Давно је некада била једна у нашој породици, што бејаше почела да губи сан. Онa беше праунука Пазарке и Мостарлије, што пре три века у Шумадији основаше лозу Симоновића. Говорили су људи да је чула Кукумију, да се очима нагледала Месеца, а устима најела месечине, да је прешла преко земље што је вукови чапркаше, да јој врачара завезала сан, да је прелетео слепи миш. У причама идоше чак и дотле, да се не ваља окретати истоку кад легне, јер исток је за јутро, а запад за вече. Само једна, ту из куће, у послузи што нам беше, рече:
,,Газдарици је у постељу долазила Мора, те ова више не сме да заспи."
И то се, изгледа, испостави тачним. Опасне им муке Мора задаваше у селу те године. Кажу, 'оће кад су велике ватре и кад удари суша. А нема жабе да се чује у Мочварама, а ете ти ње. И уистину, не беше куће у селу да не имаше ноћобдију. Гумна падаше у пламен изненада, пси лајаше к'о пред редњу, а људи ломише ноге по басамацима и завијаше к'о вуци. Једаред неки од Симоновића слугу радио у шуми, те омркнуо. Простре ти он гуњ уз једну букву, што била имала велику дубљу, те заноћи ту. Кад у неко доба ноћи, чуше се петлови отуд, из села, те устаде да протегне ноге и припали цигару пре него што ће кренути газдиној кући. Ал' таман што шибица кресну, те мала ватра њена разби Мрак што му бејаше мрско да оде из шуме, он ти у дупљи угледа жену бела лица, дуге црне косе, носаше дугу белу хаљину, и гледаше га, злобно се осмехујући. Човек се престрави и даде се у трк, а кад стиже кући, оно му цела глава бејаше бела, и сав се некако сасушио. Не прође много, а он побенави скроз, те му Симоновићи дадоше једну колибицу на имању, подаље од куће, да са женом живи, а онa да га пази. Људи касније кадише дрво, једни га китише босиљком и часним крстом, други белим луком и букагијама, све само да отерају нечисту силу. И гле чуда! Људи се дозваше памети, те почеше спавати к'o одојчад. Само Симоновића снаша, не могаде те не могаде. Све нешто 'ода пособи кад омркне, а кад прође дванаес', она ти се увелико латила нечег уруке, те послује к'o у по бела дана.
,,Устане тако из кревета, па ми аминује покући, а ја вичем: Дођи укревет Ленка, дођи проклетињо!, кад ли она одговара: Саћу, Боро, саћу, само још пету да наплетем.
Године пролазише, а женина сна немаде да се врати. Да невоља буде још већа, сад почела да се пење на таван, те да размиче ћерамиду, да броји звезде. Све Месецу беше нелагодно, некак'а језа га подилазила што два ока, плава к'o зорњача, вире испод крова, а њега гледају, чекају да у зору оде на починак, па и она да се сакрију испод ћерамиде, да се повуку унутра. Једном се стари Бора трже из сна – а бејаше имао дубок сан – пробуди га нека птица. Чуј, бубуљина на крову – мислио је. А кад сувељага чучи на омаији, ту нема добро да буде за кућу. Узе ти он своју преламачу, па изађе, онако у чакширама и вуненим чарапама, како је и спавао. Кад ти он тамо, црепови размакнути, а Ленка вири кроз кров, гледа прекокуће у Месец, те хуче. Игле што их била у пунђу забола још кад се удаде за њега, извукоше се, те се стадоше котрљати низ кров, а седа коса њена се завијори на прохладном, ноћном ветру што бије одоздо, из јаруге. Лице јој не могаде видети, ал' знаде да то може бити само она, његова Ленка, лепотица какве не беше у селу, домаћица да се о њеној умешности причало.
,,Жено луда, шта ти би!? Дед' сиђи де л ми доле, искамџијаћу те, има мешина да ти спадне!"
Кад ти она окрете главу, к'o лимени певац што се на крову окреће, к'o вратило што мандрља на бунару. А очи јој некако црне, к'o две рупе – да је ближа, не би знао шта је зеница, а 'де беше беоњача. Ленка га ни не виде – само погледну у правцу из ког чу звук, и шмугну под кров к'o какав гуштер. Отад изађе још само једаред. Ускоро јој порасте кљун, а крила се богато расклопише једне ноћи пуног месеца. Сва прашина се подиже по тавану, те излете испод стреје. Сувељага отад чучаше на крову сваке ноћи, и гребаше канџама по ћерамиди све док јој човек некадашњи не паде у постељу. Е, тек тад сиђе с куће да га обиђе, кришом се увуче у собу, а док он не отвори очи и не повика Ленка, она већ беше напољу. Остави му само дрвену икону човека, што као да је излазио из бунара, ал' га стари Бора препознаде, те испусти душу знајући да га посматра будно око Светог Алимпија Столпника, што педесет година на стубу стојаше и Богу се молише. Сувељага се отад више никада не појави међу укућанима, а син њен и Борин, што живеше у уџерици једној, у дворишту, пресели се у родитељску кућу, а преподобног свеца узе за крсну славу своју.
II
Син Сувељагин беше добар човек, ал млого слаб на пићу и женама. Волео добро вино да нагне, ко лепу жену што је љубио, или можда женскиње љубише, ко што из бокала потезаше. Касно се ожени – ниједна не хтеде за њега. Оно, јес да се нису много ни питале, ал не беше тог родитеља, што би ћерку дао за пијаног Симоновића.
,,Пре ћеш гром на Савиндан, или снег на Тројице видети, нег њега трезнога," – говорили су.
Овај ти године проведе којегде, скиташе се по свету, све га под женским сукњама налазише, а онда се врати кући својој, без динара додуше, а са болешћу оном, што је звали француска. Таман да помислиш: скрасио се, а он ти се диже на Турке. Нико више не букаше и брже од њега кавгу задеваше.
,,Арапи! То су Арапи! Четирсто година алахових, шејтанских!" – викао би кад би се разговор повео на ту тему.
О Светом Алимпију његовом, све се мушкарци виђенији скупљаше, те се договараху што ће и како чинити. Жена му беше убога, дође за њега рачунавши да ће се усрећити, лепо удомити у богаташкој кући, ал једино што горко зажали. Волела га је, несрећника, ал да га мења, од тога одавно диже руке. Тај се родио као бекрија и женскарош, и као такав ће и умрети. А она, како зна и уме. По два дана она за славу спремала, да се покаже пред селом, да јој се о слави прича. Ал жене нигде једне не беше да јој дође. За столом све мушкарци, а ти би појели и печену мачку, те би рекли да нема ништа док се не закоље марва. То што њој руке промрзоше у расолу, то немаде ко да сажали, а и та сарма што се крчкала на ватри, од које цела кућа мирисаше, што се у сваки кут увукла, па нема да је истераш до Божића, ни то нико не имаде да похвали. А надасве муке, она још и за децом трчи, да не сметају мушким разговорима, да не зановетају.
,,Вид њега, стао те баба! Шта бабаш, пусти баба, виш да имаде важнијег разговора и посла обавити."
Кад ли крене да смркњава, а они се дижу од совре, па се крсте пред свецом.
,,Даће Бог Свевишњи и Свети Алемпије Стулбник да следеће године зборимо о другијем стварима," – све су говорили.
После кад орашачки властелин поведе против Турака, наш домаћин се лепо истрча с јатаганом, па се врати кући. И опет да мислиш: смирио се, зрелост неку добио, скрасио се поред женице и силне оне деце што је поправи, кад ли он потера по старом. И би се вратило ко што је и било, да му се жена не разболи, те паде у постељу, а живе ране јој се отвараше где беше лежала. Дуго је била боловала, а деца је двораху и око кревета играху и дан и ноћ, а један слуга ког су имали, што за шталу био задужен, сад се даде у све. Не беше посла што га он не обављаше – и да покоси, и да окопа, и јаја да откупи, ко жена нека што мараму повеже, па кокошар преврће. А једном га чак видеше где перунике залива.
,,Ја све чекам дувене, ал она неће па неће, па реко, е сад ћу да те залијем изината."
А Симоновић ко и пре. Још се беше спанђао с неком Циганчицом, што му задњи грош беше узимала, и све сокове из њега исцедила. Сасуши се човек, пропаде између две трепавице. Кућа поче да се распада, дрво било слабо, па кренуло да трули, а он ни да се повуче, ни да се потера. Једном дође те насилу подиже жену те покупи неколко дуката, што их беше сакрила у постељи.
,,Немој бато, живота ти. Изгинусмо!"
,,Ћут! Јеси ли јих ти зарадила? Да јих нијеси у мираз донијела?"
Те ноћи он доведе Циганку у кућу, а ова само ли уђе на врата, кад осети млого гадан неки смрад што се ширио по кући, и кад виде жене, где се на кревету жива распада, а она ти се окрете, па увати џаду. Симоновић млого бесан био, све по кући поломио. Викао, кажу, до предзору. Сутрадан раба његова беше мртва. Саранише је тихо, ко и она што је била. А овом ко да нешто кврцну у глави, ко неки гајтан да му се развеза, те се све стаде Богу молити, и пред свеца кућнога падати. И деца му се сажалише, сирочићи његови, помагаху му ко матори, а њему све тешко око срца док их гледа, па би и руку на себе дигао, само да имаду с киме да остану. У кући се одједном све покрену, све живо што се помераше, као да се пробуди, као да се родише још једаред.
- Преображење свето им се десило – говорила је касније Бабарога. Па јебо га ја, је л једном треба да се смркне, док другом не сване?
Ал побожан Симоновић што постаде, па таквога не беше у селу. Богу се молише и богоугодно живеше, све док се и сам не разболи, те паде у кревет и црче од грудобоље. Кад осети да не може више, он даде један забран, што беше доле, поред реке, да се од њега црква брвнара направи, да му на свету споменик остане, и задужбина за душе што ће се тек родити. Млого лепу је оправише, и Светом Пантелејмону је посветише, па се све у августу вашер прави, и људи околи ње коло играју, пију и веселе се. Касније и Прота Матеја наврати са неким девојчурком, те је у цркви обавести да је за жену узима.
III
Крај века се примицаше, а Симоновића кућа цветаше, први у селу постадосмо. Богић покојни, нека му лака црна земљица, беше изабран за сеоског старешину, а како данас, тако и онда, те куће увек најбргије напредоваше и големо богатство стицаше. Прострло се било Симоновића имање по целом каменичком обронку. Шума где бејаше, то сад њивом постало, камењар где бејаше, ту воћњаке засадили, а воће где бејаше, ту сад мајстори три нове куће зидаху. Осамнаесторо слугу трчаху да оперу и обришу, да копају и залију, да помузу и баце нову простирку, да закољу и испеку, да покосе и садену. Осамнаесторо њих, а мало за силну чељад што у кући живеше – за Богића и браћу му, за децу њихову и децу њихове деце. Да земље имадоше, и да се могу скућити куд који, а да им ништа не зафали, то знадоше и сами. Али знадоше да велико богатство њино, од слоге и заједништва долази, те остадоше на једноме огњишту читаво десетлеће. Само што ону икону дрвену у цркву однеше, а нова дадоше да се направи, и то са стаклом, ко градски свет што их има.
Ал као што то увек бива, не могу два добра без једна зла, не може се стадо на броју вратити, а вук сит заноћити, не може се на ражањ ставити, а црева да се не поваде. Тако и код нас дође једног дана момак један наочит, да се у службу понуди. Стара Јевда, што главна у послузи бејаше, одма му даде два џака брашна да их подигне, а он ти их зграби подпазу' ко да су два душека газдаричина, пачјим перјем напуњена. Брже-боље га примише и за коњушара дадоше, ал му плату обећаше тек за два месеца, кад се докаже и са осталима лепо саживи. Како се звао, то нико до Јевде не знаде, нити он причу волеше, а сво женско што у кући бејаше, жарко се занимаше да дозна. Кад, гле ти чуда, младић се вичним послу не показаше – коњи све ђипали и ногама задњим тукли кад им приђе, не могаде ни да их пипне, а камоли истимари. Јевда га даде да служи старог Јордана, брата Богићевог, што много воће посадио. По рачуници његовој, на Симоновића поседу шесто стабала воћа свакојака бејаше. И радо се момак лати посла, предано помагаше старцу. Свако јутро у зору устајаше, те на обраницу две кофе с водом меташе, да залије зову што је бејаху посадили на улазу на имање, за добро здравље да их служи, и благостање да влада. Он нове воћке калемише, оне од оломлане резаше, а старе стаде да сече и да их за огрев спрема. Хвалио Јордан младића, све само лепо о њему да чујеш:
,,Па тај кад замане сикиром, па дрвеће лепо плаче!" Слуга убрзо беше послат да посече и ону зову, што је посадише поред пута, јер се стаде сушити, а смрт зова никако не ваља да сачека. И лепо ти је он исече, и пањ извади, те посади нову, а газдарица главна га лепо награди, даде му прву зараду и са штале га у кућу за служинчад премести.
Девојке што су биле у послузи, све главе погубише за младим сељаком. А ниси могао да не приметиш његове шаке, венама избраздане, и мишице његове, што се надимаше ко облак пред олују, а оним црним очима кад крене да сече, оне све у постељу падају. Ајд што се одједном све олењише, и ајд што Јевда поштено ишамара једну што са њим цвркутала иза штале, него што се и младе газдарице, Симоновића кћери полакомише за лепим слугом. Сва им разонода бејаше да ујутру изиђу као да се прошетају по пољу, а оно иду да њега гледају, како скине кошуљу, па крушку пепелом прска.
Воће нам те године беше пропало. Кајсија закасни да цвета, а трешња и што је цветала, то је Мраз изненадио па јој бехар обалио. Крушке трулише још зелене док су биле, а брескве опадоше и ниједна не остаде на грани, да се окуси и сок да се исцеди. Једино јабуке још што се држаше, пркосише и Сунцу и непогодама, све се црвене, ко рубини, па их милина само гледати. Једном Јордан набра пуну котарицу, па посла младића да је однесе газди:
,,Дедер сине, однес де л ово Богићу, да види чиме нас је земљица благословила."
Спусти се овај низ ливаду, а јабуке се у кошари крупне, румене, сијају ко изгланцане. Ал кад беше предкућом, гуја нека дебела измиле испод прага те стаде шиштати на њега, и недаде му да уђе. А он се сав презноји, стаде се гушити и за врат хватати, да не препознаш оног красног момка што нам дође у службу. Изиђе Богић напоље, те само погледну гују, а и она њега пркосно, па се врати под праг.
,,Послао ти газда-Јордан мало јабука," – рече овај, премда прибран, грашке зноја му се сливаше низ лице.
,,Дедер, пробај де л газда једну, живо ме занима какве су," – рече Јевда љубопитљиво.
Љутљиве природе беше газда - тај је праскао за сваку ситницу. Али бејаше нешто умиљато у том момку што им дође у кућу, некако ти топло око срца кад гледаш у то црнпурасто лице, па се изненади стари Богић кад схвати да му беше криво да га ражалости, иако није много љубио воће.
Он узе једну јабуку, па је загризе, кад ли у њој, три црва се испреплитали један око другог. Богић брже-боље испљуну онај залогај, па узе другу, али тек што је принесе устима, други један пробуши рупу, па изиђе напоље, реко би човек – црв жути, што се само у кори храстовој леже, те пуче и упогани воћку.
И у Богићу пуче, бес му покуља на уши:
,,Црвљиве ли ми јабуке доносиш, проклетниче!"
Па га распали камџијом преко лица, да му направи бразду што иђаше од ува до ува, а крв мрка и густа стаде да шикља ко из назимета.
- Дед, ајд са мном – притрча му стара служавка. Сад ћу ја теби то исперем светом водицом, па ће да зарасте ко дланом од длан, има домрака краста да се увати. А газди ти не замери. Преке је нарави, уме да ошине, ал на леб можеш да га мажеш, само ако умеш с њиме.
- Нека, не треба. Проћи ће само – одврати јој младић, те оде и покупи своје прње, па се врати на таван, где је био одпре.
Мало се смири прича о газдином бесу, а и беса његова нестаде, те му све беше жао што ошину младића.
- Будало матора, шта ти би! Ко да је дете криво што јалова година – говорила му снаха, Јорданова жена.
И јабуке прођоше, откотрљаше се ко ђулад, а нико нехтеде ни да их помирише, а камоли узбере ил компот прави. Млади слуга се опасно замилова са Богићевом ћерком, са Маром, најстаријом. Одавно она беше стасала за удају, ал газда чекаше праву прилику. Јес да беше мршава, али не беше ружна девојка – очи јој плаве, а веђе густе и мрке, ко у свих Симоновића што су. Још летос почеше да чаврљају, одмахују једном другом у пролазу, а сјесени већ стадоше размењивати миловања и љубависати где стигоше. Лепо се знадоше сакрити од укућана, ал од Јевде не могадоше никако.
Ал гле, ћутала је старица, није се обазирала. Камда се била уморила од трчања за женскијем аљама што сваки час замицаше по ћошковима. Одавно беше размишљала да преда посо, да од газде тражи Перичину колибу, да седи и чека Смрт. Не рече им стара жена ништа.
Једне вечери он се кроз прозор увуче у Марину собу, преко прага не смеде никако, силе није било да га натера, а и чуо би га неко од укућана, то сигурно. Те ноћи он је милова као никад пре. Некако бесан и распомамљен, узе је дивљачки – све му нека ватра сијала у очима. Кад ти у неко доба ноћи, газда стаде викати и запомагати, а слуге се разбудише те утрчаше у кућу у чакширама и опанцима, како се заденуше, неки са тигањима, а неки и ножеве понеше. Тамо му газдарица већ била поред узглавља , мази га по лицу ко одојче што се мази, а он се сав тресе и презнаја. Јастук му беше крвав, ал нико од послуге се не усуди да пита која сила одгризе уво газдино.
Ујутру се Јевда неком чудном снагом попе на шталски таван, са све послужавником пуним којекаквих ђаконија. Полете стара уз лотру ко девојчица, ко некад што је по таванима јаја тражила, што их кокоши остављаше где их мука натера. Она ти горе, а он, слуга, тек што беше устао, па стао да зева и да се протеже.
,,Ја ти сине донела нешто да окусиш, реко, није лако спавати овде," – рече опрезно.
Он је погледа захвално, те узе мало меда око кашичице, и један гутљај воде, да га протера. Само што прогута, а он намах погледа старицу, злобно се смешећи, а очи му искочише из главе од оне воде што беше мирисала на босиљак, и од оног сјајног послужавника, што беше уствари икона кућна. Ни не обуче се, већ само ђипи са сламе, те скочи са тавана и даде се у бег. Отад га никада не видеше. Где се део, и где је завршио, ни то не дознадоше. Једино траг од копита што остаде на путу, ал га земља брзо затрпа, и реп неки што га деда-Јордан донесе из воћа, ал га Јевда одма закопа у мравињак.
Старица после сиђе са штале, старија и тромија но што беше кад се попела, те оде кући, да икону окачи на зид, па се прекрсти испред ње:
,,Хвала теби Свети Алимпије. Нек ти служе ко и ти мени данас што си послужио. А ти не замери."
Кад оде у Марину собу, а оно тамо мачка на кревету, сва побеснела што је држаше затворену, те скочи преко старице и побеже напоље. И дан-данас се врзма око куће, али преко прага не прелази.
А Јевди лепу сахрану направише, и не закопаше је у гробљу за служинчад, већ је у сеоском, поред газде ставише, што му дуго и одано служила и кућу му од нечастивог сачувала.
IV
Дуг је и буран пут Преподобног, што га виша сила додели да га прелази са мојим прецима. Почетком двадесетог века, негде баш пред Велики рат, један од дедова мог деде ожени се Аустријанком. Госпом Аном су је звали кад дође, и остаде госпа до смрти, једина што је икада било у Симоновића. Никада није та хладна, оштрих црта лица, жена са севера марила за породичног свеца. Она имаде своју Девицу и њојзи се клањаше. Али кад свекар јој сина, још одојче док је био, изненада једне вечери изнесе из куће, те га однесе на бунар и тамо остави, она пред Столпника ничице падаше и кандило данима гореше. Мали се био разболео на хладноме бунарском камену, где Симоновићи стоку појише, те кашљао, што би рекли: из доњег стомака. После јој и муж оде у рат, а дуго се крио по земуницама каменичким. Није било да га видиш. Она му све храну и вино носила, и чисте гаће му у зору додавала. Кад дође децембар, те се за славу ваљаде припремати, он јој заповеди да свеца донесе у рупу, још колач славски и једну свећу, те кума да позове, да се свети дан достојно обележи. Тако и би. Кад ли се у куму разбуди бес те га стаде кудити и у образ мушки га нападати што не прти гуњ и пушку па на фронт. Сутрадан га откри, те га одведоше на Солун. Госпа његова остаде са децом и лудим свекром, што буку никако није подносио. Повери јој се једаред да јој дете беше однео у ноћи јер млого било кукало и кмечало кагод назиме кад се коље.
Војник њен остави кости у Грчкој, а њој нико не смеде да каже – већ била почела да губи разум, богомољка, кажу људи, постала. Све кувала храну те је крила под креветом – њена тајна вечера, говорила је. А кад је младина, она ти била цртала лице и лепе хаљине шила, да се, каже, спрема за свадбу у Кани. Од Света писма се није одвајала, носила га са собом и јаја кад је откупљала. А људи гадни ко и увек што су, те с њоме шале збијају:
- А је л ви госпа-Ана то тропар за пре ил после петла? А је л бисте очитали молебствије и мојим кокама, да не морам крст на јајима за Ускрс цртати?
Она се свецу ваљда била начисто предала, живот му заветовала. Он јој ваљда и поможе кад јој туберкулоза однесе сина, оног што беше одлежао на студеноме бунару. Само се беше надала да ће јој се муж жив и здрав из битке вратити.
Тако у јутро децембра деветог, 1920. године, док је свећа славска на трпези горела, она виде мужа где јој иде на капију. Брже боље ти госпа пожури у собу, гости невелики где седаше, хитро повеза мараму те пожудно пољуби Столпника, прекрсти се те рече:
- Мој човек се вратио. Ја одох, а ви како оћете. Остављам вам Алимпија.
Онако повезана и још увек некако пуна хладне лепоте своје, она затеже сукњу на коленима и намести блузу на раменима те пође на капију. Успут убра једну хризантему што је мраз био укочио, те стајаше чврсто, румена и густа. Тамо на капији она му паде у наручје и чврсто га стеже те заплака.
Ови из куће видеше где се газдарица сручи у снег, одакле не устаде никада.
V
После дође моја бака што у црвена времена славу не хтеде да остави. Са јетрвом својом се свађала, не могадоше две жене никако заједно у једној кући. А била жена наопака, рођена суманута, све јој нешто горело међ ногама. Да Душан јој покојни никада не могаде задовољства причинити, то знаде цело село. Али само они у породици знадоше даје свекра гледала док је пишао иза куће. Она ти још и чланом партије постала, те икону кућну беше крила којекуде и са опаснима се беше спанђала.
- Немој Верка, сунце ти пољубим. Остави се Марка и Стојана, Марко и Стојан су цркву мазали говнима, пребијали су крстоноше и људима упадају на славе те им преврћу столове и ломе свеће.
А Верка мало са једним, мало са другим – имало је за обојицу. Једаред их доведе у кућу, у свој део додуше, што јој остаде од покојног мужа, те целу ноћ са њима вриштала и лудовала до зоре. Народ их беше омрзо, тату мог беху нападали у школи, викали му да је комуњара, а тетки жваку залепише у косу, те јој бака одсече прамен и окачи га на шљиву, да иде на напредак. Косу, кажу, не ваља у ђубре ил у ватру бацати.
И тако баки мојој дозлогрди да се са јетрвом свађа, а село да је попреко гледа и у децу да јој дира. Дозлогрди јој и икону по таванима, и у воћу да налази, да је пере од земље и суши од кише. А најмучније јој беше кад Верка опере дедине гаће, те их стане мирисати и на жицу качити. То јој лепо гадно бејаше.
Оде ти моја бака једног дана у собу где је Столпник на зиду окачен стајао, те је скиде и изнесе пред кућу. Ту се прекрсти, пољуби свеца, те рече:
- Боже, опрости ми, грешној, али ово је за добро заједнице, ово је за благостање колектива.
Лупи га Драга о земљу из све снаге. Оно стакло што скоро сто година беше чувало слику старца што на стубу стајаше, и икону Исусову у рукама држаше, сад пуче у парампарчад, и комади његови просуше се по тераси. А и рам стари пуче на четири дела, да га више нико не могаде склопити.
Бака стаде викати и Бога у помоћ призивати, те отрча деди, да му каже какво зло учини снаја његова, за његовим покојним братом што бејаше, а што им у кући до дана-данашњег остаде, беду на врат да им навлачи.
Сутрадан је отпремише пут Младеновца, код бабе јој, још жива што је била. Она радо признаде шта је учинила, сва бејаше поносна и просто нечим исијаваше. Стојан и Марко касније пред цркву дођоше, пиштоље повадише те мозак један другоме просуше. Има нешто, говоре људи и дан-данас кад им виде гробове у порти. А бака ново стакло беше купила за слику. – И било је крајње време, оно старо сво беше умазано. – говорила је касније. И у позлаћен рам је ставила, их, какав рам!
VI
Дођоше и деведесете, када, како рече моја мајка, сви постадоше велики верници.
Алимпије се и даље славио, али се чудни људи око трпезе окупљаше. Биле су ту и заове моје тетке, и сестре њене свекрве, и пријатељи маминог ујака и многи други што сам их виђао само о том дану. Чудни се разговори водише, и тога се сећам. Мајци никада не беше пријатно – њена деликатна уметничка душа није схватала сеоске приче. Те жене са брковима, мушкарци, што имадоше једну обрву, што им од ува до ува ишла, жене у старим, широким џемперима и мушкарци прљавих руку, што им се испод ноктију црнило, жене што мирисаше на шталу и краве, мушкарци што причаше гласно да им храна испадаше из уста, сви они беху сели за сто и стадоше јести а да се ни прекрстили нису. Сви они стадоше причати гадости и уживаше у њима. Док један беше причао како само две године пре беше јуришао на Хрвате и слатко им гркљане резао, други се посвађа са једним што беше седео до њега, а о председнику ружно бејаше зборио. Жена једна, зубе што није имала, те све руку на устима држала док беше причала, исповеди своје муке кад беше телила краву.
- Нигде мушко укући нема, а ја шта ћу, сама како знам и умем. Ишчупам ти ја теле некако, их како ми је било слатко, јебем ли га у дупе, ал не знам шта ћу са постељицом. Оно, знам да крава може њу и сама да исере, ал опет, ко велим, пропашће ми живуљка, Ружа моја, ку'ћу пос од онога мога кад га увати алампрц? А ја ти руку у пизду, д'извинеш, па чапркај, чапркај, чапркај и нађем је некако.
Мајка је била час бледа, час зелена: ,,Шта је ово? Је л ово слава?" – говорила би у кухињи.
- Срби што су стока, па то нема нигде! – викао је човек што беше седео у челу стола. – Твој рођени што може да те изака, па то не може нико. Ја посло оног мог у Београд, на школу за рударе, велим, да га запослим у базену у Лазаревцу... (у базену... – поновила је мајка), кад ти се он даде у писце, маму му педерску, па џврља нешто по артији. Још живи са неком, цимерком, а никако да је приведе, све виче: другарица ћале, другарица. Пусти другарицу, велим ја. Тито за другарицу, курац за девојчицу – то д'уватиш па да јебеш.
На његове речи пола стола се гласно засмеја – удараше се лактовима и говорише: добар је стари, исти ко што је и бијо. Друга половина стола помно слушаше старицу једну што је причала о лапоту – у велико ухо се претворили. Све док ће једна: Их серем ти се на лапот, огади ми сарму. Ал добро, саће риба.
На те речи мајка просто беше ван себе те крупним, одлучним корацима оде у свој атеље. Велика сликарка је била. Сећам се, кад сам био мали па јој тихо провирим иза леђа, да је гледам како слика, она би пустила кичицу која би сама плесала по платну, те би јој говорила где да згази јаче, да нијанса буде тамнија, а где да заигра на прстима, када светлији тон треба дочарати. И слушала је кичица, и слика се рађала пред мојим очима – слика мене како стојим иза мајке.
Упаде мајка у свечарску собу са великим платном, уљаним бојама осликаним. Лепо одевени људи беху насликани како седе за столом. Једни су наздрављали, други су се смејали, тихо, пристојно, трећи су ручали у миру, четврти су били озбиљни јер причаше о озбиљним стварима. Били су чисти, у чисто одевени, и јела беху укуснија. Косе су им лепо мирисале, руке беху испуцале од рада, али беле, опране.
- Гледај стоко! Гледај! Је л ово слава? Је л се овако слави? Где вам нестаде светац?
И гле, заиста, Алимпије беше сишао са свог стуба, изашао из бунара и нестало га било негде.
- Ту сам, ту сам, само ми мало тешко у стомаку – чуло се са слике.
На мамине речи велики број људи устаде, те одјури од стола као опарен. Она остаде са својим платном, које им беше показивала да га добро осмотре, а они бежаше ко од бела лука. Опасно мајка увреди силну ту родбину. Неколико људи остаде до вечере, неколико њих којима ручак беше непријатан и који не дођоше до речи.
VII
A ja пре пар година спаковах Столпника у кофер, па са њим у авион. Сад, ево, Симоновићи девети децембар обележавају у мојој кући, у једном граду пуном лала, што га са свих страна опасују ветрењаче, у једној сивој земљи воде, где се икони не клањају.
И гледају људи те се чуде што ми са Истока имамо идоле. Чуде се, али лепо једу сарме, и не знају да их је сликарка целе ноћи пажљиво завијала, и онако стара, готово без очију остала. А тек стара сова – колики је само пут она превалила.
- Ја лепо полетела кад паде мрак, рачунам, стићи ћу до зоре, даћу ти ову храну што ти мајка послала, те ћу се сакрити негде. Али кад стаде да свиће! Крете Сунце да излази, па никако да изађе! У пет земаља ми свануло, умало душу нисам испустила.
И пати Столпник, био се лепо навикао на ту собицу што му доделише. Заволео био ледену воду са Симоновића бунара, укус смокава што забран направише у камењару, и мирис наше жутице када прође олуја са Космаја. Годило му медитеранско Сунце, и душу му хранило плаво небо изнад Србије. Сав био припао тровековном том огњишту, на ком грејаше своје оронуле византијске кости. Са Истока беше гледао рађање Запада, слушао његов плач, посматрао прве кораке, тетурање и пад. Сада дође време да придржава једну стару породицу и доноси јој воде кад устреба, да води рачуна о једној ватри што вековима беше горела попут буктиње, а сада готова да се загрцне па да је поједе пепео – сада дође време да са Запада гледа старење и смрт древног Истока.
Meni je ovo mnogo naporno za čitanje, razumem potrebu za autentičnim izrazom određene sredine, ali teško se probijam kroz sve to.
A zapravo najveća zamerka s moje tačke gledišta je pripovest koju kao da je smislila i postavila Danijela Stil... radnja koja traje decenijama i tek tu i tamo dobijemo poneki podatak ili događaj, pa sve to liči na prepričavanje i nabrajanje, a ne pripovedanje.
Dakle, to su ukupno dve zamerke: pretežak izveštačeno autentičan izraz i nedostatak klasične priče sa zapletom i raspletom.
I nemoj da je nekom palo na pamet da pita odakle znam kako piše Danijela Stil...
Био си јој уредник?
Siguran sam da bi bilo vrlo zanimljivo saznati odakle znas kako pise Danijela Stil...
Zar se vama nikad nije desilo da nemate šta da čitate osim...?
Ja sam jednom u gostima proučila ''Priručnih za komandira odeljenja'' iz 1981. godine. Otkrivanje nuklearne i hemijske opasnosti mi je bilo posebno interesantno.
To šta si ti čitala je dajdžest verzija. Meni je to bio posao čitav radni vek. :(
Ovde je glavni problem... ne, postoje dva glavna problema. Jedan je ovaj koji pominje Boban, pripovedanje koje deluje kao neobrađeno usmeno pripovedanje, razliveno, preopširno i sa isuviše digresija; to inače može da funkcioniše, ali samo ako je pisac svestan celine i - ma kako digresivno - vodi priču nekim određenim ritmom tako da smo svesni njenog razvoja; ovde toga nema već ide samo ono epsko "a onda se desilo ovo, a onda se desilo ono" umesto romanesknog "desilo se ovo i zbog toga se desilo ono".
Drugi je stilska neujednačenost koja je žestoka, naročito pošto autor hoće istovremeno da koristi dijalekat (ovo je neki koji ne prepoznajem) i arhaična glagoska vremena (kojima ne vlada u potpunosti, tipičan primer: "Богу се молише" upotrebljen je za jednu osobu, a tu može da ide samo "moljaše", "moliše" je množina) i 'poetski' red reči; kad se pomeša previše stilova, rezultat je... nezadovoljavajući.
Obaška što kad se sve razgrne ostanu sentimentalnost koja ume da pređe u izveštačenost (tad krenu i materijalne greške), a kad usred imperfekta proviri ovakav iskaz "Мајци никада не беше пријатно – њена деликатна уметничка душа није схватала сеоске приче" mogu samo da kažem, ma hajde.
Ovaj komentar je jedini konstuktivan.
Svestan sam primedbi i računao sam na njih. Prvo, drugi deo postaje ''čisto epski'', dinamičniji (a onda se desilo ovo, a onda se desilo ono) iz prostog razloga što je ovo dokument koji sam poslao na jedan konkurs, gde se od mene očekivalo da napišem priču ne dužu od 23.000 karaktera. Drugi deo je stoga jaaaako uprošćen i isečen kako bih ispunio (se vratio) na kvotu. U celini, ova priča ima 54.000 karaktera i (meni bar) teče lepo.
Što se tiče upotrebe glagolskih vremena, pa ovako... Ja, kao student Filološkog fakulteta... (mada, i da nisam, opet) znam da koristim glagolska vremena. To je govor ljudi koji žive u selima u okolini Beograda, naročito u okolini Lazarevca, Aranđelovca, Mladenovca, Obrenovca, a ja, kao dete sela, koje se u grad preselilo pred upis u srednju (a u pravi grad tek pred upis na fakultet) sam odrastao slušajući taj govor. Jedna seljanka nikada neće reći ''moljaše, moljahu'' - ona zna za ''moliše'' (valjda je to ''še'' podseća na množinu, šta li) i ona taj oblik koristi za apsolutno svaku prošlu radnju, koju je vršilo nekoliko ljudi. I to je jednostavno tako. Svaka druga opcija predstavlja borbu protiv lokalnog seoskog govora, a ja ne želim da se borim, već da ga sačuvam.
Što se tiče zamerke u vezi sa sentimentalnošću, tu nemam šta da kažem. Da li je ona lažna, previše naglašena, iskrena i topla, to zavisi isključivo od čitaoca, od toga kako će on da doživi moj tekst.
Drago mi je što sam dobio kritike, kako pozitivne (koje hrane sujetu), tako i negativne (ali konstruktivne). Moram da priznam da sam se registrovao na sajtu jer sam želeo da neko drugi, ko mi nije prijatelj, ko mi nije profesor, kaže šta misli o ovome što radim. Ja uvek mislim da to nije dobro, a ljudi mi govore da je odlično, da je toplokrvno, magijski-realistično, novo. I opet, drago mi je što sam naišao na nekakav odziv. Moja priča izlazi sledećeg meseca, a roman krajem godine, i veoma se radujem tome. Odluka je doneta, a moje mišljenje da Srbija ovo treba da čita ne može ništa da poljulja. Ali, ljudi, samo jedna opaska: mnogo negativne energije ovde, mnogo neizlečenih kompleksa i frustracija. Posmatrajte stvari vedrije, recite sebi: e neću da počinjem da čitam sa unapred pripremljenim negativnim stavom, neću da prolazim kroz tekst sa ciljem da nađem ono što ne valja. Jednog dana će se pojaviti neko ko piše dosta bolje od mene, ko će možda biti veliki pisac, a vi mu nećete ni pružiti priliku, a još ako je malo nesigurniji, uništićete ga, sravnićete ga sa zemljom.
Od mene toliko, neću više postavljati svoje radove.
Peace!
Nešto za usput. Nisam do sada imao komentar. Nikada, ali nikada, ne piši roman pre nego što napišeš i izložiš javnosti više priča. To naprosto ne pije vodu. A, ako želiš da vidiš kako se piše dobro lokalno narečje, klikni na searh - Premeštaj i videćeš kako to treba da izgleda.
Jedino suvislo u tvome postu je da ovde više nećeš postavljati radove, dragi moj Veliki Pišče.
Sagita je mesto gde samo najluđi preživljavaju.
Čestitke za roman i priču... Peace!
Quote from: betidejvis on 24-05-2013, 12:55:15
Što se tiče upotrebe glagolskih vremena, pa ovako... Ja, kao student Filološkog fakulteta... (mada, i da nisam, opet) znam da koristim glagolska vremena. To je govor ljudi koji žive u selima u okolini Beograda, naročito u okolini Lazarevca, Aranđelovca, Mladenovca, Obrenovca, a ja, kao dete sela, koje se u grad preselilo pred upis u srednju (a u pravi grad tek pred upis na fakultet) sam odrastao slušajući taj govor. Jedna seljanka nikada neće reći ''moljaše, moljahu'' - ona zna za ''moliše'' (valjda je to ''še'' podseća na množinu, šta li) i ona taj oblik koristi za apsolutno svaku prošlu radnju, koju je vršilo nekoliko ljudi. I to je jednostavno tako. Svaka druga opcija predstavlja borbu protiv lokalnog seoskog govora, a ja ne želim da se borim, već da ga sačuvam.
Dobro, to je ok opredeljenje, kod nas ima relativno malo pisaca koji pišu dijalektom, ali opet je kod tebe previše vidljivo mešanje stilova. Ako imaš rečenicu "Све нешто 'ода пособи кад омркне, а кад прође дванаес', она ти се увелико латила нечег уруке, те послује к'o у по бела дана", to je jedan i vrlo određen pripovedni stil blizak govornom jeziku (skaz), ali kad isti narator kaže "Сав био припао тровековном том огњишту, на ком грејаше своје оронуле византијске кости. Са Истока беше гледао рађање Запада, слушао његов плач, посматрао прве кораке, тетурање и пад" to je sasvim drugi tonalitet. Da su jasno odeljeni, ili da je bar jasno kad i zašto pripovedač prelazi iz jednog tona u drugi, to bi moglo, ali ti to ne radiš.
O negativnom stavu: mogu samo da se izjasnim o svom :) ja, naime, svaki put kad nešto počnem da čitam, ponadam se da je dobro, da nije tako, ne bih ni čitala, da nemam dobre volje, ne bih ni komentarisala ili bi mi se komentar sveo na pljuvku (što, mislim i nadam se, nije slučaj).
Quote from: betidejvis on 24-05-2013, 12:55:15
U celini, ova priča ima 54.000 karaktera i (meni bar) teče lepo.
Ja uvek mislim da to nije dobro, a ljudi mi govore da je odlično, da je toplokrvno, magijski-realistično, novo.
Ove tvoje dve rečenice izvučene iz istog posta, ukazuju koliko si ti, pored neobjektivnosti, zapravo i podeljena ličnost; neizgrađenog stila, lutaš u tmini koju često i ne razumeš.
Ovo što si postavio NIJE DOBRO, ne može da se čita bez muke i zastajkivanja i što je čitalac književno obrazovani, to će imati više problema.
Ti ne vladaš elementarnim pripovedačkim postupkom i svako ko ti hvali ovakvo delo, irelevantan je.
Pisanje priče nije dokumentarističko prepričavanje sećanja tvoje babe, već osmišljena struktura koja tvori zanimljivu i privlačnu celinu, koja nagrađuje čitaoca.
Ne možeš nas mrcvariti od prve do poslednje rečenice i očekivati ushićenje na našim licima.
Ne, Bobane, ne očekujem ja od tebe ništa. Ne mogu svi ni da te vole, i ne možeš svačijoj želji udovoljiti. Ne moraš da čitaš moju knjigu.
Quote from: betidejvis on 25-05-2013, 01:12:21
Ne, Bobane. Ne mogu svi ni da te vole, i ne možeš svačijoj želji udovoljiti.
Hahah!!!! Kad bi samo ti znao...
Jbt. Betidejvis i avatar koji koristiš su ženski likovi...
Jesi li siguran da nisi curica?
Stipane, popuši kurac curici.
Je, bilo je pitanje momenta kad će pući...
Ovaj te napusi Stipane. Strasno. Ha, ha, ha. Lepo covek pise. Stvarno. Ali jbg. Meni to ne lezi. Mislim, epska fantastika ili sta vec? Pojma nemam. Hronika srpskog naroda? Jel to? Mi smo komunisti. Nihilisti. Pomozi Boze. Ko smo mi u stvari? Strasno.
Gde si Sintetik? Malo, malo pa nestaneš!
Samo vas gledam.
(https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.net/hphotos-ak-prn1/s480x480/542120_447934468605073_1613143611_n.jpg)
E moj Stipane...
"Princezo, curice" ... Kad ono Kleopatra.
Kako je krenulo, moraćeš da se malko zapereš i opereš zube pre nego što počneš diskutovati.
Jebem li ga, nisam uvek u mogućnosti da biram s kime, kada i kako...
Quote from: Stipan on 24-05-2013, 13:10:42
Sagita je mesto gde samo najluđi preživljavaju.
Jer ste je vi napravili takvom. Mogla je biti zapravo mesto podrške, dobrih namera, konstruktivnih komentara. Još kad kažeš tako ponosno to, utisak je još gadniji.
Je, to što nazivaš ponosom obično ostavlja vrlo gadan utisak...
A onda, sa verovatnoćom da se desi 99,99%, odgovor koji izbegava svu suštinu izrečenog i pokušava da prebaci loptu na drugu stranu. Patetično...
Mene lično apsolutno nije briga za vas sve, meni je samo krivo što Sagita kao ideja koju jako cenim i smatram potrebnom - nije uspela, već je izvorište otrova i zluradosti. "A moglo je bolje..."
A šta je bila suština, ako nije tajna i zašto se petljaš u ono za šta te apsolutno nije briga?
Što se ovog prvog tiče, kao što rekoh:
Quote from: Chgr on 27-05-2013, 17:56:40
Mogla je biti zapravo mesto podrške, dobrih namera, konstruktivnih komentara.
Za drugo, takođe kao što rekoh - mene je briga za sve vas pojedinačno, moja ogorčenost i razočaranje nisu zbog nekih tamo "ljudi sa interneta", već jer je ideja za koju mislim da je odlična - upropaštena.
Stipane, i ovo šta napisa Chgr je patetika. Nije čuo da je put do pakla popločan dobrim namerama. Od mene je BetDejvis dobio najbolji mogući komentar - Ne pisati romane pre nego što se napišu priče.
@scallop, nisam mislio samo na ovaj konkretan topic, već generalno, na "vajb" Sagite. Doduše, primećujem da postoje ljudi kojima je takvo stanje stvari jednako odvratno kao meni, ali su prihvatili tu nisku igru koju uporno forsira nekolicina ovde, te to i nije neka uteha.
Quote from: Chgr on 27-05-2013, 19:02:37
Mene lično apsolutno nije briga za vas sve, meni je samo krivo što Sagita kao ideja koju jako cenim i smatram potrebnom - nije uspela, već je izvorište otrova i zluradosti. "A moglo je bolje..."
Kad ne haješ za pojedince, teško ćeš ikog ubediti da ti je stalo do celine. Pa još kad dodaš da ''nije uspelo''!
Pojma ovaj nema šta je patetika, Scallope, a još manje kako je treba upotrebiti.
Stipane, kako je to upuštati se u polemiku iz koje uvek misliš da si izašao kao pobednik? Ne zamara te i nije ti nimalo sumnjivo?
Ma jok bre, pišem nešto mnogo dugačko, pa još kolaboracija, pa mi dobro dođe da osvežim mozak na ovim glupostima.
Ja te pitam jedno, ti mi govoriš kako plastiš seno.
A šta ti imaš protiv sena u plastovima?
Bolje kad je balirano. Lakše prisloniti snašu. Znaš li ti, jado, kako bocka strnjika? nemaš tu mnogo posla. I uz to zaklonjen u ravnici zidom mrtve trave. Probaj.
Vidiš, i ti ponekad imaš zanimljive ideje.
Quote from: Stipan on 27-05-2013, 20:18:47
Vidiš, i ti ponekad imaš zanimljive ideje.
Ne ponekad, uvijek...:)
Joooj, zaboravih kako ovde ume biti zabavno. xrofl
Nateraćete me da pokušam sa čitanjem ovoga! :)
Dobar savet para vredi.
Nego, da rečem i ja neku za ovu priču, koja izazva toliko polemike.
Autor je student književnosti, te ne bi trebalo da čudi ovakav način pripovedanja - asocijativan. Takvu, sličnu vrstu estetike, gradio je i Vladan Desnica, takođe poznavalac italijanske književnosti. Neubičajeno je ovde što stil odudara od onog što se naviklo u brzom čitanju kratke koncetracije koji se dešava kod čitanja na internetu. Tu igra ulogu kratka forma, sa vicom, dosetkom na kraju. Svaka, iole sintaksički složenija rečenica, gušća fonetika, poigravanje sa dijalektom ili iščašenjem rečinka kroz dijalekt, zahteva veći stepen pažnje. Nije čudo što velik broj učesnika navodi kako ovo ne može da čita i kako mu je naporno. Na papiru ne bi bilo tako.
Ergo, meni se dopalo. Moj sud nije da imam bilo kakvog prava savetovati autora u bilo čemu, ali i kad se primenjuje sistem asocijacija, digresija, one moraju (ne obavezno ali je poželjno) voditi do neke čvrste, minijature, nekog jezgra koje se kasnije ugrađuje u složeniju ideju. Ovde je, mžda, problem u ideji i neusaglašenosti, kako neko primeti, prelaska sa "savremenog" na "govorni" model. I meni je to zaškripalo, jer ne deluje prirodno, više artistički. Ali, i to je posledica mladosti i poleta.
Neki, odavano u petoj deceniji, to rade i ne mogu ispraviti sve u oko da im guraš rečenice u kojima greši.
Quote from: Chgr on 27-05-2013, 19:02:37
A onda, sa verovatnoćom da se desi 99,99%, odgovor koji izbegava svu suštinu izrečenog i pokušava da prebaci loptu na drugu stranu. Patetično...
Mene lično apsolutno nije briga za vas sve, meni je samo krivo što Sagita kao ideja koju jako cenim i smatram potrebnom - nije uspela, već je izvorište otrova i zluradosti. "A moglo je bolje..."
Ako ima toliko pitomih mesta gde ljudi hvale jedni druge do besvesti, onda obitavaj tamo.
Problem sa tim pitomim mestima je što tamo, istina, ne dobijaš pokude, ali ni korisne pohvale. Ne dobijaš ništa sem klimoglavljenja i izveštačene podrške.
Na ovom topiku, kao i na mnogim drugim, pisac u pokušaju je dobio utiske o svom delu vrlo korektno i objektivno.
Niko, čak ni oni koji tvrde da im se ovakav stil sviđa, ne spore pomenute manjkavosti u strukturi, postavci, logici...
Dakle, sve je do jednog trenutka delovalo korektno, a onda je autor počeo da nas napušava po sistemu da ga zabole za naše mišljenje i da mi ovo ili ono; posle toga, sve je prirodna posledica neuštrojene gomile.
Zar ne primećujete da se to stalno dešava. Čovek postavi svoj pokušaj pisanja, to vidi više ljudi nego što je ikada bacilo oko na neko njegovo delo, pojedinci čak pokušaju da izvuku nešto konstruktivno iz gomile trabunjanja i onda se pisac-mladunac brecne, pa kada dobije nazad po gubici, onda najednom Sagita ne valja i ovde su sve go kreten do kretena.
Znam da nema lepog načina nekome reći da piše loše i da je netalentovan, to je pomalo kao kada treba saopštiti vest o smrti voljene osobe - kako god da uviješ suštinu, gorčina se ne može izbeći.
Pre nego što i Boban dobije po labrnji podsetiću da je kroz podforum Književna radionica u poslednje tri godine proveo stotinak neobjavljenih i skoro neobjavljenih autora i da je u izdanju Znak Sagite 20 objavio 43 priče sa nje, od toga dvadesetak prvenaca. Izvolite pa nađite još jedan sajt sa književnim forumom gde je tako nešto ostvareno. Čik!
Mislim da ljude najviše boli što ovde upravo nema izveštačenosti i ako dobiješ smrtonosno lošu kritiku od svih onda nema šanse da nisi beznadežno piskaralo.
To suočenje sa istinom je ono na šta većina nije spremna. Svi bi da se isture al da prođu dobro. E, pa ne ide to tako; hol slavnih nije suđen za znatnu većinu nas...
Kao što rekoh:
Quote from: Stipan on 24-05-2013, 13:10:42
Sagita je mesto gde samo najluđi preživljavaju.
Mislim da posećenost, staž i veličina ovog foruma dovoljno govore o kvalitetu, kompetencijama pojedinih učesnika isl. Međutim postoji i mračnija strana. Nju ne možemo pravdati izjavom da najjači opstaju, jer ona pije vodu samo u prvoj rečenici ovoga što napisah. Viđali smo ovde i paušalne kritike, nesuvisle prozivke isl. Na svakom učesniku je da proceni da li mu takva klima prija, i glupo je bilo kome kačiti epitet slabića ili gladijatora u zavisnosti od toga za šta se opredeli....
E, moj Hiddene, svaka budala ima svoje veselje. Neko o mračnoj, a neko o svetloj strani. Budući da i svetla strana postoji, lako je izdvojiti korisno od štetnog, pa pazariti dobro umesto poželjnog. Boban je i govorio o tome.
Nikad tu nije bilo niti paušalnih kritika, niti nesuvislih prozivki.
Sve što se ovde dešava ima svoju predistoriju, uzroke i razloge.
Podela na zle i dobre postoji u epskoj književnosti.
Stvarnost je, ipak, malo drugačija.
Quote from: scallop on 28-05-2013, 11:28:07
E, moj Hiddene, svaka budala ima svoje veselje. Neko o mračnoj, a neko o svetloj strani. Budući da i svetla strana postoji, lako je izdvojiti korisno od štetnog, pa pazariti dobro umesto poželjnog. Boban je i govorio o tome.
Nadam se da me nisi razumeo pogrešno, zato i napisah da je na svakome da proceni da li mu prija. Ovde ima ljudi čije su bibliografije duže od pojedinih biografija. Na svakome jeste da proceni i odvoji šta mu valja a šta ne. Forum je kao i sto u kafani, kad god se uključiš u diskusiju, svi su već malo popili pa šta ti bog da. Pogledaš ga mrko, pa nastane tuča, a ponekad se i zapeva.
Zlo je kada se umesto pevanija, kao glavna karakteristika počne negovati šorka. Tada kafana vrlo lako postane lokalna birtija. Prođe malo vremena pa i konobarice prestanu da briju noge....
E sad, da ne budem shvaćen krivo, poseban problem je u onome koji uđe u kafanu pa je nezadovoljan zbog toga što mu na uvce nije pevao hor bečkih dečaka
Skalope, vreme ti je da kupiš žilet ili barem pozajmiš vosak za depilaciju od bolje polovine.
Tako je to. Jednom smo u Aleksandrovcu bili počasni gosti i odvedeni u najbolju kafanu. To što su neki, zbog pevanja Kvake, ispunili kafanu srčom, ne znači da je krkanje bilo loše.
Quote from: ALEKSIJE D. on 28-05-2013, 11:43:54
Skalope, vreme ti je da kupiš žilet ili barem pozajmiš vosak za depilaciju od bolje polovine.
Tebe nisam razumeo, a i što bih?
I tu dolazimo do suštine: neko voli Kvaku, neko se hvata za Kitića, dok drugi preferijaju Dvoržaka.
A kafana služi samo za dobro krkanje.
Dakle, zašto neko posećuje ovaj forum i uporno pristaje na mazohistički tretman? Ima brate i drugih lokala, tamo su cvetići, leptirići, "uh, kako si ovo divno napisao", "jao, što je slatko", "genijalno", te jedno dve iljade "čestitam"... Zašto neko više voli doći na mesto gde će mu na glavu izliti kofu govana i to njegovo literarno čedo utrapiti u šake njime da se ubriše?
Možda voli odgovarajuće mirise? Ili ima onu osobinu da što ga više gaziš, više misli kako je u pravu?
Nije, dakle, problem u forumu i sadistima, neiživljenim papučićima koji se ovde osećaju moćno, pametnjakovićima za tastaturom koji svuda ima, lokalnim guruima, nego u posetiocima.
Ima onih za koje je ovo samo dobro zezanje i fin presek karaktera osoba koje ne poznaješ i kroz čije postove samo se da naslutiti ko su, šta i kakve njih muke muče. Zanimljiva podvojenost stvarnog i imagnarnog na delu, u paralenom elektronskom svetu.
Pošto me nisi razumeo, pojasniću: trudiš se svima biti na usluzi, kao i svaka dobra kelnerica.
To što se nisam javljao do sada ne znači da nisam pratio, povremeno.
Ali, slažem se s Bobanom i Skalopom. Bez ostatka.
Kad sam, pre mnogo godina (mnogo godina pre Interneta!) ponudio neke svoje priče na čitanje, Klub je bio nemilosrdan. Uključujući i ovu dvojicu.
I hvala im. I ja sam bio iskren prema njihovim pričama.
Ukratko, vredelo je.
Quote from: ALEKSIJE D. on 28-05-2013, 11:56:36
Dakle, zašto neko posećuje ovaj forum i uporno pristaje na mazohistički tretman? Ima brate i drugih lokala, tamo su cvetići, leptirići,
Najbolje ribe izlaze u opasne kafane xcheers
I najopakiji somovi, takođe...
I tako sam pola sata kucala odgovor Aleksiju, uključujući citate iz Proljeća Ivana Galeba :/ a onda sam se opametila i pobrisala sve. Aleksije: nikakvu uslugu ne činiš autoru tim poređenjem, naročito kad na njega naiđe neko ko je čitao Desnicu pa ga od tvoje 'asocijacije' glava zaboli. Ali ako ti je toliko stalo do trolovanja, samo napred. Vidim da ovde ima mnogo raspoloženih za takvu zabavu...
Bobane, ne pričaj gluposti, molim te. Nemoj da se praviš naivan. Ja nisam rekao da mi smetaju primedbe (Jevtropijevićka je npr. lepo rekla šta je htela i hvala joj na tome). I da se razumemo: ja smatram da imam talenta, da znam da pišem. I tu je davno mogao da bude kraj. Ti, koji tvrdiš suprotno, kao imaš želju da me odgovoriš od pisanja, a to jednostavno ne može da se desi. Ne znam, možda i ti znaš da pišeš, ali ti neko davno savetovao suprotno, pa ti sad evo imaš svoj forum, gde pomažeš ljudima. Ne znam, ali osećam da ovde postoji dublji problem od moje nedarovitosti. Priču sam postavio da čujem različita mišljenja ljudi koji su ovde, a ne komentare tipa: Ralja-Kosmaj i okolna sela, ti si netalentovan, izveštačeno autentičan izraz, beti dejvis je žensko, ne znaš da li si curica ili dečak... E zbog toga je neko morao i taj kurac da popuši. Jedno je kada neko lepo kaže: imaš problem takav i takav, tu i tu, a sasvim drugo kada se neko troluje ili se igra Jovana Skerlića.
Aleksije, hvala na lepim rečima.
Curice draga, nemaš ti kurca ni za kiseli kupus...
Hahaha, nemoj tako oštar patos. Sad, evo, ne mogu da ustanem. xrofl
Svašta od ovih pičkica...
A da obojicu deponiramo?
Je, moje omiljeno odredište...
Ukoliko bi Jevtro iščitala ono što sam napisao, ali stvarno pročitala a ne preletela pogledom po sistemu brzog čitanja, možda bi skapirala da ne trolujem. Sve što sam napisao ima veze sa temom, na momente prokomentarišem tudje postove, ali se držim teme.
Samo, kad bi neko rekao koja je to tema?
Lepo je što si prekucavala Desnicu. Barem si nešto i pročitala i na kraju si odustala - zašto? Pogubila si nit pripovedanja, popustila koncentracija, shvatila da sam primer asocijacija i digresija dao jer me rad podsetio na to? Ako me podsetio, ne znači kako sam stavio u isti rang, naprosto, palo mi na pamet da postoji sličan način pripovedanja.
Da li autor ima talenta? Otkud to ja mogu znati? Da li mu je delo zanimljivo - meni jeste. Ponavljam: meni. Da li ste suviše kritikovali? Ne. Znate i bolje.
Priča na ovom mestu otišla je u drugom pravcu i ti to vrlo dobro znaš. Kad si spočitala nepismenost autoru, zbog prošlog vremena, te kada ti je odgovorio, pokrila si se ušima. Zar nije tako?
Njegovo je pravo da sebe vidi onako kako želi ili tome da teži. Hoćemo li mi bilo šta tu promentiti? Bogu hvala, nećemo.
Stipanu je svako, ama baš svako, uključujući i mene, našao mane. I da li se on obazire na to? Jok. Čovek se izborio za štampanje u ZS20, malo malo pa se pojavi u nekom konkursu. To mu je lična satisfakcija. Na stranu spredanje sa tim što je pobedio zato što su ostali bili nepismeni i njegova nesposobnost da proceni kada se nečim treba hvaliti.
Već duže vreme nosim se mišlju, i da me ne mrzi da kucam to bih uradio, da ovde nakačim deo neke pripovetke ili romana klasičnog autora, napravim se lud, to ne pomenem i vidim reakciju. Neko sa više strpljenja učiniće to pre ili kasnije.
Pošto voliš da prekucavaš, mogla bi pokušati. Makar tako bi čitali valjanu literaturu.
I nemojte se praviti naivni, većina koja šalje priče čini to u nadi da će pre ili kasnije izdavač - ovde Boban, proceniti da je to za neku njegovu zbirku. Nesvesno se dodvoravaju ne autoritetu kog poštuju zbog dela, nego zbog te mogućnosti.
Opet kažem, hvala na lepim rečima.
Quote from: ALEKSIJE D. on 28-05-2013, 13:26:00
Stipanu je svako, ama baš svako, uključujući i mene, našao mane. I da li se on obazire na to? Jok.
Najzad neko da skonta na šta sam mislio kad sam rekao da se klinac ponaša k'o curica.
Betidejvis, imali smo jednog takvog što je napušavao sve redom i hranio govnima koga je stigao. Pitaj nas šta se dogodilo s njim.
Ma da li ja idem od jednog do drugog te ga hranim govnima? Stvarno ne razumem. Pročitaj komentare još jednom, potraži Stipanove.
Kakve lepe reči, kada sam te iskritikovao? Jesam ti lepo rekao kako je potrebno da budeš:
1. ekonomočniji
2. razdvoj "književni" od lokalnog
3. manje se hvataj opisivanja predmeta, predela, ljudi, pogubi se čovek u tome a ničemu ne služi, ako ti je cilj dočarati atmosferu, probaj drugim sredstvima
4. kada ti priča već vijuga tamo amo, morao bi imati neku centralnu, manju storiju oko koje se plete dalja radnja ka većoj celini
5. razmisli malkice koliko ti je likova potrebno u priči
6. istorijat svakog lica, ima li svrhe i čemu služi osim ako je tebi zanimljiv, kad nema svrhu u priči, onda je samo ukras, ako ti tako misliš, za mene čitaoca balast
7. probaj da napišeš Anu Karenjinu, tu može o jednoj haljini dvanest stranica i niko ti zamriti neće
A, kad ti je već do tema, imaš kod Vuka u Danici, i Sirkovića u "Hronici sela Dučine" priču o devojci na vrhu Kosmaja, gde je sad Devojački grob, koga su momci iskopali noževima. To obradi, brale.
I laka ti ruka bila, da ne boli mnogo, pa se neće puno ritati.
Pod lepim rečima mislim na konstruktivne komentare. Razmisliću o svim navedim primedbama, osim o pisanju Ane Karenjine, naravno. Nisam u stanju sad, ali ko zna, možda za dvadesetak godina napišem neki srpski ''Tihi Don'', Rugon-Makarove ili Potragu za izgubljenim vremenom. :idea:
Ja sam započeo alternativni Rat i mir. Stigao sam negde do 3298 stranice, u momentu kada se pojave vanzemaljci iz 132 dimenzije i odluče pomoći smrznutom Napoleonu, uništavajući besne slovene laserima.
Za dalje ima tek da vidim, jer mi se na to vezuje Travnička hronika, kao drugi deo, gde bih uneo izmene, tako što bi konzul bio humanoidni zorg sa planete Vuš, koji obožava jaja kuvana na 89 stepeni celzijusa, koliko treba vodi da proključa na njegovoj planeti.
Naravno, trudiću se da napišem sve u upravnom govoru, sa adekvatnim tehničkim detaljima koji neće odlvačiti pažnju ali će dati na verodostojnosti.
Prezent, tvorba reči i pravilana upotreba aorista se podrazumevaju.
I poštp me boli glava od ovolikog pametovanja, pozdrav gospodo i poneka damo.
Quote from: ALEKSIJE D. on 28-05-2013, 13:26:00
Kad si spočitala nepismenost autoru, zbog prošlog vremena, te kada ti je odgovorio, pokrila si se ušima. Zar nije tako?
Nije; al vidiš, ceo tvoj post upućen meni je tipično trolovski pokušaj da se izazove negativna reakcija sagovornika... evo, reagovah, jesi li sad srećan?
"O negativnom stavu: mogu samo da se izjasnim o svom ja, naime, svaki put kad nešto počnem da čitam, ponadam se da je dobro, da nije tako, ne bih ni čitala, da nemam dobre volje, ne bih ni komentarisala ili bi mi se komentar sveo na pljuvku (što, mislim i nadam se, nije slučaj)."
Ovo je neka vrstica pokrivnja ušima, teroretičarko i vrsni stručnjače.
I nije mi namera da izazovem tvoju negativnu reakciju. Šta imam od toga? Uživaj u analiziranju sitnih crevaca i gramatičkih pogreški.
Quote from: betidejvis on 28-05-2013, 13:05:16
Bobane, ne pričaj gluposti, molim te. Nemoj da se praviš naivan. Ja nisam rekao da mi smetaju primedbe (Jevtropijevićka je npr. lepo rekla šta je htela i hvala joj na tome). I da se razumemo: ja smatram da imam talenta, da znam da pišem. I tu je davno mogao da bude kraj. Ti, koji tvrdiš suprotno, kao imaš želju da me odgovoriš od pisanja, a to jednostavno ne može da se desi. Ne znam, možda i ti znaš da pišeš, ali ti neko davno savetovao suprotno, pa ti sad evo imaš svoj forum, gde pomažeš ljudima. Ne znam, ali osećam da ovde postoji dublji problem od moje nedarovitosti. Priču sam postavio da čujem različita mišljenja ljudi koji su ovde, a ne komentare tipa: Ralja-Kosmaj i okolna sela, ti si netalentovan, izveštačeno autentičan izraz, beti dejvis je žensko, ne znaš da li si curica ili dečak... E zbog toga je neko morao i taj kurac da popuši. Jedno je kada neko lepo kaže: imaš problem takav i takav, tu i tu, a sasvim drugo kada se neko troluje ili se igra Jovana Skerlića.
Aleksije, hvala na lepim rečima.
Upravo zbog ovakvih stvari ja ne brišem delove diskusije; da se vidi jasan scenosled.
Postavio si tekst i on je stajao, stajao, a ja sam prvi našao za shodno da nešto kažem. Smatram da je moj osvrt na tvoje pisanje vrlo tačan, bar je meni blizak, ali zar takav i ne treba da bude?
Onda su se priklučili još poneki a ti si izjavio da je jedino Jevtra bila konstruktivna. Dakle, na posredan način si me svrstao u lupetala i džangrizala, mada se Jevtra praktično potpuno složila sa mnom i još dodala krš primedbi, tj. možda ih naučno obrazložila.
Sve u svemu, ti si prvi počeo da se čačkaš na ovom topiku i došlo je do čega je došlo, ali to sad već nema veze sa tvojim nipodaštavanjem mog truda da tekst koji mi je odbojan na mnogo nivoa uopšte pročitam.
I nema konačnih istina, svako izriče samo svoj lični sud (uglavnom), ali, ponavljam, ako deset puta više ljudi opljune tvoje pisanije nego što ga pohvali, onda je definitivno početni problem u tom pisanju, ma šta ti mislio i u šta verovao.
Evo, školski primer kada se isproziva gazda kafane, a tek što se u nju ušlo. Tako sam ja jedared bio pametan pa mi pola sela poskakivalo na lobanju. E sad, iz ovoga nešto lepo može da se rodi. Mene lepo prebili, pa oprali i rekli da mogu da dolazim kad god hoću jer sam korektno primio batine.
Ovo zvuči kao da mi neka baba prepričava svoju mladost, a ja ćutim iz kurtoazije i smaram se u pozadini, bacam poglede na sat i prevrćem očima kada me ne gleda.
Otprilike sam uvek zamišljala da se tako osećaju pripadnici grupe TNT dok im broj jedan prepričava ličnu istoriju.
QuoteНа мамине речи велики број људи устаде, те одјури од стола као опарен. Она остаде са својим платном, које им беше показивала да га добро осмотре, а они бежаше ко од бела лука. Опасно мајка увреди силну ту родбину. Неколико људи остаде до вечере, неколико њих којима ручак беше непријатан и који не дођоше до речи.
Citirani pasus je najbolji primer prepričavanja u ovoj priči. Kao da na radionici nismo, dve godine, ponavljali i ponavljali razliku između pripovedanja i prepričavanja. Ovo nema dušu, nema akciju, nema živog junaka za kojeg čitalac može da se veže.
Ljudi ustadoše, ona ostade, oni bežaše, ljudi ostadoše, ljudi ne dođoše (do reči, jel)...sve ovo u jednom pasusu? Brutalno prepričavanje i takvo smaranje.
Preporučujem autoru da prebroji slovo "š" u tekstu.
Takođe preporučujem da prebroji konvencionalne prideve i poređenja koje je (usled nedostatka pripovedanja) obilato (gle, još jedan konvencionalan/kliše pridev!) koristio. Rumene jabuke, skočili su kao opareni, plavo nebo, žena duge crne kose, belog lica u beloj haljini... Sve ovo ubija životnost likova zabijanjem noža u srce priče: već smo pisali o tome da likovi moraju da imaju neku autentičnu manu, vrlinu, fizičku ili psihičku karakteristiku koja ih čini pamtljivim i upečatljivim. Pojma nemam da li žena belog lica i crne kose treba da bude strašna, ili je to ista riba iz filma "Ring" ili šta... ali izvesno je da je bleda i "pozajmljena" iz prihvaćenih klišea za ono što svima treba da izgleda "strašno". Ovo zovem lenjošću autora, koji, tako lenj da stvori horor atmosferu sopstvenim vijugama, ne može da očekuje da iko ko je, što kaže Boban, iole književno obrazovan, bude dovoljno strpljiv da se probija kroz šumu već viđenih i plastičnih slika, dok u pozadini "šušti" od silnih bejaša i imadoša.
Mislim da autor treba da se opusti i da prestane da sebe i pisanje shvata "ozbiljno" kao i da prestane da kopira doajene srpske pripovetke. Ovo je samo ko-zna-koja kopija kopije originala. Ima tu, u tom pisanju, neka iskra koja može da se zapali u vatru, ali sujeta je sprečava.
Ovaj forum je dve godine (i godinama pre toga, samo manje organizovano) drvio o tome šta dobra priča treba da sadrži. Takođe, savet da se prvo pišu priče pa romani ponovljen je deset hiljada puta. I uvek se pojavi neko ko ništa od svega toga nije čitao, i postavi priču. Inteligentnijim učesnicima foruma, koji su sve te teme odavno doktorirali, preostaje samo da prevrnu očima i objasne opet. Naravno, ne može tu da bude neke specijalne nežnosti, jer uvek iritira potreba mladaca za instant uspehom, bez vidnog truda. S neba pa u roman. Postoje neki kriterijumi. Postoje, zapravo, strogi kriterijumi ovde. Boban ih sasvim lepo (i nevidljivo) održava na visokom nivou.
E, da, nikada nisam shvatala ljude koji dođu ovde, postave priču, trepere u iščekivanju, niko im ne odgovori, onda se Boban, veličina himself, nekako natera, iz sopstvene dobre volje i duše, da iskreno prokomentariše tekst, a anonimni autor se nađe uvređenim i počne da bira koja je kritika konstruktivna, a koja nije. Već i sam taj čin "biranja" dobre kritike je komičan i otkriva autorovu nesigurnost i nespremnost na kritikovanje.
Kada čitam ovakve stvari, meni je jedino jako žao Bobana, koji bi u svakom drugom univerzumu bio svetski mega car, osim u ovom gde svesno bira da se bakće sa pevcima koji bi možda i mogli sjajno da kukuriču, da ne ostaju večiti (pico)pevci. Ali dobro, to je ionako večiti problem sveta - svi bismo mogli da budemo izgrađene i promišljene ličnosti, da se, u najvećem broju slučajeva, ne predajemo tokovima, klišeima, konformizmu i kraćim putevima. Teško je misliti i znojiti se pri tom.
Jeste, jeste. Mada...
Aman više sa tim Bobanom! Boban ovo, Boban ono, jadan Boban, veličina himslef. ''Jadan Boban, jedno dobronamerno stvorenje, koje je biralo jezik i bilo maksimalno nežno kada ti je reklo da nemaš talenta. I poljubi mu dupe što je prvi pročitao tvoju priču''.
Vidi, D. Citirala si pasus iz drugog dela priče (negde je na kraju), a kao što sam već rekao, drugi deo je smanjen, i to ekstremno (sa 54.000 karaktera, na 23.000) - zbog toga što je priča otišla na jedan konkurs. Pa ako i izgleda kao prepričavanje, u originalnoj verziji neće.
Niti likovi moraju da imaju manu/fizički nedostatak, niti u priči mora da postoji lik za kog ti moraš da se uhvatiš, niti je šuštanje ''bejaša'' i ''imadoša'' nužno nešto loše. Ništa ne mora, alo. Vi vlastita poimanja književnosti projektujete na forum, idete ka tome da će vam se pod dobre priče podvesti SF i avantura.
Moj savet je samo čitati i čitati i čitati. A ima i na Filološkom mnogo dobar smer, zove se Teorija književnosti, drži ga profesorka Vesna Elez, žena stručnjak za Flobera inače. Može stvarno da vam pomogne. Videćete stilove i tekstove za koje ni slutili niste da mogu da postoje, to vam obećavam.
Izvini, još mu nisi poljubio dupe? Pod hitno to da uradiš.
Što se tiče drugog dela tvoje poruke, gledaj da ti izgovori ne pređu u naviku. Mislim da Flober ipak nije pisao sa izgovorima. :)
Quote from: betidejvis on 29-05-2013, 11:54:48Pa ako i izgleda kao prepričavanje, u originalnoj verziji neće.
Ljudi mogu da govore samo o onome što si im pružio na uvid.
Pa ne mogu od tebe, nabila si se cela.
A Flobera čitaj, samo čitaj, ako. Dobro je to. Prvo Buvar i Pekiše, to obavezno!
A iz tvog komentara o babama vidim zapravo mišljenje o i odnos prema starijima.
Quote from: betidejvis on 29-05-2013, 12:04:46
A iz tvog komentara o babama, vidim zapravo mišljenje o i odnos prema starijima.
Ma ne vidiš ti ništa. :)
Ma jašta, jer si mi ti, jedna veličina itself, zakrčila vidike prosipajući tu preveliku pamet što si je negde popila.
Gle sad. Postavi čovek priču pa se ljuti kada je ljudi komentarišu. Svašta.
Rekoh već, ima tu neka iskra koja može da se zapali. Sujeta na stranu (svi smo sujetni na svoje priče, znam). I možeš ti da reaguješ sujetno u javnosti (ja to, zapravo, često radim ali u privatnosti svoje sobe itekako mislim o negativnim kritikama koje sam dobila), but give it a thought sometimes..pogotovo kada ti Boban ukaže. :)
Beti, ti napisa : ''Ајде људи, пуцајте чак и ако не ваља''.
Komentare komentara niko nije tražio.
Sad, prihvarti pročitano, razmišljaj o tome ili zaboravi.
Kako ono beŠe? Peace?
Mislim i ja o negativnim kritikama, ali ne volim negativan ton.
Da se razumemo Bobanu svaka čast na silnim zbirkama i na forumu, i hvala na kritici, ali jednostavno, postoji i bolji, blaži način da se negativni komentari iznesu: Sine, ne valja ti to to to i to, i ti savršeno znaš šta ja hoću da kažem. Možemo da pričamo ko ljudi, a možemo i da se prepucavamo do sutra.
Ove priče su delovi jednog comingout romana, one su san, isanjana (tačna) istorija jedne dugovečne porodice (kojoj sa mnom, koji sam gej, verovatno dolazi kraj). Pišući o ženama iz porodice, od 1690. do danas, ovekovečujući na taj način sve te male velike ljude, ja želim da im odam omaž i da im poručim da samim tim što sam pisao o njima, ja, zbog toga što sam to što jesam, nisam manje vredan od svojih dedova koji su jurišali na Turke, od baba što su nekada u posluzi imale osamnaest duša i bile glave sela. Pošto potencijalnog čitaoca provedem kroz sve ove priče, ja se budim pored svog muškarca. I meni je dovoljno da sutra moja majka kaže da joj se dopada, i da neka druga majka, koja ima dete kao što sam ja, kaže da joj se dopada. Ako, pored toga, i šira čitalačka publika kaže da joj se dopada, pa gde mi je kraj. A zbog toga su mi potrebne različite kritike, različith ljudi, o kojima, naravno razmišljam. I ja nisam ovde došao da se svađam, već da pričam sa ljudima kao čovek, ali pritom ne trpim komentare koji kao da su zluradi, zlonamerni. Uvažiću tvoju primedbu o kliše-pridevima i potrudiću se da priče što manje podsećaju na prepričavanje.
Eto, tako je okej. Osim što moram da ti kažem da Boban stvarno nije bio zlonameran. Jednom sam mu dala jednu svoju priču. On mi je rekao da sam napisala đubre i da sve moram ponovo. Nije to zlonamera, to je wake up call. Probudi se ili nastavi da sanjaš, ovako.
Ne da nije bio zlonameran nego je njegov prvi post na temi veoma dobronameran i ističe u prvi plan probleme koji su očigledni već površnim čitanjem priče, a bez ikakvog podsmevanja autoru. Mislm da je topik posle bezrazložno eskalirao u pravcu nekakvog prozivanja.
Izvinjenje autoru, ali ja dalje od drugog dela nisam mogla. Učinilo mi se da tu može biti nečega, ali jako je naporno.
Previše često zastajkujem, vraćam se, ponavljam i na kraju se zapitam čemu. Moj problem s ovim tekstom je što ne uspevam da se za bilo šta uhvatim. Cela priča leluja iznad mene pa tako i ja trčim za njom levo-desno stalno misleći "aha, to je to. A ne, ovo je. Ne, onda je garant ovo. Nije ni to..." Dakle, forcaš me tamo-amo i na kraju mi nije jasno ko priča, zašto priča, zbog čega koristi tolike arhaizme, zašto toliko detaljiše, zbog čega su mi svi ti likovi toliko važni da bih sve to saznala o njima, šta se dešava, da li se dešava, zašto toliko porodične istorije. Previše pitanja i nejasnoća da bih nastavila.
Previše i digresija, tu se slažem s Jevtrom.
Pretpostavljam da se htela izgraditi autentična atmosfera, ali je ja ovde ne osećam, samo prepričavanje i insistiranje na dijalektu koji ni meni nije poznat. Ok, kao da moramo znati baš svaki ali je ovaj vrlo sumnjiv.
Ma neka je i roman od 1000 strana previše je dugačak uvod sa veoma mnogo podataka koje mi nisu od pomoći.
Toliko od mene.
Pa ok, mislim, ako ti je bilo teško.
Ovo je priča o veri. Glavni lik je svetac i ovo je priča o njemu kao stubu osloncu, nekome kome se obraćaju za pomoć, koga koriste za više ciljeve. Ostali likovi su jednostavno nebitni. Naravno, neki od njih javljaju se u celoj knjizi, imaju posebne priče, ali većina njih je apsolutno, da kažem: ni od kakvog značaja. Opet kažem, u redu ako ti se ne dopada, ali prosto mi zvuči neverovatno da nisi upoznata sa takvim pričama. Oni su jednostavno poslužili da se oko njega kao oko vretena namotaju porodične priče. One ne moraju da imaju neku radnju, jednostavno su neka vrsta dokumentacije o različitim vremenima i različitim stanjima u kojima je moja porodica bila. Zašto je drugi deo previše dinamičan, to sam već objasnio, mada ti dotle nisi ni stigla. xwink2
A što se tiče dijalekta, pa ne znam čak ni da je ovo dijalekat. Ovo je govor ljudi iz sela oko Aranđelovca i Lazarevca. I nema tu šta da bude poznato ili nepoznato. To ne može da se nauči i jedan akademik iz Aranđelovca (ukoliko je odrastao u Aranđelovcu) će sutra da kaže da mu govor nije poznat. Ali je poznat ljudima koji žive u tim selima, a koji imaju svest o jeziku koji govore. Kao što si videla, oni skraćuju i spajaju reči, inverzija, kako u rečenici, tako i u reči, je česta, čudne se neke reči grade (kardinal :arrow: kardenal, namesnik :arrow: namasnik, poljoprivreda :arrow: poljaprivreda), akcenti su često dugi (sestra se akcentuje poput reči maza, isto tako i žena...). Dodaj ovome još i uticaje mnogobrojnih doseljenika sa Kosova i dobijaš čitavu jednu jezičku papazjaniju.
Stvarno mi je žao što ljudi dovode u pitanje dijalekat. Ali ovo je jedini način da se sa njim upoznaju. Kao što rekoh, svako moguće ispravljanje jezika predstavlja borbu protiv istog i njegovo skrnavljenje, a ja to neću raditi.
Sticajem okolnosti, imam dosta prijatelja u selima oko Niša i Zaječara. Naročito ovi iz Niša, kada pričaju među sobom meni zvuče potpuno isto, ne vidim razliku. Ali oni tvrde da razlike itekako ima. A verujem da se oba razlikuju od jednog koji bismo nazvali niškim. Kao: ah, on je iz Niša. A da li je rođen pored tvrđave ili na putu ka Sićevačkoj klisuri, e šipak što ćemo da provalimo. U Srbiji ima mnogo više jezika nego što je normirano, i to se, po meni, ne uči iz knjige.
Quote from: betidejvis on 29-05-2013, 18:20:58
Sticajem okolnosti, imam dosta prijatelja ...
dok imas para... a onda...
Šta?
Pročitao sam dobar deo. Ovo jeste naporno.
Betidejvis, zar ti se ne čini da posvećuješ više pažnje pravdanju upotrebe dijalekta nego što bi bilo normalno? Gotovo svi su ti ukazali na ovaj problem, pa i skrenuli pažnju na to da on nije u funkciji atmosfere tj da je kiksnuo na tom nivou. Da li si razmišljao o tome da dijalekat koristiš u dijalozima tvojih junaka, a da toga poštediš naraciju? Razmotri šta (i da li uopšte nešto) postižeš ovakvim načinom.
Ako je sve ovo uvod, neka bude tako. Ali i tvoj odnos prema sporednim likovima je diskutabilan. Ti ih kao njihov tvorac doživljavaš kao nebitne, kako onda možeš očekivati da budu bitni čitaocu? U ovome što si postavio nas dobrano filuješ svom silom informacija. Imaju li one neku funkciju, osim ikone, ili popunjavaš prostor?
E sad vidi, ako većina tih likova nema uticaja na dalju priču niti nekog značaja onda se, kao čitalac, osećam prevarenom. Zašto mi toliko pričaš o njima i skrećeš pažnju, ako nemaju značaja? To nije dobro. Ne znam zašto misliš da nisam upoznata sa takvim pričama? Govorim ti samo da nije red da mi skrećeš toliku pažnju na stvari koje čak ni tebi nisu važne. Tako se ne pravi atmosfera, samo mi prepričavaš neke storije koje, kako je ispalo, nisu važne.
I hoćeš da kažeš da ovi ljudi danas koriste npr. aorist u tolikoj količini? Teško.
Stvarno bi bilo dobro da odvojiš literarno od lokalautentičnosti. Ovako zbunjuješ čitaoce.
Pazi, to za dijalekat nije loša ideja. A nije mi ni nepoznata. I sam sam razmišljao kako bi bilo da bude izostavljen u naraciji, a sačuvan u dijalogu, samo što još nisam probao da to i uradim.
Što se tiče sporednih likova, pa koliko će oni tebi da budu važni i kako ćeš ti da ih doživiš, to je isključivo tvoja stvar. Meni je npr. izvanredan lik u Titaniku upravo spasilac, tip koji se pojavljuje na kraju, u čamcu, pa sa lampom traži preživele. Nekako mu verujem i lepo se osećam kad se pojavi, mislim da bi svaki drugi glumac kiksnuo na tom mestu, a opet, on je skroz nebitan. Tako je i ovde. Nekome će priča o ženi-sovi da bude izvanredna, nekome nebitna i osećaće se prevarenim. A sova je bitna kao onaj koji je doneo/ona koja je donela slavu u kuću, tačka.
Quote from: betidejvis on 29-05-2013, 18:52:09
Što se tiče sporednih likova, pa koliko će oni tebi da budu važni i kako ćeš ti da ih doživiš, to je isključivo tvoja stvar.
pa ovo je krajnje pogrešan stav, mislim ja. :)
Ja odustajem. Prezamorno je, neće se čuti više ništa novo, a bome i dve strane pažnje je i više nego dovoljno.
Pa dobro šta hoćeš ti sad. Rekla si šta si htela, ja sam rekao svoje mišljenje.
Hvala ljudima sa kojima sa razgovarao. Razmisliću o savetima Jevtr..., Aleksija i D.
a svi ti saveti o kojima ćeš da razmisliš, inicijalno su Bobanovi, koji je sve, odmah, na licu mesta, još u prvom postu, sažeo u par rečenica.
Quote from: betidejvis on 29-05-2013, 19:55:35
Pa dobro šta hoćeš ti sad. Rekla si šta si htela, ja sam rekao svoje mišljenje.
Hvala ljudima sa kojima sa razgovarao. Razmisliću o savetima Jevtr..., Aleksija i D.
Vidi malac, hoću da objaviš roman i to što pre. Toliko od mene.
:lol:
Quote from: betidejvis on 29-05-2013, 19:55:35
Razmisliću o savetima Jevtr..., Aleksija i D.
A o Stipanovima nećeš? E, pa ova današnja mladež...
procitao. sta reci? snazna je epska pjesma pisana lirskim stihom. to je angazirana, domoljubna prica u kojoj pjesnik strpljivo nabraja nemile dogadjaje iz proslosti, postupno, sugestivno, s puno detalja i slika. narativnim tonom, promjenjivim ritmom s mnogo radnje izrazene perfektom i aoristom, osim onih najdramaticnijih zbivanja koja su u prezentu, on evocira mracne strane proslosti. puno je tu osude, gorcine i nesputane boli... kao idejna potka provlaci se autorov pacifizam, strahovanje za svakog covjeka i za svoju zemlju, kao i vapaj za mirom i skladnim zivotom. ne skriva se spoznaja o neizbjeznosti osamostaljenja, briga za jezik. kakva ga to sila tjera da s drugima dijeli svoje najdublje i najtananije osjecaje? fantasticno!
Bravo, Zosko! To je očekivani komentar. xfrog
hvala zosko na lepim recima, dobices posvetu! xremyb
Ja bih na tvom mestu bio oprezan sa Zoskom...
A ja bih na tvom mestu bio oprezan sa curicama ;)
Curicama bi bolje bilo da bogu zahvale što su mi simpatične. Obično nisam ovako fin...
Quote from: betidejvis on 29-05-2013, 20:20:50
A ja bih na tvom mestu bio oprezan sa curicama ;)
xrofl xrofl xrofl
A sad si fin, a? Vidiš, u znak zahvalnosti, curica će da napiše priču ''Ljubitelji kurca iz turšije'', a tebi će pripasti ta čast da budeš glavni lik u jednom očajnom romanu jednog nedarovitog pisca. Šteta će samo biti za tako lepu temu.
xrofl xrofl xrofl
Da, šteta, zaista. Mislio sam da ti kažem nešto o tom tvom delcetu što si ga okačio, ali s obzirom na tvoju moć rasuđivanja i lakoću kojom donosiš apsolutno pogrešne zaključke, odustajem. Moglo bi nešto biti od tebe, klinac. Moglo bi da nisi toliko prepun sebe i svoje jebene iskompleksiranosti.
Ovako, odjebi i zbogom.
Oh, od mene će biti nešto, ništa se ti ne brini za to.
Ali pristup ti je jako loš, ne umeš sa ljudima, socijalne inteligencije fali, svačiji neprijatelju.
Pozdrav i sve ti najbolje bilo.
BD
Ne razumem samo zašto si izneo svoju intimu javno na forumu. Mene ne interesuju seksualna opredeljenja autora, niti pored koga se oni bude. Na ovim topicima jedino i isključivo me zanima njihova proza, a ne njihov seksualni ili uopšte privatni život.
Većina primedbi koja ti je rečena stoji. Glavni problem je zamorno, pomalo monotono pripovedanje. Neko je već to spomenuo. Kažeš da je drugi deo dosta dinamičniji, ali problem je što treba doći do njega. Današnja publika nije strpljiva( takav sam :mrgreen: ), ponuda je ogromna, i ako me nešto ne uhvati odmah na početku, ja ostavljam i uzimam nešto drugo.
S druge strane, tvoja priča nije površna i traži angažovanje čitaoca. Ima tu ,,mesa'' i nipošto ne mislim da si beznadežan slučaj. Možda ne bi bilo loše da se uključiš u neku od sledećih radionica-ako istih bude.
Ni nas ne zanimaju homofobičari, pa ih trpimo na svim topicima.
To u vezi sa seksualnim opredeljenjem sam rekao jednoj od forumašica, ne mogu da listam komentare, ali znam da sam želeo da joj pojasnim stvari.
Drago mi je što to misliš. Ja lično nemam problem sa pažnjom i iščitavanjem tone stranica (čitam Slom, i ostaje mi još samo Doktor Paskal pa da završim sa čitavim Rugon-Makarovima!) :) Ali budući da to nije slučaj sa većinom, onda mi ne preostaje ništa drugo do da savet poslušam.
Znači - ti hoćeš da vežeš temu romana za homoseksualnost, ali se ovde pravdaš zato što si izneo da si gej? I to svakojakima? Nemoj to da radiš.
O ljudi! Ko ovde koga jebe, kakva moždana masturbacija! :? Poludeću! Ne pravdam se :)
Kao i obično, ovde se zamenjuju teze.
Ne mora BD meni da se pravda, niti ga ja napadam uopšte zbog njegovog bilo kakvog, pa i seksualnog opredeljenja.
Kažem samo da me ovde isključivo zanima proza onih koji ovde ostavljaju tekstove, a ne njihov privatni/seksualni život, za koga nisam videorazloga zašto se iznosi.
Autor je objasnio da je to uradio u funkciji pojašnjenja priče, i zadovoljiću se tim objašnjenjem.
Ne znam šta tu nije jasno. Naknadna učitavanja ,,homofobije'' su samo proizvod zle namere.
Autor je još pre napada o iznošenju sex opredeljenja objasnio kakve veze ima njegova seksualnost sa pričom/romanom.
Misliti pre tipkanja po tastaturi, ne ispadati najgluplji i najhomofobičniji u društvu (baš uvek).
Pošto se neki, očito, ne snalaze kroz pisani materijal, iako sebe zovu piscima, pomoći ću citatom posta u kojem autor objašnjava vezu između homoseksualnosti i sadržaja romana:
Quote from: betidejvis on 29-05-2013, 12:29:58
Pošto potencijalnog čitaoca provedem kroz sve ove priče, ja se budim pored svog muškarca. I meni je dovoljno da sutra moja majka kaže da joj se dopada, i da neka druga majka, koja ima dete kao što sam ja, kaže da joj se dopada. Ako, pored toga, i šira čitalačka publika kaže da joj se dopada, pa gde mi je kraj.
Takođe ću objasniti da je ovo mesto javno i slobodno i da svako može da iznese štagod želi o sebi i svojoj intimi. Pojedinci kojima nije jasan koncept internet foruma i koji smaraju sve ostale nepotrebnim pitanjima i izjavama, takođe, nikoga ovde
ne zanimaju, pa ih svi tolerišu iz datog razloga.
Ja volim lezbejke. Mogu da budu i bi. Dapace. Samo da lepo izgledaju. Da nisu muskobanjaste.
Quote from: SuperSynthetic on 30-05-2013, 09:35:56
Ja volim lezbejke. Mogu da budu i bi. Dapace. Samo da lepo izgledaju. Da nisu muskobanjaste.
Sinteticni, veliki apetiti u tebe! :)
Ooo, zdravo Saturničice. Bok.
Gospode Bože...
Nisam imao nameru da čitam priču, jes', sad ću još da čitam o Alimpiju Stolpniku i šta neko mašta o njemu, kao da mi stvarnog Alimpija nije dosta u životu.
Videh međutim Bobanov komentar, pa velim 'ajde da vidim. A onda vidim tema živnula pa kontam sad tek moram da vidim.
Sinoć pročitah priču i nisam imao nikakvih problema sa čitanjem, išlo je lako, brzo, tečno. To je ono što je dobro.
Sve ostalo?
Neuverljivo.
To što je autor student filološkog fakulteta mi je najmanja referenca za to da li ume da piše ispravno, da li ume da oponaša seljački govor ili da li se razume u jezik uopšte. Imao sam u ovih deset godina u redakciji ljude koji su završili filološki, a koji najosnovnije stvari u jeziku ne znaju - kako srpskom, tako i u onom stranom koji su studirali. Još kad neko dođe i na najdobronamerniji komentar, a pritom još i obrazložen, počne da se busa u grudi kako je student na filološkom i on to - pobogu - zna... tu onda nešto debelo smrdi. I još ako krene da ističe da će priča već biti objavljena i da se sprema roman, postavlja se pitanje šta će onda uopšte ovde? I ako nas uverava kako je originalna priča, u prvobitnoj dužini, bolja, zašto nam onda ne postavi tu verziju? Žalostan je svet u kojem živimo, gde ljudi samo hoće pohvale, a ne mogu da se nose sa kritikom bilo kakve vrste.
No, priča.
Prvo, autor ne može nikako, ali nikako da me ubedi u to da ovako kako likovi govore, neko negde zaista govori. Odnosno, govore ljudi tako, ali u različitim krajevima. U tekstu imamo bar dva pomešana dijalekta i vidi se naprosto koliko se silno, iz petnih žila, trudio da što više arhaičnih reči koristi, ne samo u upravnom govoru, nego i u svom pripovedačkom. Pravopis mu vrišti na sve strane - apostrof čas koristi, čas ne (čas piše ko, čas k'o, čas je l', čas je l, daje umesto da je, mlogo itd, mogu da navedem posebno sve što sam zapisao), ispušta reči (nemade ko da sažali umesto nemade ko da SE sažali i slično), maši padeže (jednom drugom u prolazu, umesto JEDNO drugom u prolazu)... zatim nam tek u trećem odeljku otkriva da je zapravo i sam učesnik događaja. I to je sve i dalje u redu donekle, dok ne dođemo do današnjice, a on i dalje piše arhaično. Naprosto ne verujem da mlad čovek priča tako. Današnja deca iz ruralnih krajeva sigurno ne koriste tako izražena ispravna glagolska vremena (sve vreme govorimo o naratorovom govoru, ne o likovima), i sigurno ne govore tako arhaično. Da ne govorim o tome što on govori arhaičnije od gostiju na slavi, starijih od njega. Suviše oscilira između skoro pa normalnog, savremenog književnog i tog "seljačkog". A gorenavedene greške u pravopisu i gramatici autor ne može i ne sme nikad da pravda lošom lekturom ili da se "vadi" na to da će lektor popraviti. Autor u startu mora da zna bar padeže uvek ispravno da koristi i da bude bar konzistentan u potpunoj pismenosti ili nepismenosti, zavisno od toga šta hoće da postigne.
U četvrtoj priči nas zbunjuje svekrom koji dete, unuče stavi na bunar, tek da bi nam kasnije otkrio da je svekar zapravo lud. Zatim snaha koja deveru kaže "budalo matora"? Ni to mi ne pije vodu za ruralnu sredinu u tom dobu...
Pa prota koji kaže devojci da će mu biti žena? Vidimo dakle da se autor nije ni informisao kako treba - nešto što nam je bilo tema poslednje tribine. Za sve je potrebna priprema i svaku rečenicu koju napišemo moramo da proverimo. Dakle: prota ne može da se ženi. Kada je neko već sveštenik, za njega nema više ženidbe (ni posle smrti supruge, ni posle eventualnog razvoda). Mi pravoslavni smo u tome u suštini potpuno isti kao katolici, samo što je kod nas naprosto praksa da onaj ko neće da se ženi ide u manastir, a onaj ko hoće da bude "svetovni" pop, prvo se oženi, pa onda postane pop. Teoretski može da bude i pop u celibatu, ali to naprosto nije praksa. Dakle, jedna gruba materijalna greška.
Na kraju, dodao bih da bi meni lično bilo sve mnogo uverljivije da se odigrava u Bosni i da je ovaj govor na ijekavici, valjda zato što sam navikao da slušam arhaični govor kod mojih u Bosni, na ijekavici. A moram i da dodam da ne volim priče u kojima se podgreva neka naopaka vera i sujeverje o pojedinim svecima, ma šta narod voleo ili ne voleo i ma šta narod verovao. Meni kao teologu to smrdi i samo vidim kako se podgreva neznanje, sujeverje i mrak koji s tim nužno ide. Priča je ok, ima svoj tok, ali ima mnogo problema, jer autor kao da je pisao na brzinu i nije je više ni čitao.
P.S.
Sagita je jedno DIVNO mesto. Zapravo najdivnije na internetu. Jer ovde te neće maziti, ali će te paziti i samo ovde možeš s vlasnikom da se napušavaš, da mu kažeš da je debeo i ružan, i on će tebi isto to reći, u kafani ćete lepo da pijete zajedno, da se družite, da učite jedni od drugih i to je suština svega, to je stvarni život zapravo. Ljudima je valjda internet postao pribežište na kojem traže samo hvalu i med i mleko, pa kad dođu u stvarni svet i tresnu na nos ne mogu da se snađu. Sagita nas čuva od iluzija i ja zaista nikada do sad nisam pročitao ovde nijednu zlonamernu kritiku, u svih ovih osam godina bitisanja na forumu. To što se ljudi na drugim temama potprckuju je druga priča, što neko reče svako ima svoje odnose. Ali kada se izlaže neki rad i daju se kritike, one nikada, nikada nisu zlonamerne.
Na trenutak sam pomislio i da je autor neko od nas ko je došao da nas troluje.
I da, Sagita ljude privlači da odmah otkriju svoju seksualnost, i ne vidim šta je loše u tome. Heteroseksualci izgleda zaboravljaju da oni svoje opredeljenje faktički nose na čelu.
Padeže ne mašim. JednoM drugom je tajp greška. Nigde nisam potencirao da znam da pišem upravo zato što sam na Filološkom. Jednom kada je postao poznat kao Prota (Mateja Nenadović) on je u govoru postao prota i kada je bio klinac. Pa će reći: kada je prota Mateja Nenadović bio mali, Prota Mateja Nenadović je rođen... Lepa Brena je rođena u Bosni... Ali, dobro sad, da ne nabijam mak na konac. Ako ti kažeš da je greška...
Hvala na komentaru.
Quote from: betidejvis on 24-05-2013, 12:55:15
Što se tiče upotrebe glagolskih vremena, pa ovako... Ja, kao student Filološkog fakulteta... (mada, i da nisam, opet) znam da koristim glagolska vremena.
Mislio sam na ovo, možda sam se pogrešno izrazio. Ali suština piše u mom komentaru - to što si na filološkom ne znači ništa, a kamoli da umeš da koristiš glagolska vremena.
Takođe, sad se setih, kada ti je Jevtropijevićka rekla za "moljaše", ti odgovori nešto u fazonu seljake to asocira na množinu kada kažu "moliše", iako uopšte nema nikakve veze s množinom i jedninom...
A promašen padež je promašen padež, bilo da je "greška u kucanju", bilo da je stvarna greška. Takve greške ne smeju da se provlače nekome ko piše priče i objavljuje ih. Tebi kao autoru dok čitaš pre objavljivanja (na forum) to mora odmah da bode oči.
Da, ali ja nisam lektor, niti sam tokom svog obrazovanja pohađao Pravopis (niti on postoji), niti imam vremena i strpljenja da listam Klajna. Ja studiram književnost. Nekima to ide zajedno, ali meni ne. Uostalom, danas jedni kažu da je l ide sa apostrofom, a drugi kažu da ne ide, ima toliko novih pravila da sve i da hoću, ne mogu da ih pohvatam.
I nemoj da me ubeđuješ da su moje prababe govorile moljaše umesto moliše, ne razlikujući pritom množinu od jednine.
Quote from: betidejvis on 30-05-2013, 15:10:26
Padeže ne mašim. JednoM drugom je tajp greška.
Svakako. Slovo
M je baš blizu slova
O na tastaturi. Jedno pored drugog, takoreći... skoro, pa na istoj vertikali su.
Don't spend time beating on a wall, hoping to transform it into a door, Coco
Ne ubeđuje tebe niko ni u šta, nego tvoj argument za "moliše" nema smisla. Ne govorimo nigde o jednini i množini i tok misli u ljudskom mozgu kada ne znaju koji oblik za jednu osobu koja se molila da stave sigurno ne ide "Aha, on se molio, 'moliše' me asocira na množinu, sad ću ja da stavim za njega tu množinu pa će to biti super". Dakle, takvim argumentom pokazuješ dodatno da potpuno veštački koristiš narodni govor i da ne razumeš finese kojima hoćeš da se baviš.
O stavu da svaku kritiku gledaš kao napad tek da ne govorimo.
A sramota je da jedan student književnosti kaže indirektno da ga ne zanima pravopis (odnosno jezik uopšte). Ne možeš da pišeš bez toga, inače ćeš i pored ok priče upravo dobiti reakcije kakve si dobio - da ljude boli glava od čitanja jer ne mogu da se pohvataju sa stilom. Nije talenat sve. Nije ni izbliza sve. Čak ne čini ni većinski deo. I već rekoh da se autor ne sme vaditi na lektora. To ne sme ni prevodilac, a kamoli autor.
Nego, zašto ti pripovedač govori arhaično ako je to mlađa osoba koja živi danas?
A tvoj post govori da ti ne poznaješ narodni govor.
Roman je uglavnom napisan takvim jezikom, neki deo više, neki manje. Jezik ljudi koji su na slavi je jezik naših savremenika, budući da je slava smeštena u devedesete. Moj jezik ostaje isti bilo da se radi o kraju sedamnaestog veka, bilo da se radi o Čedi Jovanoviću na demonstracijama. To što u jednom trenutku moj jezik izgleda starijim od jezika mojih predaka, pa sad, šta da mu radim. Slažem se da tu i tamo dolazi do prezasićenja arhaizmom, naročito na jednom mestu gde mi je učestalo beše, ali to se da ispraviti.
Ja poznajem narodni govor krajeva iz kojih ja potičem.
Tvoj jezik je, a to rekoh ne samo ja, nego i jevtropijevićka i drugi, neuravnotežen - mešaš različite dijalekte. Ti možeš da kažeš da to nije tako, ili da u tvom kraju tako govore - ali ako ti četvoro ljudi kaže da se vidi da je pomešano, onda tu nešto ne valja. Uostalom, ne pišeš ti svoju priču za ljude iz tog kraja, nego za sve ostale, i onda moraš da vodiš računa posebno o tome kako će neko sa strane da reaguje. Naročito ako misliš da prodaš to što pišeš.
Dalje, tvoj jezik nije uvek isti, i to je problem. Ti kao pripovedač navodno živiš danas, a sve vreme govoriš kao da živiš u 17. veku. Zato kad ti današnji gosti govore nekim skoro današnjim jezikom (kažem skoro, jer ono što ti gosti pričaju na slavi nije današnji govor), ti kao narator si potpuno anahron sa svojim arhaizmima. I još si mlađi momak.
A ovo "tvoj post govori..." - fazon "I know you are, but what am I" nije baš najzreliji način konfrontacije s kritikom. Čovek koji piše - od novina, preko bloga, do romana, čega već, MORA da vlada jezikom i pravopisom. Mora. I mora da bude konzistentan. Ne možeš u jednom trenutku za istu reč (kao - ko - k'o) da stavljaš apostrof, a u drugoj rečenici ne.
Hvala na komentaru.
Quote from: betidejvis on 30-05-2013, 15:22:52
Da, ali ja nisam lektor, niti sam tokom svog obrazovanja pohađao Pravopis (niti on postoji),
Pravopis maternjeg jezika uči se u osnovnoj školi, u okviru predmeta
srpski jezik i književnost.
Osim ako se nastavni plan i program nisu drastično promenili.
Vidi Beti, da ti čika Steva nešto kaže. Gledam te kako se praćakaš danima, već mi te sve nekako žao. Ovo što ti se desilo na Sagiti, pa, shvati to kao ubrzani kurs lomljenja ega. Koji ti se morao desiti, što pre to bolje, pa da slobodan možeš nastaviti dalje.
Iskreno, pojma nemaš koliko su me puta svrbeli prsti da ti nešto kažem, al' eto, malo sam trenirao samodisciplinu. Znači, ono prvo što sam pročitao je bilo ,,student italijanskog jezika, piše roman". I u startu si ga završio. Koga zabole patka-patak za to, mene baš ni malo. Ovde sve vrvi od kojekakvih što samoprozvanih, što s diplomom magistra, doktora nauka. Pa šta?
Šta je bitnije, pripovedanje ti je malo (mi vidiš u dole upirući palac?) bljak. Ono ,,malo", tek da mi se ne nakostrešiš pre neg' što završim. A neću mnogo gnjaviti – u srećna vremena je ovde postojala izvesna radionica; na njoj se svašta nešto raspravljalo, uglavnom o pisanju priča. Kratkih, to si već čuo, do 6Kk. Elem, na njoj su i najgluplji od nas, shvatili: kako se barata likovima (ne postoje nebitni likovi, ako si ga ,,upotrebio", od njega se nešto i očekuje); lokalizmi se spočitavaju svakom (i jednom DRFu), nema razlike, jer da bi se uopšte razumeli jezik mora biti svakom potpuno razumljiv. Isto važi i za konstrukciju rečenica. Bog, Scallop i Jevtra su mi svedoci – ne igraj se jezikom. Interesantno je, i mora se preležati u obliku onih magarećih, ovčijih, kakve li su već te boginje. Svakako, nešto kao zaušci. Ako se zaigraš bude fiki-fiki, ode ono ispod kite. Što i opet ne valja.
Ako bi mi verovao, ni na kraj pameti mi ne bi palo da se ovde oglasim, a da ne mislim kako u tebi ne nazirem ,,iole" žišku. Iole, to zbog ,,studenta" jebe mi se čega, i ,,piše" jebe mi se šta. Feršten?
Ne nasedaj na varijantu ,,da te objave". Mnogi odavde nisu shvatili na vreme da im je pisanje obična bezvezarija, ali kad to postane zavedeno u raznoraznim narodnim bibliotekama, poj'o vuk magarca. Nema natrag. Čekaj, pazi, promišljaj.
Eto sad, pade mi na pamet, mislim da sam ti pročitao rečenicu, parafraziram: ,,Možda bi bilo bolje da lokalni govor ubacujem samo u dijaloge". Odvoji jedno popodne, kao za Kapital, pa iščitaj sve, ali sve što se dešavalo na radionici, nije to mnogo, godina i kusur. Priče, komentare, svađe, poganosti... Prođi kroz tu džunglu i nećeš ostati kratak. To su sve pacerske dileme, a zbog bezveze, jer, ma koliko ne voleli kalupe, oni u komunikaciji još uvek dobro služe.
Kad shvatiš da niko nije Bogom dan, i da smo svi u sličnom obliku kamenoloma, pa, možda ti bude lakše. Za početak. Kad se otreseš pomenutog ega, ostaje ti samo da tucaš kamen, nadajući se da ćeš iznutra nešto i naći.
Eh da, zaboravi na prijatelje, i njihova čitanja.
Toliko, pa sad ti teraj dalje kako god misliš da je najbolje. A pa pa!
Svakako, svakako. Kod učiteljice.
Hvala na komentaru i izdvojenom vremenu.
Šta, prvo se pravdaj što si gej, posle se pravdaj što studiraš na Filološkom i što si to naveo u opisu profila?
Prijatno.
Steva ti ništa nije napisao na to što si gej, niti je tražio da se pravdaš, niti to ovde iko pravda. To što je jedan rekao "a čemu će nam ta informacija", ne znači da su svi.
Ima nas ovde kojima isto niko nikad nije tražio da pravdamo što smo gej.
No, kad već navedeš da si na Filološkom, moraš i da pravdaš zašto ne fermaš Pravopis.
Zato što to jednostavno nije predmet mog interesovanja. Ljudi ne upisuju Filološki samo zbog jezika: jedni se posvećuju jeziku, drugi književnosti, treći kulturi i istoriji zemlje čiji jezik uče. Ni na FPN-u nisu svi podjednako zainteresovani za Istoriju novinarstva, Radio, Političku ekonomiju ili PR. Ja mislim da za jednog prosečno obrazovanog građanina dobro poznajem pravopis.
Sad mešaš babe i žabe. Književnošću ne možeš bez jezika da se baviš pa da si ne znam ko. Odnosno možeš, zato i imamo one u mom prvom komentaru navedene svršene filologe. No, nije ni to poenta. Poenta je da PISAC ne može da se ne bavi time. Meni je to, najiskrenije, sramota.
I nije pravopis toliki problem u priči, problem je nekonzistentnost u ispravnom, odnosno pogrešnom pisanju. A to pokazuje da autora ili zabole ili ne zna. Kako god obrneš, i jedno i dugo je loše.
Samo da dodam: Pisac koji se oslanja na lekturu i u fazonu je "ja nisam lektor" je isto što i pevaljka koja ne ume baš čisto da peva pa se oslanja na autotune i studijsku magiju.
Kao npr. Karleuša - ne zna da peva, ali je zvezda. :lol:
svi bi da budu zvezde, ali sagita je pogrešno mesto za to.
Quote from: betidejvis on 30-05-2013, 17:54:58
Kao npr. Karleuša - ne zna da peva, ali je zvezda. :lol:
Onda Bobanovo poređenje s Danijelom Stil nije bilo dobro. Ti si onda i ispod tog nivoa.
A šta fali Danijeli Stil, izvini? Da nisi možda uspešniji pisac od nje pa nađe za shodno da je omalovažavaš? Ona žena piše kako piše i boli je kurac da li se nekom propalom piscu u južnoj Moldaviji dopada ili ne. Mene da boli kurac ja sad ne bih bio ovde, a da imam želju da budem kao Karleuša. Karleuša je jedna! xfrog
Zato ni ne možeš da budeš kao ona.
Ali ajde, srećno ti bilo.
xyxy xyxy xyxy xyxy
xremyb
Quote from: D. on 29-05-2013, 21:30:30
Ni nas ne zanimaju homofobičari, pa ih trpimo na svim topicima.
Не лапрдај.
Quote from: D. on 29-05-2013, 21:38:04
Znači - ti hoćeš da vežeš temu romana za homoseksualnost, ali se ovde pravdaš zato što si izneo da si gej? I to svakojakima? Nemoj to da radiš.
Не лапрдај.
Tek sad nazirem poentu. Mada bolje bi mi bilo da drzim bulju uza zid i bezim sa ovog topika.
Sintetik, možda bi trebao obogatiti svoje iskustvo i stvoriti roman: "Bulja u Buljaricama"?
Od malena me je svrbeo cmar. Dzaba sam ga prao. Sto sam ga vise prao to me je vise svrbeo. I tako jednog dana...
Odlučiš otići malo na more. "Slana voda leči sve, ajde malko da se properem" , minu ti kroz mamurnu glavu. I tako...
Ali mi ni slana voda nije pomogla. Medjutim tu na morskome plavom zalu meni sinu ideja. Da se pocesem svojom kitom. E tu dodje do konflikta u mojoj glavi. Ko sam ja? Davac ili primac? I tako...
Ti si samojeb.
bože, ovaj Boban je socijalni genije. mislim da ovde niko ne radi bolji profajling ljudi od njega.
Toliko dugo ti je trebalo da to shvatiš?
Ja moram da se izvinim za ovo samojeb gore, nisam hteo da spamujem temu, povukoše me ovi što misle da je zezanje na račun seksualne orijentacije nešto stvarno smešno.
ma nije mi dugo trebalo (mene je jedini odmah skapirao), nego mi ne veruju kada kažem, pa moram stalno da ponavljam
Trebalo bi vratiti opciju da se može uvek raditi EDIT... mada to vuče odmah zloupotrebe... ili da se zamoli admin/mod da nešto obriše.
Naprotiv, treba zadražati vremensko ograničenje na edit, i dodatno ograničiti dnevni broj postova po osobi. I dodatno omogućiti ljudima da po ceni od dva svoja dnevna posta za jedan smanje dnevni broj postova nekom drugom. Možda se tako i smanji svo ovo blato. Možda.
Ko zgresi, bice karan.
Quote from: mac on 31-05-2013, 11:48:26
Naprotiv, treba zadražati vremensko ograničenje na edit, i dodatno ograničiti dnevni broj postova po osobi. I dodatno omogućiti ljudima da po ceni od dva svoja dnevna posta za jedan smanje dnevni broj postova nekom drugom. Možda se tako i smanji svo ovo blato. Možda.
To sa ograničavanjem broja postova je već glupost.
I koji moj kukate svi na blato, blato, blato, fuj Sagita... kome se ne sviđa negde, može uvek da ide.
Još ovde ljudi uveli lepo i ignore opciju, milina Božija.
Eto, i ovo malo veselja bi Mac da nam ukine. Koji tehnokrata!!!
Sram bilo one koji zagadjuju ove visokointelektualne razgovore! Idem sad u ćošak da se stidim i ćutim.
Do prve prilike. (samo da se zna: Sintetik je kriv! Navukla me baraba!)
Black Betty (Ram Jam) With lyrics (http://www.youtube.com/watch?v=213is2dHO34#ws)
Whooa Sinthetic!? You got a child with Beti!?
Shit happens.
Na forum svraćam na mahove, tek sad vidim ovo sve.
Quote from: Boban on 28-05-2013, 10:26:00
Quote from: Chgr on 27-05-2013, 19:02:37
A onda, sa verovatnoćom da se desi 99,99%, odgovor koji izbegava svu suštinu izrečenog i pokušava da prebaci loptu na drugu stranu. Patetično...
Mene lično apsolutno nije briga za vas sve, meni je samo krivo što Sagita kao ideja koju jako cenim i smatram potrebnom - nije uspela, već je izvorište otrova i zluradosti. "A moglo je bolje..."
Ako ima toliko pitomih mesta gde ljudi hvale jedni druge do besvesti, onda obitavaj tamo.
Problem sa tim pitomim mestima je što tamo, istina, ne dobijaš pokude, ali ni korisne pohvale. Ne dobijaš ništa sem klimoglavljenja i izveštačene podrške.
Na ovom topiku, kao i na mnogim drugim, pisac u pokušaju je dobio utiske o svom delu vrlo korektno i objektivno.
Niko, čak ni oni koji tvrde da im se ovakav stil sviđa, ne spore pomenute manjkavosti u strukturi, postavci, logici...
Dakle, sve je do jednog trenutka delovalo korektno, a onda je autor počeo da nas napušava po sistemu da ga zabole za naše mišljenje i da mi ovo ili ono; posle toga, sve je prirodna posledica neuštrojene gomile.
Zar ne primećujete da se to stalno dešava. Čovek postavi svoj pokušaj pisanja, to vidi više ljudi nego što je ikada bacilo oko na neko njegovo delo, pojedinci čak pokušaju da izvuku nešto konstruktivno iz gomile trabunjanja i onda se pisac-mladunac brecne, pa kada dobije nazad po gubici, onda najednom Sagita ne valja i ovde su sve go kreten do kretena.
Znam da nema lepog načina nekome reći da piše loše i da je netalentovan, to je pomalo kao kada treba saopštiti vest o smrti voljene osobe - kako god da uviješ suštinu, gorčina se ne može izbeći.
Bobane, stvari nisu crno bele. Ti pričaš kao da postoje dve varijante - mesta gde ti ljudi klimaju glavom kao senke i rasipaju prazne hvalospeve (ali gde se neko ko je, kao, slabije prirode oseća prijatno) i mesta gde na sve gledaju unapred nadmeno, kao na smeće umišljenog piskarala, i onda analiza i nije objektivna nego je više traženje opravdanja za svoj po automatizmu negativan stav, i alibija da uradite ono što ste i pre upuštanja u čitanje dela priželjkivali - da obrišete patos sa njim.
Ne optužujem sada pojedinačno nikog, pričam iz ugla posmatrača kakav se utisak stiče. Čak, što se tiče konkretno ovog slučaja iz ovog topica, potpuno sam saglasan sa tobom i istomišljenicima, ovde se autor baš poneo razmaženo i nezrelo. Ali kao što rekoh, ne pričam o tome, nego o generalnom vajbu Sagite, i da mi se ne sviđa što je takva atmosfera. Ne jer ja ne mogu da podnesem kritiku ili šta već, nego što su mi kritike (bilo čije, i na bilo čiji račun) iza kojih se jasno sluti zla namera, ili čak užitak što su kritike tako negativne - u najmanju ruku, sumnjive.
Dakle ono o čemu ja pričam je da ne postoje samo ta dva ekstrema nego i sredina, gde ćeš nekome neostrašćenim tonom i nepristrasnim jezikom da ukažeš na dobre i loše stvari, uputiš ga na šta da obrati pažnju, kako da ispravi greške (za šta je sve odličan primer tvoj prvi post u ovoj temi, čista konstruktivna kritika, kad bi uvek svi tako pisali ovo mesto bi bilo idealno), a ne da su "kritike" samo takmičenja u tome ko će da smisli kreativnije maliciozno poređenje za autorov tekst.
Iskoristiću priliku i da pitam nešto nevezano za ovo a što sam video dalje u temi, mislim da je D. pominjala, a to je neke radionice gde se pričalo o razlici između pripovedanja i prepričavanja, je l' mogu da dobijem link za to?
Misliš na ovo?
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12079.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12079.0.html)
Rekao bih da jeste, hvala!
To što ti pominješ posledica je eskalacije... uglavnom većina autora bude dočekana osrednje, a onda kako vreme prolazi padaju sve teže reči sa obe strane i na kraju poteče krv.
U trenutku kada samozvani autor koji ima jedva nekoliko ispravnih rečenica napisanih u životu krene u otvoreno provociranje "sedih glava" foruma onda tu nema više mnogo prostora za razgovor.
Ljudi se uglavno povuku radije nego da se gađaju blatom i govnima sa anonimusima. Evo kako je prošao postavljač ovog topika; niko bre više normalan neće ni da pogleda šta god da stavi jer ne zaslužuje drugačiji tretman. Nije to nikakav dogovor ili direktiva, jednostavno, prirodna posledica.
Činjenica je da većina padobranski postavljenih stvari potiču od ljudi zbog kojih treba žaliti zbog nauma da svi budu opismenjeni.
Čekaj malo, lončići su ti se...
Dve, tri hiljade pregleda i gomila komentara? Osrednje? Ne bih rekao. Probaj ti da postaviš nešto što si napisao i baš da vidim da li ćeš biti dočekan ovako ''osrednje'', kao što sam ja.
I kako ti, ''seda glavo'', dozvoli da te isprovocira žutokljunac i samozvani autor? Daj, povedi malo računa, sramotiš se.
''Niko normalan neće da pogleda''? Možda zato što nema više šta da se kaže? Afirmaciju sam dobio tamo gde sam je očekivao, a od tebe, Stipana i šta znam koga već, ko piše: ''i onda je njegov tvrd, crveni kurac stavio u njenu vlažnu, rascvetalu pičku'', a ko je manje popljuvan od mene, ma gotovo da je oberučke prihvaćen, ja ne očekujem ništa. Ne znam ni kog đavola uđoh na forum! Ostajte mi zdravo.
I još da dodam...
Srećno ti bilo, Beti.
Žao mi je što je ozlojeđenost jedino što si ''pokupio'' na ovom forumu. Moglo je bolje.