Jednog neznanog dana, nesmotreno i puna entuzijazma, pošla sam na put, sladak i dugačak. Povela sam par prijatelja, par neprijatelja i jednog duha. Ponela sam amajliju, po neku uspomenu, sjaj u oku i puno srce. Danju mi je Sunce obasjavalo put, noću zvezda sa mog dlana.
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Predivno...
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Predivno...
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Dosadno - reče jedan prijatelj, mahnu mi i siđe s puta.
Monotono - rekoše ostali prijatelji, odmahnuše i siđoše s puta.
Nedostajali su mi već sledećeg dana. Ustreptali osmeh skliznuo je s mog lica i odneo sve u zaborav, dok sam uzbuđeno klizila dalje.
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Divno...
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Divno...
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Izvesno - reče par neprijatelja i siđe s puta bez pozdrava.
Nisam se uznemirila, ništa nije moglo da pokvari moju sreću. Namignula sam duhu i nastavila dalje.
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Lepo...
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Lepo...
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Suvoparno - reče duh i istog trena nestade.
Zbunjeno sam se okrenula, pomislila da se šali, a onda rastužila. Trebala mi je njegova nestalnost, maštovitost i sposobnost da me nasmeje. Utonula sam u uspomene koje donose zaborav i sa suzom na srcu krenula dalje puna nade i nekog novog poleta.
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Nezaboravno...
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Bezlično - rekoše uspomene i napustiše moju dušu bez traga.
Osetila sam prazninu u grudima i grč u stomaku. Udahnula sam punim plućima, malo poskočila i nastavila dalje.
Put je bio prav, širok, i oko sebe je širio beskraj.
Slatko...
Put je bio prav, širok i oko sebe je širio beskraj na čijem se nebu odjednom pomoli ptica. Radosno sam joj mahnula i pozvala je da pođe sa mnom. Ona se nije nasmešila, nego se zaletela na mene odnevši mi moju amajliju oko ruke i nestala u beskraju.
Suze su mi navrle na oči i razmutile njihov sjaj. Besno sam ih obrisala i nastavila dalje bez sjaja u očima.
Put je bio prav i širok.
Ima li kraj?
Put je bio prav i širok.
Ima li kraj?
Sumnja je ugasila zvezdu na mom dlanu i ostali smo sami, noć i ja. Prvi put sam zastala. Neka zebnja i strah su me obuzele. Odlučila sam da sačekam Sunce, moju dnevnu vodilju. Bilo je hladno. Zvezde na dlanu nije bilo da me greje. Skupila sam se i utonula u divan san, ispunjen beskrajem.
Buđenje je bilo teško, ali sam ipak, poslednjom snagom krenula dalje.
Put je bio prav i širok.
Sunce je peklo.
Put je bio prav i širok.
Sunce je peklo.
Put je bio prav i širok, a moje srce se polako topilo na vrelini, sada već užarene lopte. Skrivala sam ga rukama u njedrima, ali je ono oticalo kroz moje prste sve više i više. Nije ostavljalo trag. Bivalo je sve manje i manje i što sam ga više skrivala, bivalo je sve gore. Stalo je na veličini oka. Bila sam tužna, šuplja i prazna. Volela sam ga najviše na svetu, zato sam ga stavila na mesto oka i nastavila dalje.
Put je bio krivudav, uzak i kratak.
Strašno.
Put je bio krivudav, uzak i kratak.
Užasno.
Na početku sam stajala ja, na kraju ti, i nije bilo ničega više oko nas, kao ni u nama.
xjap