Ово је мој први, експериментални, излет у домен фантастике (ако се ова прича може подвести под исту, не знам) којој сам веома наклоњен и коју веома волим. Има овде свачега, од митологије (измишљене) до романтике (или патетике, ако неком прикладније звучи). Покушао сам да измаштам предање и да га што уверљивије представим. Текст је у оригиналу писан ћирилицом, па га као таквог и овде објављујем (уколико је то у складу са правилима форума). Унапред се извињавам на постојећим правописним и стилским грешкама којих ће у тексту, надам се, бити што мање. Да не дужим, ево приче, па ко нађе стрпљења и времена за читање нека јави утиске.
КАМЕН-ДЕВА
У једној кућици на излазу из села живели су сами отац и кћи. Нису никог имали сем једно друго, и нико им није био потребан. Девојка се звала Анка. Била је јако лепа, а уз то врло вредна и кротка. Њен отац није могао да захвали богу што му је послао тако велики дар, и ништа више није могао да тражи. Иако су живели тешко, ипак се нису жалили. Своју кору хлеба су имали, као и чист образ и поштовање суседа. Понекад су му суседи озбиљно говорили како ће јој, када Анка буде стасала за удају, њене врлине прибавити и најбогатије просце у крају, а отац је увек одговарао да ће њено срце изабрати најбоље и да се он у ту одлуку неће мешати.
Једне године село задеси зима какву цео крај није памтио. Из куће се није излазило без преке потребе. Огањ је кравио промрзле удове и лица колико год је могао, док је напољу бесни ветар упорно окивао ледом прагове и прозорска окна. Мраз није попуштао данима и није било назнака да ће се нешто скорије променити. Очево здравље поче да попушта све више и више и сваким новим леденим даном бивало му је све теже. Сав Анкин труд и брига око оца, чинила се узалудна. Сво лековито биље које је имала на располагању и од којег је правила све напитке које је знала, нису били довољно добар лек који би оца ослободио тешке врућице која га је све више притискала и ломила. Девојка је ноћи проводила смерно бдијући над болесним оцем, слушајући уједначено шиштање бесног ветра напољу, и очевог дисања у постељи.
Недељу дана касније, када ветар мало попусти, Анка некако пропрти стазицу до оближње шума како би донела још дрва за ватру, која није смела да згасне. Мислила је на оца и његове упале буновне очи и све тежи дах, док су јој се сузе ледиле на образима.
У шуми је било мање снега, па је лакше пробијала пут. Раскопавајући снег у потрази за опалим гранама, успела је да макар мало скрене мисли са очеве болести и немогућности да му помогне. Након неког времена, изненада је застала с послом и напето почела да ослушкује. Учинило јој се намах да је нешто видела међу стаблима. Осећала се нелагодно, као да је нечији поглед све време будно посматра. Приписавши себи будаласти безразложни страх, одмахнула је главом и наставила да сакупља грање. А онда је поново застала као слеђена. Крајичком ока је поново опазила неку прилику међу стаблима. Стајала је немо и чекала, упоро зурећи испред себе према удаљеним, у бело обавијеним стаблима.
,,Ко је тамо!?" Повикала је, трудећи се што више да јој глас не звучи уплашено. ,,Ја немам ништа вредно. Само сам дошла да сакупим мало дрва за ватру. Отићи ћу убрзо. Немојте ме се плашити."
Неколико тренутака након њених речи иза једног од стабала провирила је прилика. Анка запрепашћено закорачи у назад, саплавши се о гомилу грања које је сакупила и паде у снег. Брзо се усправи и поново загледа у правцу удаљених стабала у потрази за приликом која је поново ишчезла.
,,Не бој се!" Викнула је поново. ,,Заиста ти не желим зло."
,,Дрвеће не воли ватру. И те гране је се плаше подједнако." Зачу се тихи, шаптави глас недалеко од девојке.
Окренула се опрезно у правцу његовог извора и поново, овога пута јасно и у целости видела прилику која ју је све време посматрала. То је био човек, или је барем личио на човека. Био је обучен у блиставо белу одећу, коса му је била пепељаста и сјајна. Кожа му је била тамна некако модрикасто-сива, а очи крупне и ледено плаве. Око врата стајао је, немарно намотан, зелени одрпани шал, чији су боја и изглед јасно одударали од остале одеће.
Неко време су тако непомично и немо стајали и једно и друго, тишину је реметило једино спорадично шуштање снега који је слаб ветар обарао с грана.
,,Ја... Мени је потребна ватра. Јако је хладно, мој отац је болестан и морам да га угрејем." Некако једва свесна својих речи, прозбори најзад Анка.
,,Ја не волим ватру." Уплашено одврати прилика, узмичући једва приметно уз пркосни поглед који је помен ватре изазвао.
,,Ко си ти?" Опрезно упита девојка.
,,Ја сам..." започе он, па заћута, видно замишљен. ,,Ветар ме зове Сеј. Имао сам и једно друго име, али сам га заборавио. Сада сам Сеј." Некако сетно изговорио је последње речи и загледао се у снег.
,,Добро... Сеј." Рече Анка уз осмејак. ,,Ја сам Анка." Анка лагано приђе и опрезно пружи руку. Сеј се не помери и погледа у девојку некако нервозно. Анка се сметено врати назад.
,,Анка..." Мрмљао је Сеј замишљено за себе. ,,Па, нисам до сад чуо то име, али ми делује лепо и пристаје ти."
,,Одакле долазиш?" упита га Анка понново.
Створење се опет замисли. ,,Оданде", рече напослетку, показујући руком у неодређеном правцу. ,,Нисам имао много прилике да се играм и шетам, а овога пута ми се пружила та ретка прилика. Тако је дивно све ово, белина која сјакти обасјана месечином, ветар који милује стабла и плеше међу њима, док их мраз облачи у своје кошуље. Тако је лепо бити део свега тога, зар не."
,,Мени није." Опоро узврати девојка и уздахну, ,,Само када би све ово напокон прошло."
,,Зар заиста то мислиш?" Помало зачуђено и разочарано упита Сеј.
,,Мислим. Да није овако оштре зиме, мој отац се можда не би тако јако разболео, и ја бих имала прилике да му потражим и пронађем бољи лек. А сада никако не могу да му помогнем. Чини ми се да му је све горе из дана у дан. Плашим се да би на крају могао и умрети." Анка заврши огорчено, и пар суза склизну јој низ лице, заледивши се на његовом рубу.
,,Умрети..." тихо понови Сеј који је деловао дубоко замишљен.
,,Е па, морала бих да кренем." Опет стаменим гласом прену Анка чудног човека из његових размишљања. ,,Отац ме чека, а кућа се сигурно охладила. Мораћу да пожурим да му припремим чај и облоге."
Она подиже нарамак грања и рече, видевши Сејев жалостиви поглед; ,,Жао ми је због овога, али потребне су ми. Било је лепо причати са тобом Сеј. До виђења."
,,До виђења." Узврати шаптави, сетни глас. Тренутак касније његова слика побегла је Анкиним изненађеним очима.
***
Те вечери ветар се поново појачао. Његов помамни урлик грчио је голе гране, а прозоре и врата засипао је сувим снегом. Очева врућица није попуштала, а он се чинио све тананији и ипсијенији. Ни наредних дана мећава и мраз нису попуштали. Отац би преко дана мање тешко дисао, чак је успевао и да се придигне помало, али би га с првим мраком врућица поново обарала и притискала снажно. Анка је ноћи проводила крај очева узгавља, држећи га за ослабелу руку и милујући му чело, бдијући и надајући се да ће му болест дати барем мало мирног сна.
Огрва је поново понестало и Анка се поново припреми за одлазак у шуму. Иако мећава није јењавала, она је ипак пошла, пробијајући се споро кроз снег. У шуми је било нешто мирније, јер су гране одбијале најжешће налете ветра. Сакупљала је гране брзо јер је знала да ће се подједнако споро вратити, и да је стаза коју је пробила вероватно већ завејана.
,,Ватра је опет гладна?" Зачула је шаптави глас, помешан са ударима ветра о гране.
,,На жалост. Ови дани су све гори. Чини се да је мраз све снажнији, а мом оцу је и даље тешко. Требају ми дрва." Одговори Анка журно скупљајући грање које је штрчало из снега.
,,Северни ветар је љут на мена изгледа. А кад се наљути, онда су му сви криви. Баш уме да буде намћор. Жао ми је што сам ти створио још неприлика. Нисам то хтео." Рече Сеј тужно.
Анка није разумела како то сад он може да утиче на ветар, али то питала, сувише заокупљена својим послом и журбом која ју је гонила.
,,Па, ово је за тебе." Опет проговори Сеј, и баци нешто пред девојчине ноге. ,,Надам се да ће помоћи твоме оцу. Нека поједе."
Анка збуњено погледа у Сејев дар и угледа златасти коренак чудног облика. Лагано га узе у шаке и умота у мараму.
,,Ох, Сеје, ја..." хтеде она нешто да каже у знак захвалности, али није имала коме, јер је Сеј већ био ишчезао.
***
Вративши се кући, девојка журно одложи дрва и исече чудни корен који је добила на неколико делова, па један део, пуна наде понесе оцу.
Његове уморне очи сумњичаво су посматрале комадић неко време, све док није попустио пред Анкиним молбама и, уз гадљиву гримасу, прогутао чудни лек.
Те вечери Анки се заиста учини да отац лакше дише, да се његове груди много равномерније подижу и спуштају, а онај шиштави и шкрипави звук био је једва приметан. Пуна захвалности за тај неочекивани и спасоносни дар, девојка је напокон могла да оде на починак.
Наредних дана, отац је, мада уз исту гримасу, узимао свој нови лек, и свакон новим даном било му је све боље, да би петог дана када је појео и последње парче корена устао из кревета и прошетао по кући делујући видно свежије и напокон излечено. Анка је била препуна среће. Очево коначно напуштање болесничке постеље толико ју је обрадовало и орасположило да је поптуно заборавила на зиму и на сав мраз и лед напољу. Али на Сеја и његов диван дар никако није заборављала, па се, чим јој се указала прилика, журним кораком запутила ка шуми, не рекавши оцу уда иде, већ да ће се брзо вратити.
***
У шуми, на месту где је раније срела то чудно биће, сада није могла да га нађе. Кренула је да га тражи међу стаблима дозивајући га све време, али није му било ни трага ни гласа. Уморна и тужна због тога, на крају је одустала и тешким кораком запутила се натраг ка селу. Корила је себе због немарности коју је показала при њиховом последњем сусрету и борила се против помисли да га можда неће више поново видети.
На изласку из шуме окренула се још једном и последњи пут погледом потражила познату прилику међу стаблима. Осмех јој прелете лицем када га је угледа како непомично стоји крај једног од стабала.
,,Сеје!" Ускликнула је радосно. ,,Ипак ниси отишао! Тако ми је драго што те поново видим!" Потрчала је натраг према стаблима. Сеј устукну неповерљиво пар корака, а Анка застаде.
,,Не, немој ићи. Жао ми је ако сам била груба, заиста. Твој поклон је излечио мог оца. Дугујем ти сву захвалност овога света Сеје." Гласом пуним радости и наде рече Анка. ,,Ти си тако добар."
Сеј је нешто опуштеније и са мање неповерења гледао у девојку пред собом.
,,Да тебе није било, мог оца би однеле канџе смрти."
,,Смрт..." Понови мирно Сеј.
Анка му приђе још ближе и крену својом руком ка његовој. На њено изненађењен он се журно измаче и само климну главом, уперивши поглед ка утабаном снегупред њима.
,,Зар не желиш да будемо пријатељи Сеје? Ја бих то свим срцем желела." Тужним гласом упитала је Анка, гледајући у дечака модрог лица који је и даље усредсређено гледао у угажени снег.
,,Пријатељ." Замишљено понови Сеј. ,,Ја не знам шта је то пријатељ. Немам ниједног. Ваљда ти можеш бити мој једини пријатељ." И подиже главу. Малени осмех оцрта му се на лицу, и ледене очи му радосно заискрише. ,,Дођи вечерас на највише брдо изнад села. Показаћу ти колико је зима предивна."
***
Анка се тихо искрала из куће када се уверила да је отац чврсто и спокојно заспао и кренула пут највишег брда међу брдима која су чинила прстен око села. Испрва је сматрала свој подухват чистим безумљем, плашећи се мрака и студени, али што је даље одмицала, страх је неким чудом постајао све блажи и безазленији. Месец је блистао на небу орошеном звездама без иједног облака. Ветра није било, а мраз је једва приметно штипао образе.
Када је напокон доспела на врх брда, тамо није затекла Сеја. Стајала је тако неко време, али није хтела да се врати. Знала је да ће он доћи. И ускоро се и појавио, неприметно као и увек. Његова сребрнката коса сјала је на месечини, као и очи, насупрот тамном лицу.
Он пљесну рукама и изненадни ветрић дуну и са бокова вијорећи им косе. Анка се помало уплашено осврну, покушавајући да обузда своју мараму која се вијорила, на шта се Сеј звонко насмеја. ,,Ох, нема потребе да се плашиш. Ово је мој познаник, мали вихор. Обично нам ствари које не разумемо делују страшно, а да оне то заиста нису. Немој да бринеш, вечерас је Северни ветар далеко и неће се скорије враћати."
Сеј се потом театрално наклони и рече ,,У твоју част, мила госпо." Потом поче да прави бројне покрете рукама и прстима попут диригента, а Анка са чуђењем примети како ветар лагано сакупља све више и више пахуља на два различита места. Мало касније, пахуље као да почеше да се роје и, на знак виоко подигнутих Сејевих руку полетеше ка небу. Потом се спустише наново, сачинивши два обриса, на запрепашћење Анкино, потпуно налик људским фигурама. Фигуре потом започеше плес, вешто вођене Сејевим лаким покретима руку. Лебделе су небом, сретале се и раздвајале, играјући некакав дивни вихорни валцер. Њихови покрети били су тако складни и грациозни, пуни нежности. Пахуње које су их чиниле блистале су и златиле се под светлошћу мсесчине. Анка је запањено и одушевљено гледала тај призор, не сећајући се да је видела ишта невероватније и дивније у свом животу. На крају, Сеј начини два вртложна потеза рукама и снежни плесачи се, окрећући се винуше високо ка небу, а онда се пахуље раставише и почеше да падају натраг на земљу, свака по свом нахођењу. На косе и одећу Сејову и Анкину. Анка пође руком ка Сејовим прстима, а он их поново вешто избеже. ,,Сеје, не брини." Рече му она, и њена рука напокон нађе његову. Била је ледено хладна.
И наредних вечери, наставили су се сусрети Сеја и Анке под месечином. Мраз и даље није попуштао, али ветру већ неко време није било трага. Анка је била тако срећна. Сваке нове вечери Сеј јој је приређивао нова дивна изненађења. Све се мање обазирала на ледену хладноћу његових дланова. Сада су чудесни снежни плес плесали њих двоје. Анка је опијено лебдела, држећи се за руке са Сејем, лако попут пера на свежем вихору.
Када би се у глуво доба, када би месечина већ добро убледела, враћала кући и тихо одлазила на починак, многе су јој мнсли заокупљале ум. Грејући руке под топлом перином, често су јој и даље пред очима играле све те дивне слике и доживљаји које је сваке вечери проживљавала са Сејем.Понекад би јој, попут стрела, умом прострујала питања, шта је заправо он, одакле је дошао и зашто су му руке тако хладне? А ипак, упркос њима, све дивне ствари које је за њу учинио, терале су је да мисли на њега стално; на тог тако далеког, а тако блиског, нежног и чудног момка који јој је толико значио.
***
За то време, селом почеше да круже разне приче. Шушкало се како се чудне ствари дешавају унаоколо. Нека чудна прилика примећена је неколико пута по брдима и шумама које окружују село. Нико није тачно знао да опише шта је заправо видео, јер би мистериозна прилика нестала истог тренутка када би била примећена, али приче о непознатом створу који се мота око села поновљене су више пута. Старији становници присетише се прича о ледењаку, злодуху којим су их плашили за време детињста, а у које сада здушно повероваше. ,,То је ледењак, нема сумње." Говорили су. ,,Изгледа да су легенде истините, а његова појава никада ништа добро донела није. Ретке су зиме када се он појављује, и увек су оштре и тешке. Ова зима још није показала своју најгору ћуд. Неће та несрећа отићи док неко зло не направи." Ређали су своја суморна предвиђања стари мештани села, оживљавајући мрачне легенде из прошлости.
А Анка се нимало није обазирала ни на какве приче и сеоска говоркања. Никоме није говорила о своме познанству са Сејем, нити ју је дотицало да ли други заиста верују у његово постојање, да ли га се плаше или не. Звали су га злодухом, а он није био никакав дух, у шта се лично уверила, као и у то да ни мрве злобе у њему није било. Устрептала би сваки пут када би до ње допрла реч – ледењак, пуна презира за сва злобна наклапања, али се увек мудро суздржавала да им одговори, дубоко у себи поносна на то што познаје Сеја боље од ма ког другог и што зна колико нису у праву. А ипак, поново би јој повремено стрелице сумње убадале срце, понављајући питања о ледењаку на које није имала одговор.
***
Те вечери сусрели су се на истом месту као и обично. Месец је блистао истим оним сјајем, оштар мраз штипао је Анкине образе, док се лагани вихор играо са снегом, развејавајући га наоколо. Сеј је деловао одсутно. Његов осмејак чинио јој се некако сетан, а очи му нису блистале као раније.
,,Ускоро ћемо се растати." Кратко је рекао док су у тишини посматрали ројеве звезда над њима.
,,Зашто?" Тихо је упитала Анка. ,,Зар ме не волиш?"
,,Љубав." Сетно прошапта Сеј, ,,Како је лепо волети, зар не. Али љубав греје. Ја не могу да волим. А волео бих да могу тебе да волим."
,,Али ја тебе волим!" Узвикну Анка натеравши га да им се погледи споје. ,,И није важно што су ти руке тако хладне. Видели су те у селу. Говоре да си дух. Али ти то ниси! Ти си стваран баш као и ја.. Претварао си све оно што би свако приписао машти у стварност. Ти јеси моја дивна стварност Сеје! Све друго није важно."
Рекавши то Анка га пољуби. Модре усне ледењакове обојише истом бојом нежне девојачке румене, ледећи јој и одузимајући дах. Он јој нежно узе руку и положи је на своје груди. Дамара није било.
,,Схваташ ли сад?" Упита је сетно. ,,Моје је срце залеђено, попут дланова, попут усана и даха. Љубав не може да га згреје, дивна и мила моја. Једино га најљући мраз буди и једино тада слободан ходим светом. Кад снег и мраз окују природу, под њиховим плаштом ја обилазим пределе и присећам се давно уснулог живота у мени, осећајући живот који спокојно спава под снежним покровом чекајући пролеће да се пробуди. Нисам смео да дозволим да ме сретнеш, нити да ме упознаш. Бојао сам се одмазде леденог ветра, јер сам био сведок његове суровости. До сада сам успео да спречим сву жестину његовог гнева и заштитим овај крај колико сам могао. Е ево, његово време истиче, а и моје с њим. Зраци сунца су све дужи и топлији, а зима се лагано повлачи. Време је да се природа буни, а ја да усним свој дуги, тешки сан. Жао ми је." Завршио је Сеј свој мали говор гласом пуним туге, али и мирења са изреченим.
,,Али, шта си ти? Куда одлазиш?" Једва чујно упита га Анка, док су јој се у угловима очију сакупљале сузе.
Сеј није одговорио и ћутња потраја неко време. Онда јој је пружио руку. ,,Ходи", Рече јој, ,,Одвешћу те на место мог настанка и настанка. Место које нико никада пре није походио." Она му одлучно пружи руку, и вихор их понесе у ведру ноћ.
***
Анка је болних очију од ветра и хладноће узалудно покушавала да види куда су се запутили. Једино што је осећала био је ветар у коси и хладна Сејева рука која ју је чврсто држала. Месец се повремено појављивао блистајући кроз подеране облаке, па би се опет губио.
Након неког времена ветар се примири и они стадоше лагано да се спуштају. Када јој нога дотаче снег на тлу, Анка погледа око себе. Месечина се вратила и обасјавала је равно пространство које их је окруживало. У даљини су се назирале шуме и превоји, као и високи планински гребени, белећи се на месечини.
,,Стигли смо." Кратко прозбори Сеј.
,,Каква је ово равница? Је ли ово место где си рођен? Зашто нема кућа ни дрвећа, свуда је само снег." Поставила је Анка неколико питања од многих која су се непрестано рађала у њеној глави.
Сеј разгрну хрпу снега под њиховим ногама испод које се указа глатка и сјајна равна површина. ,,Ово је... лед." Збуњено рече Анка.
,,Ово је залеђено језеро.", потврди Сеј. ,,Сада ћеш чути одговоре на своја питања, на месту њиховог настанка."
,,Некада давано, већ сам и заборавио када." Отпоче он сетно своју причу, ,,Још док ми је срце снажно ударало у грудима, често сам боравио у овом крају. Био сам пастир, један од најбољих и најцењенијих. Познавао сам сваку шумску стазу, сваки грм, травку и камен. Моја стада су била велика и напредна, а животиње питоме и кротке. Поштовао сам планину и клонио се њених звери, као и оне мене. Обично бих последњи враћао своја стада у долину, када би хладни ветрови већ снегом затрпавали стазе и пашњаке. Једне године, зима се спустила раније, и ударила је јаче и подмуклије него обично. Затекла је пастире неспремне, а спремала је велику мећаву којом би им блокирала пут ка долинама и селима. Тада сам био на пашњацима изнад овог језера. Потерао сам своје стадо добро им знаном стазом до подножја, а ја сâм сам, како бих што пре стигао да друге пастире упозорим, кренуо преко залеђеног језера. Несвестан танког леда под својим ногама, и гоњен непогодом коју је планина спремала, трчао сам ка другој обали."
Сеј заћута затим, гледајући својим леденим очима негде испод површине, па настави. ,,И лед је пукао, негде на пола језера. Тонуо сам лагано гледајући, светли изломљени облик на површини како све више бледи. За мном се стуштила планинска мећава, потерана разјареним ветровима са врхова. И више нисам постојао. Постојао је само мрак."
Сејеве очи готово сасвим згаснуше, а Анка је мирно и без речи стајала крај њега.
,,А потом сам отворио очи. Неки глас ме је из даљине дозивао да се пробудим и вукао ка површини. Лед је био дебео, али сам га са лакоћом отворио и изашао напоље. Језеро је било прекривено снегом, као и вечерас, очи су ме пекле од толике светлости, иако је небо било мрко и мрачно, пред зимско вече које је падало на планину. Са свих страна осећао сам ваздушне руке. Неке су ме миловале, друге ударале и штипале. Хук ветра претварао се у гласове који су ме хорски дозивали садашњим именом. Постао сам Сеј, пратилац северног ветра. Од тада је прочло много времена, много живота које бих преживео, место овог увек истог и вечитог."
Ћутали су. Месечина се гасила, док се месец лагано скривао за врхове. ,,Боље би било да се вратимо назад. Месец ће нас ускоро напустити и довести зору. Држи се чврсто." На крилима ветра, поново су се винули ка небу, напуштајући залеђено језеро.
Вратили су се брже него што него што су отишли, примети Анка, када јој се пред очима појави слика села под брдом. Сеј је и даље ћутао, ишчилелог сјаја из очију. ,,Пођи сад кући Анка. Сада знаш шта сам. Знаш зашто те не могу волети, зашто ништа и никог не могу волети. Жао ми је. Ти си успела да оживиш нека моја давно изгубљена сећања, и на томе ћу ти бити вечно захвалан, али те сада молим да ме заборавиш и да мој лик никада више не призовеш у сећање. Збогом сада, време је да кренем свом господару."
Сеј се окрену. Није смео да допусти Анки да којим случајем прочита тугу у његовим очима. И онда осети њене руке које га грле, као и њен дах који се ледио на његовом врату, док су јој се речи пробијале кроз јецаје. ,,Ти не можеш да одеш! Не можеш да ме оставиш! Моје срце куцаће за нас обоје, јер мој је живот твој. Ти си био моја дивна зима, и ја ћу бити твоје лето. Само остани!"
,,Не знаш шта тражиш од мене." Једва чујно је шаптао ледењак. ,,Ја сам само роб. Моје време није мени дато. Опрости ми. Збогом сада."
Кренуо је лаганим корацима, остављајући иза себе Анку која је клечала у снегу јецајући, док су се у селу прве лампе већ палиле на позив петлова.
,,Сутра ћу те чекати овде Сеје!" Повикала је девојка ка прилици која се удаљавала и бледела, ,,Мораш доћи! Морам те видети још једном, па макар и последњи пут."
***
Следећи дан Анка је провела у постељи. Отац је брижно обигравао око ње, плашећи се нове болести у кући и тражећи онај чудни корен који је њега излечио. Уверавала га је да јој је добро и да је само уморна, замоливши га да не брине, што је он некако прихватио и оставио је на миру. Трудила се да обузда сузе и убеди себе како све што јој је Сеј претходне ноћи рекао заиста мора тако бити, али није успевала у томе. Помисао да ће будуће дане и године проводити без њега, кидала јој је срце горе него ма шта раније. Поред њега је научила да види лепоту у свему ономе, што јој се раније чинило непојмљивим и чудним. Поред њега се осећала тако слободно и весело, његов тихи лелујави глас био је као најдивнија успаванка. Нико други никада неће успети тако да је очара и обрадује, била је убеђена. Он ће доћи вечерас, мислила је; доказаћу му да снага љубави може да отопи и надебљи лед. С таквим умирујућим мислима, утонула је у немиран сан.
Предвече се кришом спремила, и уобичајено се запутила ка њеном и Сејевом састајалишту, када се уверила да је отац чврсто уснуо. Дозивала га је, онолико гласно колико јој је оштар мраз дозвољавао, ломећи јој глас. Није било одазива, али није одустала. Дубоко у себи, осећала је да ће доћи, макар још само овај пут.
,,Узми ово." Познати глас зачуо се иза ње. Окренула се. Сеј је стајао држећи у рукама свој подерани зелени шал. ,,То је последње што ми је остало из доба када је моје срце било врело. Нашао сам га лутајући завејаним планинским пропланцима након новог буђења, закаченог на трновитом жбуњу крај којег сам прошао журећи ка језеру. То је једини део мог живота који могу да ти дам."
,,Збогом још једном. Крени сада натраг и пожури. Северац се враћа у свој последњи поход. Даћу све од себе да његов гнев не буде превелики, мада осећам да ће ударити пуном снагом... Као некад..." Сјај у његовим очима као да уплашено затрепта, али тај страх убрзо замени одлучност.
Изненадна одлучност заблиста сада у Анкиним очима. ,,Нећу да одем Сеје! Нећу да те оставим! Суочићемо се са њим заједно. Ако треба пратићу те где год да те однесе. Нека и моје срце престане да куца, ако ће ми то донети твоју близину."
,,Будаласта девојчице!" Повика Сеј гневно, ледени пламен из његових очију прострели Анку, ,,Не говори о стварима које не знаш! Не тражи да на својим леђима носиш планину, јер би те тај терет згромио! Постала би само комад леда, попут мене, сва твоја љубав би умрла са последњим откуцајем срца. Иди одмах! Преклињем те!"
Прамичци вихора почеше да свуда наоколо разбацују снег, као у паници. ,,Стигао је." Прошапта ледењак погледавши ка планини из чијег правца се све више и више приближавао огромни мрачни облак. ,,Одлази, брзо!" Повикао је још једном девојци иза себе, а онда се окренуо и кренуо ка надолазећој непогоди ношен вихорним ковитлацима.
Анка одлучно потрча за њим, није хтела да одустане ни по коју цену. Чврсто је рекла себи да ће проћи и кроз стотину бесних олуја и ледених мећава ако треба, само да не изгуби свог Сеја.
Олуја се јаросно спустила на подножје планине. Урлик ветра парао је ноћну тишину, навејавајући снег и лед. Гране су угбале и пуцале, као и читава стабла које је носила распомамљена стихија. Силина ветра се стално појачавала, као и количина снега. Анка није знала куда иде, као ни где се налази Сеј, али је знала да је близу и да му је тешко као и њој. Корак по корак, пркосила је снегу леду, урлицима и бичевима олује. Све се више повијала под силином удара, али је настављала даље, црпући из себе последње мрве снаге. Дозивала је Сеја, а њени позиви губили су се у фијуку ветра. Глас јој је био све уморнији, а кораци све ситнији. Обневиделе очима узалудно је покушавала да примети Сејеву беличасту прилику, које нигде није било. Пала је на колена и погледом потражила месец високо на небу, и гомиле пахуља је најзад поптуно прекрише.
***
Месецима се након те страшне олује препричавало о њеним последицама, па и у годнима које су уследиле. Дуго се причала и несрећна судбина лепе Анке, изгубљене и завејане у снегу на брду високо изнад села. Сви су се питали како се она нашла тамо, и нико није знао одговор. Чудан догађај ипак се десио с доласком пролећа и топљењем снега. Вода је лагано спирала земљиште на месту где је Анка пронађена све док се након извесног времена нису појавиле многобројне заравњене стене, и то готово савршено складног квадратног облика. А пред њима, на запрепашћење и ишчуђавање многих, стајала је једна усправна, витка стена, висине каквог човека. Мање стене људи прозваше девине стопе, а велика усправна стена доби назив Камен-дева. То место касније постаде извор многих још легенди и веровања, као и сујеверја и бајки. Неки кажу да и сада, када зима својим леденим прстима ишара прозоре, девин вољени ледењак походи то место и тражи је тугујући, ношен крилима вихора.
Poštovanje svim članovima foruma. Ne znam da li je ova priča zavredela nečiju pažnju (u pozitivnom ili negativnom smislu), ali nadam se da nije bila potpuno gubljenje čitaočevog vremena.
Iskreno, očekivao sam makar kišu negativnih kritika, ali pošto nema nikakvih reakcija, nisam siguran kako da to tumačim. Ukoliko je ova priča suvišna, voleo bih da znam način na koji može biti uklonjena (ukoliko postoji) ?
Polako, gde gori ? :) Ovde ima brdo tekstova, a i brdo raznih diskusija, i na nešto se lako i zaboravi. Ne sede ti ovde ljudi koji čekaju ko zapete puške da se pojavi neka priča, pa odmah da usledi lavina komentara.
Što se tiče same priče.
Ćirilica nije problem, koliko znam ona je zvanično pismo u ovoj državi, pa ko je ne zna njegov problem-ima danas škola i za starije, pa može da nauči. Meni ne smeta što je tekst na ćirilici.
Ovo ti je rekao bih više bajkovito, nego što se može podvesti pod fantastiku. Ima dosta nepotrebnih stvari s kojima gušiš priču. ,,Nisu imali nikog sem jedno drugog, a niko im nije bio ni potreban.'' ,,Bila je jako lepa, a uz to vrlo vredna i krotka.'' Ove rečenice na samom početku izmeni, jer odbijaju čitaoca(tj.mene, u ovom slučaju), em su kliše, em ne doprinose priči uopšte. Pusti da kroz priču, kroz njene postupke, zaključimo kakva je junakinja-nemoj nas voditi za rukav i objašnjavati kakva je.
Recimo ,,Otac je manje teško disao...'', zar nije lepše reći npr. ,,lakše je disao ? '' ili tako nešto ?
Priča je koliko vidim, ipak bajka i njena suština jeste određena legenda. Sam način pripovedanja i uopšte stil priče i tok radnje mislim da zahteva temeljne izmene.
Mda... Lepo ti reče Anomander... Polako, kad se ekipi otkači labrnja. poželećeš da i nisi kačio priču...
Tekstova ima prilično, pa vam odajem priznanje na vremenu i strpljenju koje za njih imate (kao i za ovu priču konkretno). I sam ove čitam onoliko koliko mogu da postignem, a ima svačega zanimljivog, dobrog, manje dobrog, ali generalno, interesantnog sveukupno.
Upravo iz razloga što je ovo u biti bajka, mislio sam da joj možda nije mesto ovde, ali kao što sam napisao na početku, to je bio moj eksperimentalni upliv u neki vid fantastike. Imam započet projekat znatno bliži žanru, ali će trebati vremena i umeća da se sve to dovede u red.
A što se ćirilice tiče, priča je pisana u originalu na ćirilici (pošto sam navikao da nju češće koristim zbog seminarskih radova i sličnih stvari), pa sam je takvu ovde okačio.
Negativnih kritika se ne bojim i ne smetaju mi, jer sam mišljenja da negativne kritike mogu da imaju izuzetno pozitivan efekat ako se pravilno protumače i iskoriste za ubuduće. Uostalom, ovaj forum je koliko znam bastion fantastike kod nas i u regionu, pa meni lično dost znači što sam makar mali delić ove družine.
:D
U jednoj kućici na izlazu iz sela živeli su sami otac i kći. Nisu nikog imali sem jedno drugo, i niko im nije bio potreban.
Ako su otac i kći živeli sami, onda se podrazumeva da nisu nikog imali, što znači da ti je to višak.
Ponekad su mu susedi ozbiljno govorili kako će joj, kada Anka bude stasala za udaju, njene vrline pribaviti i najbogatije prosce u kraju, a otac je uvek odgovarao da će njeno srce izabrati najbolje i da se on u tu odluku neće mešati.
A zašto ne ovako?
Susedi su govorili kako će Ankine vrline, čim stasa za udaju, u njihovu kuću namamiti najbogatije prosce u kraju. Otac je svaki put isto odgovarao; njeno će srce izabrati, on se u to neće mešati.
Quote from: Stipan on 21-07-2013, 18:31:17
U jednoj kućici na izlazu iz sela živeli su sami otac i kći. Nisu nikog imali sem jedno drugo, i niko im nije bio potreban.
Ako su otac i kći živeli sami, onda se podrazumeva da nisu nikog imali, što znači da ti je to višak.
Jok more. To sto sami zive ne podrazumeva da su bez igde ikoga. A drug pisac to hoce da kaze. Ovi nemaju ni rodbine u Njemackoj.
Meni se bajka dopala. Ima tu sad da se palamudi, kad bi se htelo, ali isto tako ima i sjajnih slika.
Pazi, ono što sam hteo da kažem je da se autor mora posvetiti onome što je bitno. Preterano rasipanje u detaljima zamara čitaoca. Atmosfera u ovoj storiji nije u gastarbartejskom fazonu, prema tome tvoja žaoka okida u prazno. Ja tebe razumem, voliš da opovrgneš svaku moju reč, ali time dečku nećemo nimalo pomoći. Pokušaj više da se posvetiš mladuncu, a manje da se svetiš Stipanu...
WhiteNight:
Problem sa pričom nije u radnji, što se tiče zapleta, ovo je sasvim standardno za autorsku bajku, problem je u pripovedanju koje pokazuje neke sasvim početničke greške. Recimo, dosledno je pogrešno sprovedeno vođenje dijaloga:
,,Стигао је." Прошапта ледењак
,,Одлази, брзо!" Повикао је још једном itd.
Brojne su i greške u kucanju, što će reći da nisi dovoljno pažljivo pročitao priču kad si je napisao.
Najveći problem je ipak stil koji je spor i zapinje. Pogledaj ovaj deo:
Сав Анкин труд и брига око оца, чинила се узалудна./Ovde je gramatička greška, treba "činili su se uzaludnim"./ Сво /hm/ лековито биље које је имала на располагању и од којег је правила све напитке које је знала, нису били довољно добар лек који би оца ослободио тешке врућице која га је све више притискала и ломила. Četiri puta "koji" u jednoj i to relativno kratkoj rečenici, isuviše. Девојка је ноћи проводила смерно /čemu ovde "smerno"?/ бдијући над болесним оцем, слушајући уједначено шиштање бесног ветра /ako je vetar besan, nije ujednačen i naročito ne šišti!/ напољу, и очевог дисања у постељи./Da li ovo znači da je teško disanje, takoreći ropac, ujednačeno sa besnim hujanjem vetra? Pa ne ide.
Недељу дана касније, када ветар мало попусти, Анка некако пропрти стазицу до оближње шума како би донела још дрва за ватру, која није смела да згасне./opet "koja"... ali nije bitno, jer čitav taj deo je izlišan, podrazumeva se da vatru treba održavati. Ima mnogo suvišnih fraza i pojedinih prideva koji se ili podrazumevaju zbog konteksta ili deluju kao da su pogrešno upotrebljeni jer nisi dovoljno razmislio o tome šta pišeš.
U celini bajka pati, dakle, od sporog i nezgrapnog pripovedanja i od patetičnosti (nije isto što i romantičnost) koja se bar delom mogla ublažiti da si više pazio na jezik.
Ima ponegde solidnih slika, ali na mnogo nivoa zapinje. Recimo, nisam shvatio da li autor na umu ima određenu ciljnu grupu. Mislim da bi ova bajka mnogo bolje funkcionisala ako je namenjena za nešto mlađu populaciju. Meni je ritam ove priče skroz uspavljujući, spor, puno klišeiziranih slika i situacija, i teško me drži. Što ne znači da se ne može popraviti, naravno.
Quote from: hidden on 21-07-2013, 18:49:04
Quote from: Stipan on 21-07-2013, 18:31:17
U jednoj kućici na izlazu iz sela živeli su sami otac i kći. Nisu nikog imali sem jedno drugo, i niko im nije bio potreban.
Ako su otac i kći živeli sami, onda se podrazumeva da nisu nikog imali, što znači da ti je to višak.
Jok more. To sto sami zive ne podrazumeva da su bez igde ikoga. A drug pisac to hoce da kaze. Ovi nemaju ni rodbine u Njemackoj.
Ovo deluje kao tačno tumačenje. I odraz autorske lenjosti jer ga je mrzelo da u priču doda majku, dedu, hrčka mezimca ili bilo koji dodatni (ne strogo funkcionalni) lik od koga bi priča prodisala.
EDIT: @Anomander Hm, pa ne bih se složila da bi bajka bolje prošla kod dece. Najvažnije: nisu deca blesava. Dalje: deca više vole avanture nego ljubavne priče; i gnušaju se tužnih krajeva.
Quote from: Stipan on 21-07-2013, 19:02:18
Pazi, ono što sam hteo da kažem je da se autor mora posvetiti onome što je bitno. Preterano rasipanje u detaljima zamara čitaoca. Atmosfera u ovoj storiji nije u gastarbartejskom fazonu, prema tome tvoja žaoka okida u prazno. Ja tebe razumem, voliš da opovrgneš svaku moju reč, ali time dečku nećemo nimalo pomoći. Pokušaj više da se posvetiš mladuncu, a manje da se svetiš Stipanu...
Eno sad, šta mi se to spočitalo. Naopako!
@BijelaNoći
ako se zanemare stilske greške pa i one u kucanju, meni se priča sviđa. I sama pišem bajke, zato su mi ovakve teme naročito drage.
Istina je da priča donekle podsjeća na Snježnu kraljicu i malenog dječaka Kaia, smrznutog srca, pa bi joj to možda mogla biti neka od glavnih mana.
Samo ti do dotjeraj, izbrusi stil, i biti će to odlično!
Eto, ja baš guštala u ovom tekstu.
Quote from: Anomander Rejk on 21-07-2013, 19:13:07
Meni je ritam ove priče skroz uspavljujući, spor, puno klišeiziranih slika i situacija, i teško me drži. Što ne znači da se ne može popraviti, naravno.
Naravno, upravo to sam i pokušao da kažem svojim primedbama.
Suviše detaljisanja, suviše gubljenja u nepotrebnim sitnicama.
Čak i bajka mora imati tempo koji će zadržati čitaoca.
Quote from: Jevtropijevićka on 21-07-2013, 19:16:25
Ovo deluje kao tačno tumačenje. I odraz autorske lenjosti jer ga je mrzelo da u priču doda majku, dedu, hrčka mezimca ili bilo koji dodatni (ne strogo funkcionalni) lik od koga bi priča prodisala.
Ako nisu dodati, onda ne postoje. Prema tome, nepotrebno je navoditi da nikog nemaju.
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 19:38:54
I sama pišem bajke
Jel'da?! Svašta ovde čovek dozna...
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 19:38:54
@BijelaNoći
ako se zanemare stilske greške pa i one u kucanju, meni se priča sviđa. I sama pišem bajke, zato su mi ovakve teme naročito drage.
Istina je da priča donekle podsjeća na Snježnu kraljicu i malenog dječaka Kaia, smrznutog srca, pa bi joj to možda mogla biti neka od glavnih mana.
Samo ti do dotjeraj, izbrusi stil, i biti će to odlično!
Eto, ja baš guštala u ovom tekstu.
Saturnice, možda je u Kaja smrznuto srce, ali tvoje je toplo i meko, pa se lako ražališ nad autorom :lol:
Kako si? Dugo te nije bilo!
Quote from: Jevtropijevićka on 21-07-2013, 19:46:38
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 19:38:54
@BijelaNoći
ako se zanemare stilske greške pa i one u kucanju, meni se priča sviđa. I sama pišem bajke, zato su mi ovakve teme naročito drage.
Istina je da priča donekle podsjeća na Snježnu kraljicu i malenog dječaka Kaia, smrznutog srca, pa bi joj to možda mogla biti neka od glavnih mana.
Samo ti do dotjeraj, izbrusi stil, i biti će to odlično!
Eto, ja baš guštala u ovom tekstu.
Saturnice, možda je u Kaja smrznuto srce, ali tvoje je toplo i meko, pa se lako ražališ nad autorom :lol: Kako si? Dugo te nije bilo!
Pa evo me, rekoh, sva sam u bajkama! Baš mi je milo znati da još ima netko tko ih piše kao i ja! Ohrabrim li se, možda nešto i spustim na Sagitu. Pa da udrete, svi redom. Nešto, kao da sam se uželila batina...:)
Zahvalan na svim sugestijama :D
Stil moram da popravim, to mi često kažu. Pravopisnih i gramatičkih grešaka verovatno ima obimno (nije opravdanje, ali bavim se naukom dosta drugačijom od književnosti, pa je to, verujem, dosta uticalo na slabljenje mog poznavanja pravopisa :oops: ).
Dosta stvari koje sam napisao nemaju srećan kraj, i to je nešto što me karakteriše valjda. Nisam pisac, ali je književnost moja velika ljubav, naročito epic fantasy, pa napišem nešto tu i tamo. Greške pri kucanju su mi veliki problem i uvek mi se potkrade dosta njih, uprkos tome što ispravlljam kasnije (izgleda nedovoljno pažljivo).
Pitam se šta bi bilo kad bih okačio svoj 'pravi' pokušaj epskog pisanija, ali toga ću vas poštedeti (za sad) xrofl
Primeniću ovo do sad predloženo, pa možda od Anke i njenog smrznutog družbenika napravim pristojnu bajku
:mrgreen:
Quote from: Stipan on 21-07-2013, 19:46:22
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 19:38:54
I sama pišem bajke
Jel'da?! Svašta ovde čovek dozna...
Ti ćuti! Sedi i napiši jednu, a onda kritikuj! Svaka prava bajka ima uspavljujuć i pomalo monoton ritam. Inače, nije bajka...
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 19:49:59
Quote from: Jevtropijevićka on 21-07-2013, 19:46:38
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 19:38:54
@BijelaNoći
ako se zanemare stilske greške pa i one u kucanju, meni se priča sviđa. I sama pišem bajke, zato su mi ovakve teme naročito drage.
Istina je da priča donekle podsjeća na Snježnu kraljicu i malenog dječaka Kaia, smrznutog srca, pa bi joj to možda mogla biti neka od glavnih mana.
Samo ti do dotjeraj, izbrusi stil, i biti će to odlično!
Eto, ja baš guštala u ovom tekstu.
Saturnice, možda je u Kaja smrznuto srce, ali tvoje je toplo i meko, pa se lako ražališ nad autorom :lol: Kako si? Dugo te nije bilo!
Pa evo me, rekoh, sva sam u bajkama! Baš mi je milo znati da još ima netko tko ih piše kao i ja! Ohrabrim li se, možda nešto i spustim na Sagitu. Pa da udrete, svi redom. Nešto, kao da sam se uželila batina... :)
Ako, ako! I ja sam na Sagiti počela sa bajkama, pre iha godina! Oladili su me od želje za pisanjem očas posla!
@Saturnica - Za batine samo nakratko svratiš na Sagitu, pa si posle mesec dana mirna...
Pa ja jesam napisao nekoliko bajki, ako ćemo iskreno, čak i jednu o Crvenkapici.
Oni tvoji je iz Eridana onomad objavili...
Quote from: Stipan on 21-07-2013, 19:56:48
@Saturnica - Za batine samo nakratko svratiš na Sagitu, pa si posle mesec dana mirna...
Pa ja jesam napisao nekoliko bajki, ako ćemo iskreno, čak i jednu o Crvenkapici.
Oni tvoji je iz Eridana onomad objavili...
Crvenkapa ti se ne računa, samo da znaš, za druge ne znam, čitala nisam...:)
Eh, pa ti bi meni sve diskvalifikovala...
Ja sam se sad totalno raznežio od ovolikih emocija...kači bre whitenight dok je vakat. Imaš fore do mraka, posle dolaze Mala Braća :evil:
Ajd Stipane, okači jednu, rado bi je pročitala. Ako učiniš ti i ja budem onda...može?
Evo ti je: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12410.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12410.0.html)
Quote from: Stipan on 21-07-2013, 20:03:03
Evo ti je: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12410.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12410.0.html)
Samo malo! Hoćeš reći da je to bajka? Nešto u stilu ovoga što je napisao BijelaNoć?
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 19:38:54
@BijelaNoći
ako se zanemare stilske greške pa i one u kucanju, meni se priča sviđa. I sama pišem bajke, zato su mi ovakve teme naročito drage.
Istina je da priča donekle podsjeća na Snježnu kraljicu i malenog dječaka Kaia, smrznutog srca, pa bi joj to možda mogla biti neka od glavnih mana.
Samo ti do dotjeraj, izbrusi stil, i biti će to odlično!
Eto, ja baš guštala u ovom tekstu.
Istinski zahvalan :D
Snežnu kraljicu nisam čitao, ali pretpostavio sam da će možda podsećati na nešto već postojeće, što je bio realan rizik. Zapravo, priča je trebalo da ima sasvim drugačiju radnju, bar sam je ja drugačije zamislio pre nego što ssam počeo da pišem, ali me je inspiracija odvela na sasvim drugu stranu od prvobitne zamisli :)
Quote from: hidden on 21-07-2013, 20:00:27
Ja sam se sad totalno raznežio od ovolikih emocija...kači bre whitenight dok je vakat. Imaš fore do mraka, posle dolaze Mala Braća :evil:
Uh, Tolkin će se okrenuti u grobu, a možda i siroti Džordan ako taj moj projekat izbacim na svetlo dana... :oops:
Stipane, to nije bajka. Mislim da sam to već pročitala. To je neki jebeni fantasy, al, bajka nije. Rekla sam ja tebi da ne znaš napisati bajku. :)
Kako ćeš onda kritizirati?
Quote from: WhiteNight on 21-07-2013, 20:08:26
Quote from: hidden on 21-07-2013, 20:00:27
Ja sam se sad totalno raznežio od ovolikih emocija...kači bre whitenight dok je vakat. Imaš fore do mraka, posle dolaze Mala Braća :evil:
Uh, Tolkin će se okrenuti u grobu, a možda i siroti Džordan ako taj moj projekat izbacim na svetlo dana... :oops:
Udri samo, neka se okreću.
Quote from: hidden on 21-07-2013, 20:17:55
Quote from: WhiteNight on 21-07-2013, 20:08:26
Quote from: hidden on 21-07-2013, 20:00:27
Ja sam se sad totalno raznežio od ovolikih emocija...kači bre whitenight dok je vakat. Imaš fore do mraka, posle dolaze Mala Braća :evil:
Uh, Tolkin će se okrenuti u grobu, a možda i siroti Džordan ako taj moj projekat izbacim na svetlo dana... :oops:
Udri samo, neka se okreću.
:|
Quote from: Stipan on 21-07-2013, 20:03:03
Evo ti je: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12410.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12410.0.html)
Upravo pročitah. Moram da kažem da ni meni ovo ne liči baš na bajku. Uz dužno poštovanje, napete gaće i razapeti ljudi koji zapomažu ne deluju mi baš bajkovito.
Saturnice, imam ja gomilu bajki, ali su te druge mnogo detinjastije, od ove ovde, pa verujem da im nije mesto na ovom forumu. A imam i pričice o samoubicama, psihijatrijskim slučajevima, nasilju u porodici i sličnim uobičajenim životnim dešavanjima - odraz moje mračne spisateljske strane :evil:
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 20:15:09
To je neki jebeni fantasy, al, bajka nije.
Jebeni fantasy? E, što ti umeš da me ošineš, to bog video nije!
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 20:15:09
Rekla sam ja tebi da ne znaš napisati bajku.
Ma rekla si ti meni svašta, pa me nisi naročito isprepadala.
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 20:15:09
Kako ćeš onda kritizirati?
Lako. Sagita je ovo, lepo moje!
Ajd malo da pretumbamo usmenu književnost. Greši ko misli da je jedina uloga bajki da nas pripreme za lalanje. Između ostalog, one su imale za svrhu da usade obrasce ponašanja u mladež. Na kraju se uglavnom ćeraju srećno do kraja života, ali u razradi se svakojake ale i nemani sreću. Ako se nama danas čini smešnim i simpatičnim da veštica jabuku nudi (ostanimo na ovome, da ne ulazimo u slike iz narodne književnosti sa ovih prostora), zapitajmo se da li je malom deranu kraj vatre bilo svejedno da, nakon što je odslušao porciju pripovesti, izađe u dvorište da piški....
Rastrzanje konjima o repove, kljuvanje očiju, igranje u usijanim gvozdenim cipelama do smrti, sečenje delova tela... Sve to spada u bajke.
Baš tako :)
Nego, Saturnice daj tvoju bajku... :evil:
Quote from: hidden on 21-07-2013, 22:04:30
Baš tako :)
Nego, Saturnice daj tvoju bajku... :evil:
Stavis devila, a onda mi slatkim jezikom kazes da ti dam bajku?
Quote from: angel011 on 21-07-2013, 21:42:02
Rastrzanje konjima o repove, kljuvanje očiju, igranje u usijanim gvozdenim cipelama do smrti, sečenje delova tela... Sve to spada u bajke.
Angela, znam ja da ti najradije opalis po nekoj kontri, nije bitno kakvoj, samo neka je kontra. A sad mi reci, najprije, jesi li procitala Stipanovu pricu? Ako nisi, a slutim da nisi, onda nista, ali ako jesi, drzis li je bajkom? O tome je bila rijec, a ne da meni navodno neukoj objasnjavas kakve sve horror elemente sadrzi jedna bajka.
Maco...:)
Izvinjavam se ako je došlo do nesporazuma, reagovala sam na post Belonoćnog kad je rekao da mu razapeti ljudi ne deluju bajkovito, tebi ništa nisam objašnjavala. :)
Ispravno slutiš, nisam čitala tu Stipanovu priču.
Maco, izmedu ostalog Belonocni je reagirao i na napete gace. Nisam bas sigurna da takvih stvari ima u bajkama. Sad me navodis da se pitam, a kakvu je on to Crvenkapu napisao?
:)
Lošu -.-
Uzgred, red bi bio da se lepo razgraniče narodne bajke od autorskih...
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 23:09:45
Sad me navodis da se pitam, a kakvu je on to Crvenkapu napisao?
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,9819.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,9819.0.html)
Quote from: Jevtropijevićka on 21-07-2013, 23:14:42
Lošu
Zašto li me ovo ne čudi?
Stipane, pročitala sam ovu perverziju.
Quote from: Stipan on 22-07-2013, 04:29:45
Quote from: saturnica on 21-07-2013, 23:09:45
Sad me navodis da se pitam, a kakvu je on to Crvenkapu napisao?
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,9819.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,9819.0.html)
Quote from: Jevtropijevićka on 21-07-2013, 23:14:42
Lošu
Zašto li me ovo ne čudi?
Dobio si šta si tražio.
Kao i obično...
Quote from: Stipan on 22-07-2013, 09:54:03
Kao i obično...
Koji Yup ti koristis? :lol:
Ljudi, detaljno sam prečešljao priču i primenio sve vaše sugestije.
Ja nisam samo slova gutao, već mi ponegde fale i cele reči, ili sam im zamenio mesta :x
Rečenice sam 'raskrčio' pa su sad manje glomazne, mislim da će ispravljena verzija biti
manje mučna za čitanje xrofl
Sve u svemu, VELIKO HVALA xjap
P.S. Niste vi tako strašni kako zbore zli jezici :lol: