Imamo tri priče ovaj mesec, sasvim dovoljno za početak. Tema je bila SERIJSKI UBICA.
1. Lep dan
2. Minut do osam
3. Hladnoća tame
Priče mogu komentarisati svi koji posećuju radionicu, i ja se unapred zahvaljujem svima koji to i učine.
Niko ne želi da se ovo pretvori u nešto ružno i besmisleno, zato ću iskreno zamoliti sve da se suzdrže od uvredljivih komentara.
LEP DAN
Mirela je šetala oko jezera. Gledala je vodu obasjanu suncem kako se mreška. Čula je cvrkut ptica, žagor ljudi i avion koji sleće. Bila je srećna što je deo ovoga trenutka. Trudila se da ignoriše muške poglede iako ih je osećala svuda po sebi. Bila je lepa.
- Dobar dan - iznenadi je glas tipa na rolerima. Usporivši, vozio je uporedo sa njom.
- Dobar dan - ljubazno mu je odgovorila.
- Lepo vreme.
- Jeste. Uvek je lepo.
- Pa ne znam baš.
- Meni jeste.
- Lepo ti je i kad pada kiša?- upita je mladić dok mu se iz džepa začu telefon.
- Da.
- Po kiši ne možeš da šetaš - pogledao je u nju i izvadio mobilni.
- Ne mogu.
- Pa šta je tu lepo?
- Lepo je. Nije baš prijatno ali je lepo.
- Meni nije. Oćeš na piće? - pitao je dok je kucao poruku.
- Nisam žedna - odgovori Mirela uz osmeh.
On pritisnu dugme za slanje poruka, još jednom je odmeri i ode ubrzavajući na rolerima. Iznad njih je etrom letela poruka - Vidimo se na klupici.-
Ana je sedela na klupici i gledala kroz svet oko sebe. Nije ga primećivala. Već joj je postajalo dosadno u sopstvenoj glavi kada sa telefona začu melodiju posmrtnog marša. Najzad! - pomisli dok je čitala poruku.
Osećala se malo zbunjenom ovde pored jezera. Obično je šetala samo jednom mesečno. Po groblju kada je mesec pun. Tu se i sa frajerima viđala. Onaj koji je hteo da je ima morao je pre toga da joj pokloni nečiju urnu sa pepelom. Njen podrum je bio prepun urni.
Ali ovde, iako je imala crne naočare oči su je bolele od sunca. Nije to bio pravi bol. Taj bol je bila ona sama. Plašila ga se. Mrzela je svetlost.
Strah u njoj je rastao. Mešao se sa nesigurnošću. - O čemu ću da pričam sa njim? - pitala se dok su je oči sve više bolele. - Bolje da nisam ni pristala da se nađemo. Šta će njemu skrnava gotičarka kao ja? Uopšte nismo u istom fazonu. Ali one pločice koje se ocrtavaju ispod majice. Pa plave oči. Pa one ruke. A rekao mi je da mu se sviđa bela boja moje kože. Da sam lepa. Zgodna. Tako me je gledao. Ne znam... Možda je ipak bolje da jednostavno odem odavde.-
Žika nije voleo svoje pravo ime. Živorad! Nije voleo ni svoga šefa. Kasnio je na sastanak sa njim, a opet je želeo da ovaj trenutak što duže potraje. Ipak roleri su ga neumoljivo nosili ka mestu sastanka. - Zašto se uopšte nalazimo? - pitao se - Sve znamo. Opet će da priča priče bez poente. Da mi soli pamet.- Osećao se kao karika u lancu ishrane svoga šefa.
- Kasniš 20 minuta. Živorade! - začu ga čim ga je ugledao kako sedi za stolom u kafiću na plaži. Sto je bio na suncu, a Žiki se odmah naoblačilo u glavi.
- Izvinite šefe. Saobraćaj - reče sedajući na stolicu preko puta njega.
- Saobraćaj. To mene ne interesuje.
- Krenuo sam na vreme ali...
- Nema ali - prekinu ga šef - Da li znaš gde si krenuo? Šta radiš? Pažljivo slušam. Govori.
- Idem da se nađem sa onom malom...
- Malom!?
- Sa osumnjičenim subjektom za koga se sumnja da organizuje krađu urni sa grobalja.
- Kako smo došli do te sumnje?
- Pa...
- Ne počinji mi rečenicu sa pa!
- Jedan od privedenih je priznao da mu je naš osumnjičeni subjekat tražio da ukrade urnu sa groblja.
- Ko je došao do tih informacija?
- Vi šefe.
- Znači dobio si sve okrunjeno, Živorade! Šta je tvoj zadatak? Da čujem!
- Da se približim osumnjičenoj i saznam što više detalja koji nju povezuju sa krađom urni.
- I? Kako si joj se približio?
- Pa bilo je teško...
- Ne počinji sa pa!
- Praćenjem sam ustanovio da osumnjičeni subjekat odlazi jedino na likovnu akademiju jer istu i studira. Daljnjim praćenjem sam uspeo da joj priđem na jednoj izložbi gde smo se i upoznali.
- Dokle si stigao sa zadatkom? Zašto si danas ovde?
- Imam zakazan sastanak sa osumnjičenom.
- Gde?
- Na klupici.
- Na klupici? Kako će ona znati da je nadje?
- Objasnio sam joj. Prva klupa posle "alo... alo..." kafea.
- U koliko sati?
- U dva.
- Sada je dva i dvadeset pet, nesretniče - reče šef gledajući u sat.
- Čekaće. Da li mogu da idem?
- Bolje bi ti bilo. Ako ovo zajebeš ideš na ubistva kod Švrakića. Tamo ti neće biti kao kod mene. Ima da jurite onog ludaka što ubija po stanovima. Pobio je već dvanaest devojaka, a istraga nije makla od početka. Jedino što znaju je da koristi pištolj sa prigušivačem i da su mu žrtve devojke koje žive same. Nećeš tamo da vijaš darkerke po izložbama.
- Šefe, ova mala je gotičarka, a što se tiče tih 12 ubistava, počinioc je verovatno žena jer analizom psihološkog...
- Dosta! Ne ponavljaj mi to što si nabubao na akademiji. Prevrnuo sam više od 200 leševa dok sam bio na ubistvima. Žena! Svašta. Žene ne ubijaju vatrenim oružjem. Zapamti.
- Ali šefe...
- Nema ali! Ako baš hoćeš da znaš, jedini trag koji Švrakić ima su te poruke poslate sa telefona žrtava. Završavaju se frazom "Lep dan". Ne pričaj nikome o tome. Kako sam te učio? Informacije su...
- Informacije su moć. Pazi šta radiš s njima.
- Ajde da si odmah nestao. I da mi javiš šta si uradio, Živorade!
Mirela je prolazila pored tuševa na plaži. - Za ceo svet si samo neko al za mene si ceo svet - pisalo je na zidu improvizovane tuš kabine. - NIKAD SE NEĆU PROMENITI - dodao je neko ispod krupnim slovima.
U trenutku je poželela baš to što je pročitala. Ali odmah se setila: - To moja bolest pravi sklekove i sve je jača i jača. Moram da pazim.-
A nekad se tako lako zaljubljivala. Nije pazila. Zbog toga je i patila. Dno je doživela onoga dana kada je srela Osu i Bulija. Jedan plav, a drugi crn. Ušla je sa njima u auto i odmah se zaljubila u Bulija. Bio je tako sladak.
Odveli su je u neki motel pored Obrenovca. Imali su i kokain. Dok je Osa bio u njoj otpozadi ona se ljubila sa Bulijem. Posle je Osa bio na njoj dok je Bulija zdovoljavala ustima. Sve je bilo nežno i opušteno, a opet puno strasti. Sve dok Osa nije poželeo da joj ga stavi u usta. Ona nije htela. Ali on je rekao - Ma dođi ovamo - uhvatio joj rukama glavu i stavio joj ga u usta. Kada je svršio ona se obrisala. Htela je ponovo da se ljubi sa Bulijem.
- Jebaću ti mater ako ovo kažeš nekom - rekao je Buli svome drugu i nastavio da se ljubi sa njom. Osa se zlokobno smejuljio.
- Hajde da se istuširamo - pozvala je Bulija u kupatilo. Htela je da bude sama sa njim. U kadi je Buli postao grub. Snažno joj ga je zabadao u usta. Grlo ju je bolelo. Povraćalo joj se. Nikada neće zaboraviti onaj zvuk kada joj je ispao pirsing iz jezika udarivši u kadu. Cangrrr!!!
Ujutru su je ostavili samu u sobi koju nisu platili. Nikada ih više nije videla.
Dugo nije mogla da govori posle ovog događaja. - Pomažući drugima, pomažeš sebi - bile su reči sveštenika koje su joj razbistrile um, a hldnoća pištolja sa prigušivačem koju je osećala kad god bi ga dodirnula ulivala joj je spokoj.
Dok je šetala pored jezera ugledala je devojku sa crnim naočarima. Izgledala je tako bespomoćno dok je sedela sama na klupici i nešto prebirala po telefonu. Izgledala je kao žrtva. Mireli je odmah bilo očigledno da joj treba pomoć. – Pomoći ću joj da nikada ne doživi ono što sam ja preživela. Umreće srećna – pomisli i sede pored nje.
- Izvini, da li bih mogla da pošaljem poruku sa tvog telefona? - upitala je uz osmeh - istrošila mi se baterija.- Crne naočare su je pogledale bez reči, a Mirela je uzela pruženi telefon.
- Kako se zoveš? - upitala je dok je kucala poruku.
- A kako se ti zoveš?
- Zvezdana - odgovori Mirela odmah.
- Ja sam Ana.
- Interesantno izgledaš. Sigurno se baviš umetnošću.
- Slikam.
- Stvarno!?
- Stvarno.
- Pa ako su ti i slike interesantne kao ti onda su dobre. Nadam se da nisu sve izložene po galerijama.
- Nisu. Zašto?
- Renoviram stan pa bih kupila jedno dve umetničke slike. Čini mi se da bi mi se tvoje uklopile u koncepciju.
- Ne znam.
- Da li bih mogla da ih pogledam?
- Mogla bi. Svrati do mene ako hoćeš.
- Reci mi tvoj broj pa ću da te zovnem. Jel sama živiš?
- Da. 0645032480, jel ćeš ga zapamtiti?
- Hoću. Ne brini - odgovori Mirela pritisnuvši dugme za slanje poruka. - Hvala ti na telefonu i čujemo se.
- Čujemo se - reče Ana tiho, gledajući je kako odlazi, a u sebi je mislila – Zvezdana. Kako lepo ime. -
Sa druge strane, klupici se približavao tip na rolerima. Iznad njih je etrom letela poruka koju je Mirela poslala na izmišljen broj - Nahrani kucu. Lep dan –
8 198Kk
MINUT DO OSAM
,,Pođi ovuda... Ne tamo..." reče dok me vukao za rukav. Time me natera da skinem pogled sa natpisa na vratima. Mislim da sam pročitao nešto potput Kadrovska služba... Zaista više nisam siguran.
,,Pokazaću ti svaki sektor naše fabrike, ne brini se. Dobar sam poslodavac."
,,Dobijam radni staž kod vas, zar ne?" pitao sam. Pominjanje plate mi se činilo drskim. ,,Papiri i sve ostalo..."
,,Radni staž?! Naravno..." reče glasom koji iz iznenađenog, pređe u blag i pomalo propraćen podsmehom.
Tada smo iz gomile hodnika prešli u dobro osvetljenu fabriku, sa stotinama ljudi koji su bili u velikoj žurbi i koje sam mogao da vidim na sve strane, kuda god bih pogledao. Nisam uspeo da shvatim šta tačno rade, a nije mi se činilo ni važnim. Ne znam šta mi je ceo dan.
,,Ovo je, svakako, manje bitan deo proizvodnje. Reklo bi se, računovodstvo. Da, imamo i to. Ovde se proveravaju spiskovi sa imenima. Ne želimo da bude ikakvih problema ako dođe inspekcija..." ponovo osetih podsmeh u tom glasu.
Kakvih imena? Koja inspekcija? Kakve liste? Pomislih, ali ne izgovorih naglas. I baš tada, da li zbog izgovorenog, ja primetih da svi ti užurbani ljudi doista nose gomile i gomile papira, i čini se, beskonačno nešto proveravaju, pa precrtavaju, pa upoređuju. Čovek me povede dalje.
Hodnik nas dovede u novu prostoriju, koja, čini se, nije imala ništa do gomile vrata. Opazih sada dosta jasnije, natpis na jednima: Istraživanje i razvoj.
,,Ovde... E ovo je blago zabavniji deo. Tu smišljamo nove načine i nove procedure za obavljanje našeg posla. Nažalost, ne možemo da žurimo, i večito čekamo jako dugo dok se ne pojavi nekakav novi izum, koji mi možemo preokrenuti u našu korist. Evo recimo, automobili. Oni su postali prava poslastica, i rešavaju dosta problema; Ubrzavaju posao, da tako kažem."
Šta mi to priča, opet ja mislim za sebe. Što je najgore, počinje da me ispunjava kakav osećaj da ću uskoro svaku njegovu rečenicu daleko bolje shvatati. I što je gore od tog najgoreg, nisam siguran da mi se to dopada.
Odjednom, onako zbunjen kakav sam već čitavog dana, shvatam da nemam pojma šta ja radim ovde. Otkud ja u ovoj fabrici i kako sam tu dospeo?! Pa ja imam posao, lupih se po čelu. Bankar! Ja sam bankar! Šta radim u oronuloj fabrici punoj čudaka?!
,,Ah, po vašoj reakciji bih rekao da se već prisećate nekih stvari... No, to sada nije bitno. Ionako vam ništa od toga uskoro neće značiti. Mogu vam samo radosno reći, da ste počastvovani dolaskom u našu fabriku. Retki imaju takvu priliku..."
Gotovo se zagrcnuh od smeha, kada samo bacim pogled na prepune hodnike i sale. ,,Retki," malo sutra!
,,Pa pričajte mi, dok ne dođemo do sledećeg dela fabrike... Čega se zadnjeg sećate pre dolaska ovde?"
,,Nisam siguran..." govorim iskreno. Osećam se kao da pokušavam da se prisetim kakvog sna, a uvek sam u tome bio očajan. ,,Pošao sam na posao; Na svoj pravi posao..." ispravih se odmah. ,,Vozom verujem... Ili nešto slično. Rekao bih da vozom često putujem..."
,,Svakako, svakako... Primetio sam gužvu celog jutra. Baš smo bili zauzeti ovde. Voz – klasika..." opet poče pričati besmislice.
Rekao bih da već koračamo kilometrima i kilometrima, a sunce koje se ponegde probijalo kroz prozore nije menjalo svoju ćud, i to me brinulo.
,,Koliko je sati sada?" upitah logično pitanje nakon svojih razmišljanja.
,,Nije bitno..."
,,Pitao sam jednostavnu stvar... Zar je teško odgovoriti?"
,,Iznenadili biste se koliko zapravo jeste... Ali mogu vam reći, da bi trebalo da je minut do osam ujutro. Tada počinje radno vreme... Odprilike..."
,,Kada, za minut?"
,,Može se reći..." opet se nasmeja. Počeo je da me iritira. ,,Znate, ponekad damo sebi malo vremena da sredimo sve papire i da proverimo ima li kakvih neregularnosti... Stoga sve one silne provere i spiskovi od ranije. Moji ljudi vredno rade. Ne smemo kasniti, mada, mi nikada ne kasnimo. Uvek smo na vreme, nažalost, opet kažem..."
Imam izrazitu želju da mu stanem na deo kaputa koji se vuče po podu, u nadi da će pasti ravno na facu. Tako mi smetaju njegove rečenice, jer ne daju odgovore na pitanja. Samo me zbunjuju.
,,Prosto osećam da vam ne odgovara šta pričam..." reče on, i ja ga pogledah, zbunjen. ,,Morate mi verovati... Kada počne radni dan," pogleda na trenutak u jedan od prozora," rekao bih, za koji minut, biće vam dosta toga jasnije. Kada svi ostali počnu sa svojim dužnostima, vi ćete imati priliku da se odmorite od ovog hoda, sami i na miru, a nedugo potom što okončate svoje dremanje, poslaću nekoga da vas smesti na vaše radno mesto. Jer, računam da biste želeli da počnete sa radom što pre..."
,,Svakako..." odgovaram, i sam ne znajući zašto.
Tada pred nas, iz jednog hodnika istrča visok i strog čovek. Bio je uzbuđen i možda uplašen, šta znam.
,,Gospodine..." obrati se šefu, pritom me pogledavši, kao da se pita da li bi se trebao obratiti gazdi dok sam ja tu. Barem sam ja taj pogled tako protumačio. Mogao bih se zakleti da mu je gazda odmahnuo glavom, pa čovek nastavi, ništa manje uzbuđen: ,,Lopovi su nam ukrali nekoliko mušterija..."
Nasmejah se, a on me pogleda strogo, uz dozu podrugljivosti. Odmah potom nastavi: ,,Sektor koji je zadužen za pomorske nesreće je uradio sve po planu, ali oni su se ponovo umešali i mi smo iz olupina izvukli samo pet osoba."
,,Koliko je bilo planirano?" upita gazda hladno.
,,Pedeset osam, gospodine. Upravo vam se zbog toga obraćam. Ovaj put su preterali..."
,,Slažem se da jesu. Ti ljudi su bili moja briga." Zaćuta za momenat. ,,Slušaj, zagovori mi sastanak sa vrhom. Neko se osilio gore, rekao bih. Nećemo se tako igrati. Ne volim konkurenciju..." osetio sam bes u njegovom glasu. Čovek nas napusti, a gazda se okrete prema meni, odjednom podjednako ljubazan, kao i pre dolaska ovog stranca.
,,Šta se desilo?" pitam, mada ne očekujem odgovor. Barem ne neki normalan i logičan.
,,U jedan sat i trideset sedam minuta, po lokalnom vremenu, u blizini Meksičkog zaliva, zagovorena je jedna nesreća. Brod bi trebao da doživi određenu nezgodu, i trebalo je da bude mnogo žrtava... Ali neko nas je preduhitrio i izmenio događaj, i nastaje nešto što mene jako nervira. Sada je čitavo knjigovodstvo primorano da poništava čitav izveštaj i sve se mora nanovo pisati a to oduzima vreme." Govorio je besno, ponovo. ,,Sreća što ga imamo na pretek..." nekako sam sebe smiri.
Dobro, ja nikada nisam važio za jako pametnu osobu, bez obzira na to što radim u banci, ali ja i dalje ništa ne razumem. I kada će više taj početak radnog vremena?! Do sada je prošlo i devet časova, koliko dugo hodamo, a od radnog vremena ništa. Zar ne počinje u osam?! Misli mi odlutaše. Uh, pa nije im ovo loše... Fleksibilno radno vreme... Konačno! Nema više čekanja u redu, nema više potpisivanja stotina i stotina formulara, i kojekakvih gluposti... Dobijam kancelarijski posao, i to uz fleksibilno radno vreme. Doviđenja babe i dede što celo jutro čekate na vašu glupu penziju, i što šaljete pare ko zna kome u Nemačku... Dosta mi vas je! Nisam ni primetio da mi se lice preobrazilo u osmeh, i gazda mi to stavi do znanja.
,,Šta ne valja?"
,,Ništa, naravno..." dočekujem, po svom skromnom mišljenju, vešto. ,,Samo mi je drago što ću ovde raditi od sada..."
,,Doista..." osetio sam opet taj glupavi osmeh u njegovom glasu, iako mu ne vidim uvek lice. ,,Naravno, ako želiš, možemo te i danas smestiti na tvoje radno mesto. Nikakav problem nije. Većina njih, nažalost, nema toliko elana da započinje rad već prvog dana, ali biće nešto od tebe."
Osetih ponos. U banci me niko nikada nije pohvalio. Nikada me zapravo niko nije pohvalio i pre nego što išta uradim.
,,Oh, moramo da krenemo..." reče on. ,,Radno vreme počinje za koji tren..." pa ubrza korak. Pratio sam ga pažljivo. Lako bih mogao da ga zagubim u toj gužvi ljudi koji nose gomile papira i večito žure, nikada ne pričajući između sebe.
Pređosmo u jako neobičnu prostoriju. Srce mi stade na tren (barem sam se tako osetio), kada zapazih da smo u sali sličnoj banci u kojoj sam radio. Naravno, sličnosti su bile jako male, možda i nevidljive, ali meni se tako činilo. I ovde je, naravno, bilo mnoštvo sveta, ali je sve ipak imalo nekakvog reda.
Zastali smo. Odjednom, salom se prolomi nekakvo zvono, prodorno i prastaro. I tada svi zastadoše na tren, i iznenada kretoše govoriti uglas, nešto se domunđavati, i žurili su više no ikad.
,,Počeo je radni dan." Reče gazda.
,,Vidim..." rekoh; Ali ja i dalje ne vidim rad, pomislih.
Jedna žena blizu nas, svojim glasom se izdvoji iz mase. ,,Ovuda, svi vezani za saobraćajne nesreće na području Sijetla..." govorila je.
,,Dajte, bar jednom bez zagonetki," viknuo sam, ali me samo gazda čuo.
,,Znate svoja zaduženja. Pođite!" reče žena ljudima koji su joj prišli. Oni su stajali mirno na trenutak, a potom se nekakva magla podiže od njihovih nogu i proguta ih, a potom se povuče i ja shvatih da su oni iščezli. Samo nemo pogledah u gazdu.
,,Nemoj mi reći da i dalje ne shvataš...", uzdahnu. ,,Da, tvoj izraz na licu govori više no tvoj jezik... Nisi mi previše bistar..." reče. Padoše u vodu sve one pohvale, odjednom. ,,Ova fabrika i svi ovi ljudi rade za mene, i imaju samo jednu svrhu: Da isplaniraju, osmisle, sprovedu i evidentiraju smrti u celom svetu. Svaka smrt, bila ona nesrećan slučaj ili prirodna, se pažljivo isplanira i sprovodi u delo. Tako svakog dana. Kada izazovu smrt, moji zaposleni dovode preminule ovamo, gde ih mi unosimo u evidenciju, i šaljemo ih dalje. Gde – na to ne odgovaram. Nije ni bitno. Čemu takva grimasa? Šta si očekivao?!" pogleda me sažaljivo.
Zaista sam ostao bez teksta. Šta god da sam rekao u tom trenu, verovano bi zvučalo glupo. Ma šta sad; Poludeo sam, bolje da igram uz ovu muziku, pade mi na um.
,,Dobro, gde je moje radno mesto?" rekoh, glumeći, koliko god ja to mogu, smirenost.
,,Aha, ovuda..." i odvede me za jedan radni sto. Smestio me na udobnu stolicu, i izdao naređenje jednoj devojci koja na moj novi radni sto baci hrpu papira i usmeri gomilu ljudi prema mom mestu. Ja veći red u životu nisam video. Šta me snađe, majko moja mila!
,,Zadužen si da evidentiraš serijske ubice. To je tvoj posao. Srećno!" reče gazda i odmaršira dalje.
Od tada sam počeo da volim banke.
9 945Kk
HLADNOĆA TAME
5 februar 1984
Upornu kišu zamenile su krupne i vlažne pahulje čim su se primakli Kanalu. Levo od puta proticala je Soča, zelena poput masline i iznenađujuće mala, uprkos višednevnim padavinama koje su krajem januara zasule celu Jugoslaviju.
Glavni inspektor Dobrivoje Elezović u tišini je posmatrao sneg, uporno sklanjan sa vetrobrana brisačima nove Lade Nive. Prisetio se kako su svi u državi sa čežnjom gledali u tmurne oblake i priželjkivali da vide guste bele pahulje kako se spuštaju iz njih. Vreme kakvo se ne pamti i Sarajevo bez snega bili su glavna tema u sedištu Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove. Ni o čemu drugom se nije razgovaralo i niko nije ostao imun na tu opštu zabrinutost kojoj su svi podlegli u iščekivanju igara. Sve do pre dva dana kada je stigao poziv iz Ljubljane.
Gradić stisnut planinama, pojavio se iznenada kada su izašli iz krivine. Ovde je temperatura bila osetno niža i sneg je sada sporo lelujao isušen oštrim mrazom. Inspektoru Elezoviću bi čudna ta nagla promena, posebno jer je uzana cesta vijugala dolinom reke i nadmorska visina ovde nije bila ništa veća u odnosu na donji deo puta.
- Čudno vreme imate ovde u Sloveniji. – obratio se Zameniku republičkog sekretara unutrašnjih poslova Dragi Goričanecu, koji je sedeo pored njega na zadnjem sedištu. Ovaj se malo trže iz duboke zamišljenosti i izvi glavu prema prozoru.
- Mora da se spustilo sa planina, zna nekada prilično naglo da se skotrlja prema moru.
Dok su putovali iz Ljubljane Goričanec ga je detaljnije uputio u slučaj. Prvu žrtvu našli su u gradiću Kobarid, pedesetak kilometara gore uz put, prema planinama. Centar javne bezbednosti Nove Gorice kontaktirao je Republički sekretarijat za unutrašnje poslove jer je odmah bilo jasno da je u pitanju nešto nesvakidašnje.
Čim su prešli most koji se nalazio u centru inspektor Elezović nasluti po čemu je grad dobio ime. Reka je kroz bele krečnjačke stene izdubila usko i duboko korito koje je zaista ličilo na delo ljudskih ruku. Kući poslednje žrtve stizalo se kroz lavirint uskih uličica i sada su već gazili po tankom snežnom pokrivaču koji je tiho cvileo pod nogama. Na grad se spuštalo veče i stare zbijene kuće, šiljatih krovova i oronulih fasada, delovale su nekako sablasno. U celom naselju vladala je mrtvačka tišina, hladna, oštra kao mraz koji je rezao okolo.
Kada su otvorili vrata kuće koju je obezbeđivalo desetak uniformisanih milicajaca, preplavi ih talas hladnoće od koga se inspektoru ukočilo lice. Goričanec koji je ovo iskusio ranije bolje je to podneo i sada je ćuteći gledao kolegu. Posle jednog trenutka krenu prema prostoriji u kojoj je bila žrtva.
Gazeći kroz uski hodnik Elezović nije mogao da ne primeti kako se po svakom predmetu u kući pohvatalo inje. Nije mu trebao termometar da bi znao kako je unutra nenormalno hladno, hladnije nego napolju i hladnije nego što je on ikada pre osetio. Pitanja koja su mu se rojila u glavi prekide bizaran prizor u dnevnom boravku.
Žena je bila zakovana za zid, raširenih ruku i potpuno naga. Kroz ramena, šake i kolena zakucana je dugačkim, četvrtastim, gvozdenim klinima, usta su joj bila zašivena a stomak rasporen. Celo telo i deo zida oko njega potpuno je prekrio tanak sloj leda a neprirodna hladnoća koja je isijavala iz njega naterala je inspektora da nesvesno napravi nekoliko koraka unazad.
- Temperatura mu opada u prosjeku deset stupnjeva na dan, trenutno je negdje oko minus osamdeset. – Goričanec pokaza na telo. – Isto je i sa prva dva trupla, ne znamo još što to uzrokuje.
- Prva dva... – upita Elezović smrknuto i mahnu rukom obuhvatajući celu sobu.
- Da, sve potpuno isto, – potvrdi Slovenac – mlade žene, u zadnjem mjesecu trudnoće, isti način ubojstva, nema tragova, nema svjedoka.
- Gde su bili muževi žena u to vreme?
- Jedan je poručnik u vojsci, jedan je voznik autobusa a jedan je pekar, svi imaju alibi. Svaku od njih svakodnevno je posjećivao neko od članova porodice, prijatelji, komšije. Ništa neobično ni sumljivo nije primjećeno.
- Zašivanje usta, zakucavanje eksera, čoveče mora da je neko nešto čuo. Pogledaj kako su zbijene te kuće! Uostalom, jedna osoba teško je mogla sve sama ovo uraditi. – inspektor se naglo sage i zagleda u malu gomilicu nečeg crnog što je ličilo na pepeo.
- Šta je ovo?
- Pretpostavili smo da je nešto paljeno, nalazi se na mjestu svakog ubojstva u blizini žrtve. Poslato je na analizu u Beograd. – Elezović se uspravi i krenu iz prostorije. Već je bio potpuno promrzao i jedva je obuzdavao vilicu da se ne trese.
Tela prve i druge žrtve su već poslata u Beograd ali on nije želeo da čeka tako dugo rezultate obdukcije. U Novoj Gorici čekao ga je iskusni patolog Stanko Pašić, u posebno pripremljenoj prostoriji u gradskoj bolnici.
Milicajci su sa mukom odvojili telo od zida, zajedno sa komadima maltera. U toku puta Elezović iznese teoriju Goričanecu da je za ubistva mogla biti odgovorna neka sekta, jer sve u ovom zločinu je upućivalo na ritualni karakter.
- Jeste li vidjeli što slično, prije? – Goričanec upita a Elezović samo odmahnu glavom.
- Mislim da nije niko.
*
Celo jedno krilo zgrade bolnice bilo je ispražnjeno i dobro obezbeđeno milicajcima. Osnovni zadatak koji je Elezović imao bio je da izoluje celi slučaj od javnosti. Negativan publicitet nije trebao državi par dana pred Olimpijadu. Savezni sekretar unutrašnjih poslova ponovio mu je to više puta pre nego što je krenuo. Pomislio je kako će to biti teško jer su se ubistva desila u tri različita grada, međutim on nije računao na uticaj UDB-e, koja je skoro dve decenije nakon što je nestala još uvek živela u sećanju ljudi. Jedna poseta inspektora u kišnim mantilima bila je dovoljna da ljudi fanatično ćute i drže jezik za zubima, čak i u sigurnosti svoje kuće i porodice.
Sala za autopsiju bila je prilično prostrana i kako su u njoj po prispeću leša bili samo patolog Pašić, Goričanec i Elezović delovala je prazno. Pašić je vrućom vodom počeo da tušira telo kako bi otopio led. Posle toga je isekao konce na usnama i pokušao da otvori usta ali to je dosta potrajalo pre nego što je i uspeo. Trud se na kraju isplatio. U ustima su pronašli komad životinjske kože na kojoj su vrelim metalom utisnute tri reči i krst okrenut naopako u odnosu na njih.
- Latinski? – upita Elezović, a patolog odmahnu glavom.
- Grčki možda, sudeći po alfabetu.
Malo kasnije dvojica inspektora su otišli na spavanje, ali tek što se Elezović istuširao neko je zakucao na vrata njegove hotelske sobe.
- Oprosti...druže Glavni inšpektor – u hodniku je stajao mladi milicajac i mucao na lošem srpskohrvatskom – bil je incident v bolnišnici, truplo je izgorelo.
*
Franjevački samostan nalazio se na malom brdu Kostanjevica južno od Nove Gorice. Put je bio dobar i prohodan uprkos snegu koji je padao cele noći, ipak Elezović je bio zahvalan na Nivi koja je ratoborno režala i razgrtala sve ispred sebe ne posustajući ni pred visočijim nanosima koje je sinošnji razuzdani vetar naneo.
Iako se nisu najavili ispred njih se stvorio jedan mršavi fratar čim je auto ušlo u dvorište samostana. Inspektor je bio prijatno iznenađen veličinom i lepotom objekta čije su dugačke zgrade činile zatvoreni pravougaonik.
Odvedeni su u jednu malu prostoriju na spratu koja je podsećala na ukusno nameštenu kancelariju, samo sa mnoštvom ikona koje su visile na njenim zidovima. Starešina samostana ubrzo je stigao i pozdravio ih a kada je čuo šta hoće, korakom energičnim za jednog starca, povede ih prema prizemlju i udaljenom delu objekta gde se nalazila biblioteka. Tamo je pronašao monaha kog je tražio.
- Ovo je brat Tadej – predstavi ga a mladi monah se pokloni – on je u našem samostanu najbolje poznaje povjest starih rituala i obreda, čak i one koji ne spadaju pod našu vjeru. Bio je u Vatikanu na studijama. – doda starešina ponosno.
Nakon upozorenja o obaveznom ćutanju, Goričanec im pokaza fotografije i ispriča sve što su do tada saznali o slučaju, stavljajući na kraju kožu sa utisnutim nepoznatim rečima na sredinu stola od tesanih trupaca za kojim su svi sedeli.
- Telo zadnje žrtve je sinoć izgorelo u bolnici u toku autopsije, doktor koji je bio prisutan rekao je da je planulo samo od sebe, a jutros su nam javili iz Beograda da se isto desilo sa ostala dva. – završi Elezović izlaganje.
Dvojica sveštenika su izgledali izgubljeno, a fratar Tadej je još i potpuno pobeleo.
- Naša teorija je da je u pitanju delo neke sekte, nadali smo se da bi nam vi... – potpuno neočekivano fratar Tadej skoči od stola i otrča među redove knjiga potpuno ih iznenadivši. Elezović i Goričanec skočiše i uhvatiše se za pištolje.
- Je li on to beži?! – viknu Elezović.
- Ne! Ne bježi, prosim, smirite se! – vikao je stari starešina dok je držao Elezovića za nadlakticu i pokušavao da ga smiri.
- Jedini put iz ove sobe su ona vrata za vama! – u tom trenutku, zadihani monah se vrati noseći u ruci debelu knjigu ukoričenu kožom. Inspektori se smrknuto pogledaše pa sedoše. Za malo su ubili čoveka. Nakon dužeg listanja požutelih stranica on izdvoji dve i stavi pred njih.
- Rođenje Tamnog Gospoda, tako se zove ritual. – reče, a starešina samostana se pobožno prekrsti i promrmlja neku molitvu.
Mladi fratar im je objasnio da je paljenje Olimpijskog plamena u Staroj Grčkoj nastalo kao simbol spaljivanja tela novorođenog Tamnog Gospoda. Prema drevnim verovanjima, za razliku od hrišćanskih, Pakao je užasno hladno mesto i jedini koji poseduje toplotu u njemu je njegov gospodar, oko koga su se skupljale sitne duše. Upravo njegova toplota sprečava ga da kroči na ovaj svet, jer u trenutku kada dođe u dodir sa normalnom zemaljskom temperaturom dođe do spontanog sagorevanja njegovog tela.
Elezović i Goričanec nisu verovali u tu bajku ali to što je rekao moglo je da objasni male gomilice pepela u blizini žrtava, a spontanom sagorevanju tela nedavno je svedočio i patolog Pašić. Ujedno, to im je bio najbolji i jedini trag koji su imali.
Monah je još rekao da su jedne od najstarijih pločica sa opisom rituala pronađene u areološkom nalazištu u naselju Butmir kod Sarajeva. Inspektori su sabrali dva i dva, i krenuli za Bosnu.
*
Sa aerodroma su odmah krenuli put Zemaljskog muzeja u Sarajevu gde su se čuvali artefakti Butmirske kulture. Po dolasku u susret im je izašao visoki, brkati upravnik koji je bio vidno uznemiren.
- Juče smo imali pljačku, ukradeni su neki predmeti upravo Butmirske kolekcije koju ste željeli da pogledate. Milicija je već izvršila uviđaj. – Inspektori se pogledaše.
- Znate li tačno šta je nestalo?
- Naravno, – upravnik zavuče ruku u sako i izvadi jedan notes – četiri bodeža od kosti, jedno sječivo od klesanog kamena i koštana igla.
Mrak se već spustio na grad ali ostalo je još jedno mesto koje se moralo obići. Stadion Koševo je bio zavijen u tamu i zaključan, sa čuvarima na svakom ulazu. Tamo unutra sve je bilo spremno za sutrašnje paljenje Olimpijskog plamena.
Čuvari su bili iznenađeni njihovim dolaskom i uveravali su ih da se niko nije nalazio unutar kompleksa. Na Elezovićevo insistiranje ipak su otključali kapiju i pustili ih unutra. Čim su prošli dugački hodnik i izašli na teren dočeka ih talas hladnog vazduha. To je bilo dovoljno da inspektori izvade svoje pedesetsedmice iz futrola i potrče prema platformi na suprotnom kraju terena. Brzo su stigli do nje i ustrčali uz dugačke, uske, bele stepenice na čijem vrhu ih je čekao poznat prizor.
Po telu ubijene žene, vezano za postolje na kom će goreti plamen, već je počeo da se hvata led. Iz šaka i ramena virili su koštani bodeži a krvavo kameno sečivo kojim je rasporen stomak bilo je nemarno odbačeno u blizini. Ali ni jedan od njih dvojice nisu to gledali, nekoliko trenutaka su okolo tražili gomilicu pepela na podu, i nisu je pronašli.
Kasnije u toku noći mesto zločina je temeljno očišćeno, a stadion je obezbeđivala armija milicajaca. Elezović i Goričanec su duboko u sebi znali da je ovo zadnje ubistvo iako u izveštaju to nisu pomenuli. Ubicu nikada nisu uhvatili, uprkos temeljnoj i upornoj istrazi.
Dok su putovali prema hotelu na grad je počeo da pada sneg, najveći sneg koji su u Bosni pamtili.
11 987Kk
Obradovale su me priče. Evo mog mišljenja, ako neko pronađe nešto korisno biće mi drago, ako ne - ignorišite i ne zamerite xyxy
LEP DAN
"Mirela je šetala oko jezera. Gledala je vodu obasjanu suncem kako se mreška. Čula je cvrkut ptica, žagor ljudi i avion koji sleće. Bila je srećna što je deo ovoga trenutka. Trudila se da ignoriše muške poglede iako ih je osećala svuda po sebi. Bila je lepa."
Problemi na samom početku priče. Mirela se šeta pokraj jezera, i gleda u kliše. Ako pređemo preko toga (što i nije teško), saznajemo da čuje cvrkut ptica, žagor ljudi i avion koji sleće. Muški pogledi su svuda po njoj, a nakon toga nam pisac kaže da je lepa.
Ako se izuzme prepričavanje, ostaju stereotipi i kljukanje nebitnim informacijama. Mislim da je i umesto deo ovoga trenutka trebalo upotrebiti tog ili takvog.
- Lepo ti je i kad pada kiša?- upita je mladić dok mu se iz džepa začu telefon.
Jbg, ovo ne može ovako. Verujem da autor nije pregledao tekst, već je pustio prvu ruku. Uglavnom, neću više gnjaviti oko takvih stvari
Dopada mi se što je autor odlučio da nas premešta u druge kadrove, prateći likove priče. Dopada mi se način na koji nas, dok pratimo sms, usmerava na Anu. Onda imamo gotičarku, i tu imam problem. Moguće da je do mene, i da ću preterati ako se opet pozovem na stereotip, ali mora li gotičarka da bude skrnava? Ovde imamo devojku koja zahteva urne sa pepelom, da bi nekome dala (i to samo na groblju). Ako to nije žena koja zna šta hoće, onda do qrca. Međutim, odmah nakon tog saznanja, autor želi da nam je prikaže ranjivom, gledamo je kako ispituje sebe zašto je odstupila od rutine. Zato što lik ima pločice i plave oči? Teško...
Ako zanemarimo (po meni) netačnu premisu da su neugledne žene po defaultu ranjive, ovde nije sprovedeno (što bi neki stariji sa foruma rekli) istraživanje. Poznajem nekoliko "gotičarki", i mogu reći da su to retko uredne i kulturne devojke. To ne znači da su sve takve, ali ovo navodim samo zato što mi se čini da je termin "gotičarka" upotrebljen kao alibi za lošu karakterizaciju i pripovedanje.
Razgovor policajca sa nadređenim je loš. Na stranu što se nalaze na plaži, i što dijalog robuje nameni da nas nakljuka informacijama – ovaj pandur je na rolerima, a iako kasni putujući do šefa - zove Mirelu na cugu? Šef mu preti prebacivanjem na ubistva. Kao u američkim serijama. Pri tome, kontam da bi to bilo unapređenje, pogotovo kod nas. Garant je i bolja kinta...
Konačno, dolazimo do dela koji me je najviše razočarao. Ta opisana geneza ubice je toliko poremećena, da ne znam ni kako da je komentarišem. Ona je otišla u kola sa dvojicom, ovaj odnazad a u drugog je zaljubljena, otpadne joj pirsing sa jezika...jbt, ajd da je silovana. Ali njoj to ne smeta, nego ispadne da je odlepila tek kad su je ostavili u neplaćenoj sobi. Šta autor hoće da mi kaže – da su prethodne noći svi zaspali sklupčani jedno uz drugo? Ma, da ne bude zabune, ceo taj trip sa rasturanjem žene da bi ona postala psihopata je potpuno pogrešan. Žena je u ovoj priči toliko osakaćena, da autor treba da pokuša da se preispita. Sve može da prođe ako je prikazano i postavljeno kako treba, ali ovde to nije slučaj. Ne možeš uvesti dve žene u priču – jedna je paćenica na klupi, a druga je serijski ubica kog si pokrenuo tako što si našao dvojicu da je rasture u hotelskoj sobi.
Toliko za prvu. Autor je imao sjajnu nameru sa uvođenjem više likova. Priča je mogla biti dobra da nije kiksnula na karakterizaciji. Fakat, takvom naumu treba više prostora. Pravopis je diskutabilan.
Pročitao samo Lep dan i dosta mi za danas.
Priča ne teče kako treba. Ritam joj je poremećen; previše zadržavanja pa onda ovlašno prelaženje na tačkama koje pletu priču smara. Priča me zbog toga nije kupila. Dijalozi su usiljeni, loši i sasvim pogrešno postavljeni. Deo sa policajcem i nadređenim je urnebesno naivan, apsolutno neuverljiv i neprirodan. Kao da pričaju dva idiota, a ne profesionalca. Ako tome dodamo i silovanje informacija, koje iskaču iz konteksta dijaloga, a i debilno ponašanje nadređenog, dobijamo apsurdnu situaciju u priči koja lomi tanke, staklene noge na kojoj se drži. Deo sa grupnim seksom je izlišan i sasvim nepotrebno prepričan. Bilo bi dovoljno da je u dve ili tri rečenice nagovešteno, početo pa prekinuto, pa da digne tenziju i održi mistiku, ne mora sve da bude nacrtano. Naročito ne onako sočno.
Ne vidim poentiranje a migolji mi se i pančlajn. Ostalo što sam uočio, napisao je Hidden.
I jedno pitanje, nisam načisto sa tim. Da li se cvrkut ptica čuje ili se sluša?
Sledeća -sutra, ali ne obećavam.
Quote from: Džek svih zanata on 30-09-2013, 19:44:03
Da li se cvrkut ptica čuje ili se sluša?
U jednom trenutku ćeš ga čuti, a da li ćeš ga slušati zavisi od tebe.
MINUT DO OSAM
Ova priča je svakako bolja od prethodne. Trebalo bi prepeglati tekst, jer ima felera na svim poljima (zagovaraju, zagovoreno je?), ali bože moj.
Postoje stvari koje su mi zasmetale, ali ne bih da tupim o njima. Nije mnogo bitno. Negde pri početku sam pomislio da je sve jasno, međutim autor me je iznenadio. Ima tu priče, ali bi trebalo na njoj poraditi. Ne puca od originalnosti, ali moglo bi da bude sasvim korektno.
EDIT: Pročitao sam još jedared. I ovog autora kolje nepismenost. Valjalo bi da preradi tekst, bilo bi šteta da ga napusti.
QuoteU jednom trenutku ćeš ga čuti, a da li ćeš ga slušati zavisi od tebe.
To mi je jasno, ali moje pitanje se odnosilo na pravilnu upotrebu spomenute reči u kontekstu rečenice.
Mislim da je ispravno upotrebiti reč "slušala je" jer je protagonistkinja u stanju mirovanja, tj, sedi i percepcira svet oko sebe. Može da čuje sirenu auta, jer je taj zvuk kratkotrajan, a cvrkut ptica je konstantan pa se sluša.
Jeste banalna sitnica, ali me ipak zainteresovala.
HLADNOĆA TAME
Pukao duži komentar, evo sada ukratko...Odlična priča, zbrzan kraj. Kuburi se malo sa pravopisom (sumljivo, sage), ali ono što je prava zamerka počinje od momenta kada Tadej treba da saopšti svoje. Umesto njega to čini autor, i to u jednom pasusu. Ni ono što sledi nije mnogo bolje.
Ako bi se autor odrekao zbrzanog kraja, i na miru napisao ostatak, verovatno bi dobili sjajnu priču. Pretpostavljam da ga je ograničio broj karaktera.
Quote from: Džek svih zanata on 30-09-2013, 20:55:09
QuoteU jednom trenutku ćeš ga čuti, a da li ćeš ga slušati zavisi od tebe.
To mi je jasno, ali moje pitanje se odnosilo na pravilnu upotrebu spomenute reči u kontekstu rečenice.
Mislim da je ispravno upotrebiti reč "slušala je" jer je protagonistkinja u stanju mirovanja, tj, sedi i percepcira svet oko sebe. Može da čuje sirenu auta, jer je taj zvuk kratkotrajan, a cvrkut ptica je konstantan pa se sluša.
Jeste banalna sitnica, ali me ipak zainteresovala.
Ne miruje, šeta. Ne znam da li slušanje ima veze sa trajnošću zvuka, ili stanjem subjekta. Može to biti umilan cvrkut, a ona ga neće slušati ukoliko se isključi, prestane da ga bude svesna, posveti se razgovoru sa pandurom na rolerima...
To ti je kao kad ti i ja sedimo u kafani, pričam ti nešto, zvuk postoji ali ti si isključen i....očijukaš sa kelnerom, šta znam...
Minut do osam
U ovoj priči je pripovedanje loše. Rečenice su nezgrapne, trebalo bi dosta prerađivanja da se dovedu u prihvatljiv književni oblik. Priča ima pančlajn koji se nazire na početku, i to bi trebalo umotati i sakriti. Verovatno skraćivanjem priče, mislim da je nepotrebno ispričati je sa toliko karaktera. Dopada mi se, ako izuzmemo loše pripovedanje (na primer – ja ovo, ja ono, samo jedna od mana u ispisu), i svakako bi valjalo poraditi na njoj, prvenstveno optimizovati rečenice i skratiti je. Autoru savetujem da je pokuša (ponovo) napisati u prezentu i uporedi tekstove.
Al ste ispljuvali ovaj lep dan, pa to je strasno. Jel ste vas dvojica braca od tetke-ujaka? Salim se. Ima lepljenja u prici ali ne bas toliko. Prica pocinje iz Mireline vizure. Ona obmanjuje sebe realizmom-lep dan. To je to. Otud opis na pocetku.
Minut do osam mi je malo tezak za pracenje. Fabrika pa fabrika i na kraju serijski ubica. Ima to smisla ali sta znam. Cini mi se da to treba malo bolje povezati. Sta predstavlja fabrika? Samoga Boga? Nas strah od smrti? Nemam pojma. Ja to tako ne dozivljavam. Jel fabrika serijski ubica? Malo banalno.
Hladnoca tame je cool. Malo u dokumentarnom fazonu ali ok. Autor se lepo snasao. Jugoslavija, razliciti dijalekti, bratstvo i jedinstvo, a iza toga u tami hladnoj zlo se sprema. Ima vec prica na ovu temu ali kao sto rekoh, ok.
Hvala na komentarima
Nije mi bila namera da da pljujem, jer da jeste, osetilo bi se.
Izneo sam svoje subjektivno mišljenje o priči; nisam kritičar nit' imam ambicije za to. Moji radovi takođe imaju sijaset propusta. Ipak, neke stvari mi smetaju dok čitam tekst a ovo je radionica, pravo mesto da ih iznesem. Ne treba mi objašnjenje priče, to nije posao.
Ako autoru (tebi) smeta iznošenje stvari za koje smatram da nisu dobre, samo recite i imate mahanje, javite na vreme da vas preskočim, ionako me doziva Call of Duty -MW 3 da odratujem svoju dnevnu dozu.
Strašno. Moram da popijem čašu vode, uznemiren sam.
:)
A što ja znam, sve tri su mi bljutave, s tim da u zadnjoj ima malo više soli.
Reklo bi se kod nas "ni slasti ni masti"... :)
Hladnoća tame
U ovoj priči sam uživao, iako sam naslućivao kraj. Nenormalno niska temperatura oko žrtve mi je sve otkrila. Mislim da postoji način da se to izbegne, teško ali izvodljivo. Najviše me dojmila verodostojnost i solidna priprema i poznavanje činjenica koja je sasvim uspešno prikrila nedostatak karakterizacije. Opet, ovakvoj priči ona nije neophodna, ali svakako dobrodošla. Sasvim sigurno bi raširila priču i stvorila bolji odnos sa čitaocem. Uprkos pojedinim loše formulisanim rečenicama (ništa strašno), koje bi mogli pravdati ograničenjem karaktera, mislim da bi se ova priča trebala doraditi, tj, proširiti i ispeglati.
Za dve klase bolja od prethodne dve za koje mislim da su ih pisali početnici u ovom sportu. U ovoj, jasno nazirem iskustvo u pisanju sa odlučnim vođenje radnje.
Quote from: saturnica on 01-10-2013, 15:19:06
A što ja znam, sve tri su mi bljutave, s tim da u zadnjoj ima malo više soli.
Možeš ti bolje od ovoga :)
Quote from: D.S.B. on 01-10-2013, 21:08:47
Quote from: saturnica on 01-10-2013, 15:19:06
A što ja znam, sve tri su mi bljutave, s tim da u zadnjoj ima malo više soli.
Možeš ti bolje od ovoga :)
Naravno da može, ali zašto bi. Sasvim je dovoljno rekla.
Stevo, sumljam da te neko želi za advokata. Zadnji put kada si zastupao samog sebe, završio si kao pokojni.
Quote from: D.S.B. on 02-10-2013, 21:36:13
Stevo, sumljam da te neko želi za advokata. Zadnji put kada si zastupao samog sebe, završio si kao pokojni.
Sumnjam da me se previše dotiču tvoji pokušaji mišljenja. Samo sam se složio da su od tri priče, koliko je sakupila radionica u tvojoj mesnoj zajednici "Dokone pletilje", dve potpuno neosoljene, dok treća odbija od apetita, al' je ipak pomozi Bože (u odnosu na kvalitet okruženja). Daklem, tri neprolazne ocene.
Od te tri imamo dve entuzijasta, a jednu za porazmisliti.
Ta jedna mi je pala na srce jerbo se radila o mom Sarajevu i meni dragih godina, dok sam bio balav i povratnik iz gastajberterstva.
Šacujem da sam bio pristrasan, a trgao se da ne budem.
I kontam da sam u pravu. Dobra priprema i poznavanje činjenica. Kita za ozbiljan rad na priči? Jeste, svaki klovn to može ako mu se da. Vikipedija, gugl i sl. Ipak, sve u priči stoji. Karakterizacija -nula. Ritam i pripovedanje -solidno ka više solidnim. Sve ostalo što sam naveo, stoji.
Ako sam pogrešio, negiraj me. Navedi zašto. Vidi Stevo, kao forumaš si nula, da nekažem, nezgodni hemoroid, ali kao komentator si ovde (u mojim očima, slepci neka crknu) jako bitan i jeben igrač. Ko misli suprotno, neka duva čmarni klobuk neznanja. A ako mu je čmarni neveseo, neka pročita tvoje iskaze (ne priče, priče su ti kita, rekao sam ti to u nekolio navrata u blažoj varijanti), nemaš glavu i rep a ja imam pa mi crkni od neveselosti, ali iskazi su ti vrh na kojima zavidim i stremim. Evo raspilavio sam se od miline, suza mi se spušta niz guz. al' nebitno. Nisi Stevo pripovedač, al' da sam sv Petar, odmah bi te aminovao za analitičara tuđeg entuzijazma.
Deder ponovo porazmisli o nezgodnom nazivu pokušaja "Hladnoći tame". Naziv priče je mogao biti mnogo bolji, al' ajd', htenje cenjenog autora.
Epilogišem sa molbom -deder analizu dela koja u ovom jadnikavom krugu to zavređuje.
Nemoj. Sad se zagledao u onu introspekciju tra lala, i onu desentiza nja nja a ona mi veli "kome, zašto, zbog čega?*
Ja nisam kompetentan, ti nisi kompetentan, niko nije kompetentan a spominje se užurbano neka kompetentnost a ja dan danas ne kontam -šta je to kompetencija?
Možda tema na deponiji, koja najbolje oslikava prilike na ZS, a koja se zove "Liga Kitica?" ili onaj mali krug NS članova ZS od milja nazvanih "Tupamarosi??* Stipanova Šljiva ga je uterala akrobatskim "ale op" Ima aplauz od Kitica i Tupamarosa.
Voleo bih da se buljooka, prvi banovani kramp izjasni o tome, jer znamo po Torti kako se lepo izjašnjava o tuđem entuzijazmu
D, urednice, izvoli.
Zašto dušo čutiš, o ti merodavna, Tortom naučena kritičarko, ti prva žvaljorodna signalizacijo ZS? Ajde, da čujemo tvoju kritiku?
Džek, ja stvarno ne razumem šta je tvoj problem...
Zar ne shvataš da D. ima svoj život u Dubaiju... xrofl
I od tamo nam maše...
A pojavljuje se samo u slučaju kada shvati da joj život prosto nije dovoljno divan kako ga opisuje, pa gazi ljude ovde...fazon, jedino zadovoljstvo u životu...
Zaista nije vredna toga da je prozivaš - ionako će se sama pojaviti i popljuvati sve što postoji... Neke nesreće ne treba prizivati...
QuoteDžek, ja stvarno ne razumem šta je tvoj problem...
Moj problem je što se u srpskoj fantastici ne ceni ono što treba da se ceni, nego se cene (sprska posla) celivanje prkna, vezice i mini suknjica koja se previše prezentuje na najvećem književnom sajtu u regionu.
Konkretno (nikad to nisam krio, uvek potencirao), jako sam ponosan što mi je rad objavljen u ZS20, uprkos prethodno objavljenoj zbirci. A kada vidim D., kao jednog od urednika, koji se uguzao ne znam kakvim metodama, a voleo bih da mi ceo tim uredništva ZS 20 objasni ćime je zaslužila tu kompetenciju (da se tako neuk izjasnim) onda mi bude žao što mi je rad tamo, a ne u nekakvoj Torti ili sl...
Da me ne shvate urednici pogrešno, jako sam za to da merodavni ljudi urede to izdanje, i naravno da treba tako, ali kojim trikovima je to D ušla među te cenjene ljude, kakve su to njoj zasluge, šta to ona ima iza sebe da bude nekome urednik?
Znaš, moj urednik moje priče tamo se kao naljutio na mene što sam izjavio da neću da organizujem promo u NS tog broja, iako sam mogao, bio upitan da li želim to, odgovorio sam NE, samo zato što je ta buljooka krampa u uredništvu. Znam koga sam tom izjavom povredio, čoveka koji je zaslužan za moje pisanije, al' sam mu isto rekao javno, ovde na forumu, otprilike ovako: Ne dam prkno za objavu. Izvinite me svi, al' ja sam takav. Eto, slučajno znam da je i Stevo takav, ne pitaj me kako znam, al' znam i znam još nekolicinu "patetičnih", "izgubljenih slučajeva" i "nikad neostvarenih jadnika" koji bi da budu pisci. Pih. Biti pisac, ostvareni, odnosi sve bige a donosi vilu, nekoliko stalno angažovanih kurvica i novog mercedesa)
Ajde ovako, nepoznati a poznati niku: Rekoše mi da imam potencijala, da napredujem, da ima šta da kažem -napišem, da mi je proza dobra itd. Ja se serem na to, jebe mi se, neću da pišem (već sam se izjasnio u NS Kiticama i Tupamarosima), nemam motiva, kontaš? Da me neka krampica pljuje ovde i da negira izbor mog izdavača?) Sve što napišem ide u Tortu, u inat. Da, i ta ista "urednica", je l', ona je faca i književnica velika, čim je u uredništvu tako ozbiljnog izdanja, mi je hiljadu puta rekla da sam "mediokritet" i "slučajno objavljen" a ja, nikada nikome nisam poslao ijedan svoj rad... no dobro. Ako je ona u uredništvu glavnih za SF i F, ona koja piše o velikim kitama i napupelim bradavicama, ako ona tak kaže, a niko to ne negira, niko sa ovolikog sajta književnih intelektualaca, neka bude tako. Jebe se meni. Nema motiva, a nema ni ulaganja. Samo trošenje 64 bit dual cora i worda, kontaš?
Ipak, imam potrebu da pišem, da ispričam neku priču, a priča imam, moram da ih istresem negde.
Stipan, koliko je god smrad, peder i nula od čoveka, je to sve skontao na vreme. Zajahao onog Janića, iskoristio ga da se lansira u ukoričenje (Stip piše 30 god i prvi put je pompezno objavljan) i nadam se i navijam, da nastavi to jahanje. Našao je preriju gde ZS (D) nije pružila svoju željeznicu, pa jaše tamo sam. Kao vuk. kao pionir. Počeo sam da poštujem vukove, čak i smrdljivi divlji kerovi imaju svoj pravac, svoju pamet i kont.
E tako je to. Ubiše mi volju za pisanjem, sve što napišem nije ni upola onoga što sam pisao, jadno je to, nemam kome da pošaljem. Izdavaču jok, nije dostojno. Unazadio sam se. Ne radi svog okruženja što mi prišivaju (drugog okruženja nemam) nego radi tog prknocelivanja i spelologije koje je u mom malom svetu pojam za prezir.
Zadovoljan mojim izlaganjem ili treba još?
Meni pričaš o tome gde ko šta radi?! Itekako dobro znam da u našoj državi ljudi koji nemaju nikakvu kvalifikaciju da budu na određenom radnom mestu, jednostavno rade tu... Pod znacima navoda "rade"...
Tako je u zdravstvu, u administraciji... Zašto ne bi bilo i u kulturi...
Napomenuo sam da nema potrebe da je toliko prozivaš (dotičnu) pošto se ona sama poziva, i ionako će da dođe...kad-tad...
Ja sam ionako bio iznenađen time što je Stipan nekakav urednik; D mi, za divno čudo, nije veće iznenađenje...
Do skora sam imao nekakvo ubeđenje da urednik uopšte ne mora da bude dobar pisac... I grdno sam se prevario... Upravo čitam jednu knjigu koja me jako iritira, i u međuvremenu sam pronašao i originalnu verziju iste na engleskom, i zaprepastio sam se koliko je loše prevedena.
Ako već prevodilac nije bio u stanju da zadrži književnu formu izvornog teksta (koja je maestralna), urednik bi trebao biti u stanju da to sredi da liči na nešto... I toga u knjizi koju čitam uopšte nema... Uredništvo = nula. Ne krivim prevodioca nimalo...
Tako je u celoj državi, tako je i u književnosti...
Nekada (rekao bih u periodu pre digitalizacije), prevedena knjiga je bila gotovo savršena kopija originala. Sada veza jedva da i postoji.
Ako je išta gore do urednika koji ne zna da piše, onda je to urednik koji loše piše.
Nisam kvalifikovan da pričam o bilo čijem pisanju...ja prvi nisam nizašta, i to zato što sam kasno počeo da posvećujem više vremena ovome...ali opet imam pravo da iznesem svoje mišljenje.
Ja sam već ranije objasnio šta D. radi i zašto to radi... Može ona biti urednik po stotinu puta - ali ona nije pisac, i verovatno to neće biti (barem ne dobar), i okreće se jedinoj stvari koju joj ovaj forum pruža...
I sa tim će se uskoro pojaviti i na ovoj temi...ako se ne varam...mada je teško prevariti se po pitanju dotične.
Ne pričam ti ništa. Tražio si da ti kažem u čemu je moj problem i ja sam ti napisao. Žalosno je to što si ga ti tražio, "novi" a ne neko iz Torte. Oni, Tortaši, me najviše sekiraju, samo njima se stidim, pravdam i jedem govna kada se ovako iskenjam. Moji su, redovno se viđamo (skoro).
Svako gradi svoj forumski nik, po kome će da bude cenjen. Vidiš, meni se jebe za to. Imam svoj život. U Rl.
Ulažiš u neko zdravstvo i administraciju i kulturu i bez veze ti je ta priča, sereš i širiš bezveze pitanje na koje sam ti odgovorio, onako u fulu i iz srca, samim tim spamujemo ovu temu. Pristao sam na to jer niko više ne komentariše priče, što je izuzetna šteta za sam forum pisaca i ljubitelja fantastike.
Izvukao si iz mene što si hteo, pristao sam na to i ne seri više. Ende i gotovo.
Nisam toliko površan da izvlačim bilo šta iz bilo koga...
Ima ih dosta na forumu koji to rade umesto mene i to sa dugogodišnjom tradicijom.
Izneo si svoje mišljenje - izneo sam svoje mišljenje.
Uzgred, "Džek, ja stvarno ne razumem šta je tvoj problem..." je više retoričko pitanje, a ne pitanje u pravom smislu. Nisam očekivao odgovor, a ispalo je da sam ga na silu izvukao.
Kakogod...
Forum boluje od pojave da svaki post može da rezultira svađom, čak iako to nije bila namera, barem jedne strane...
Sad je Ende!
Quote from: D.S.B. on 02-10-2013, 21:36:13
Stevo, sumljam da te neko želi za advokata. Zadnji put kada si zastupao samog sebe, završio si kao pokojni.
Mislim da je velika greška ignorisati Stevino mišljenje, a naročito na ovaj način ga odbiti.
Što se mene tiče, on mi je bio jedan od najdragocenijih savetnika pri mojim prvim neveštim ćorcima na radionici.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi40.tinypic.com%2F153qyo9.jpg&hash=418cc374e4873c1203e5d38df0e331cb9ef2ac89)
1. Lep dan - SuperSynthetic
2. Minut do osam - jack.turner.pharaoh
3. Hladnoća tame - D.S.B.
Sintetik me je razočarao. Grdno!!!
DSB može mnogo bolje.
Malo vam je tri priče za ozbiljniju igru.
Radionica bez dvadesetak učesnika nema mnogo smisla.
Tri priče su dovoljne da se dokaže kako bi ovo sve moglo funkcionisati bez problema, ako želite radionicu možete je imati.
Quote from: D.S.B. on 03-10-2013, 21:52:31
Tri priče su dovoljne da se dokaže kako bi ovo sve moglo funkcionisati bez problema, ako želite radionicu možete je imati.
Nemoj se ljutiti, ali nisi u pravu. Ne mogu Radionicu voditi amateri. Tako ne funkcionira ni uživo, a kamo li će virtualno. Tebi svaka čast što si to pokušao oživjeti, što si imao dobru volju da se ovo pokrene, ali neće ići. I sam stojiš prilično pasivno, čekaš da netko, itko, da komentar, kakav takav, ikakav. A gdje su tvoji komentari?
Ja bih od voditelja recimo makar to očekivala da gukne koju. Pokudi, pohvali, što god...
I nije istina da imaš tri priče. Odmah izbaci onu od nadrndanog Sintetičnog, kad pomislim samo koliko je silnog vremena, truda uložio hidenn da objasni što? Pa to i nije priča već plod čiste zajebancije. Eto i tko ostaje? Ti kao pokretač i faraon.
Nadam se da nećeš zamjeriti na ovome.
Šta sad, ne smem da "lajkujem" e a kako ne bih postao Pokojni :mrgreen:
Quote from: saturnica on 03-10-2013, 22:18:45
Nemoj se ljutiti, ali nisi u pravu. Ne mogu Radionicu voditi amateri. Tako ne funkcionira ni uživo, a kamo li će virtualno. Tebi svaka čast što si to pokušao oživjeti, što si imao dobru volju da se ovo pokrene, ali neće ići. I sam stojiš prilično pasivno, čekaš da netko, itko, da komentar, kakav takav, ikakav. A gdje su tvoji komentari?
Ja bih od voditelja recimo makar to očekivala da gukne koju. Pokudi, pohvali, što god...
I nije istina da imaš tri priče. Odmah izbaci onu od nadrndanog Sintetičnog, kad pomislim samo koliko je silnog vremena, truda uložio hidenn da objasni što? Pa to i nije priča već plod čiste zajebancije. Eto i tko ostaje? Ti kao pokretač i faraon.
Nadam se da nećeš zamjeriti na ovome.
Saturnice ovaj post nema veze sa realnom situacijom. Napisala si ovo pod uticajem nekih loših emocija bez sagledavanja činjenica.
Takođe moram da te ispravim i oko broja priča jer kažeš da imam dve ali ja imam samo jednu, kao i Jack Turner i Sintetik, bez obzira šta ti mislila o njegovoj priči.
Pogrešno gledate na ovo kao na neki moj projekat. Ja jesam organizovao sve ali vi ste svi to želeli jer je mnogima radionica potrebna kako bi uopšte pisali. Zašto nije stiglo više priča, to pitanje treba da postavite sami sebi.
E, moj DSB, ne podmeći leđa više no što možeš i što ti je potrebno.
Ne može to ovako, zato nisam ni poslao priču, mada sam je napisao. I nema to veze sa brojem pristiglih priča, već sa konceptom i organizacijom.
Sledeći mesec mogli bi da probamo koncept koji si ti predložio. Šta misliš o tome da zamenimo uloge Hrundi, ti organizuj a ja ću da ti šaljem priču?
Ne bih ja ništa da organizujem, iskreno, bio sam sa nekakav dogovor, izneo predloge, ali od toga nema ništa izgleda. Mogu da postavim priču, da se ne baci, ali ovo ovako neće živeti.
Nema to veze sa konceptima i ostalim "palcima", već što su se "mudonje" s Olimpa zamorile igrarija sa sitnom decom. Bez njih nećete imati pravilne komentare nego samo "utiske", rečju, propašće svaka jedna "radionica".
Meni jedno nikako ne ide u glavu - postoji sloboda da svako piše, kači šta misli da je dovoljno dobro, pa da ili dobije nekakav komentar, ili bez toga. Stojim iza tvrdnje da ovde postoji dovoljnom likova koji bi mogli da prepoznaju ako priča valja. I ne bi se ustručavali u komentaru. Mojne se zavaravati, čitaju se i zasebno napisane/postavljene priče. Radionica je imala svoje zvezdane trenutke, bilo pa možda i prošlo. Mo'š misliti, kao da je kraj sveta. Zašto pravila, dogovori? Ne sećam se kad je neko okačio priču, tako, iz bezveze. Bez teme, seo je, napisao, bio zadovoljan pa prezentovao. Naravnom, i držao do nekog nivoa.
Прочитао сам само прву причу и морам рећи да је слабашна...свакако знато слабија од осталих Синтетикових испада овде. Идеја је мање-више Ок, али сама изведба....као преко оне ствари или као да је написана у огромној брзини, типа за време док се чека преседање између два међуградска буса. Изгубила је већ са оном првом реченицом око мрешкања воде.
Pa Stevo ja sam to i rekao, ali je taj topik negde nestao. Ali, kada bi postojao red, red i red, i sa Olimpa bi sišli. "Bogovi" su oduvek bili sorta za luksuzno uređenje apartmane, ne za štale.
Red? U anarhoidnom sagitaškom okruženju? O čemu ti to maštaš Hrundi?
Ovde su locirana lovišta najveće koncentracije egocentrika u poznatom nam svetu.
Konačno i Stipan nešto pametno da kaže... :)
Nisam siguran koliko je isplativo čekati da se Boban ili Scallop odluče da nastave radionicu (jer je očigledno da se to neće desiti)... Očigledno su nezainteresovani, i niko ih ne može kriviti... Ja da sam na njihovom mestu, verovatno bi mi bilo kranje mrsko da se bakćem sa bilo kim na ZS... A da pritom niko od njih ne pokaže zahvalnost, ni na trenutak... Već se samo svađaju oko "moj je veći"...
Pritom, ponašate se kao kad nestane struje - jer kada nestane, tek tada shvatite da je nema i koliko je bila neophodna...
Ono što meni smeta, jeste što je smešno da osoba koja zadaje temu, bude i osoba koja šalje priču, jer je nelogičnost očigledna. Jedini razuman predlog jeste da osoba koja bira tematiku bude isključena iz tog kruga radionice...što je, ironije li, još smešnije.
A što ne bi malo pogledao dešavanja u prvoj godini Radionice, onako za promenu?
Ili, na primer, pitao Bobana da li je ikada učestvovao sopstvenom pričom u našoj maloj igri?
Ih, pa nisam ja ovde toliko dugo... Samo kažem da to nije OK... I ako je on to radio, to svakako nije OK... Ne menjam mišljenje.
Što nije fer - pa nije fer!
Vidi, meni je svejedno da li će radionice biti ili je neće biti. Postojao je jedan trenutak kad se ovde skupila kritična masa ljudi zainteresovana da pokrene tako nešto i stvar je krenula sama od sebe. Od danas do sutra, bez mnogo filozofiranja. Stariji su dali podršku radionici iz samo njima znanih razloga, nije moje da procenjujem zašto su to uradili. Ali, sada ovde niti ima dovoljno zainteresovanih, niti imate jasnu viziju šta želite. Kako očekujete da vas iko uticajan podrži?
Čemu kuknjava?
D.S.B pokrene topik s krš temom. Čoveku je do pisanja, ne ume, ali želi nešto da promeni. I čovek lepo kaže, ko 'oće da piše nek' piše dok se ne vidi šta će biti s Radionicom.
Negde u isto vreme pojavi se D. sa idejom o Pisaonici 1. Što je najgore, njena tema bila je inspirativnija od D.S.B.-ove. Ali, na žalost s njom niko ne želi da ima posla, osim Stipana, tako da je ostala bez ijednog posta.
A vidim da je na D.S.B-ov topik navratio i, moj veliki drugar, nekrunisani princ Radionice koji ne zna šta će sa svojom pričom. Pretpostavljam da mu je nedostaje pažnja i onesvešćivanje pojedinaca njegovim spisateljskim umećem.
Radionica na čelu s Bobanom i Scallopom ukazala je Stevi, Džeku, Kaa, Dacku, D., Hrundiju, Vimenu, Sintetiku, Plut, i još mnogima kojih sada ne mogu da se setim, da umeju. E, sada, šta će oni uraditi sa svojim umećem ostaje na njima, a ostala boranija nek se snalazi.
Malo li je od Radionice?
A što se tiče D.S.B-ove Alternativne Radionice sve je veoma prosto. Kad već ne možeš sam da osmisliš nešto o čemu ćeš da pišeš, onda piši šta ti se nudi. Nemoj da postavljaš uslove.
Ako ti je do pisanja.
Kao što reče Steva, Radionica je imala svoje zvezdane trenutke, bilo pa prošlo, bez možda.
Quote from: Miljan Markovic on 05-10-2013, 12:35:32
Ali, na žalost s njom niko ne želi da ima posla, osim Stipana
Dođavola, Miljane, zašto TEBI smeta što sam sa D. u dobrim odnosima? Treba li da se obrušim na nju samo zato što ne ume da se obuzda, pa je navukla na sebe mržnju većeg dela sagitaške populacije? To tako ne funkcioniše u mom slučaju, iritiralo to tebe ili ne.
Mene to ič ne iritira. Samo sam konstatovao.
Fino. Tvoje konstatacije su vrlo... Zanimljive...
Uvek bile.
Sa mnom ne žele da imaju posla samo nepismeni. Oni su napisali tri priče za nekakvu "radionicu". Manje boli.
Pisaonica je potpuno slobodan koncept. Osmišljena je da ljudi budu sami odgovorni za nju, da je sami održavaju, moderiraju i pišu. Znam da je taj koncept dobar. Zapravo, odličan je. Ali nije za ovo mesto, ni ove ljude što i posle dve godine ponavljanja istih stvari i dalje ponavljaju greške.
А где је та "писаоница"?
Ko zna? Obrisao neko od moderatora, naviklih na nasilno brisanje.
Ni ja nisam video nikakvu pisaonicu.
Ni ja je više ne vidim.
A ionako bi je zvali pišaonica i slično.
Ko želi da piše, pisaće bez ikakvih "onica".
D. malo mi se čini smešnim, što moram ja da ti objašnjavam, ali je očigledno zašto pisaonica nije uspela.
Iskreno, ne umem da lažem, dakle iskreno kažem, meni se tvoja ideja dopala, i daleko je bolja od ostalih predloga, ali par stvari ne valja:
1) Ti si započela ideju, i ljudi sa foruma su verovatno ubeđeni da ćeš izigravati big boss-a, a niko ne želi da im TI budeš nekakav vođa. Ovo nije moje mišljenje, jer ga po ovom pitanju, nemam.
2) Ponos im ne dozvoljava da ti se pridruže jer su te previše pljuvali (kao što si i ti njih pljuvala), pa makar ti ovde bila rocket scientist, ponos nikome neće dozvoliti da se priključe pisaonici.
Postoji jednostavno rešenje, ali nakon što ovo napišem, ne verujem da bi funkcionisalo - a to je da sada neko drugi otvori temu "Pisaonica" i ispiše potpuno ista pravila kao i ti, i tada bi se masa ljudi priključila (pod uslovom da topic otvori neko "omiljen", ako takvih ovde ima, teško, naravno)... Mada, kada ovo već rekoh, gubi potencijal u startu.
Meni ni iz džepa ni u džep. Koncept je osmišljen tako da nema big boss-a. Što je, izgleda, upravo ono što vama fali, a meni ne pada na pamet da se opet angažujem na tom polju (kako vam, izgleda, uporno nije jasno da je moja moderacija, uz Bobanov autoritet, podršku i organizaciju, održavala radionicu).
Vaša sujeta i naivnost, vaš gubitak.
U stvari i ja sam napisao nešto na ovu temu, pa ako nekog zanima...
http://stipansevernjak.blogspot.com/2013/10/brat-ignjat_6.html (http://stipansevernjak.blogspot.com/2013/10/brat-ignjat_6.html)