ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ajmo malo življe, skoro nam uteče januar.  :)


Inače, meni je ovaj deo januara bio najbolji komad kalendarskog vremena u poslednjih... ni sama ne znam koliko godina, sve sama putovanja i to u pratnji odlične proze, ništa šund i ništa žanrovske drugorazredne bezvezarije, stroga dijeta i tako to.


Najpre McAuely sa trilogijom koja je u završnom tomu prebacila i sebe a kamoli samo moja očekivanja a onda me je Chabonov The Yiddish Policemen's Union potpuno oborio sa nogu, ali potpuno. Inače, Chabon mi se dokopao posebnog mesta još od prošlogodišnjih putovanja sa Gentlmen of the Road, čitala sam to valjda u duhu u kom je i napisano, strogo čapter dnevno, i na kraju došla do zaključka da bih bila najsrećnija da se to može tako i nastaviti, svaki dan po jedan Chabonov čapter, sve do duboko u starost, naprosto leka radi, nešto kao dijaliza za mozak zatrovan šundom i polupismenim trešom.  :mrgreen:  Yiddish... je upravo to ali kratak je to roman i nikada ga dosta, a kako se zbog čitanja Chabona u nedogled odgađa i jelo i spavanje, struktura Gentlmena ima sasvim za mene pogođenu dozu, znači strogo čapter dnevno, poželjno pre spavanja i da te bog vidi kako zaspiš zdrav i prav i ubeđen da je svet zavredio da preživi i majanski kalendar, kad već u njemu ima i takvog štiva. Proza kao insulin.  :)




(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F51bho2K3nVL._BO2%2C204%2C203%2C200_PIsitb-sticker-arrow-click%2CTopRight%2C35%2C-76_AA300_SH20_OU01_.jpg&hash=66bcc07046ea9ea19123bf6e24583f13074349b3)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F51JyY6-croL._BO2%2C204%2C203%2C200_PIsitb-sticker-arrow-click%2CTopRight%2C35%2C-76_AA300_SH20_OU01_.jpg&hash=340fb4c739c47ead28b504a493b34fbe90b7d716)

Ja sam Novu godinu započeo sa starim sf-om...sabranim robotskim pričama Isaka Asimova.
U izdanju Čarobne knjige.
Ove godine čekam razne naslove, na spisku su : Sećanja ne led-Stivena Eriksona, Mala braća-Riki Hautala, nastavci Aberkrombija i Džordana...E da, Libeat, jel nastavak Kroninovog prolaza ,,Dvanaestorica'', već izašao u svetu, pošto čujem da će ga Skrobonja prevoditi ?

Sad ću se malko ponavljati, jer sam ti već odgovorila na drugom topiku  :) 

Izašlo je, izašlo, ali mene se nije baš dojmilo pa sam to i batalila tamo negde na petini, iako sam nakon čitanja Prolaza imala poprilično volje za nastavkom. U pitanju je vešto napisan šund koji je kanibalistički samom sebi dovoljan, žvače i prežvakuje sopstvene viškove i manje-više uspešno pravi od njih nešto nalik narativu ali ipak mu megalomanija dođe glave pa se nekako vidi i providi da tu i nema bog zna koliko idejnog materijala nego se sve svodi na veštinu kukičanja. E sad, nekom to dosadi pre, nekom posle, a meni je dosadilo na samom početku Dvanaestorice i ne verujem da ću se tome vraćati.


Inače, ja sam počela godinu sa domaćim sfom, uglavnom hrvatskim, i to na papiru... :shock: :lol:   

Quote from: LiBeat on 19-01-2013, 17:57:49

Sad ću se malko ponavljati, jer sam ti već odgovorila na drugom topiku  :) 

Sad nađoh da jesi. U zadnje vreme sam malo pogubljen, izgleda  :).
Onda da Kronina precrtam sa spiska, ionako imam previše serijala koje pratim.

Pa, prilično sam sigurna da nećeš mnogo izgubiti ako precrtaš Kronina, a dobićeš sigurno, pa makar nešto vremena za čitanje boljih stvari.  :wink: 

jesil ti libe čitala od ovog čobana, šobana, šabana nešto da vuče na horor? barem priče ako ne romane?

njegova 'god of dark laughter' je jedna od najboljih horor priča iz 21. veka koje sam pročito.

Sem ova dva naslova ništa njegovo nisam pročitala.
( rupe u mom obrazovanju su vaistinu ogromne.  :( )

Procitao drugu knjigu Stivena Eriksona u serijalu Malaza  "Deadhouse Gates" ili "Dveri kuce mrtvih" kako je kod nas prevedeno. Potpuno sam odlepio i jedva cekam da Laguna odrzi svoje obecanje i izbaci i "Secanja na led" za kojih mesec dana. Eriksonu ide nekako sve od ruke - i epika i intimne drame i akcija i uzasi... neverovatno, zaista! Meni je ovo postao jedan od omiljenih romana fantastike koje sam ikada citao. Naravno, kao i u prethodnoj knjizi, treba vam strpljenja i barem prvih stotinak strana da pohvatate konce i likove, ali kada se to desi i zaista uronite u ovo... Erikson nagradi citaoca na svaki nacin. Samo se nadam da Laguna nece praviti pauze od po pet godina izmedju ovih romana, vec ce zaista, kako su najavili, ici sa njima jednom godisnje.

U planu je da se objavljuje jedna knjiga godišnje. S tim da je moje mišljenje da od tog plana nema ništa. Sa prevodom četrvrte knjige nije se ni krenulo - doduše, krivicom vlasnika autorskih prava - a s obzirom na to da je svaka naredna knjiga u serijalu sve zahtevnija za prevod, a i da je lektura verovatno noćna mora, uopšte nisam ubeđen da će Laguna moći da održi planirani ritam. Deluje mi izvesnije da će se objavljivati dve knjige u tri godine.

Dovršio Sabrane robote od Asimova.
Sa starim majstorom nema greške. Odlične ideje( recimo ona o robotu predsedniku SAD), priče ispričane pitkim, detektivtskim stilom, dostupne svima, a opet uz puno intelektualnih igrarija ( kao u priči Slika u ogledalu) i maštovitih detalja ( Kolo naokolo, Bekstvo, Dvestogodišnjak ).
Dvestogodišnjak mi je najbolja priča, i nekako kruna svega ; robot postaje čovek ( postepeno ), i umesto dugovečnosti, gotovo besmrtnosti mašine, bira ljudsku smrtnost. Tako dolazi do svojevrsnog preplitanja i spajanja veštačkog i prirodnog ; te granice se brišu, čini mi se da je to budućnost koja je zamišljena.
Mada ima priča u kojima su roboti opasnost, Tri zakona robotike izražavaju veru autora da će tehnologija doneti ipak, lepšu budućnost.
Davno sam čitao Zadudžbine i Golo sunce. Kad sam naleteo na priču Slika u ogledalu, setio sam se robota Danila Olivava.
Ipak, mimo robotskog ciklusa, ostaće mi kao  najbolje njegovo delo Bogovi lično.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F516yh9MMq5L._BO2%2C204%2C203%2C200_PIsitb-sticker-arrow-click%2CTopRight%2C35%2C-76_AA300_SH20_OU02_.jpg&hash=cee4aa52fbd9ea40eb5974a62a0edab71ab1f784)



Ova zbirka je imala preporuke od velikog broja imena koja se kotiraju kao "teškaši" u mojoj knjizi i, bogami, zaslužila je sve te preporuke. Ima nešto pomalo sablasno u izrazu i stilu koji Karin nudi u zbirci, a onda sama kaže da to ima nekakve veze sa činjenicom da je odrasla u polarnom svetu u kom su dani i noći sazdani od drugačijeg materijala negoli na ostatku planete. I kako to već biva sa autsajderima u američkoj varijanti žanra, Karin upečatljivo odudara od ustaljenih stilskih i izražajnih normi, baš kao i Sedia, recimo, ili Lord – proza im ostavlja dojam slojevitosti kakvu njihovi produktivniji i popularniji američki pandani nisu u stanju ni da imitiraju a kamoli samostalno proizvedu.

Pol Anderson, Tau zero.
Ideja i radnja na opštem planu deluju mi uglavnom ok (nisam baš mnogo SF-a o generacijskim brodovima čitala). Ali.
Interakcije likova nisu me ovoliko iritirale još od Eona Grega Bera. Svi su nešto kao okarakterisani, svi vrhunski racionalni, iskusni, traume iz prošlosti prerađene i odbačene, ovo ono. I onda "aaa, ona se jebala s drugim, fiiiilliiiings" i "aaa, ali mi se u stvari ipak voooolimo i stvaramo ljudsku rasu iznova". Ma važi. Da je lepo počišćena sva ta melodrama, i da se Anderson usredsredio na temu, knjiga bi bila i bolja i uverljivija. Ovako mi prosto dođe da čitam samo naučno-tehničke delove teksta, a to mi se inače skoro i ne dešava. :(

Jevtro, jesi li čitala "Srce komete"?

Quote from: Nightflier on 09-02-2013, 14:58:13
Jevtro, jesi li čitala "Srce komete"?

Nisam...

Od srca preporučujem. Svojevremeno je objavio Polaris. Nudim ti elektronsko izdanje bilo na srpskom, bilo na engleskom.

http://www.amazon.com/Heart-of-the-Comet-ebook/dp/B0089EXHEK/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1360416852&sr=8-1&keywords=heart+of+the+comet (http://www.amazon.com/Heart-of-the-Comet-ebook/dp/B0089EXHEK/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1360416852&sr=8-1&keywords=heart+of+the+comet)

Btw, evo mog ovogodišnjeg učinka:

januar

The Truth, Terry Pratchett 5/5
The Red Knight, Miles Cameron 5/5

februar

Deadhouse Gates, Steven Erikson 5/5
The Queen Is Dead, Kate Locke 5/5
The Dead Heart of Xin, Brandon Hodge 4/5
The Six-Gun Tarot, R.S. Belcher 2/5

Pol Anderson, Tau zero.
[/size]
[/size]Kako ti to pade na pamet... To je jedan od prvih romana koje sam pročitao na engleskom...

Quote from: Nightflier on 09-02-2013, 15:34:28
Od srca preporučujem. Svojevremeno je objavio Polaris. Nudim ti elektronsko izdanje bilo na srpskom, bilo na engleskom.

Hvala, ali za sada ne bih, ovo me je baš podsetilo šta mi smeta u tvrdom SFu: ljudi.

Quote from: Mica Milovanovic on 10-02-2013, 00:15:13
Pol Anderson, Tau zero.

Kako ti to pade na pamet... To je jedan od prvih romana koje sam pročitao na engleskom...

Eto, potrefilo se da sam dobila nekoliko knjiga "na čuvanje", među njima i ovo, i jednu Andromedu (3), i dva Sirijusa... i sad čitam malo-pomalo.

"Srce komete" se upravo i bavi ljudima. No, ne pritiskam. :)

Nightflieru, u pravu si sto neces bas da insistiras :) Nije Srce komete tako dobro, meni je ostalo u jako lepom secanju iz vremena kad se knjiga pojavila (pre 20ak godina cini mi se), da bih je ponovo procitao pre par meseci i jako se razocarao upravo prenaglasavanjem te ljudske dimenzije u klasicnom Benfordovom maniru na koji sam postao jako alergican (previse palamudjenja, insistiranja na klanovskim podelama i iznenadnim obrtima po politickoj osnovi, nesto nalik na parlamentarnu scenu srbije). Doduse cak i Zelaznijev Amber mi je postao dosta plici posle 20ak godina nekritickog obozavanja al ajd sad, il sam ja postao mnogo ogorceniji ili mnogo zreliji od tada, nesto jeste u pitanju. I da se odmah ogradim od klasicnog "ima li nesto da se tebi svidja Berserkeru" odmah dodajem da sam u medjuvremenu poceo da citam Znakove Sagite, brojeve 1-3 i da sam najprijatnije iznenadjen svezinom i ocuvanoscu prica koje sam tamo zatekao, a sve su iz istog perioda od pre 20 godina. Evo upravo citam Martinovu pricu cije je ime zapanjujuce slicno nadimku meni dragog forumasa na ovom topicu  :mrgreen:

Ah. Istini za volju, "Srce komete" sam čitao u srednjoj školi. Dakle, poslednji put pre jedno petnaest godina. Tada je ta knjiga na mene ostavila izuzetno dobar utisak. Ne sećam se ko je prevodio - po stilu mi se nešto čini da bi to mogao biti Sale ili Goran - ali se sećam da je bilo nekih zadžebanih stvari za prevod, koliko sam to tada mogao da uvidim, a da je dobro rešeno. Meni se veoma dopao dualitet mašinsko-biološko sa jedne strane, a sa druge strane završnica romana i okretanje od planetarnozemaljskih izdrkavanja, te odlazak na nov put, koji nije opterećen bremenom gomana od kojih niko nema vajdu. To mi je bila baš odlična poruka.

Glede Martinove priče, moj nick je primarno kingovski. King je imao novelu Night Flier (sa "i"), a Martinovi su Night Flyers (sa "Y") - ali nemam ništa protiv da budem  simbioza. :). Čini mi se da je Boban objavio obe, u nekom trenutku. Ali hvala na lepim rečima. Zaista mi znače. :)

Quote from: Nightflier on 10-02-2013, 23:20:56
Sale ili Goran

Saću lupim bez gledanja -- Zoran Jakšić?

Ne znam, zaista - a mrzi me da tražim knjigu. :)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F41BFN%252BkxbTL._BO2%2C204%2C203%2C200_PIsitb-sticker-arrow-click%2CTopRight%2C35%2C-76_AA300_SH20_OU01_.jpg&hash=0d3e1c2e8529f40b3ac171189103f5b88b1b1838)

Odlicno sroceno detaljisanje jednog veoma vaznog dela istorije koji je otvorio vrata digitalnom dobu, u kom su nas vec na samom pragu docekali hidrogenska bomba i dekodiranje DNA. A sve je to poteklo iz jedne male grupe ljudi oko Turinga i von Neumanna. Fascinantno ispripovedano, uz obilnu dozu insajderske perspektive, sa sve detaljnim seciranjima uglavnom tragicnih karijera i zivota nekih zaista genijalnih ljudi koji su rucno oblikovali svet u kom danas zivimo.

a od proze: (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F414xbdAO7jL._BO2%2C204%2C203%2C200_PIsitb-sticker-arrow-click%2CTopRight%2C35%2C-76_AA300_SH20_OU01_.jpg&hash=3f7f5b78e4da2a7150b8485c01e278a8d435f2e8)

Ajte vi što umete da nalazite dela u originalu na netu pronađite mi
ova dva:


Tom McCarthy: Men in Space i C.

Skinuo sam. Gde da ti pošaljem?

Nightflieru, hvala puno, ali pretekli su te melkor i Gaff. Dobio sam juče.
Hvala i ostalima koji su se ponudili preko poruka.


Ja sam pročitao njegov prvi roman koji je objavljen u hrvatskoj i nije bio loš.
Sada sam video neke kritike za ovaj i deluju zanimljivo. Da li je neko čitao?

Na preporuku Dacko, pročitala Rugobe Skota Vesterfelda, prvi deo omladinske SF tetralogije.

U svetu budućnosti, svu decu smatraju rugobama; svako na šesnaesti rođendan ide na obaveznu plastičnu hirurgiju nakon koje postane lepotan ili lepotanka, prelazi preko reke u naselje u kome žive lepotani, i tamo ide sa žurke na žurku (postoji i mogućnost fakulteta za one koji to žele, a kasnije će svi dobiti i posao). Svet je neka vrsta utopije - sva deca su rugobe i jedna drugoj nadevaju podrugljive nadimke, tako da tu niko nije odbačen, i sva ta deca znaju da će nakon šesnaestog rođendana biti lepa. Nema ratova, nema bolesti, priča se da postoje nekakve Specijalne jedinice koje čuvaju red, ali ih je malo ko zaista i video, pa ih mnogi smatraju nekom vrstom urbane legende. Sve je ekološki ispravno, i tako redom.

Tali, glavna junakinja, jedva čeka da i sama postane lepotanka - svi njeni prijatelji su već otišli preko reke, i ona se smrtno dosađuje. U tom čekanju, i tajnim prelascima preko reke, upoznaje Šaj, devojku rođenu istog dana kad i ona. Od Šaj saznaje za još jednu legendu, grad po imenu Dim, gde nema lepotana ni obavezne plastične hirurgije. Šaj beži u taj Dim, a Tali iz prve ruke saznaje da Specijalne jedinice zaista postoje, pošto joj iste postavljaju uslov: ili će im izručiti Šaj i Dim, ili nikad neće postati lepotanka - a za rugobe jednostavno nema mesta.

Knjiga je predvidljiva, kao i likovi, ali ne u negativnom smislu. Roman se drži obrazaca kakve smo do sada svi već videli, i ti obrasci funkcionišu: iako mogu da pretpostavim šta će se desiti, sa sve obaveznim ljubavnim trouglom (bogu hvala pa nije progutao celu priču), i dalje me je vuklo da čitam i to i vidim. Nisam sigurna koliko bi se knjiga dopala vršnjacima glavne junakinje, pre mi liči na nešto za mlađe čitaoce (10-12 godina, recimo), ali je svakako simpatična.

Ukoliko će, po običaju, glavna junakinja biti ta koja ruši nepravedni poredak (tm), onda u tetralogiji postoji i detalj koji sam mogla i u drugim delima da primetim, samo da sam na to obratila pažnju: poredak ne ruši buntovnik, ni neko ko je od poretka pobegao (recimo, nakon spoznaje da uz obaveznu plastičnu hirurgiju ide i neka vrsta lobotomije) - poredak ruši osoba koja želi da se u njega uklopi, a ne daju joj.

Sve u svemu, simpatična knjiga, i nešto što bi dečicu moglo da motiviše da čitaju fantastiku.

Puklo je kod nas samo tako, što sam i očekivao. Danas je potpuno pogrešno navlačiti klince na fantastiku preko SF-a. Nažalost, zbog propasti tog serijala zatvorena su vrata za "Levijatana" i ostale romane iz tog sveta, za koje mislim da bi sjajno prošli kod nas.

Rugobe su SF koliko i Igre gladi. Kako su Igre gladi prošle kod nas?

Prva knjiga veoma dobro,  koliko znam - ali sad je pitanje koliko je film imao veze sa tim. Druga i treća dosta slabije od prve. S tim da ne mogu da garantujem za pouzdanost informacija od druge dve.

Angel, potpuno nam se poklopilo mišljenje o tim knjigama.  :lol:  Nadam se da će ti se dopasti i Prošlost, mada je i ona crnjak. 

Ne mislim da su Rugobe pukle zato što su omladinski SF, nego su prosto potonule u onom moru knjiga, što se dešava svakom trećem Laguninom naslovu bez obzira na žanr ili neki kvalitet. Recimo, za Keltov san Vargasa Ljose ima mnogo pohvalnih komentara na sajtu, verovatno se lepo i prodaje, a knjiga nikakva nije, kao da je pisac samo nabacao građu koju su pomoćnici skupili, bez karakterističnog literarnog uobličavanja. S druge strane, Grad i psi i Zelena kuća, dve fenomenalne knjige, nisu komentarisane skoro uopšte i verovatno će se i one jednog lepog dana naći na rasprodaji, pa da ih odmah preporučim. :)

Čim je SF, osuđeno je na komercijalnu propast. Laguna malo-malo pa pokuša da objavi nešto tog tipa - i ti naslovi redovno završe na akcijama sa popustima od 80%.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F41syI2DGcIL._SL500_AA300_.jpg&hash=b74d52410311731ebc33b7d5f1baa506f4c8e499)



Najzad i jedna odlično napisana knjiga, s obzirom na sva ograničenja jednog samog po sebi klaustrofobičnog pristupa putovanju kroz vreme.

Procitao TOKIO Mo Hejder - opaku trilercinu koja paralelno prati dva vremenska toka - jedan se desava u Nankingu u vreme japanske okupacije (i pokolja), a drugi 1990. godine u Tokiju... Nisam citao ranije nista od ove dame, ali je ovo veoma dobro napisano, napeto, na momente jezivo i uzasno, sa snaznim likovima.

Evo meni februarskog učinka:

Deadhouse Gates, Steven Erikson 5/5
The Queen Is Dead, Kate Locke 5/5
The Dead Heart of Xin, Brandon Hodge 4/5
The Six-Gun Tarot, R.S. Belcher 2/5
People of the North, Matthew Goodall, Shaun Hocking, Rob McCreary, Philip Minchin and William Thrasher 3/5
Blood Skies, Steven Montano 4/5
Black Scars, Steven Montano 3/5
Soulrazor, Steven Montano 2/5
Crown of Ash, Steven Montano 2/5

Za promenu, samo je Eriksonov roman mutirana cigletina od knjige, dok su ostali relativno pristojni. Budući da sam Eriksona ponovio, The Queen Is Dead zaista se izdvaja kao najbolji roman od pročitanih. Najveće razočaranje je Montano. Nakon vrlo solidnog prvog romana, koji vrvi od sitnih gluposti, ali je toliko zabavan da mu se sve može progledati kroz prste, serijal zapada u krizu i u svakom narednom romanu biva sve gori. Nakon Crown of Ash napraviću pauzu sa Montanom, pa ću videti da li mu je pošlo za rukom da se izvuče iz tog čabra.

Mnogo hvaljeni Belčer pokazao se solidnim ali nemaštovitim piscem, čiji se galimatijas pretvorio u dosadnu staračku kasku - i pored jasno uočljivog potencijala za odličan horor. Montanu makar polazi za rukom da zadrži pažnju čitaoca kroz world-building i razne karakondžule sa kojima se njegovi protagonisti susreću.

Detaljnije možda nešto kasnije, ako preživim OVU turu gripa.

Uh, ne znam više ni u koji ovo topik ide i da li je neko već javio.
Moguće, pošto sam usled gripe bio u desetodnevnom autu, isključen od vesti i sveta  :mrgreen:
Uglavnom, Laguna je izdala drugi roman iz serijala epske fantastike Pitera V.Breta, koji se zove ,,Pustinjsko koplje ''.
Prvi deo Noć demona, bio je sasvim solidan, ništa spektakularno, nadam se da drugi deo neće biti lošiji, ako već ne bude i nekog napretka.
Paladin je izdao dugo najavljivani horor roman Kingovog zemljaka Riki Hautale, pod nazivom ,,Mala braća''.

Mark Bould, China Mieville (Eds) - Red Planets - Marxism and Science Fiction


Voleo bih da mogu da kažem da razumem išta od ovih eseja!

(ovo nije ocena kvaliteta, jednostavno, moje poznavanje marksističke teorije je -  blago rečeno - jednako švedskom poimanju balkanskog mentaliteta)

Ovih dva meseca čitam sve od Jaloma što može da se nađe. Nije SF pa nije potrebno guglovati  :mrgreen:

E, gaffe, gaffe...
Mi matoriji smo u mnogo boljem položaju od tebe.
Mi smo, kao Obelix, upali u lonac sa marksističkom čorbom kao mali.
Mnogi od nas još nisu isplivali...


Marksistički kritičari su sedamdesetih godina bili najznačajniji akademski izučavaoci teorije naučne fantastike.
Darko Suvin, Fredric Jameson, Marc Angenot, Carl Freedman,  Istvan Csicsery-Ronay Jr., na primer, samo su neki od kritičara koji su
pokušali da iskoriste potencijal naučne fantastike kao kritike ideologije zapadnog sveta da joj podignu ugled i izdignu je iz
petparačke literature.


Ako pogledaš akademske tekstove o SF-u iz sedamdesetih i osamdesetih, videćeš da najveći broj potiče upravo iz ovih krugova.
Mi koji smo odrasli na Suvinu i "Od Lukijana do Lunjika", nama je ovo blisko i teško nam je da se odmaknemo od ovakvog pogleda
na naučnu fantastiku.


Ali sasvim je moguće da to nije jedino moguće posmatranje. Na primer, knjiga Nemanje Radulovića  Podzemni tok (Ezoterično i okultno u srpskoj književnosti) pruža jedno novo viđenje početaka naučne fantastike kod nas, viđenje koje odstupa od uobičajene teze o
korenima naučne fantastike u razvoju nauke sredinom devetnaestog veka.

Quote from: Mrs Parker on 04-03-2013, 06:15:06
Ovih dva meseca čitam sve od Jaloma što može da se nađe. Nije SF pa nije potrebno guglovati  :mrgreen:

Za knjige koje ne spadaju u fantastiku postoji druga tema: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,4345.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,4345.0.html)

@Mića Da sad ne ulazim u priču o marksizmu i SF-u, nego samo da pomenem kako ovih dana čitam drugu Radulovićevu knjigu, Slika sveta u srpskim narodnim bajkama, suva je kao barut ali enciklopedijska i neviđeno korisna stvar.

Quote from: Jevtropijevićka on 04-03-2013, 16:11:00
Za knjige koje ne spadaju u fantastiku postoji druga tema: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,4345.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,4345.0.html)

Hvala. Teško je odmah sve pohvatati  :)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F51wb22YvMqL._BO2%2C204%2C203%2C200_PIsitb-sticker-arrow-click%2CTopRight%2C35%2C-76_AA300_SH20_OU01_.jpg&hash=1013e2fc077b2ae7166e648f4ab99b28a926404d)


whohoho!! Svonvik ovde razbija, ali razbija!  :-D
Ko je citao The Dog said Bow-Wow vec poznaje glavne likove Dargera i Surplusa a seting je postapokalipticna posthumanisticka Rusija ali kako je samo to ispricano, kakva je to samo divlja i raskalasena imaginacija i kakav je to samo suptilni humor i takt i stil i sve nesto najlepse! Urnebes na trista strana, morala sam sinoc da na silu iskljucim citac u dva nocu, ko najkukavniji bipolarni dzanki! Baja Svonvik rulz!!  :lol: :lol:

Meni se uopšte nije dopalo. Inače sam fan i postapokaliptične fantastike i alternativne istorije, ali mi Svonvikov humor nije ni najmanje prijao.

Privodim kraju Pustinjsko koplje od Pitera V.Breta.
Bret je pisac koji čini mi se zaista obećava, i ima još dosta prostora za napredak.
Ima tu još stvari koje bodu oči- pustinjski narod i ratnici prikazani su po modelu viđenom već x puta u raznim varijantama ( čini mi se da su bolji delovi knjige oni o Liši, Reni, Rodžeru uopšte dešavanja i likovi van pustinje), muško-ženski odnosi su prikazani prilično naivno i neubedljivo, itd.
S druge strane, u ovoj knjizi sasvim solidno se nosi sa priličnim ,,ukrupnjavanjem'' i rastom priče, kao i sa težnjom da je ispriča iz ugla više, za priču važnih likova.
Slično kao i prva, dinamična je i ne klizi u nepotrebne opise i filozofiranja.
Ukratko, ovo nije knjiga bez mana, naprotiv, ali mislim da autor zaslužuje šansu i strpljenje i da možemo očekivati od njega sve bolje.

Ovo se čita trenutno  :) :
Prvi deo, a izašao je i drugi...

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fexternal.ak.fbcdn.net%2Fsafe_image.php%3Fd%3DAQDfij1msIqx5AVO%26amp%3Bw%3D155%26amp%3Bh%3D114%26amp%3Burl%3Dhttp%253A%252F%252Fwww.laguna.rs%252F_img%252Fkorice%252F2102%252Fsecanja_na_led_-_deo_prvi-stiven_erikson_s.jpg&hash=b44ddaeafbc7042561f7b39ad737511df712bac4)

          Od prve plate castio sam sebe izmedju ostalog i sa 3 Lagunine knjige:"Placenik" (Budjoldica ili kako je vec zovu), "Budjenje nemani" (Dzejms Kori) i "Grad i Grad" mog novog najomiljenijeg pisca, China Mjevila.
         Za pocetak, moram priznati da me Budjoldica konacno povukla. Kada sam procitao prvi deo prekvela, Krhotine casti, bio sam razocaran do daske. Najave Space opera sage koja je povukla tolike nagrade u svetu kod mene su izazvale negativan efekat: ocekivao sam remek delo ili bar kvalitetnu akcionu prozu na nivou ranog Dejvida Brina i Rodzera Zelaznija. Umesto toga Krhotine casti su bile blagogagoljiva ljubavna pricica sa nesto malo SF elemenata, sto sami prilicno ogorceno napomenuo tada. Godinu dana kasnije nekako mi je u ruke dospeo "Barajar" (maltene besplatno, pa sam ga zato i uzeo) i u casovima dosade dosao je i on na red. Uzeo sam ga u ruke razmisljajuci i ocekujuci sve propustie prethodne knjige. To ocekivanje dovelo je do prijatnog iznenadjenja jer je Barajar ispao pitkiji, brži, puniji akcijom i smisleniji, i ostavio je prijatan utisak laganog romančića za opustajuće popodne. Što će reći, zaista me je zabavio i opustio, a pošto sam napustio previsoke prohteve po pitanju stila, jezika i priče, zabava i opuštanje su mi bili sasvim dovoljni. ''Plaćenik'' je ustvari prvi roman o mladom Majklu Vorkosiganu, originalno i prvi napisan. Pripremljen prethodnim čitanjima, ovog puta sam imao udobnu vožnju: pitak roman, sa zapletom manje više na nivou omladinske literature (Star wars, Star trek itd), prost jezik i stil, ali pitak, dobar prevod. Sve u svemu, lepo sam se opustio uz ovu knjigu, spoznajući da u mom literarnom svetu ima mesta i za ovakve ''čitaj knjigu i zamišljaj da si na plaži'' trenutke.
       Sve u svemu, moja preporuka za Plaćenika, uostalom i za ceo ciklus sada stoji, kao za opuštajuću, nezahtevnu literaturu koja je taman kvalitetna da savršeno ispunjava slobodno vreme. Prosto mi je žao što sam načuo da Laguna odustaje od serijala, i to sada kada sam se konačno navukao.

Mala pauza za kafu pa krećem i sa prikazom ostalih dveju knjiga koje sam pročitao, pretpostavljam da bi 3 pozitivna prikaza odjednom sa moje strane bili šok za neke sagitaše:)

ups dupli post  :oops:

''Budjenje nemani'' sam neminovno uporedio sa knjigom ''Oblast otkrovenja''. Imale su istu najavu, isti marketing. Dok je Oblast otkrovenja toliko slab i govnjiv roman da sam jedva uspeo da ga prelistam do kraja (što sam i napisao http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=10672.0 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=10672.0) ), Budjenje nemani je taman toliko dobro da se čita bez problema. Bez većih problema. Dobro, sa par problema, ali se otpilike uklapa u moju novu filozofiju ''treba mi knjiga za plažu a treba mi i knjiga kad želim da uposlim preostalih 90% mozga''.
         Budjenje nemani je ok. SF arsenal je tipično space operetski, nema suviše nerealnih stvari, brodovi idu relativističkim brzinama, imaju domašaj samo unutar našeg sistema, ali se kroz njega relativno brzo kreću, taman toliko da je moguće izvesti par ''car chase'' scena, par ''ala star trek space battle'' scena. Pisac se drži skromnijeg SF arsenala ali mu to daje veće mogućnosti jer ne mora da lupeta previše dok objašnjava a sam svet ostaje uverljiviji i samim tim prijemčiviji čitaocu.
         Jezik i stil su taman toliko dobri da pratim knjiga bez nerviranja zbog nepismenosti pisca (sve češći slučaj kod modernih dela). Džejms Kori očigledno nije /ubacite po želji ime nekog zaista pismenog pisca, tipa Simons, Mjevil, McDonald/ ali me ne nervira, na momente čak i prijatno iznenadi.
         Zaplet je ok, tipičan za space operu, čak je i obavezan cliffhanger na kraju neiritirajući jer pisac zaokružuje radnju romana i vezuje niti pripovedanja istovremeno ostavljajući prostor za nastavak, ali je u tome manje alav ili prosto veštiji od većine ostalih koji smatraju da će završetak romana zarezom umesto tačkom automatski obezbediti prodaju narednog (ne)dela.
        Likovi su definitivno najslabiji deo. Glavni lik Holden je iritirajući idiot čije moralne norme smrde na kilometar jer nemaju veze sa zdravim razumom, a osim tih normi inače nema ništa što bi uopšte privuklo pažnju. Daleko bolje je odradjen drugi noseći lik, detektiv Miler koji mi nekako liči na Hemfrija Bogarta ali bar ima neku ličnost i odredjeni šarm koji ta ličnost sa svim manama i vrlinama donosi. Ostali likovi su kartonski šabloni space opera: sposobna i zgodna riba kao prvi oficir, jedan muscle man bez suviše mozga i pametnjaković mašinista koji sve može. Uspeo sam da im zaboravim imena čim sam zaklopio knjigu. A da, riba se zove Naomi. Valjda sam je zapamtio zato što je dala Holdenu na kraju romana (znate ono, hero gets the girl itd). Njihova motivacija je još gora od karakterizacije. Holden je moron koji zarad svog moralnog mira izaziva sveopšti rat DVA PUTA u toku romana, a kada konačno dobije priliku da te ratove zaustavi, odjednom postaje oprezan u onome šta priča i kome priča te odlučuje da sačeka... Glavni vojskovodja u igri ustvari nema vojsku, sa svim svojim vojnim iskustvom pušta da ga civili muntaju kako piscu zatreba...da skratim, likovi se ponašaju kako radnja zahteva u datom trenutku, ne morate da se nervirate oko njihovog integriteta jer ga nemaju. Na svu sreću, ovaj hendikep knjige je dovoljno zamaskiran ostalim elementima da mi nije smetao u tolikoj meri da prestanem da čitam. Dakle, sveukupno Budjenje Nemani na skali 1-5 bih ocenio kao 3+. Zabavan je, neopterećujući, može da se dočita i ne kažnjava čitaoca na kraju nekim grozomornim cliffhangerom. Bez obzira što moj prikaz zvuči kao pljuvačina, kupiću nastavak kad se pojavi, to je i konačni zaključak.

Krajnja ocena: 3+

 :-| Berserker reko nešto pozitivno, ljudi, gledajte!
Sad probaj da nađeš sledeće romane o Majlsu, oni će ti se verovatno još više dopasti, opšte je mišljenje da serijal napreduje (znatno) tokom prvih nekoliko knjiga. :lol: (onda od Diplomatskog imuniteta opet kreće nadole...)

Samo da napomenem da to zavisi od čitaoca. Nakon "Diplomatskog imuniteta" romani su joj - po mom mišljenju - zreliji i bolje sročeni. Meni je čak A Civil Campaign najdraži roman u serijalu. Od toga iskače poslednji, Captain Vorpatril's Alliance, koji je pomalo slapstick sprdačina sa Ivanom - ali je moguće da mi ide na ganglije zato što je u suštini prikvel prethodno objavljenog Cryoburna, a prikvele prezirem.

Sve u svemu, Majls FTW.

Quote from: Nightflier on 23-03-2013, 18:05:16
Meni je čak A Civil Campaign najdraži roman u serijalu.

I meni. Al on je pre Diplomatskog imuniteta. Posle Imuniteta su objavljeni samo Cryoburn i Captain Vorpatril's Alliance.

Kad smo vec kod serijala, nightflieru, jel istina da laguna odustaje od daljeg izdavanja bujoldice?

@ jevtra: Upravo sam shvatio zašto uglavnom puštam negativne prikaze o knjigama: kad pročitam lošu knjigu, postajem ljut i ogorčen i poželim da to podelim sa ljudima da se ne bi zaj..... kao ja. Medjutim, posle dobre knjige, imam osećaj sličan nirvani, poželim da tiho i neometano uživam u doživljaju, i dok taj doživljaj traje prosto nemam potrebe da sedam za kompjuter. Tako mnoge dobre knjige koje su me bukvalno ostavile bez daha ostaju nespomenute samo zato što sam danima posle njih ispunjen srećom i mirom pa sebično uživam u tome ne deleći osećanja sa drugima. Probaću da promenim taj običaj pa da  odsada spomenem i njih.
          Evo jedne: ''Grad i grad'' Čajna Mjevil. Sada me grize savest jer sam svojevremeno propustio njegovu Stanicu Perdido prosto zato što mi je izgledala suviše avangardno, a pogotovo što je dolazila u paketu sa Vandermerom i njegovim ''Venisom u podzemlju'' koji me uopšte nije dotakao. Ko zna, da sam tada kojim slučajem uzeo Stanicu Perdido umesto Vandermera možda bih sa manje predrasuda prišao ovom novom romanu. Ovako, očekivao sam neko teško čitljivo hermetično delo, zanimljivo možda obožavaocima Kafke i Kamija, samo marginalno prožeto elementima fantastike tek toliko da zajebe SF geeka u uzme mu pare na brzaka. Pogodio sam ovo za fantastiku, ali nikako ne beležim to kao minus ovoj knjizi. Prosto zato što me je oborila s nogu u svakom mogućem pogledu. SVAKOM.
        Evo zašto mi je teško napisati prikaz dobre knjige: ne znam odakle da počnem. Hmmmm, ajmo prvo o jeziku i stilu: Mjevil zna posao. Majstorski ga radi. Više puta sam se vraćao i čitao pasuse prosto zato da bih uživao u njegovim konstrukcijama, opisima, dijalozima. Pa i kad su puni psovki. Svaka rečenica je na svom mestu, nema slova viška niti manjka što je retkost u današnje doba skribiomana. Inače mi se prevod jako dopao, pogotovo novouvedenih pojmova i reči koje su ključne za gradjenje fantastične atmosfere u knjizi. Svaka od njih zazvoni osećajem za fantastiku u meni svaki put kada se pojavi na papiru.
        Knjiga je krimić. Ima krimi zaplet. Sa dodatkom. Pisac je osmislio mali hermetični svet specialno za potrebe svog romana. I taj svet savršeno funkcioniše iako je potpuno iščašen u odnosu na našu realnost. Lagano uranjamo u novi svet kroz priču, bez ikakvih fusnota ili isforsiranih objašnjenja. Iako pisac daje racionalna objašnjenja za svaku pojavu, i naizgled se trudi da čvrsto stoji u realnim granicama svog sveta, sve vreme osećam dah natprirodnog za vratom. I jako želim da knjiga sklizne u neku fantastičnu struju, navijam za to dok nas pisac vešto sprovodi graničnom linijom racionalno-fantastično. Pa čak i kada ne dobijem kraj knjige kakav sam priželjkivao, uopšte se ne osećam izneverenim, jer je objašnjenje logično, dosledno, a opet potpuno neočekivano, baš kako i treba da bude u dobrom krimi romanu.
        Likovi su životni. Žive svoj život, trude se, bore, razmišljaju i pate. I pored toga što su u pitanju detektivi, policajci, naučnici, neofašisti i inače likovi od kojih se očekuje da budu opisani šablonski, Mjevil je svojima stvarno udahnuo život.
        Ova knjiga može da se čita kao krimić. Može i kao fantastika. Može i kao filozofska rasprava o dualističkim principima. Kako god je čitao, meni je istovremeno i zabavna, i napeta, i filozofska. Pa šta ću bolje od toga. Čajna Mjevil, moj novi omiljeni pišče,  dobro mi došao :)

Konačna ocena: 5

Quote from: Jevtropijevićka on 23-03-2013, 21:07:25

Quote from: Nightflier on 23-03-2013, 18:05:16
Meni je čak A Civil Campaign najdraži roman u serijalu.

I meni. Al on je pre Diplomatskog imuniteta. Posle Imuniteta su objavljeni samo Cryoburn i Captain Vorpatril's Alliance.

Jao, da. Pobrkao sam ga sa "Cetagandom". Ali posle Diplomatic Immunity objavljeni su Winterfair Gifts. Istina, reč je o noveli, ali ipak mi je veoma prijala. Doduše, ja sam ti slab na Bižolovu, tako da je pitanje koliko sam objektivan.

Quote from: Berserker on 23-03-2013, 21:09:16
Kad smo vec kod serijala, nightflieru, jel istina da laguna odustaje od daljeg izdavanja bujoldice?

Rekao bih da je to izvesno, uzevši u obzir loš prijem kod čitalaca. S druge strane, Laguna je već jednom odustajala od Bižolove, pa su se predomislili.

@Berserker: eh. To što kažeš za pozitivne prikaze je suva istina    :lol:  a ja patim i od toga što mi se čini da neću moći da dostojno ishvalim knjigu...
A konkretno Grad&grad... pa... bojim se da nam se mišljenja dosta razilaze  :mrgreen: ali nije važno, neka cveta hiljadu  xflowy i smajlija!!! Da ne kvarimo!!!

Quote from: Jevtropijevićka on 23-03-2013, 23:03:11
A konkretno Grad&grad... pa... bojim se da nam se mišljenja dosta razilaze  :mrgreen: ali nije važno, neka cveta hiljadu  xflowy i smajlija!!! Da ne kvarimo!!!

A konkretno Grad&grad... pa... bojim se da nam se mišljenja dosta razilaze  :mrgreen: ali nije važno, neka cveta hiljadu  xflowy i smajlija!!! Da ne kvarimo!!!

Ako neko misli da su dela koja je Klark pisao u ko-autorstvu losa, evo demantija.

Artur Klark, Stiven Bakster
"Svetlost drugih dana"
(The Light of Other Days)
Polaris, 2000.

Crv-kamere - uredjaj koji koristi prostor-vremenske crvotocine
i omogucava pristup svakom mestu na zemlji.
U bilo kom trenutku, u sadasnjosti ili proslosti.
Isto tako je moguc pogled bilo gde van planete.

Ubrzo dolazi do masovne proizvodnje tih uredjaja,
ali to sto svako ima pristup njima i sto privatnost kao takva vise ne postoji,
svakako ima uticaja i na dalji razvoj covecanstva.

Iako se u knjizi, izmedju ostalog, spominju i Srbi koji su cinili zlocine po Bosni i drugde,
od mene velika preporuka za ovaj roman :)

A da, narocito mi se dopalo putovanje sa kraja knjige, majstorski uradjeno!

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F51w9RfQndyL._BO2%2C204%2C203%2C200_PIsitb-sticker-arrow-click%2CTopRight%2C35%2C-76_AA300_SH20_OU15_.jpg&hash=44e65abbae38b56207b88bf70472f4be73798843)



Kontroverzna knjiga do boga.

Nema spora da je impresivno napisana, žena je očigledno i bespogovorno istinski maestro pera, apsolutno ima da sjurim ostale njene naslove.

S druge strane, knjiga me je i pored sve briljantnosti mestimično bukvalno utapala, pauzirala sam je najmanje 5-6 puta  i svaki put razbijala glavu u čemu je zapravo problem. I mogu eventualno da izvučem cello brdo zamerki ali opet, ni jedna od njih mi nije dovoljno reprezentativna da sebi objasnim gde me to i kako knjiga ostavila na distanci. Ponajpre me smetala zgomilanost elemenata, te kult mas-ubistvo, te majčino samoubistvo, te babino ludilo, te trans ljubavnica, te halucinacije... pa mislim, i najnormalniji bi se od tolikog presinga strmeknuli u bezumlje, pa mi velik deo Impinog sunovrata nekako  otpada na sticaj okolnosti a to kao da odudara sa namerom knjige, plus što i povrh toga nekako relativizuje i racionalizuje samo Impino ludilo, i tako gubi intenzitet u onom mani najzanimljivijem sablasnom delu priče. A tek ona druga po redu priča, ja se jednostavno nisam mogla dovoljno koncentrisati da je u celosti ispratim, to mi je stvarno bilo previše, to preterano insistiranje na introspekciji koja baš i ne urodi dovoljnim plodom da mi sve to opravda. Malko previše za moj ukus, iako jesam ljubitelj tih privatnih padova u ambis, ali samo kad su nešto sablasniji i tiši, recimo, više mopasanovski .

 
I da, ispresecala sam The Drawning Girl sa Consider Phlebas, kao ono, najzad vreme da gricnem Culture plus strašna vest o Banksu i tako to, ali... šta ja znam, tek sam na pola pa ne bih da sudim, no ipak, nije meni to za sada bog zna kakav utisak ostavilo... 

Dobra je Kiernanova, dopada mi se sta i kako pise, ali, iskreno, rekao bih da nije tvoja soljica caja.

 Da, bojim se da je to tačno, izgleda da sam u jednom aspektu skroz u raskoraku sa Kiernanovom: strašno mi se dopada kako piše, najozbiljnije, ali mi se daleko manje dopada to što govori. A obaška što je upravo taj segment horora moj oduvek najomiljeniji, nature of the beast i tako mu tome, pa opet mi ni to nije bilo dovoljno. I baš mi tad Mopasan pao na pamet iako ga nisam godinama pipnula, ima neka njegova priča koja me je toliko uzdrmala da joj se danas ni naslova ne sećam, o tipu koji u tajnoj ladici starog sekretara pronađe žensku pletenicu i njegov sunovrat u ludilo nakon toga. I to je bilo sve, samo to, samo ženska kosa u tajnoj ladici, ništa drugo, pa opet me se toliko dojmilo da je od silne sablasti nikad nisam ponovo pročitala. A ovde se ništa ne prepušta takvom zamišljanju, sve se crta, sve eksplicitno, i lignje i sipe i račići i meduze na krevetu i seks i poezija i okultno i detaljno nacrtane halucinacije, i opet - sve me to upola manje doseže. Too Much of the Muchness, čini mi se. Ali svakako preporuka za roman, retko literarna proza i veoma obrazovana autorka, tu nema spora.

Ja sam počeo da čitam u avionu za Ouagadougu i pročitao pedesetak stranica i batalio, za sada...
Povremeno mi, kako voli da kaže Ghoul, deluje fake...

 :)  Mica voli da svoje eksere direkt u glavu udara.

Ponekad mi dođe da mi bude žao pisaca, ali, kad dobro razmislim, ni oni mene ne štede...  :(

Neočekivano zadovoljstvo koje mi je donelo čitanje Pandemonijuma nateralo me je da se latim sledeće knjige Derila Gregorija. Đavolja azbuka je izvanredan roman koji ne zaostaje za Gregorijevim prvim delom. Zanimljivo je koliko slične početke ova dva romana imaju; protagonista se, posle mnogo godina, vraća u grad svog detinjstva gde se suočava sa demonima svoje prošlosti. Nisam kadar za neku dublju analizu, tako da ću samo reći da su originalna ideja i zanimljivi likovi dovoljan razlog da Gregoriju date šansu, iako on pruža mnogo više.

Ipak, imam par zamerki.

slede manji spojleri

Gregori pri kraju popušta gas, i to baš u trenutku kada očekujete da dođe do nekakve eskalacije. Imao sam utisak da Deril priprema teren za neko veliko finale koje bi na spektakularan način okončalo roman. Nažalost, ono je izostalo, što ne znači da je kraj loš.
Neke stvari nisu do kraja objašnjene, i na neka pitanja nije dat odgovor. Šta je zapravo supstanca koju čarliji luče, i zašto samo na Pakstona onako deluje? Koji je razlog zbog kog jedna od klada ne može da ima potomke? Da li je teorija o virusu koji hara multiverzumom zaista istinita? Zašto dušmanin ubi mog omiljenog lika?

A možda sam ja i promašio poentu, i odgovore na ova pitanja nismo ni trebali da dobijemo.

Kraj Đavolje azbuke, kao i kod Pandemonijuma, ostavlja mogućnosti za nastavak. Iskreno se nadam da će se Gregori jednog dana vratiti ovim romanima.

kraj spojlera

U međuvremenu sam takođe pročitao i Kleinove Mračne Bogove. Suvišno je reći da nije razočarao. Hvalospevi koji ga prate su sasvim zasluženi. Imam još nekoliko njegovih priča koje nameravam da iščitam u bliskoj budućnosti.

Trenutno čitam Ubik, a sledeće knjige na listi su Tamno skeniranje i Paklena pomorandža.

Počela da čitam Infinite Jest, Dejvida Fostera Volasa. Pa ko velim, bolje da obznanim sada nego da čekam da završim, ko zna dokle će da traje. Za sada sam prešla 80 strana (od 1100, jee), plus kraj (mnogo sam se ovajdila od njega), plus nekoliko štih-proba iz sredine, plus pratim fusnote (fusnote su zapravo endnote i ima ih cca 100 strana, fontom sedam, milina za oči).

Ovo je predivno. Ovo je genijalno. Ovo je čisti satirični SF, mada mi to niko nije pominjao prilikom preporučivanja. Ovo je apsolutno na nivou Pinčona i Duge gravitacije, a Don DeLilo može da sedne u ćošak i da plače zajedno sa Frenzenom i Osterom i drugom sitnom savremenom američkom proznom boranijom. Istovremeno, ovo je stravično gusto, neprohodno štivo o stvarima koje me ič ne zanimaju (tenis! droga! tenis! video-radovi! droga!) i koje meandrira i rasplinjuje se u svim pravcima, ali. toliko. dobro. toliko.
Duhovito, hiperinteligentno, okrutno i mestimično nežno čovekoljubivo.
Ako preživim do kraja, javiću se tamo negde u septembru :)

Quote from: Grimjack on 22-04-2013, 04:44:51
Neočekivano zadovoljstvo koje mi je donelo čitanje Pandemonijuma nateralo me je da se latim sledeće knjige Derila Gregorija. Đavolja azbuka je izvanredan roman koji ne zaostaje za Gregorijevim prvim delom. Zanimljivo je koliko slične početke ova dva romana imaju; protagonista se, posle mnogo godina, vraća u grad svog detinjstva gde se suočava sa demonima svoje prošlosti. Nisam kadar za neku dublju analizu, tako da ću samo reći da su originalna ideja i zanimljivi likovi dovoljan razlog da Gregoriju date šansu, iako on pruža mnogo više.

Ipak, imam par zamerki.

slede manji spojleri

Gregori pri kraju popušta gas, i to baš u trenutku kada očekujete da dođe do nekakve eskalacije. Imao sam utisak da Deril priprema teren za neko veliko finale koje bi na spektakularan način okončalo roman. Nažalost, ono je izostalo, što ne znači da je kraj loš.
Neke stvari nisu do kraja objašnjene, i na neka pitanja nije dat odgovor. Šta je zapravo supstanca koju čarliji luče, i zašto samo na Pakstona onako deluje? Koji je razlog zbog kog jedna od klada ne može da ima potomke? Da li je teorija o virusu koji hara multiverzumom zaista istinita? Zašto dušmanin ubi mog omiljenog lika?

A možda sam ja i promašio poentu, i odgovore na ova pitanja nismo ni trebali da dobijemo.

Kraj Đavolje azbuke, kao i kod Pandemonijuma, ostavlja mogućnosti za nastavak. Iskreno se nadam da će se Gregori jednog dana vratiti ovim romanima.

kraj spojlera

U međuvremenu sam takođe pročitao i Kleinove Mračne Bogove. Suvišno je reći da nije razočarao. Hvalospevi koji ga prate su sasvim zasluženi. Imam još nekoliko njegovih priča koje nameravam da iščitam u bliskoj budućnosti.

Trenutno čitam Ubik, a sledeće knjige na listi su Tamno skeniranje i Paklena pomorandža.

PANDEMONIUM/THE DEVIL'S ALPHABET/RAISING STONY MAYHALL - Daryl Gregory

Ako ste zbunjeni zbog ovolikog naslova romana, biće vam (valjda) lakše kada pojasnim da nije reč o jednom, već o tri dela. Gregorijevi romani su inače samostalni; nisu smešteni čak ni u isti univerzum, ne dele likove, pa čak ni motive. Ne postoji ni nekakav univerzalni negativac koji spaja potke različitih romana u jedan magnum opus. Dakle, tri potpuno različita romana, koja dele autora, a pored toga kao zajedničku odliku imaju samo to da su sva tri remek-dela.

Dapače, Gregori je jedan od retkih žanrovskih pisaca koji je u stanju da izađe na crtu ma kom savremenom prozaisti i da ga komotno dobije. Spreman sam da odem i tako daleko da kažem kako je - što se mene tiče - reč o anglosaksonskom Markesu.

Gregori se čita kao vanbračno dete Filipa K. Dika i Rodžera Zelaznija u najboljem izdanju.

Sada dugujem objašnjenje zašto sam ova tri nezavisna romana strpao na prvo mesto, premda su nezavisni.

Najpre, zbog toga što sam ih pročitao u dahu, što mi se sve ređe dešava. Potom, prva tri Gregorijeva romana bave se potpuno suprotnim temama, ali opet na komplementaran način.

"Pandemonijum" je roman koji se u biti bavi stanjem duha. Uz veoma mnogo referenci na klasike SF-a, poglavito na Filipa K. Dika, "Pandemonijum" je ujedno omaž jednom od najvećih SF pisaca svih vremena i fascinantno i provokativno delo o stanju duha, svesti i ličnosti. Na kraju, u svom ambicioznom prvencu Gregori je otvorio pitanje kojim će se baviti i u narednim romanima - šta je osnovna značajka čoveka? Šta nekoga čini ljudskim bićem?

Godinu dana nakon "Pandemonijuma", Gregori objavljuje "Đavolju azbuku" ( The Devil's Alphabet). Sviknut na serijale i nastavke, očekivao sam nastavak priče iz "Pandemonijuma" - i u prvi mah se razočarao kada sam shvatio da je reč o samostalnom romanu. (Doduše, ne gubim nadu, pošto je kraj "Pandemonijuma" pomalo otvoren.) Međutim, smesta sam se navikao na protagonistu, koji je gotovo odraz u ogledalu glavnog junaka "Pandemonijuma". Dakle, reč je o skrajnutom čoveku, koji za svoje životne neuspehe ima da krivi samo sebe. Suočen sa delanjem više sile, protagonista se ne snalazi najbolje i donosi ne baš najbolju odluku, koja će mu obeležiti život i neumitno dovesti do suočavanja sa prošlošću.

Već na prvi pogled, očigledno je da "Pandemonijum" i "Đavolja azbuka" dele više nego slične protagoniste i više nego slične početke. Međutim, vrlo brzo nakon uvodnih stranica priča skreće u potpuno drugačijem smeru i obrađuje u suštini istu temu kao u prethodnom romanu, ali na svež i maštovit način.

Razočarenje je vrlo brzo bilo zamenjeno vanrednim zadovoljstvom i užitkom u čitanju.

Ako se "Pandemonijum" bavi duhom i stanjem svesti, "Đavolja azbuka" se bavi telom, razlikama u ljudskim telima, rasama, spoljašnošću koja nas čini drugačijim i koja je - da se ne lažemo - prvo što nas predstavlja i prvo po čemu druge osobe donose sud o nama.

Ako se "Pandemonijum" čita kao lav čajld Dika i Zelaznija, "Azbuka" se čita skoro kao Morisonovi X-Meni ukršteni sa Lavkraftovim mitosom. Premda je "Azbuka" u suštini SF, i to tvrđe sorte, elementi horora naglašeni su iz perspektive protagoniste, koji se vraća u gradić svog detinjstva, među rođake i komšije, koji su izmenjeni kao da ih je sve do jednog Dagon posetio.


"Odgajati Stonija Mejhala" je treći roman u ovom nizu. Gregorijev prvenac bavi se duhom, drugi roman telom, dok se treći roman bavi smrću i šta biva posle smrti. Neću vam mnogo spojlovati ako otkrijem da je protagonista - zombi. Doduše, not your typical zombie. Stoni je uljudan, načitan, vispren, pametan - i još svašta nešto na -an.

Nisam neki stručnjak za romane o zombijima. Mahom su mi dosadni. Stoga, sledeća izjava možda i neće imati neku posebnu snagu - ali "Odgajati Stonija Mejhala" je najbolji roman o zombijima koji sam u životu pročitao.

Originalan pristup temi, sada već poslovično izvrsno pisanje i karakterizacija, kao i okretanje naglavačke žanrovskih klišea i očekivanja ovaj roman čini najboljim "hororom" koji se u poslednjih nekoliko godina pojavio - za nekoliko kopalja boljim od Del Torovog "Pada" ili Kroninovog "Prolaza".

Nažalost, slabi su izgledi da neko od naših izdavača objavi Gregorija. Ovaj pisac je - čini mi se - predobar da bi služio kao jeftina zabava & eskapizam, a sa druge strane nosi taj kaljavi pečat žanrovskog pisca, tako da je a priori odbačen od poklonika kobajagi ozbiljne književnosti.

Bilo kako bilo - ovaj pisac ne da ima Nightflier's Seal of Approval, ovaj pisac je budućnost fantastike.

Quote from: Jevtropijevićka on 22-04-2013, 13:27:18
Počela da čitam Infinite Jest, Dejvida Fostera Volasa. Pa ko velim, bolje da obznanim sada nego da čekam da završim, ko zna dokle će da traje. Za sada sam prešla 80 strana (od 1100, jee), plus kraj (mnogo sam se ovajdila od njega), plus nekoliko štih-proba iz sredine, plus pratim fusnote (fusnote su zapravo endnote i ima ih cca 100 strana, fontom sedam, milina za oči).

Ovo je predivno. Ovo je genijalno. Ovo je čisti satirični SF, mada mi to niko nije pominjao prilikom preporučivanja. Ovo je apsolutno na nivou Pinčona i Duge gravitacije, a Don DeLilo može da sedne u ćošak i da plače zajedno sa Frenzenom i Osterom i drugom sitnom savremenom američkom proznom boranijom. Istovremeno, ovo je stravično gusto, neprohodno štivo o stvarima koje me ič ne zanimaju (tenis! droga! tenis! video-radovi! droga!) i koje meandrira i rasplinjuje se u svim pravcima, ali. toliko. dobro. toliko.
Duhovito, hiperinteligentno, okrutno i mestimično nežno čovekoljubivo.
Ako preživim do kraja, javiću se tamo negde u septembru :)

Od svega navedenog jedino nisam bio svestan da je u pitanju SF!1!!

Da, eto, dobro čuvana tajna!!1
To je nedefinisana ali vrlo bliska budućnost; SAD su se reformisale kao O.N.A.N. (da, da), Organizacija severnoameričkih nacija, a godine se više ne broje nego sponzorišu: http://www.wallacewiki.com/david-foster-wallace/index.php?title=Subsidized_Time (http://www.wallacewiki.com/david-foster-wallace/index.php?title=Subsidized_Time) ; filmovi se gledaju preko kertridža na telepjuterima itd. itd.  Dosta toga je prevaziđeno tehnološkim razvojem ali ja za neke stvari čak ne mogu da se setim da li su i koliko bile dostupne '96 kad je knjiga izašla. :(

(svakako, stvari tipa Year of the Whisper-Quiet Maytag Dishmaster totalno su sveže i neprevaziđene)

Quote from: Jevtropijevićka on 22-04-2013, 13:27:18
Počela da čitam Infinite Jest, Dejvida Fostera Volasa. Pa ko velim, bolje da obznanim sada nego da čekam da završim, ko zna dokle će da traje. Za sada sam prešla 80 strana (od 1100, jee), plus kraj (mnogo sam se ovajdila od njega), plus nekoliko štih-proba iz sredine, plus pratim fusnote (fusnote su zapravo endnote i ima ih cca 100 strana, fontom sedam, milina za oči).

Ovo je predivno. Ovo je genijalno. Ovo je čisti satirični SF, mada mi to niko nije pominjao prilikom preporučivanja. Ovo je apsolutno na nivou Pinčona i Duge gravitacije, a Don DeLilo može da sedne u ćošak i da plače zajedno sa Frenzenom i Osterom i drugom sitnom savremenom američkom proznom boranijom. Istovremeno, ovo je stravično gusto, neprohodno štivo o stvarima koje me ič ne zanimaju (tenis! droga! tenis! video-radovi! droga!) i koje meandrira i rasplinjuje se u svim pravcima, ali. toliko. dobro. toliko.
Duhovito, hiperinteligentno, okrutno i mestimično nežno čovekoljubivo.
Ako preživim do kraja, javiću se tamo negde u septembru :)

A bre što dokači i Frenzena, dobar je on, a i dobri drugari bili...

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fjohnmcusick.files.wordpress.com%2F2011%2F10%2Feugenides111017_5_560.jpg&hash=2ef32bc83007553a0e40158c2ce4debdbc953319)

Inače, baš jedva čekam da čitam tvoje komentare na knjigu -- ja sam je takođe samo načeo, i sviđa mi se, ali trenutno nemam hrabrosti da zagrizem...

Nisam ga dokačila, nek je i dobar, samo ovo je bolje.Uj, al su mladi na ovoj slici! (proverava) Hm... zapravo nisu mladi nego su mojih godina  :mrgreen:
Ali te fusnote!!!! Divne, prekrasne fusnote!!!! Kompletna filmografija jednog od likova sa nekoliko desetina odrednica, plus za svaki film navedene sve tehnikalije, trajanje, boja, ton, tehnologija, glumci i sažetak (kad ima radnje) sa ugrađenim zluradim komentarima na račun pseudoumetničkih videoradova  :lol: :lol: :lol:  Ne čekaj, zaplivaj u knjigu!!!

Ja sam odložio IJ za kad se penzionišem, ali sam bacio oko, nakon što sam mu pročitao jedan esej negde na netu, na njegovu zbirku A Supposedly Fun Thing I'll Never Do Again. Mada je to nije SF, pa je ovde oftopik.  :lol:

Quote from: Nightflier on 22-04-2013, 13:34:30
Nažalost, slabi su izgledi da neko od naših izdavača objavi Gregorija.

:(

Steta, posle ovakvih pohvala bas sam imao zelju da se upoznam sa autorom.

Quote from: Father Jape on 22-04-2013, 14:30:39
Ja sam odložio IJ za kad se penzionišem,

Pffff. Svi znamo da tvoja generacija neće ići u penziju! xfrog

Marko Babac - Boško Tokin (novinar i pisac)

Pazario Mekdonaldov Nekrovil, plot obećava, ostaje da ga načnem.

http://www.paladin-beograd.com/index.php?option=com_content&view=article&id=60&Itemid=87 (http://www.paladin-beograd.com/index.php?option=com_content&view=article&id=60&Itemid=87)

Zoo City je prilično dobar. Preporuka...

Pročitah, zahvaljujući Melkoru i činjenici da nije poneo ranac a ja jesam, "Escape from Hell" Hala Dankana, kratak i sladak akcijaš sa uvek aktuelnim metafizičkim pitanjcima. Čovek voli aliteracije :)

Irregular Creatures, Chuck Wendig. Ima tu dobrih priča, ako zanemarimo da mi je dolazilo da zadavim autora zbog povređenih/ubijenih mačaka.  xuss A ima i priča koje su na donjoj granici meh; imala sam utisak da autor nije znao šta bi sa njima pa ih je samo ostavio tako.

zakk, kako to misliš, Melkor nije poneo ranac?  :shock:

Otkako je uzeo smartfon ne mora da vuče tablet, pa mu ni ranac ne treba. I meni je čudno.

Heh, I ja sam promenio telefon da bih vukao manje stvari, pa sam počeo da nosim ranac gde god da idem, iako mi je telefon zamenio i tablet i prethodna dva koja sam nosio. Čudna stvar navika i odvika.

Vucem tablet kad znam da cu se negde zadrzati i imati vremena za citanje. Na fonu isto imam Kindle app sa svim casopisima (i Locus uredno prebacujem) tako da nema frke da cu morati da citam Blic ili ZS ako se ukaze prilika. A u poslednje vreme u klub krecem od kuce a direktno sa posla ili iz grada tako da stignem da ostavim ranac. I meni je cudno. :shock:

Tornjevi ponoći od Džordana-završio prvi deo, počinjem drugi. Dosta dobro, poprilično iznad nekoliko knjiga u serijalu pre ove.
Nakon toga slediće čitanje Legendi Dejvida Gemela.
Častio sam sebe za 1800 din jednom ogromnom knjižurinom od preko 900 strana, u tvrdom povezu ,,Romani'' koja obuhvata 7 dela Zorana Živkovića : Četvrti krug, Pisac, Knjiga, Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Esherove petlje i Pisac u najam. O utiscima kad pročitam, a ovo će se bogami čitati celo leto do septembra  :).

Dokrajčila serijal "Rugobe" Skota Vesterfelda (trilogija plus četvrta knjiga u kojoj saznajemo šta se dešavalo nakon rušenja trejdmarkovanog zlog režima). Simpatično je to, i dalje smatram da cilja na decu od 10-12 godina (ima nešto nasilja, seksa među šesnaestogodišnjacima-sedamnaestogodišnjacima uopšte nema, jedva da stigne i do prvog poljupca, doktorka Kejbl spakuje šesnaestogodišnju Tali za put i za svaki slučaj joj upakuje hranu za mesec i kusur dana i svašta još nešto, a ne spomenu se spakovani tamponi/ulošci...), ima finih detalja (recimo, perspektiva glavne junakinje vas toliko uvuče da počnete, kao i ona, da ceo svet posmatrate kao da je isti kao i njen grad, iako se gradovi zapravo razlikuju po svojoj politici, a u četvrtoj knjizi saznajete da su se zadržali i jezici, sa sve delimičnom jezičkom barijerom između gradova), i "šta je bilo dalje" knjiga zaista ima smisla - okej, srušili smo zlikovce, šta ćemo sad, pošto su ljudi ista bagra kao i pre?

Pročitala i prve dve knjige o Vešcu (Andžej Sapkovski) - za one koji ne znaju, prve dve knjige su zapravo zbirke priča u kojima se saznaje više o glavnim likovima, i sasvim je moguće čitanje početi od treće knjige. Sam Veštac će izgledati veoma poznato onima koji pamte Elrika - bela kosa, nazivaju ga Belim Vukom, sajdkik kicoš koji ga uvaljuje u nevolje - s tim što se Elrik povremeno ponašao toliko sumanuto da mi nije padalo na pamet da njegove postupke dovodim u pitanje, dok se Geralt ponaša taman tako da pomislim kako bi mu dobro došlo nekoliko vaspitnih ćuški, možda se urazumi. Elem, priče su zabavne, cinični glavni junak još zabavniji, a ni sporedni likovi ne zaostaju (Mala sirena Sapkovskog, recimo, uopšte nije naivna mlada devojka, već otresita i, kako sama kaže, za mrest spremna, i nije joj jasno zašto njen ljubljeni čovek ne bi lepo uz pomoć morskog vešca dobio riblji rep, pa da se trajno preseli kod nje). Nije sve zabava, ima tu i setnih priča, tužnih situacija, a negde pred kraj sledi i nagoveštaj trejdmarkovanog epskog rata.

Preuzet je prevod IPS-a (ili bar mislim da je tako), pa sam povremeno kolutala očima na oružja morgenštern i partizan (uzgred budi rečeno, zna li neko koji je naš izraz za "partisan", ako ga ima?).

U kom kontekstu je korisceno? Ako je politicki onda bi prevod bio partijski.

Kao što rekoh, oružje "partizan".  :)

http://en.wikipedia.org/wiki/Partisan_%28weapon%29 (http://en.wikipedia.org/wiki/Partisan_%28weapon%29)

Dok smo igrali Dungeons and Dragons, zvali smo ga skoro po Vuku. Partizan  :)

Znam i ja frpovski naziv, pitam za srpski.  :lol:

Divergent, Veronica Roth.

Omladinska distopija, prvenac mlade autorke. Prilikom čitanja sam osećala da je autorka dugo osmišljavala svet, smišljala šta se sve dešava u njemu, roman odiše svežinom i uživanjem u pisanju, i ta pozitivna energija autorke me je kupila, uprkos brojnim nedostacima.

A nedostaci su takvi da vas zabezeknu; drugim rečima, prilikom čitanja ovog romana korisno je poslati logiku i zdrav razum na neko lepo, sunčano mesto, da pijuckaju koktele i odmaraju se, kako vam ne bi veći deo vremena kukali kako to što čitate nema smisla.

Recimo, na jednom mestu junakinji, pre davanja injekcije, po propisu premažu mesto uboda dezinfekcionim sredstvom; međutim, kada gomila omladinaca ritualno bira kojoj će se frakciji pridružiti, što znači da zaseku svoju šaku i puste da im krv kaplje u odgovarajuću činiju, nigde se ne pominje ni dezinfekcija noža ni da je unapred pripremljeno onoliko noževa koliko ima omladinaca.

Na koricama knjige se pominje da se sve dešava u Čikagu u dalekoj budućnosti (uzgred, čitaoci iz Čikaga kažu da su zaista prepoznavali delove grada i da se baš vidi da je i sama autorka odatle, što je plus), a ta budućnost ispadne taman toliko daleka da žute trke na ulicama delimično nestanu.

Hranu uzgajaju na farmama u okolini Čikaga, ne pominje se trgovina sa drugim gradovima niti, čak, da drugi gradovi postoje, sve to što uzgajaju je genetski modifikovano jer samo toga ima, i iz nekog razloga jedu podgrejanu smrznutu hranu iz mikrotalasne (to je valjda autorkina ideja skromnog života).

Sama priča je uobičajena, glavna junakinja sa šesnaest godina bira jednu od postojećih pet frakcija - ako odabere onu u kojoj je rođena, ostaće u kontaktu sa porodicom, u suprotnom ih verovatno više neće videti - prolazi kroz inicijaciju, sve više sluti da sa društvenim uređenjem stvari nisu kako treba, da puca po šavovima, a pošto je ispalo da je posebna (mada ne i jedina sa trejdmarkovanom posebnom sposobnošću), pokušava da upotrebi svoje sposobnosti kako bi... I tako dalje, kako to već ide. Uz obaveznog momka u koga se zaljubljuje, naravno, i uz podjednao obavezne naznake ljubavnog trougla.

Dopalo mi se što glavna junakinja nije od starta najbolja i najpametnija, a nije ni histerična klinkica. Kasnije se približava trejdmarkovanim superprotagonistima, ali ne u toj meri da me ozbiljno iznervira.

Oseća se autorkino neiskustvo - baca glavnu junakinju iz traume u traumu, a ova i dalje funkcioniše; da i ne spominjem da šesnaestogodišnjaci koji prethodno nisu ni videli pištolj (uzgred, jedini grad koji se pominje je Čikago, ne pominje se razvijena industrija oružja niti preostale nehumano velike zalihe municije - a municije imaju na bacanje) u roku od jednog dana postaju sjajni strelci.

Sve u svemu, uprkos brojnim manama, entuzijazam autorke pleni i vuče na čitanje, a ono što ne zna, s obzirom na mladost, ima kad da nauči. Nadam se da i hoće - mada, ne sluti na dobro što je već krenula sa sumračnom forom iste priče al' iz njegovog ugla.

Ko hoće da čita na srpskom: www.urbanreads.rs/product/knjige-2/divergentni (http://www.urbanreads.rs/product/knjige-2/divergentni)

Počeo Malu braću od Hautale.

Krv vilenjaka, Sapkovski. Treća knjiga o Vešcu (ili prva, ako preskočite zbirke priča).

Zbirke priča su mi bile bolje, odnosno, priče su mi bile bolje nego roman. Jeste sve to i dalje zabavno za čitanje, ali je osećaj za protok vremena još malo pa nepostojeći - nekoliko puta sam se zapitala a kad se, dođavola, taj događaj dešava, pre ili posle ovoga ili onoga, i koliko pre ili posle. Kao da su priče (koje jedva da bi mogle da stoje kao samostalne priče, ili to ne bi ni mogle) spojene u roman, a čitaocu prepušteno da se snalazi u sledu događaja.

Uprkos tome, pitko.

Pročitao Malu braću od Hautale.
Čitljivo i pitko jeste, ali sem toga, malo šta mogu reći pozitivno o ovom romanu. Ide predvidljivo, likovi, sem donekle indijanca Votsona vrlo neuverljivi, na momente se neki i izgube, napetosti i jeze nigde, dočaravanje atmosfere i opisi ,,lokalaca'' takođe neuverljivo. Kao neki lagani horor za tinejdžere i mlađe punoletnike može proći. Inače, ovo je daleko ispod nivoa Kinga, Strauba, Barkera, Simonsa. Ni blizu.

The Ocean at the End of the Lane, Neil Gaiman. Prilikom čitanja ove knjige, prva asocijacija mi je bio roman Voltonove Among Others. Ima tu neku nostalgičnu atmosferu, decu, unekoliko sličan tip magije. Among Others mi je bolja, kompleksnija - što uopšte ne znači da mi je Ocean loša, naprotiv.
Glavni problem koji sam imala sa Gejmenovom knjigom je što mi je sedmogodišnji narator (odnosno, sredovečni tip koji se priseća događaja iz vremena kada je imao sedam godina) zvučao neuverljivo, odnosno, toliko mi nije zvučao kao sedmogodišnjak da je to povremeno smetalo. U Among Others su mi reakcije junakinje ponekad bile over the top; kod Gejmena su over the top reakcije drastičnije (poprilično!), ali, sa druge strane, kod njega postoji opravdanje za to, jer nema suptilnosti Voltonove, nema pitanja da li je sve to u mašti glavnog junaka, pretnja je vrlo stvarna (makar i bila magijsko-neljudske prirode) i vrlo direktna. Lepa knjiga, sa ponekim neizgovorenim, a zastrašujućim pitanjem.

Secrets of the Malkin, Virginia Ripple. Novela, na koricama je mačka, u opisu su se pominjale magija i mačke koje govore, naravno da me je zanimalo.  :lol: Elem, stvarno ima magije i mačaka koje govore, a vala ima i toliko religije da je Narnija pojam suptilnosti.  xrofl Rat između ljudi i mačaka koje govore (i imaju poslove, neke su parnjaci sa ljudskim magovima, a neke rade kao socijalni radnici, barmeni, konobari, sveštenici...), a zapravo bi Isus (ovde ga nazivaju Beloved) hteo da svi živimo u miru i slozi. Po tonu mi se isprva činilo da je namenjeno mlađoj publici, al' ima scena koje bi me kao dete žestoko istraumirale (istraumirale su me i ovako). Većim delom knjiga je maltene slatka, na momente čak i dirljiva na naivan način, a onda vas povremeno istraumira, tako da zapravo ne znam ko je ovde ciljna grupa. Fali urednik, povremeno fali i logika (što bi urednik valjda sredio). Blago sumanuta mešavina dobrog i  :-x .

Počela Godinu potopa Atvudove, isti svet kao Antilopa i Kosac, manje-više i isti vremenski period, samo ne iz ugla privilegovanih koji rade u Korporacijama, već gledamo sirotinju raju. Do sada (strana 180 od 505) knjiga nije donela ništa suštinski novo u odnosu na Antilopu i Kosca, uz to je drastično sporija, no Atvudova dovoljno dobro piše da mi to čak ni ne smeta mnogo.

Quote from: Berserker on 23-03-2013, 22:51:24
Čajna Mjevil, moj novi omiljeni pišče,  dobro mi došao :)

Obavezno overi Mjevilov DC strip serijal "Dial H", jedan od najcudnijih superherojskih serijala u poslednjih nekoliko godina, a da ih je izdala velika kuca poput DC Comicsa.

Danas u Lemijevoj knjižari pazario Leva ruka tame (naručio još pre godinu dana) i Čapljino oko, dobro očuvani primerci  (Kentaur) i ugledam Klarkovo Ka spuštanju noći i nisam mogao da odolim, tako da sam i to kupio.
Levu ruku sam čitao kao balavac, sa nepunih 18 godina, pa će biti zanimljivo čitati je ponovo a sve mi se više čitaju stare, proverene stvari nego ove nove koje me znaju debelo razočarati.

Jesi pročitao Ugljenik ? Daj utiske...

Šta da utiskujem, blah... evo ukratko: Pitko, brzo se čita, na momente nepovezano ali sasvim održivo (što se tiče tutnjanja likova kroz roman)
Lepo izgrađen sajberpank svet (i više od toga) koji se neprimetno uvuće pod kožu. Pripovedanje, kako sam naglasio, sasvim pristojno i lepršavo, ne smera i ne opterećuje.
Ipak, ništa posebno, solidna krimi detektivska priča koja ne bi mogla da funkcioniše bez sajberpankeštine i to mi se sviđa.

Nisam još završio, ostalo mi pedesetak stranica, vidim gde to vodi pa mi se mrsko nakaniti da to završim. Ako hoćeš, sutra ću to odraditi pa donosim na sledeće zasedanje, mislim da će ti se dopasti.

Ma, polako, čitaj na miru...ja i nisam neki veliki ljubitelj sajberpanka...da je nešto vrhunsko i uzeo bih, vidim da je najveći epitet koji si dao tom delu ,,solidno''. A povelika je knjiga, pravo da ti kažem pošto slutim da nije nešto baš baš dobro, ne bih ni da je započinjem. Ionako sve manje vremena za čitanje, pa onda ne bih ni da se zavlačim u nešto u čemu neću baš uživati.

Nije to loša knjiga...

Quote from: angel011 on 18-07-2013, 20:07:26
Krv vilenjaka, Sapkovski. Treća knjiga o Vešcu (ili prva, ako preskočite zbirke priča).

Zbirke priča su mi bile bolje, odnosno, priče su mi bile bolje nego roman. Jeste sve to i dalje zabavno za čitanje, ali je osećaj za protok vremena još malo pa nepostojeći - nekoliko puta sam se zapitala a kad se, dođavola, taj događaj dešava, pre ili posle ovoga ili onoga, i koliko pre ili posle. Kao da su priče (koje jedva da bi mogle da stoje kao samostalne priče, ili to ne bi ni mogle) spojene u roman, a čitaocu prepušteno da se snalazi u sledu događaja.

Uprkos tome, pitko.

Meni je bilo pitko utoliko što je knjiga lektorisana i bolje prevedena (mada nisam sigurna da je baš bilo neophodno koristiti onolike arhaizme sa sve objašnjenjima u fusnotama), dok sam u prve dve zbirke čupala kosu zbog raznih jezičkih koještarija iako su same priče bile znatno bolje - ovde kao da je Sapkovski samo nabacao potencijalna poglavlja nekog većeg romana, a ni taj veći ne bi bio bogzna kakav.
Poslužilo mi je koliko da mi na moru udari čežnju za igranjem Vešca, samo da još nabavim i drugi deo.


Digitalni ugljenik mi je sasvim simpatična knjiga, nije da padneš u nesvest, ali nije ni bačeno vreme.

Quote from: Anomander Rejk on 31-07-2013, 00:06:20
Ma, polako, čitaj na miru...ja i nisam neki veliki ljubitelj sajberpanka...da je nešto vrhunsko i uzeo bih, vidim da je najveći epitet koji si dao tom delu ,,solidno''. A povelika je knjiga, pravo da ti kažem pošto slutim da nije nešto baš baš dobro, ne bih ni da je započinjem. Ionako sve manje vremena za čitanje, pa onda ne bih ni da se zavlačim u nešto u čemu neću baš uživati.

Moram da priznam da me je Digitalni ugljenik razocarao. Znao sam da je u pitanju krimi roman u sajber okruzenju i nisam imao neka visoka ocekivanja, ali...naprosto je knjiga suvise bleda, toliko bezukusna da sam danas (nekih 2 meseca od citanja) prelistao knjigu i ustanovio da sam skoro potpuno zaboravio i radnju i likove. Pocetak obecava, ali se kasnije cela prica razvlaci kao zvaka, motivacija junaka je sve vreme klimava i meni potpuno nejasna. Akcione scene su dobro odradjene, ali su one jedina svetla tacka knjige; veoma nalik holivudskim filmovima kod kojih je akcija jedina svrha filma dok je svaki preostali aspekt kolateralna steta. Jebem li ga, mozda sam se nadao Gibsonu iz njegovih boljih dana, ili makar Stivensonu (ciji je histericni sneg ispao bomba u odnosu na ovo), ali je sveukupni utisak o knjizi dosta slabiji nego sto sam ocekivao: nadao sam se da ce biti jaka trojka ili cetvorka, a ono ispala jedva prelazna ocena :(

Vama bre NIŠTA ne valja što je mlađe od vas.

Pročitala Godinu potopa Atvudove.

Radnja uglavnom teče paralelno sa Antilopom i Koscem (Kosac se povremeno i pojavi, jednom i Antilopa, a na kraju je tu i Snežni), "svet je mali", isti likovi konstantno naleću jedni na druge, da bi se pred kraj nastavilo tamo gde se stalo u prvom delu. Koliko vidim iz najave, u trećem delu ćemo saznati šta je bilo dalje, a biće likova i iz prve i iz druge knjige.

Na Gudridsu sam videla komentar da je Godinu potopa moguće čitati i ako niste čitali Antilopu i Kosca. Pa, ono, moguće je, ali bi moglo da ispadne zbunjujuće, plus bi vam bilo uskraćeno zadovoljstvo prepoznavanja likova iz prve knjige - i to vam kaže neko ko neretko čita trilogije ili serijale poprilično randomatičnim redom.

Utisci o Godini potopa su mi uglavnom pozitivni (mada, ja ionako volim kako Atvudova piše, nakon što je sazrela i postala suptilnija): zanimljivi likovi, propast sveta (jej!  :evil: ), definitivno 'oću da znam šta je bilo dalje. Sa druge strane, bilo mi je presporo, a kad gledam obe knjige zajedno, ne dopada mi se ni muško-ženska podela (u prvoj knjizi, ide iz muškog ugla i oni su talenti koji rade u Korporacijama; u drugoj knjizi, ide iz ženskog ugla, jedna žena je igračica/prostitutka, dok je druga, kako bi se sakrila od silovatelja, prošla neke operacije i bavi se organizacijom u spa centru; silovanja ženskih likova su k'o dobar dan, a muškarce ne siluje niko, čak ni one u zatvoru).

Enivej, ko voli Atvudovu, preporuke.

Quote from: zakk on 31-07-2013, 18:41:46
Vama bre NIŠTA ne valja što je mlađe od vas.

Meni se Digitalni Ugljenik prilicno dopao - da ne kazem da mi je odlicna knjiga. Nekako mi je sve na svom mestu, ni presiroko, ni skraceno - odlican univerzum, vrlo dobri likovi, zanimljiv zaplet i misterija i sveukupno mi se knjiga toliko dopala da sam je sad utrapio zeni da cita.

Procitao i Secanja na led Stivena Eriksona, trecu knjigu u serijalu Malskih knjiga palih... Majko mila, kako mene ovaj Erikson urnise svojim delima. Inace je problem ovog serijala sto ima milijardu likova, i sto je citalac izgubljen prvih dvestotinak strana prve knjige... Ali, onda, kada jednom udjete u taj svet, nema nazad. Za sad sam procitao prve tri knjige (toliko je Laguna izdala, nema sanse da ovako nesto citam u originalu) i ne mogu da procenim koja mi je bolja - sve tri su fantasticne i razlicite na svoj nacin...

Digitalni ugljenik je meni smor, silim se da ga zavrsim (sto ne znaci da je roman los, naprotiv), a evo i zasto. Klise od junaka detektiva (bivsi spec ops beretka delta foka specnjac koji sve pomlati i pojebe), klise od radnje (bogati, truli smrdovi prave manifetluke pa angazuju pritatno oko da to raspremi pa da ga zavale)
Nisam ljubitelj prezvakanih Hejzi avantura, ali u doticnom romanu je to sve vesto prikriveno odlicnim i vesto skrojenim setingom, bez koga ova varijanta detektiviraja i ne bi mogla funkcionisati.
No, sreca pa me obradovala Leva ruka tame, procitao sam je za dva dana. Sad sam spreman da zavrsim ugljenik, koji je uprkos svemu, dobro pripovedan.

Večita noć, Giljermo del Toro i Čak Hogan. Treći deo trilogije Soj. U prve dve knjige opaki vampir je krenuo da osvaja svet i aktivirao atomske bombe na strateški odabranim mestima kako bi uništio svoje suparnike i da obezbedi trajnu noć. U trećoj knjizi ljudi su se otarasili vampira tako što su na strateški odabranom mestu aktivirali atomsku bombu. Briljantno rešenje, moram priznati.

Prve dve knjige su bile neinventivne i derivativne do besmisla. Treća knjiga je manje neinventivna i derivativna, i potpuno idiotska. Objašnjenje nastanka vampira je najgluplje na koje sam imala nesreću da naletim.

Nije bilo čak ni toliko glupo da ispadne zabavno.

šta kažu šta kažu?  :evil:

Misliš na objašnjenje nastanka vampira?

da!

Na Sodomu i Gomoru su poslata tri arhanđela, Gavrilo, Mihajlo i Ozrijel (Anđeo Smrti, on je taj koji uništava). Ugostili su ih Lot i njegova porodica, Ozrijel otišao da šeta po gradu, naišao na BDSM javnu kuću za razna iživljavanja, tamo njihovoj madam popio krv i osladilo mu se. Nakon što je, po Božjoj zapovesti, uništio Sodomu i Gomoru, odvukao je Mihajla na stranu i popio mu krv (srebrnaste boje). Pokušao je da nagovori Gavrila da se okrene protiv Boga, ovaj nije hteo. Gavrilo je pozvao Rafaila, pa su Gavrilo i Rafail, prema Božjoj zapovesti, rastrgli Ozrijela na sedam komada, i razbacali ih širom sveta, da se ne sastave do Sudnjeg dana. Boga su najviše uvredili glava i vrat, pa je taj deo bačen u morske dubine.

Iz svih tih delova krenuli su da izlaze tragovi anđeoske krvi, od kojih su nastale krvne gliste (one se uvlače u ljude i tako ih zaražavaju vampirizmom). Svaki od tih delova razvio je sopstvenu svest i ličnost i postao jedan od Drevnih, a svaki Drevni je zasnovao krvnu lozu i preko pomenutih krvnih glista kontrolisao svoje vampire. Srebro je najsličnija supstanca anđeoskoj krvi, pa zato vampiri ne podnose srebro. Sunčeva svetlost je najsličnija Božjoj, pa zato ne podnose ni sunce. Nuklearna eksplozija je najsličnija Božjoj sili, pa zato Drevne možeš da uništitš samo atomskom bombom.

xrotaeye

Quote from: angel011 on 07-08-2013, 14:15:42
Na Sodomu i Gomoru su poslata tri arhanđela, Gavrilo, Mihajlo i Ozrijel (Anđeo Smrti, on je taj koji uništava). Ugostili su ih Lot i njegova porodica, Ozrijel otišao da šeta po gradu, naišao na BDSM javnu kuću za razna iživljavanja, tamo njihovoj madam popio krv i osladilo mu se. Nakon što je, po Božjoj zapovesti, uništio Sodomu i Gomoru, odvukao je Mihajla na stranu i popio mu krv (srebrnaste boje). Pokušao je da nagovori Gavrila da se okrene protiv Boga, ovaj nije hteo. Gavrilo je pozvao Rafaila, pa su Gavrilo i Rafail, prema Božjoj zapovesti, rastrgli Ozrijela na sedam komada, i razbacali ih širom sveta, da se ne sastave do Sudnjeg dana. Boga su najviše uvredili glava i vrat, pa je taj deo bačen u morske dubine.

Iz svih tih delova krenuli su da izlaze tragovi anđeoske krvi, od kojih su nastale krvne gliste (one se uvlače u ljude i tako ih zaražavaju vampirizmom). Svaki od tih delova razvio je sopstvenu svest i ličnost i postao jedan od Drevnih, a svaki Drevni je zasnovao krvnu lozu i preko pomenutih krvnih glista kontrolisao svoje vampire. Srebro je najsličnija supstanca anđeoskoj krvi, pa zato vampiri ne podnose srebro. Sunčeva svetlost je najsličnija Božjoj, pa zato ne podnose ni sunce. Nuklearna eksplozija je najsličnija Božjoj sili, pa zato Drevne možeš da uništitš samo atomskom bombom.

xrotaeye

Vrati se Dene Braune. Sve ti je oprosteno....

Vampirske gliste? Vau! :!:

Počela Redemption in Indigo Karen Lord. Ideja je zabavna, dobro je osmišljeno, ali mi pripovedanje žešće štuca, praktično se teram da nastavim. Nisam sigurna da li je stvar u meni (način pripovedanja koji mi je nov, recimo) ili je jednostavno loše napisano.


Libe, ti si čitala, da li ti je smetalo?

Iskrena da budem, ne samo da mi nije smetalo nego me se dojmilo i kao primarni kvalitet, ta njena specifična egzotika stila i karakterizacije mi nekako bila skroz dobrodošla promena tropa koje je poželjno tu i tamo razbucati, ma kako ih voleli i ma kako nam prijale, tek da se zna da ima izbora. Ali prihvatam da to nije ona vrst egzotike koja svakom podjednako legne, tako da to stvarno nije neki žešći parametar, nego eto, više je u liniji sa ličnim ukusom i naklonostima. To podjednako važi i za završnicu, koja isto tako može biti malko razočaravajuća za one koji slabije reaguju na rečenu egzotiku, tako da... ako se već od samog početka iole siliš na dalje čitanje, teško da će ti se roman na kraju isplatiti.  :(   

Čitanje se uvek isplati, ovako ili onako.  :mrgreen:   Pošto je roman kratak, i u nekim stvarima mi leži, ne bih da odustajem. Možda se do kraja naviknem, bar u nekoj meri - razbucavanje tropa je svakako dobrodošlo.

e, u tome si skroz i definitivno u pravu.  :wink:  kratak je to i zbijen roman, nešto kao ekstrakt žanrovske alternativnosti, skoro pa kao pandan svojoj anglofonoj varijanti, to po pitanju i stila i svrhe samog korištenja mitologije. Isto kao i Okorafor, Lord predstavlja drugačiji mentalitet koji na potpuno različit način definiše neke nama opšte poznate pojmove, i to saznanje je svakako benefit, bez obzira kako te se sam roman na kraju dojmi. Recimo, obe autorke su vrlo, vrlo feministički nastrojene, ali kad dublje zadreš u prozu, videćeš da feminizam kakav je nama (zapadnjacima, jelte) poznat, ima sasvim drugačije tumačenje u njihovoj verziji, i to je krajnje dobrodošao koncept koji može da sondira svu dubinu naših predrasuda. Obe autorke su dragocene po tom pitanju, iako obe streme baš onoj vrsti proze za koju lično imam jako malo afiniteta - taj nekakav krajnje bajkoviti fentezi, sa jako puno specifičnog mitološkog upliva, koji lako može da ostavi hladnim ljude van tih konkretno kulturoloških specifičnosti, ali u tome i jeste draž takve egzotike, bar meni. 
(Doduše, sad kad bolje razmislim, priznajem da ovo što kucam uvelike ima sličnosti sa mojim kulinarskim iskustvima po pitanju raznih egzotičnih začina, zbog kojih ja redovito pokleknem pred iskušenjem indijske kuhinje, recimo, koja me bez po muke primami mirisom i okusom i izgledom i teksturom, ali je uglavnom neslavno podnesem na striktno probavnom nivou...  :oops: :mrgreen:  )

Pročitala Redemption in Indigo. Čitanje je išlo mnogo lakše nakon što su se Paama i Indigo sreli, nisam sigurna da li je tu bilo promene stila ili sam se ja navikla. Da preciziram, išlo je toliko lakše da sam sa oduševljenjem i povremenim kliberenjem pročitala knjigu, a epilog mi je bio awww. Divno, zaista, bajkoviti fantasy sa dosta mitologije (Anansi i njegove varijacije nikad ne smetaju!  :mrgreen: ), a drugačiji mentalitet i drugačiji pogled na svet su pravo osveženje. Plus mitološka bića koja se ne ponašaju kao ljudi (samo, eto, malčice drugačije izgledaju).

Libe, hvala na preporuci, a ako znaš za nešto slično (Akata Okoraforove mi je sledeća na redu), shoot!

 koliko te znam, do sada si garant već pročitala Akatu.  :)  ako ti se Nnedi imalo dopala, onda svrni i do njenog  Who fears Death, mada ja nisam baš u tom y.a. bajko-fentezi fazonu, ja Nnedi fino podnosim uglavnom u manjim dozama, znači striktno priče, ali mislim da će ti se dopasti, ako si imalo zadovoljna Akatom.


inače, prošli mesec sam se malko bavila sfom 90tih, to uglavnom autorkama koje su mi onomad promakle, i zasad najlepše otkriće mi je Linda Nagata, i wow kako je to superekstra biopank, čim se iskobeljam iz jednog dedlajna skucat ću par reči o prozi te genijalne žene. Za početak preporučujem Limit Of Vision, pošto se još uvek bavim njenom The Nanotech Succession, samo što je u međuvremenu upao Patrick Lee...  :lol:

Pročitala Akatu, nigerijski Hari Poter, samo luđe i znatno zabavnije.  :!:


Hvala za preporuke!

Trenutno čitam Stražu sumraka, treći deo serijala Noćna straža, Sergeja Lukjanjenka.
Kvalitet ne pada kako serijal odmiče. Ovo je odlično napisano. Lepršavo, zabavno, pitko za čitanje, a opet istovremeno i mračno i sa slojevima priča. Baš me oduševio serijal. Prvo sam gledao film, koji mi se nikako nije dopao, i umalo zbog njega da batalim čitanje serijala. Baš bih se zeznuo. Lukjanjenko sjajno piše.
Mada vidim u opisima knjiga da se koriste termini naučna fantastika, horor, ja ovo delo smatram za urbanu fantastiku.

Prve tri su i meni bile dobre, čine smislenu celinu i međusobno se dopunjuju (slažem se, to je urbana fantastika). Četvrta mi je bila besmisleno nastavljanje.

Posle malo kombinatorike sa Blueberry GPS uređajem, počeo sam da čitam e-verziju romana "The Dog Stars" američkog autora po imenu Peter Heller. U budućnosti u kojoj je čovečanstvo izgubilo 99% populacije usled virusa, dva preživela i jedan pas, skoro deset godina od epidemije, žive na izolovanom aerodromu. Pisan iz perspektive jednog od njih, roman je prilično zanimljiv, pre svega kao veoma mekano istraživanje ličnosti glavnog aktera. Stil je takođe interesantan, izlomljen i telegrafski, pretpostavljam sa ciljem da prikaže mentalno mesto na kom se akter nalazi, iako nije pisan u dnevničkoj formi. Takođe, u trejleru spominju "stil nalik Hemingvejevom", ali ja to baš i nisam zapazio.

Vrlo zanimljiva opcija za čitanje nestandardnih postapokaliptičnih dela.

The Dog Stars by Peter Heller (book trailer) (http://www.youtube.com/watch?v=YLAsMxZUerw#ws)

"Čarobna knjiga" i "Filmovanje" poklanjaju dva kompleta knjiga "Instrumenti smrti"! Dvoje posetioca koji nam do petog septembra u ponoć, inače datuma premijere filma u Srbiji, pošalju u komentarima ispod ovog teksta najviše youtube linkova ka horor filmovima snimljenim 2013. godine, a kojih mi nemamo na našem sajtu, dobiće po tri knjige ovog serijala!

http://www.filmovanje.com/knjige-o-filmu/item/instrumenti-smrti (http://www.filmovanje.com/knjige-o-filmu/item/instrumenti-smrti)

Evo kako piše Dejvid Gemel...Kralj iza zatvorene kapije :
,,Sve na svetu stvoreno je radi čoveka, a ipak sve ima dve svrhe. Vode teku da bi smo ih mi pili, ali su takođe simbol čovečje uzaludnosti. Odražavaju žurnu lepotu našeg života, jer rađaju se u čistoti planina. Kao bebe, ćućore i jurcaju, bujaju i rastu, i sazrevaju u snažne mlade reke. Onda se udebljaju i uspore, sve dok na kraju ne počnu da krivudaju kao starci, a onda se pridruže moru. I kao duše ljudi u Nigdini, mešaju se i stapaju, sve dok ih sunce opet ne podigne u vidu kišnih kapi koje će pasti na planine.''
Lepo.

Jeste lepa misao, ali dovršio sam preključe "Kralja iza zatvorene kapije" i to je, uz "Belog zmaja" Mekafrijeve, najgora ef knjiga koju sam pročitao. Gemel je kopirao svoju priču iz prve knjige, zbrzao je i napisao spektakularno bezvezan kraj pripovesti.

Bez uvrede za Anomandera i ostale koji cene Gemelovo pisanje. Jednostavno ne uspevam da uvidim zbog čega je on postao kultni pisac. I čuvena Legenda mi je bila jedva solidna knjiga.  :)

Nova straža, Sergej Lukjanjenko. Peta knjiga iz potencijalno beskrajnog serijala.


Četvrta knjiga iz serijala, Poslednja straža, bila mi je nasilno nastavljanje zaokružene trilogije. Peta knjiga mi se više dopala. Kao jedno, navikla sam se na ideju besmislenog nastavljanja.  :evil: Kao drugo, činila mi se življom, više vuče na čitanje. A kao treće, veoma prijatno iznenađenje: lektura je znatno bolje urađena nego kod prethodnih nastavaka.


Ako knjigu posmatram kao zabavu za ubijanje vremena i ne očekujem ništa više od toga, solidno delce.


And now for something completely different: pre toga pročitala Who Fears Death Nnedi Okorafor. Melkor me je svojevremeno upozorio (hvala!), pa nisam bila zabezeknuta kad sam ubrzo nakon početka naletela na genocid, spaljivanje živih ljudi (al' onih jačih, da mogu da trče i zapale ostatak sela) i masovno silovanje. Posle vas dočeka obrezivanje devojčica. Ukratko: za ovu knjigu neophodan je jak želudac.


Priča je smeštena u postapokaliptični Sudan i u osnovi je biblijska (plus magija i feminizam), da ne spojlujem sad dalje. Emotivna priča, drži i ne pušta. Nakon Who Fears Death neophodan je oporavak, ili je bar meni bio.

Quote from: angel011 on 17-09-2013, 13:04:56

And now for something completely different: pre toga pročitala Who Fears Death Nnedi Okorafor. Melkor me je svojevremeno upozorio (hvala!), pa nisam bila zabezeknuta kad sam ubrzo nakon početka naletela na genocid, spaljivanje živih ljudi (al' onih jačih, da mogu da trče i zapale ostatak sela) i masovno silovanje. Posle vas dočeka obrezivanje devojčica. Ukratko: za ovu knjigu neophodan je jak želudac.


Priča je smeštena u postapokaliptični Sudan i u osnovi je biblijska (plus magija i feminizam), da ne spojlujem sad dalje. Emotivna priča, drži i ne pušta. Nakon Who Fears Death neophodan je oporavak, ili je bar meni bio.

Nnedin francuski izdavač je odlično prezentovao sadržaj ovom naslovnicom:




(https://fbcdn-sphotos-d-a.akamaihd.net/hphotos-ak-prn1/543934_10100996946508329_67185359_n.jpg)

U, dobra.

DEUS IRAE, ulovljeno na Sajmu
Pažnju mi je privuklo to što je jedan od dva autora (Dik i Zelazni) smatrao da ne može sam da ispriča priču zato što ''ne zna dovoljno o Hrišćanstvu'', a i naslovnica ostavlja utisak (detinjasta sam, priznajem).
Ako zanemarim to da inače volim postapokalipsu i da ovaj romančić (oko 200 strana) obiluje momentima po mom ukusu (Bog gneva nasuprot hrišćanskom Bogu, podela preostalog stanovništva na zdrave, bolesne i nepotpune, ''traženje Boga'' na neuobičajen način, veštačka inteligencija), lepo je pisano ili lepo prevedeno, a možda i jedno i drugo.
Još nisam dočitala, ali osećam de se do kraja neću razočarati. 

Dik je imao tih problema, ali ne sa hriscanstvom per se, nego sa katolicanstvom. Zelazni je 'ispeglao' rukopis. I jos jedna trivija: kad je Zelazni dobio rukopis, otkrio je da ga je vec 'komentirala' jedna od Dikovih macaka.  :)
Inace, u originalu je to stvarno prekrasan romancic, pa mi reci ko je prevodilac.

Ja trenutno citam Abominable od Simonsa i Bleeding Edge od Pynchona: ovaj prvi je poslovicno dobar i na njemu se odmaram, a prema drugom sam trenutno ambivalentna preko svake mere...

Meni su ovi poslednji romani Pinčonovi gotovo nečitljivi... Uzmem, probam, ostavim...

mene je u prvih 50 strana odusevio, kao ono, najzad nesto za mene, pa makar i ne bilo fantastike, ali sad na 200 i kusur ja bre zaspem unutar 5-6 pasusa, postalo mi je sve to neopisivo dosadno. Stvarno ne znam da li cu izgurati do kraja.

Quote from: LiBeat on 30-10-2013, 13:02:56
mene je u prvih 50 strana odusevio, kao ono, najzad nesto za mene, pa makar i ne bilo fantastike, ali sad na 200 i kusur ja bre zaspem unutar 5-6 pasusa, postalo mi je sve to neopisivo dosadno. Stvarno ne znam da li cu izgurati do kraja.

Što sam starija sve češće mi se ovo događa.
DEUS IRAE je preveo Mladen Jakovljević.

a super ako je to Mlađa prevodio, momče je inače stručnjak za Zelaznija, čini mi se da je baš na njemu i doktorirao. lepo.
a kad slistiš Deus Irae, overi i Kantikulum za Lajbovića, i to ima kod Bobana, mislim da je to izdanje ABN prevodio. Tek to je prelepo, ozbiljno ti kažem. Nema baš mnogo žanrovskih knjiga koje po tom delu duše džaraju, pa je svaka ono baš dragocena.
A onda produži do Dišovih Genocida, i veruj mi, posle tog triptiha, shvatićeš šta bukvalno znači ona poznata  "nemam reči" fraza.    :) [size=78%] [/size]

Primljeno k znanju.

Dovršio Rogove Džoa Hila, potomka slavnog Kralja horora...
Zadovoljan sam romanom, dao bih mu jednu jaku osmicu, recimo 8+, što znači da bi u budućnosti sigurno opet čitao ovog autora.
Prvih sedamdesetak-sto strana je bilo i za desetku, baš me oduvao skroz, pozitivno, nekom svežinom u pristupu, britkim humorom i ironijom. To se nastavlja i kasnije, ali se autor već upliće i u ozbiljnije teme koje je bilo prilično teško izneti, ali se, po meni-prilično dobro snašao.
Autor nas stavlja pred dilemu...ako u sebi imate nešto demonsko, i vidite ljude onakvi kakvi zaista jesu-da li ćete ikada više biti u stanju da ih volite ? Sve ljude, uključujući i vlastitu porodicu. Ili se bolje pretvarati i voleti ne ljude, već idealizovanu sliku koju imamo o ljudima ? Zalazi u religiju i neke suštinske ljudske odnose. Ipak , žrtva glavne junakinje i njeno pismo kojim objašnjava svom momku razloge zašto ga je odgurnula od sebe, daju ovom romanu pečat ljudskosti i sprečavaju da steknemo utisak da je poruka da je vera u ljude skroz izgubljena. Ritam je dinamičan, bez suvišnih sekvenci, moderan, izrazi i stil bliski mlađoj publici. Mana je po meni, što prerano shvatamo ko je ubica...takođe , ,,kućica na drvetu'' i ostalo što se tiče prikaza natprirodnog, fantastičnog-tu će Džo morati još leba i masti da se najede da dosegne magiju oca. Nema to ni blizu tu uverljivost i lakoću.
Ali ovaj roman apsolutno vredi pročitati, nadam se još boljim njegovim delima ubuduće.

Procitao sam Legende II, zbirku fantazijskih prica koje je sastavio Robert Silverberg. Laguna je ovo kod nas izdala u dva toma, a prevod svih prica je vrlo dobar. Od svih autora koji se mogu naci unutra (Dzordz Martin, Silverberg, Gejmen, Vilijams, Skot Kard, Fajst...) meni su se najvise dopale dve price spisateljica koje ranije nisam citao - "Lord Dzon i Sukuba" Dajane Gabaldon i "Dosli smo kuci" Robin Hob. Nisam ranije citao nista od njih dve, pa me zanima da li su i romani Robin Hob objavljeni kod nas dobri kao i ova prica...? I da li je kod nas iko ista objavio od Dajane Gabaldon?

Ajde da pomognem, mada mi je teško da poverujem da se nekome mogla svideti priča Gabaldonove posle one užasne završnice kojom je uprskala sve što je brižljiv gradila kroz zaplet.  :mrgreen:

Ne bih baš pravio poređenje između knjiga od četristo strana i priče od stotinjak, te ću samo reći da su knjige Hobove odlične, i te kako ih vredi pročitati. Problem je što ih niko ovde ne kupuje, pa neće biti novih prevoda, a priča o Kneževiću nije uopšte završena, trilogija Vidovnjaci je samo jedno poglavlje njegovog života.

Gabaldonovu je prevodio Portalibris, baci pogled na njihov sajt.

Hvala, Neomedjeni!

Quote from: PTY on 30-10-2013, 16:47:28
a super ako je to Mlađa prevodio, momče je inače stručnjak za Zelaznija, čini mi se da je baš na njemu i doktorirao. lepo.
a kad slistiš Deus Irae, overi i Kantikulum za Lajbovića, i to ima kod Bobana, mislim da je to izdanje ABN prevodio. Tek to je prelepo, ozbiljno ti kažem. Nema baš mnogo žanrovskih knjiga koje po tom delu duše džaraju, pa je svaka ono baš dragocena.
A onda produži do Dišovih Genocida, i veruj mi, posle tog triptiha, shvatićeš šta bukvalno znači ona poznata  "nemam reči" fraza.    :)

ovo domace izdanje moram ovjeriti. sve manje vjerujem u glasine koje kruze oko zalazny-jeve ostavstine.

CIje glasine? Koje ostavstine?

nevezano za konkretan primjer, kad god naidjem na zelazny-ja sjetim se glasina kako mu udovica kao zeli 'zatrti' djelo, etc.
(iako se to primjerice po sljedecoj diskusiji na amazonu da tek naslutiti izmedju redova.)

Roger Zelazny's Estate (http://www.amazon.com/forum/top%20reviewers?_encoding=UTF8&cdForum=Fx2Z5LRXMSUDQH2&cdThread=TxQAOK1DP3Y86G)

Quote... I'm trying to find some means of contacting the rights holders to Roger Zelazny's books. I was assuming that was his estate. But, I can't find any references to the actual estate, let alone means of contacting it. What I'm trying to do is ask them to either publish his books or donate them to the public domain. Don't just sit on them and let them disappear. ...

a to... ja sam mislila da se ti osvrces na nesto u mom postu.
elem, Zelazni je verovatno jedan od najtemeljitije piratovanih autora, tako da ne vidim neke velike mogucnosti 'zatiranja' opusa. a posto mu je sin takodjer zanrovski pisac - pise krimice, prolificno ali ne bas uz neki narocit finansijski uspeh - ako su te glasine imalo istinite, racunam da time stete samo sebi i nikom vise.

Citam David & Goliath od Malcolm Gladvela.

Čitam True Blood, prvu knjigu...pazario sam knjige od 1-4 za smešnu sumu od ukupno 360 dinara. I trenutno mi nešto baš odgovara takvo lagano štivo, bez puno mozgalica, malo filozofiranja, više akcije, vampiri, zgodna glavna junakinja. Idealno za opuštanje.