Evo, da ne bude da ne pišem ništa. Ovo sam započela, pa stala, usmerivši se sa nešto drugo. Mislim da će me postovanje ovde naterati da je bar završim kao priču ili novelu. Zasad dva poglavlja.
Kapitalistički horor je bio osnovna ideja.
Supermarket
1.
Mrzela ih je. Dobro, ne baš sasvim mrzela, nije, u suštini, imala zašto, ali prezirala ih je. Svaki deo njene kože ježio se na prizore zmijskih redova, gde su blistali plastični osmesi i kreditne kartice. Klizila je kroz gomilu sa nabijenim korpama, ne dotičući je, zaustavljajući dah, ne udišući znojavi vonj čekanja pred kasama.
Njena korpa, gotovo prazna, privlačila je pažnju okoline. Osećala se kao da krši neko sveto pravilo i da čini najveći zamislivi greh, kupujući samo toalet papir i kilogram jabuka. Prolaznici, koje je izbegavala između zgusnutih rafova, bacali su brze poglede prvo na sadržaj njene korpe, a zatim na nju. Uzvraćala je poglede, odjednom svesna izloženosti svoje intime, oličene u onome što je kupovala i što je, tako golo i usamljeno, pratilo ritam njenih koraka na metalnom dnu korpe. Mogla je da se zakune da su je neki od njih sažaljevali zbog pretpostavke da malo kupuje, jer malo ima. Ipak, većina je frktala i prevrtala očima u pokušajima da sa punim kolicima, u žurbi, izmanevriše put pored njene prazne korpice.
Zbunjivali su je bezbrojni nazivi na ambalažama koje su, u stvari, krile iste proizvode. Sa ili bez dodatka šećera ili žive, ponekad. Bila je uverena da dve stotine robnih marki tunjevine na jednom mestu nema nikakvu drugu ulogu nego da potrošača zadrže što duže u marketu, primoravajući ga da bar deset minuta odmerava odnos cena i kvaliteta. Njena pobuna protiv takvog ispiranja mozga bila je da uzme prvu koja joj se nađe pod prstima. Makar i najskuplju. Možda bude gladovala na kraju meseca, ali bar nije deo globalne kapitalističke zavere. Nasmejala se ovoj frazi, koju je negde, u nekom dokumentarcu, čula. Prolaznik, koji je upravo zgrabio najbližu kutiju pahuljica, vratio joj je osmeh. Ok, ima nas još, pomisli, najednom razveseljena ovom igrom pronalaženja istomišljenika.
Pokušavala je da ne obraća pažnju na visoke reklame, koje su je obaveštavale o popustima i pogodnostima pri kupovini. Imala je, ipak, osećaj da znaju da ih ignoriše i da će je svakog trenutka zbog toga kazniti iznenadnim padanjem na glavu. Možda joj se učinilo, ali reklama za ajfon zanjihala se bez vidljivog razloga, jedina među deset ostalih.
Ubrzala je korak. Osećaj zatvorenosti u veštački osvetljenom prostoru, dva sprata ispod zemlje, progonio ju je uvek kada bi došla u supermarket. Naterala je sebe da se sabere i da nastavi ka policama sa konzerviranom hranom, koja ju je spasavala od čestih poseta ovom mestu.
,,Oprostite, gospođice, znate li gde stoji svež vazduh?"
Kao da se trgla iz zatrovanog polusna, odmerila je staricu kroz maglu utonulosti u sopstvene misli o kraju sveta. I da padne atomska bomba, ovaj bi market preživeo ovako duboko ukopan, maštala je.
,,Ponovite?"
,,Tražim svež vazduh, draga moja?"
Pažnju joj je privukla plitka rupica na bradi, slična njenoj, koja kao da se pomerala umesto staricinih usana. Zagledala se u nju, pomalo zbunjena pitanjem, ali više svojim očekivanjem da ju je, zaokupljena klaustrofobijom, pogrešno čula.
,,Napolju je, pretpostavljam?" promljala je kroz zbunjeno-ljubazni osmeh, pomišljajući kako bi znala šta da kaže da joj je pitanje postavio, na primer, neki sladak tip, u očitoj nameri da flertuje. Ovako je samo ostala nesigurna u svoju reakciju na ovo pitanje.
,,Napolju? Kako to mislite, draga gospođice? Zar ne mogu da ga kupim ovde?"
Za trenutak joj se baka učinila iskreno zatečenom. Odmerila ju je, ovog puta, celu, u nameri da utvrdi da li je dobro. Starica je bacala uznemirene poglede okolo, iznenada dobivši poriv da do grla zakopča svoj pohabani kaput i da se skupi u njemu. Jelena se osvrnula u nameri da potraži pomoć za ženu, koja je, očito, duboko ronila u vodama senilnosti.
Između izvijenih redova sa kućnom hemijom bilo je pusto. Uslužnih zaposlenih, iza čijih se nameštenih osmeha redovno krila nezainteresovanost za klijenate i koji su, obično, leteli svuda po marketu, u nastojanju da zapadnu za oko supervizora, ovog puta nije bilo u blizini. Pa dobro, povešće baku prema izlazu, odlučila je. Ne može tek tako da ostavi nekoga ko želi da kupi flaširani vazduh.
,,Da li ste dobro, Jelena?"
,,Molim? Da, jesam, zašto me to pitate?" opet se iznenadila staricinim pitanjem, ali nije imala vremena da ga analizira. Starica ju je već zgrabila za ruku.
,,Malo ste bledi, draga moja. Treba vam svežeg vazduha, izgleda. Hajdete, povešću vas ka njemu. Oprostite što pitam, ali da niste možda u drugom stanju? Mlade dame danas često o tome ne vode računa na vreme, pa posle bude svašta."
Polunasmejana, poluzbunjena, poslušno je krenula za bakom koju je, očito, prošao senilni talas, ali će ipak biti bolje da je, na ovaj ili onaj način, izvede iz marketa. Trudna? O tome nije razmišljala. Ta joj se misao učini smešnom i zastrašujućom u isto vreme.
Starica se teško kretala, ispuštajući, pri tom, zvuke zadihanog napora, ali nije zastajala. Jelena ju je već nevoljno pratila, osećajući kako gubi vreme, ljuta na sebe jer se u sve ovo tako lako upetljala. Odlučila je da se ne vrati u market, jednom kada njih dve izađu napolje. Dosta joj je za danas. Ostavila je korpu blizu frižidera sa ribom. Neko će je već skloniti odatle. Jedna izdužena riba tužno se, u tom trenutku, koprcnula.
,,Evo nas, mlada damo! Kupite flašu i odmah je otvorite! Garantujem da će vam biti bolje!"
Stisnula je utrapljenu flašu u strahu da je ne razbije. Tek tada bi privukla pažnju svih kupaca, kasira i supervizora, a to nije želela. Okrenula je ambalažu automatski, u nameri da pročita njen sadržaj i ime proizvoda. Već se žestoko nervirala zbog staricinog ponašanja:
Baka Margitin svež vazduh.Po tradicionalnom receptu starih majstora.Iz malog dela njene svesti doprla je činjenica da je baka znala njeno ime, iako joj ga nije rekla. Iz istog dela svesti, zatim, došla je pomisao da se neko sa njom šali. Poslednja misao u nizu bila joj je da je ova žena, zapravo, luda.,,Ali, ovo je vaša fotografija na nalepnici?" bilo je sve što je uspela da promrmlja.
,,Jeste. Ja sam Baka Margita. Možeš da me zoveš Margo."
***
Eh, koliko god da sam se trudila da ispravim tekst pre isteka modify vremena, nisam uspela. Forum je u totalnom haosu. Trebalo je da stoji (pred kraj poglavlja):
Baka Margitin svež vazduh.
Po tradicionalnom receptu starih majstora.
Neće ti čitaoci oprostiti. A znaš li zašto? Izvinjavaš im se, doduše ne bukvalno, već u drugoj rečenici. Čitaoci su ti kao narod pred binom krcatom političarima. Ko je osvajao mase? Koštunica? Sumnjam. Počela si kako treba - Mrzela ih je. Jasno osećanje. Potrebno osećanje. Onda u drugoj rečenici to ublažavaš i spuštaš na nivo prezrenja, što je u suštini, jednako ravnodušnosti. Prezrenje je mlako, kukavičko, alibi osećanje. Čitaoci ne traže alibije. Ponajmanje za pisca. Ako sumnjaš da neće umeti da jašu na mržnji, grešiš. Hoće. Jer i oni mrze. Ako im stvoriš protagonistu koji će mrzeti one ili ono što i oni mrze, i koji će tu mržnju jasno i glasno iskazati i pokazati, klicaće ti kao bračnom paru Broz. Naravno, isto je i sa bilo kojim osećanjem. A samoj sebi, na taj način, olakšavaš put kroz priču, naročito ovde, gde treba da se piše o užasima potrošačkog društva i libararnog kapitalizma, i gde, da bi se oni prikazali, moraš da imaš protagonistu koji će biti konfrontiran svemu tome. Mržnjom? Nema problema. Osoba C otima deci u komšiluku Coca - Colu. Ona to ne radi iz nekih revolucionarnih, antikapitalističkih pobuda, već zato što mrzi, zaista mrzi decu, larmaju joj ispred prozora, buše gume na automobilu... nebitno zbog čega ih mrzi. Bitno je da im otima Coca - Colu. Zapravo, ona im čini uslugu, uslugu sa svakog zamislivog stanovišta. Reći će ti to svaki lekar. Onda će, ako među čitaocima ima onih mentalno i duhovno visprenijih, mržnja Osobe C biti preispitana, možda shvaćena i prihvaćena, ali svakako razumljivija. I imaćeš na jednom mestu antikapitalističku, antipotrošačku, anti bla - bla poruku, imaćeš protagonistu koji tu poruku donosi nesvesno i koji će, neminovno, morati da bude, jelte, prevaspitan, doveden u sukob sa Osobom A i Osobom B iz tvoje priče, jer se, naravno, našoj deci u komšiluju ne otima tek talo Cola, koja je njima kao hleb nasušni potrebna. A sve, iz čiste, nevine, proste mržnje. Šta će ti, zaista, prezir? Šta je to?
Inače, jasno je da bi baba Margita trebalo da bude ključ priče, tvoja osoba C. Možda grešim...
Evo, baš sam sad napisala nekome kako se divim Martinu. A napisala sam to i na odgovarajućem topiku.
Zanima me transformacija likova. Zanima me da ih stavljam u različite situacije. Zanima me da šokiram čitaoca. Drugim rečima, mržnja nije slučajno pomenuta.
Strpljenja.
Dopada mi se.
Ideja je jako interesantna, stil i dinamika
radnje meni sasvim prijatni.
xcheers
Ма дај бре, шта је ово? Видим на самом почетку змијске редове и помислим како би прича могла да буде о ЗМИЈАМА, кад оно ниђе везе :-( А баш би добра идеја била - атак змијурина на супермаркет!
Užasno prokletstvo zmijskog supermarketa?
Quote from: Harvester on 04-11-2013, 16:25:59
Ма дај бре, шта је ово? Видим на самом почетку змијске редове и помислим како би прича могла да буде о ЗМИЈАМА, кад оно ниђе везе :( А баш би добра идеја била - атак змијурина на супермаркет!
Pa zmije sam i ubacila kao počast Užasnom prokletstvu!!!
Sviđaju mi se ove tvoje Twilight Zone priče.