Evo jedna priča koju sam napisao iz svoje glave, nema dodirnih tačaka sa istinitim događajima. :|
Uživajte. xcheers
Чекајући Годоа
Била је зима. Напољу се све белило од снега. Деца су се грудвала,санкала и ваљала по снегу. Права зимска идила. Сви су уживали у њој али било је и оних који је нису подносили.
- Јао брате, како ме смара ова зима.
- Што бре?
- Шта што? Па, види какво је срање напољу. Морам да носим кило одеће,да не оверим од хладноће.
- 'Ајде бре не сери, до јуче, када смо били клинциси је обожавао и играо си се као ова деца овде.
- Да брате, када смо били клинци. Сада више нисам клинац и мрзим зиму!
- Не сери.
- А, па знам ја зашто ти подржаваш ову проклету зиму.
- Јао, зашто?
- Па, зато што фураш јакну од двеста евра и теби је сад до јаја топло а ја...
- Е да знаш да ми је топло, чек' да се мало раскопчам.
- ... се овде смрзавам у овој мојој кинезари коју сам купио на снижењу у седамдесетом, квалитет, нема шта. Као нека дроља сам, још само да дигнем палац и тотално сам у њиховом фазону. Ето видиш какав си. Пу!
- Па, могао би да прођеш као једна много добра транџа.
- Јеби се.
- Хоћу, само реци која ти је тарифа? Ха,ха.
- Сада биx те ударио да ми руке нису као леденице, мислим да би се распале у секунди.
- Није то до хладноће, већ до мене, сувише сам чврст за твоје руке.
- Шта ти је данас? Нешто си баш одједном постао духовит. Цео живот си смарач и сада одједном шаљивџија.
- Нећемо да се вређамо, транџице.
- Дувај.
- Е да, када смо код дувања, где је бре овај више?
- Немам појма, звао сам га пре десет минута, рекао је да долази за пет.
- Па, окрени га опет, очигледно је да није дошао.
- 'Ајд сад ћу.
- 'Ало, батице, Мића овде, па где си? Ти изгледа хоћеш да ме носиш на души. Треба овде да умрем од хладноће док тебе сачекам.
- Немој и њега да смараш са том хладноћом, јеботе.
- За пет минута си овде? Па то си ми рекао и пре 10, па те ја и даље не видим овде, да нисам ослепео од зиме?
- Јао, јебем те Боже...
- 'Ало, немој да богохуљиш. Ма не кажем теби, кажем овом мамлазу што је са мном. Како бре сам да чекам по овој хладноћи?
- Ох, хир ви го аген.
- Знаш га, бре, ортак из краја, онај ниски али има главу за пет особа. Неца хаубица. Ма знаш га сигурно.
- Ух, да ти јебем...
- Ееее тај, да, што си га пљувао у косу када смо били клинци. Ха, ха када се само сетим тога.
- А, да се вас двојица вратите на тему. Ти,оно, рече да ти је хладно?
- Е да, него, када си овде? Важи, чекамо те. Ћао брате.
- Претпостављам да пет минута креће сада, после вашег петоминутог хот разговора?
- Ја не разумем зашто се ти нервираш, ти волиш зиму, волиш снег, није ти хладно, имаш јакну од двеста евра, не капирам те уопште. Ја сам овде једини који треба да се нервира и да кења.
- Јао бре, колико си сморио више са том хладноћом. Ево ти јакна. Јебала те она!
- Стварно?
- Да, ево ти.
- Јао брате, хвала ти пуно. Ево ти мој кинез, да се не смрзнеш.
- Хвала, не треба ми. Топло ми је и у дуксу.
- Најк? Па да, још се ја нудим, да испаднем добар а он, баја, има дукс и то Најк.
- Хоћеш да ти узмем јакну?
- Не не, шала брате, шала. Ево, онда је држи да ти макар греје руке.
- Ок.
После тридесет минута, особу коју су чекали и даље се није појављивала. Било је пет сати али, због зимског времена, изгледало је као да је осам увече. Момци су се више уморили од чекања и таман када су размишљали да оду, пресече их фар аутомобила.
- Интервентна!
- Ау, имам паковање ризли и капи за очи код себе. Дај Боже да прођу само.
- Зашто носиш капи са собом? Шта, мислио си да ћемо напољу да дувамо?
- Не, него ми остале у јакни, заборавио сам да их извадим. Ваљда ми није још нешто остало. Јао,готово, снимили су нас. Ево их.
- У јакни?! Шта,бре, још нешто?
- Само се понашај нормално и опуштено, немој да паничиш.
- Како бре да не паничим, када држим твоју распалу кинезару а не знам ни шта све има у њој!
- Само лагано и биће све...
- Добро вече, момци.
- ...кул. Добро вече.
- Ваше личне карте, молићу.
- Изволите.
- Је л' имате нешто код себе?
- Телефон, цигаре, упаљач...
- Мало ме зајебаваш а?
- Не, никако, па питали сте шта имам код себе и ја вам говорим.
- Мислио сам на нешто недозвољено.
- А то, немамо ништа.
- Козићу! Дођи да провериш ову двојицу док им ја проверим податке.
- Јао брате, најебали смо сада.
- Пссст, само кул.
- Ти, мали, дођи овамо, извади све из џепова и стави на хаубу.
- Ко? Ја?
- Па ти, сигурно не овај твој другар од два метра.
Док је прилазио полицајцу, ноге су му се полако одузимале. Шетња од пар метара до џипа,за њега је изгледалo као километарски пут. Молио је Бога да Мића нема ништа у јакни, осим оног што је навео. Извадио је све што је имао код себе и ставио на хаубу. Јакну није дирао.
- Теби није хладно, када си без јакне?
- Ма...мало...ми је...
- Шта?
- Топло. Мало ми је топло, па сам се раскомотио.
- Шта имаш у тој јакни?
- Немам ништа, све сам извадио на хаубу.
- Дај да проверим.
У тренутку када му је давао јакну, мрак му је полако падао на очи. Очекивао је да ће прво добити тортуру шамарања, јер је лагао, па да ће онда да проведе цео дан у притвору. Док је он о томе размишљао, прекинуо га је узвик једног од полицајаца.
- 'Ало! Баталите ту двојицу, сада су јавили да имамо пљачку у Земуну. Идемо одмаx!
- Држи ову јакну! Ево вам и личне. Пазите шта радите, посматрамо вас.
Лакнуло му је. Погледао је ка небу и у себи се захвалио Богу. А онда је Мића,из даљине,добацио.
- Не брините ви ништа, добри смо ми момци. Само ви јурите ту банду, која краде да би се после дрогирала. Све то треба на мардељ!
- Ћути бре, ментолу.
- Шта ћути, па нека мисле да смо добра деца.
- Баш личимо на добру децу, блејимо овде скоро сат времена, по овој хладноћи...
- Ооооо, па ко се то сад жали на хладноћу?
- ...не радимо ништа, гледамо у телефон сваки секунд, ђирамо се један око другог. Деца за пожелети. Да,хладно ми је, јер сам се следио од страха када ми је тражио ову твоју распалу јакну. Дај баш да видим шта имаш у њој.
- Е 'ајде и мене баш занима.
- Паковање ризли, бар три шамара, капи за очи, два шута у ногу. Ајмо даље. Шта је ово, шта ти шушка ово?
- Ма немам појма, брате, штековао сам ту јакну у ормару, нисам је обукао од прошле зиме.
- Шта је бре ово?!
- Ау.
- Ово је вутра! Имао си вутру у јакни?! Па да ли си ти нормалан?!
- Ауууу.
- Шта аучеш који курац, могли су да нас приведу и одмаx првом јутарњом марицом у цезе.
- Али нису брате, немој да си такав песимиста, гледај то у оптимистичком светлу. Испушили смо код дилера, нашли смо неочекивану вутру и сада ћемо да је спрашимо и да видимо је 'л шљака.
- Ма јеби се и ти и твоја вутра, одо ја гајби. Дај јакну.
- Стани бре, где ћеш, дај бре макар ово да попушимо, када нас је већ онај ментол зајебао, да не идем кући празних плућа.
- Дај јакну!
- Добро бре, ево ти твоја јакна, јебала те она. Врати ти мени мог кинеза!
- Са задовољством! Видимо се касније, када се мало искулирам.
- 'Ајде, ја ћу ово да попушим, па идем да се угрејем кући, смрзох се.
- Лепо се проведи. Ћао.
- Хвала и ти исто. Ћао батице.
Možda čovek ima telepatske sposobnosti, pa ume da uđe u nenapisane misli velikih pisaca, ali mu je to bezveze, pa je sa velikim rizikom rešio da se oproba koristeći sopstvene misli. Samo bi bilo bolje da se priča zove ''Čekajući eutanaziju''. Autobiografska fikcija :)
Ahhh. Patnja pregolema. :) Ali i to će proći. :)
Ne, jurila bih decu što trče oko kuće sa grabuljama mesto da grabuljaju. Ovako proveravam transkripciju Ohmae/Oмае i škrgućem zubima dok po petnaesti put probijam rok.
Znam. I meni je lakše da pišem, pa imena izmišljam sam. Moja skripcija, moja i transkripcija. A ne ko onaj trapavi Sarajlija koji odabere reku Paranoa u Brazilu, pa se posle sa padežima ubiše i on, a i lektor. :lol: