nadolazeće transformacije nagonile su me da neprestano mlataram glavom dok se okolina polako zatvarala oko mene u prijatan mrak u kome ću provesti neko novo vreme u iščekivanju nadolazeće promene.
San je bio prijatan i u njemu sam bio dečak koji je pred sobom terao magarca sa samarom i bisagama i moj zadatak bio je da odem do dudove šume i da u njoj naberem meko lišće kojim ću nahraniti svilene bube u kavezu sa ukrštenim granama duda u njoj i mnoštvom larvi svilenih buba pre nego što se zaviju u svoje čaure i pre nego što će ih moja baba skuvati u vreloj vodi. To je morala da uradi pre nego što bube u čaurama odluče da izađu same, da bljunu kiselinu i unište svilenu nit tako da niko iz njih ne može da razmota vlakno i uprede ga u svileni konac.
Ne znam kako sam postao larva svilene bube, ali znam da je to bilo jedino što sam mogao učiniti ne bih li povratio svoje udove. Leptir svilene bube će imati višak nogu i možda ću moći da učinim nešto pametno sa tim. Šteta što više ne mogu da grickam dudovo lišće, gladan sam ali u stomaku mi nešto grgolji i nateže me na sve strane. Možda je to ono. Mogao bih da se požalim na neiskustvo u pretvaranju u leptira, ali me teši što ga nijedna larva koja se smota u čauru nikad ne stekne. Mogu samo da se nadam da to radi deo mog genotipa u kome su zapisani insekti. Belono, na šta sam spao!
Osećao sam se strašno zgužvano kad me neko kuckanje probudi iz dubokog sna. Malo sam se protegao tek da osetim kako mi narastaju krilca. Osetio sam ih mada mi je sve delovalo kao da sam moljac u brašnu iako sam nekako znao da tako treba da bude i da je sve u redu. Hej, to znači da u ovoj tami narastaju i nogice, mnoge nogice i da će biti veselja kad prokiselim rupu za izvlačenje napolje.
Kuckanje se najpre pretvorilo u dodir, pa u blagi stisak i uskoro sam lebdeo nošen nepoznatom silom koja se nije predstavljala i koju bi najverovatnije mogao da predstavlja Perast Lili, jer ko bi drugi prebirao po Idu ne bi li me se opet dokopao.
Taman sam hteo da pljunem žuč, pa da se kroz nju zabatrgam napolje i pokušam da se ponovo dokopam slobode i mira, kad ponovo osetih kucanje koje mi odvali slušne kanale, ako leptiri svilene bube to uopšte imaju:
,,Jesi li živ, tamo unutra, ti lukava smrdljiva bubo?"
Nije da ja volim Vladimira Roma, ali u ovakvim trenucima, a bilo je takvih trenutaka mada ne ovako ponižavajućih, mogao bih da ga poljubim, ako me pre toga ne zgnječi kao bubašvabu.
Interesantno, "Dudova šuma" je naziv najvećeg subotičkog parka koji je istovremeno i sportski centar.
Nikako ne mogu pri čitanju da se otmem tom utisku. Zašto ovo ovde iznosim?
Zbog toga što sam tek sad shvatio koliko predubeđenje može da pokvari uživanje u priči.
Ja sam sve vreme čitanja video park sa šetačima kerova i onima što džogiraju i biciglaju se unaokolo.
u Zr imamo Dudaru. Ciganski deo grada. Sumnjam da će ikad doživeti transformaciju, možda će samo nestati.
Toliko o čitanju. xtwak