ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Dopale su mi se vaše kritike...
Evo, postavljam još jednu priču, za dobrobit književne radionice, kako treba iliti kako ne treba pisati. A možete i da naučite kako se igra salsa.



HAVANA, Leila Samarrai

,,Da se slučajno nisi nasmejao. Niti osmehnuo! Čuješ li! Naša civilizacija je prosperitetna! Avanzujemo svakodnevno! Stojiš na rubu ljudskog, o, Krstivoje Iliću, i udišeš cement umesto vazduha! Opet se smeješ? Kako se usuđuješ kad mi ni kuću u Havani s trostrukim zidinama oko neprobojne kule obezbedio nisi! Maldive nisam videla šest meseci!" iz razjapljenih usta elijena isijavala je čudna svetlost u ljubičastoj nijansi, dok je iza monstruma brundao motor gigantskog spejsšatla.
,,A sad čuj i počuj, o smrtniče." zagrme elijen, ,,Danas je Duška otišla na posao, gde radi kao hotelska sobarica, odakle se vratiti neće."
,,Duška, ti si?!" vrisnu Krstivoje Ilić, probudi se, skoči s kreveta oznojenog tela, stade ispred ikone i kandila i pomoli se zdušno: ,,Iže jesi na nebesi" (,,Ali, Bože, ipak, imam pravo da iznesem svoje mišljenje. Kako ćeš mi pomoći kad je s tvojih nebesa i došao onaj strašni vasionski brod?"). Unezveren potrča, otvori jedna, druga, treća vrata i dok je smušeno obigravao po stanu, mlatarajući rukama, obarajući imitacije Ming vaza s rusko-crnogorskih buvljaka, nakon višeminutne agonije shvati  –  da je njegova zakonita, verna ljuba, lepotica moravijskog tipa, Duška Krstić nestala!
,,Odneo je nepovrat! Oteli je vanzemaljci!"
Sjurio se do kupatila i panično prodrmao kvaku. Kupatilo, u kome bi se Duška neretko satima ogledala, bilo je njegova poslednja nada. Nestala! Zašto? Kako je to moglo da se desi? Nijedan joj razlog nije pružio, ah štaviše, štaviše i naprotiv!
Beše to Krstivoju Iliću čudnovato, jer su se već devetnaestu godinu, činilo se, lepo slagali. Šepurio se kao indijski paun njenom zrelom lepotom, dok bi je, bez pogovora (Dušku su egzotična putovanja privlačila silovitom, magičnom snagom), zahvalan kao konkistador Indijancima na čileanskome blagu, često satima hipnotisan slušao kako ,,je moj deda, batler Havijer, tamnoputi mulat sa Dominikija, potomak veštih pomoraca karipskih Indijanaca, čiji je navrndeda bio pustolov i prvak u dubljenju debla za kanue kojima je njegov praunuk izvršio invaziju na teksašku obalu, dok ja s tobom sedim ovde, gubim vreme, kafu pijem..." Ili: ,,Da plovim tirkiznim vodama sa svojom tetkom Anamarijom Gvadalupe na putu ka dalekim Andima brodom Flora trans, ovo mi se nikad ne bi dogodilo...  ali, sama sam kriva. U Crnu Goru si me zazidao, nema putovanja osim onog u Igalo, gde ti živi strašna tetka Smiljana. Trebalo je da se udam za... za − nekog grofa, recimo kao što je Tolstoj..."
Pratio ju je i kao partner za salsu po klubovima (iako je više voleo da se ukopa u mestu), stoga mu ne bi jasno zašto ga je Duška napustila, ali zar čovek mora ikako da shvati sve?
,,Nestala je, ali možda ne i nepovratno!" – kako to reče, pade na kolena ispred uramljene slike Duške Krstić, koju je oivičavao zlatni antički ram. Ote mu se vapaj iz grudi:
,,Duška, gde si? Zašto si nestala?!" kršio je ruke, crven u licu. Tri dana kasnije, već je bio zarastao u bradu, upalih očiju, mutnoga pogleda od prevelikog stresa...
Ženu kao što je Duška Krstić poželeo bi svako. Osim što je bila zamamnog izgleda, oštroumnija od Ligeje, razigranija od plesačice salse kada zabljesne na audiciji (jedna od ne tako tajnih Duškinih fantazija), bila je i krilatoga duha. Pisala je već treći po redu neobjavljeni roman u kome je glavna protagonistkinja bila ostarela avanturistkinja faustovskog duha koja se posvetila baštovanstvu, postajući nadaleko čuvena cvećarka.
Maštovita kakva je bila, pozivala je komšinice, od kojih je sastavila aristokratsko veće od najnadarenijih žena srpske fakultetske elite za procenu njenog magnum opusa, organizujući petkom književne večeri pod upečatljivim nazivom ,,Društvo mrtvih pesnikinja" od kojih se, makar se Krstivoju tako činilo, jedna doimala prilično muškobanjastom, i dok ju je osmatrao s prikrivenom lukavošću, negde u potiljku malog mozga, gde se obično demistifikuju mistični snovi, sabirale su se misli od kojih se napokon načinila čitava riznica, umršeno klupko sumnje otpetljavano rečenicom koja je kao kolac bila zabodena u ogranke njegovih namučenih živaca: ,,Ona želi moju ženu. Samo za sebe!"
U više navrata, primetio je da je komšinica Virdžina, ili preciznije Virdžin, bila i najrečitija i najljubopitljiva na književnim sastancima.
,,Ta šta govorite, Duška! I je li ostala Gilda s tim zgodnim mafijašem?" na šta bi Duška gotovo pobožno turila naočare sa drškom od slonovače na ponositu grbu svoga nosa u rimskome stilu, nastavljajući da čita:

,,Zahvaljujući burnoj vezi sa šefom sicilijanske mafije koji je bio zadužen za prodaju heroina na istočnoj obali Amerike, otvorila je lanac cvećara u kojima je prodavala najraznovrsnije cveće, sa akcentom na egzotična čudovišta uvezena iz dubina Afrike. Obogativši se, kupila je vilu na Azurnoj obali, sve dok je jednog dana nije zatekla u plamenu. Jedna od ogorčenih žrtava, piroman po struci, rešila je da sprovede užasnu osvetu na nesreću heroinskog Dona, koji je eksplodirao u džakuzi kadi tokom posete Gildinoj vili."

I ne odoli da dovrši, dok je svaki pasus bio dočekan gromovitim aplauzima zabavljene komšinice:

,,Uskoro, jurile su je mafije kako Istočne, tako i Zapadne obale pod rukovodstvom šefa Organizacije za estradna pitanja Holivuda, Toda Zigela. Ipak, ostavili su je u životu, zbog nedostatka opipljivih dokaza..."

Krstivoje jedne večeri ne izdrža, i dok je razdragana komšinica aplaudirala govoreći entuzijastično da su Duškine reči poput plodnog semena na Svetoj zemlji, odskoči sa stolice, zgrabi Virdžina za gušu, i raskida mu komad po komad odeće, sve dok ne dođe do najintimnijeg dela, na šta razgoropađena i osramoćena žena vrisnu, nastade trka i panika, Duška ustade jedva održavajući balans na drhtavim nogama i sama razdravši svoje haljine, dok se zgradom razlegao vrisak i gorka kuknjava nasmrt preplašenih žena.
Bio je to kraj jedne frilens književne karijere u intimnosti vlastitog doma.
Još jednom, Krstivoje Ilić zavrte glavom pred drugim, još kitnjastijim Duškinim portretom s ramom sa vinjetama, ne shvatajući jer...
Istina je da nije mogla da smisli njegovu tetku iz Igala i da se stoički borila da izvrda posete lepom Jadranu gde bi Krstivoje pronalazio svoj mir, u harmoniji s prirodom i ekspresivnim zvucima gusli, koji su blagotvorno delovali na njegova krsta. Nije pomagala ni činjenica da je Krstivojeva tetka bila po svim gorerečenim standardima, neka vrsta Duškinog alter ega, krupna žena koja bi bila šampionka u bodi-bildingu da nije zapostavila kardio-vežbe, no ,,ispod moje planinske konstrukcije, reklo bi se, ali se ne vidi," kako je govorila komšinicama – klijentkinjama najpoznatije igalske teretane, ,,pulsira mišić jedne Monike Brant. Jedan od svojih parkiranih melarena sam podigla iz cuga!" Ekscenctričnija je bila i od lejdi Ester Stenhoup, nećake slavnog britanskog ministra, koja se oblačila kao muškarac, a san joj je bio da živi u Turskoj. ,,Hajde, Dule, da zavijemo jednu", nudila bi Dušku daturom, dok bi nežno preko žardinjera, uz tompuse koje bi prisnim pokretima naslanjala na minijaturne pepeljare-đubrijere, ostrašćeno čitala Kastanedu do zore, ušuškana u intimu ambijentalnog svetla.
Jednog dana, u ko zna kojoj poseti Igalu, melemu za Krstivojeva krsta, Vreme se sažalilo na očajnu Dušku.
Dok je Krstivoje sa svojom tetkom sedeo jedne lepe letnje večeri na terasi tetkine crnogorske trospratnice od eko-cigle, dogodilo se, za lepi plavi Jadran, nešto neobično. Tutnjava u daljini praćena hukom dalekoga okeana bila je zapravo talas ogromne, razorne moći sa snagom koja bi mogla da preplavi pola Evrope. No, beše zaustavljen u vertikali, zaleđen negde kod Griniča, te se na Crnu Goru tek spusti sitna kišica, koja potom pređe u oluju, a oluja beše praćena potresom koje nisu mogle da izmere Merkalijeve skale, od čega se zatresoše sve trospratnice.
,,Hoću kući, Krstivoje!" Duška odloži Anu Karenjinu, kad se zgrada još jednom zatrese, ali ne bi joj ništa. Čuo se jauk, pa krik, da bi nešto nalik na sjajnu kometu skliznulo niz površinu neba i nakon toga sve se umirilo.
Krstivoje se nije bojao zemljotresa. Naprotiv, oni su ga smirivali, kao i oluje.
,,Duška, ovo je tvoja kuća. Ti nemaš drugu kuću, zapravo imaš, ali ova je... dobra i za moja i za tvoja krsta. Ovde imamo sve: tetka je opremila teretanu sa kardio-trakama u osam različitih boja, zaposlila je tri kuvarice iz obližnjeg igalskog hotela da budu Nadležne, dala im divne crne trikoe i na svakom je ispisana tačna kilaža Supervizorke. Znaš i sama koliko te bole leđa dok se savijaš po hotelima... nameštajući posteljinu... mogla bi češće da je koristiš! Tetka iz nje ne izlazi, biceps joj ko u Švarca, već sad je kao Rene Kembel, a nema nameru da prestane da vežba", govorio je Krstivoje pridižući se sa poda, na koji se skotrljao kada je stolica popucala pod njim.
,,Crni Krstivoje, glava ti se pretvorila u kašu, imam kuću i hoću kući odmah!" vrištala je Duška, a Krstivoje se tresao od straha, ne toliko uplašen od zemljotresa koliko od pomisli da će inspirisana tetka da zasvira na kućnom pijaninu Betovenovu Sudbinsku, što je činila uvek kada bi zagrmelo. Još uvek je mislila na fatalni uragan negde tamo na obali Kalifornije, koji je verovatno porušio kuće slavnih filmskih zvezda. Nagonski, upita se i Duška šta li rade deca Breda Pita, ali ništa ne reče...
,,Daj mi brufen, zabolela me je glava!" reče Duška, kad nastupi novi potres. Ovog puta, nad Crnom Gorom se nadvila tama u trajanju od desetak sekundi.
,,Krstivoje, tako mi brufena od 400 miligrama, i sunce je diglo ruke od nas!" gorko zakuka Duška.
Krstivoje je ćutao i nekako pokušavao da se pridigne sa tla, ali nikako da se uspravi, slušajući cičanje, pištanje i kukumavku svoje žene pod ugaslim suncem.
,,To što sam hotelska sobarica ne znači da mi nije potreban odušak na Bahamima.  Polirati, čistiti, posteljinu prati šest radnih dana, a sedmi se pomoliti Bogu da se izdrži osmi, mogu samo Dalilini potomci..."

Nalazila je i jeftine aranžmane...
,,Ali, čemu sve to, čemu kad odgovora nema, osim onog kog mi je elijen u snu dao... Svakako, na neki način, ja sam kriv što je Duška nestala, ali opet... kako je nestala? Da li kao onda kad se krila iza potpornog stuba ispred crkve, neodlučna da se uda ili možda... možda onda kad je lažirala svoju smrt otplovivši morskim vodama, odglumivši da ju je usisao vodeni ambis igalskih voda...? Ili kad je, u strastvenoj želji da ode na Kubu, lažirala dokumente na ime Maria Luiza Kortes i bila uhvaćena na delu kako preskače branu Đerdap 2 kod Prahova?"
Ali ne! Bili su to mali nestanci, njena sitna dovitljiva spletkarenja u borbi s neumitnom rukom zakona koji joj je toliko branio da podigne gotovinski keš kredit za Kubu usled toga što je čistila hotelske sobe na crno, u skladu sa ZOR-om u ratifikovanim međunarodnim konvencijama.
Nakon odsluženja uslovne kazne u trajanju od 3 meseca, nestala je, opet, na godinu dana, kako bi povratila pribranost, čežnjivo odvraćajući oči od jeftinih paket-aranžmana, u mislima zaronivši glavu u kristalnoplave vode Halkidikija, hitajući u stalno žive i prisutne sne u kojima boravi na krstarenju Kosta Serenom.
Beživotnog pogleda, ali uspravnog držanja, vratila se iz jednogodišnje posete nekadašnjoj koleginici iz hotela, bivšoj surduličkoj sobarici, gde je bila na rekreativnom kupanju zajedno s ekskurzijskom grupom najboljih đaka Vlasotinske gimnazije.
,,Ali, sunce mu vanzemaljsko, istina je da sam samo ja kriv! Ona, plemenita mučenica, od mene je utekla, neka! Dug je i uzak put kojim sam ja vodio moju Dušku, čiji je jedini greh bio taj što me je suviše volela. Odrekla se plemenitog porekla i s majčine i s očeve strane, da bi je, uz kajanje, posle osme godine braka, kad se strast neumitno gasi, zbog izgubljenog plemstva, kao Katarinu Ivanovnu kod Dostojevskog, celog života sujeta dražila uz šolju kafe koju je gorko sa mnom, zgodnim sirotanom Krstivojem, ispijala!"
To reče i udari u kuknjavu. Istog trena probudi se u njemu potisnuta misao koja mu je svojevremeno donosila prolazne košmare ludila ,,Dok opstaje misterija tog tako značajnog motiva! Kakvog? Motiva  koji ima komšija Veselin, oh, opazio sam ja to davno i nesumnjivo je da su je, kad god bi se moja Duška prošetala svojim karakterističnim korakom brzine metka, prohujavši pored njega kao vihor, njegova dva tamna oka, kao dve mračne komore, hladnokrvno posmatrala, dok mu je jezik tek nešto malo provirivao ispred okrunjenih zuba, kao da je na moment od suzdržane pohote usnuo – jer to se Zver ta, taj Veselin nad mojom Duškom oblizivao ne bi li je kao krvožedni lav čvrsto je grabeći (makar u svojim opskurnim mislima) za nežni vrat ćapio i... i... Kako sam to mogao da zaboravim?"
Osetio je da mu srce vrtoglavo tuče i da se obilno znoji. Nagonski, priđe Krstivoje zatvorenom prozoru i ugleda baš njega, Veselina, kako stoji ispred poput stenčuge, nepomičan, širi oči i ruke i maše onom svojom aktovkom, dok miče usne hijene, prokletnik! To i on moju Dušku traži!
2.
Zapravo, već nekoliko meseci, u želji da povećaju svoj kućni budžet (,,i otplovimo makar u Alanju! Sve te divne destinacije viđala jesam, ali kao beogradska sobarica. Želim da ih vidim iz druge perspektive – recimo – kakve holivudske dive. No, to košta") odlučili su se da u stan prime podstanara. Budući da drugi stan nisu imali, s podstanarom su morali da žive zajedno, a to ne beše niko drugi do Veselin!
,,Moramo, Krstivoje! Moram da vidim to mesto gde je Kleopatra za Antonija tajni šator razapela!"
,,Ali, Duška, kako da živimo u dvosobnom stanu s kompletnim strancem? Ti ne podnosiš ni moju rođenu tetku, kako ćeš biti uviđavna prema nekom tamo... neznancu koji... ko zna šta radi. Možda čak napravi i astronomski račun za telefon!"
,,A ti od zemaljskog dvosobnog napravi astronomski trosobni. Zar nisi odustao čak s treće godine arhitekture? Dalje nisi mogao, ali prilično si daleko dogurao, što nepobitno svedoči o tome da za dizajniranje stanova imaš određeni potencijal! Uostalom, što bi Englezi rekli: Više mora, više Marija!  I ne zaboravi da ostaneš u okviru našeg kućnoga budžeta, biće nam potrebni svi mogući novci za sve one silne koktele na turskim plažama!" sanjarila je Duška.
,,Možda su to rekli pre nego što su postali protestanti!"
,,Ko, Turci?"
,,Kakvi te sad Turci spopali?"
,,Crni Krstivoje, ništa ne znaš. Čitava alijansa Turaka protestanata nasred Istambula! Jes' da ih ima manje od jedne desetine, a i one bogomolje što ostaše ovih dana su ispile bile Molotovljeve koktele! Možda i toga ima na meniju, da mi konobar donese da otpijem..." zamisli se Duška.
,,Ako bi ti ga i doneo, ne bi on da ga ti popiješ, već da te on raznese!" Duška ga zbunjeno pogleda. ,,To je ručna bomba u staklenoj flaši!"
,,Još bolje. Taman da se napijem ko majka! Iju, Krsto, što si ti grub. Ta, samo sam se šalila."
,,Nisi se šalila. Ne razlikuješ katanu od kubure."
,,Hoćeš li već jednom da ućutiš i da pregrađuješ taj stan."
,,Ali ovaj stan sam po sebi nema čak ni dobro odrađen arhitektonski plan! Kako da prekrojim nešto što je već zbrda-zdola skrojeno?"
,,To je jednostavno. Ugledaj se na naš brak" lakonski će neumoljiva Duška.
Osvrte se Krstivoje oko sebe. Foaje je bio mali, kuhinja duga i uska. Dnevnu sobu bi trebalo pretvoriti u treću, spavaću...
,,Ali, kako? Ta zar da neku nepoznanicu stavimo u trpezarijski zajednički prostor, za istim stolom da jedemo, sve troje na kauču da se družimo? Nećemo ga staviti u našu spavaću sobu zajedno sa trpezarijskim stolom da tu jede, Duška. A i nepoznanice moraju da jedu. No, što je mnogo, mnogo je."
,,Samo me zbunjuješ. Treba da ogradiš dnevni boravak zavesom s kineskog buvljaka tako što ćeš da je prikačiš na plafon-garnišne i na taj način stvoriš treću sobu, te da naš novi podstanar ima više vizuelne privatnosti."
Raspravljali su do zore, da bi na kraju Krstivoje postupio po Duškinim konfučijevskim savetima.
Dolazili su i prolazili dani, šušteći u ritmu, hujale su beogradske košave, svakojaki čudaci kroz Krstivojev i Duškin stan prođoše, odgovarajućeg podstanara još uvek nisu našli, ali Duška nije gubila nadu.
,,To bi bilo, o Krstivoje, kao kad bi Sveti duh napustio iskrenog vernika, što je apsolutno neverovatno! Gospod naš sveti lično dao je garanciju da se to neće desiti... makar do svršetka ovog eona. Tako ćemo i mi našeg podstanara naći da u stanu našem prebiva."
Jednog dana, na vratima se, negde oko 23 časa uveče, ukazala silueta muškarca čudnovatog izgleda, u lanenim krvavonarandžastim pantalonama visokog struka i sa faltama i teget košulji a la kubavera s logoom u obliku ananasa na desnom, kratkom rukavu.
,,Dobro veče," prošapta sablasnim tenorom, od koga Krstivoje Ilić oseti nadolazeći dobro poznati bol u krstima, i zabaci glavu dok mu frizura, začešljana s prednjeg dela tako da sve vlasi štrče uvis, ulepljene fluorescentnim gelom, ostade na mestu. Tek mu se kike od kojih je ostatak kose bio ispleten zavijoriše i zalepršaše u pomalo zagušljivoj atmosferi, da li zbog iznenadnog napada Krstivojevog kašlja, od koga se sruči na trpezarijski kauč i zakoluta očima, uspevši da izgovori samo jedno: ,,Iže..."
,,Ne plašite se. Javljam se povodom oglasa za podstanara. Možda čudno izgledam jer sam umoran... dolazim s dalekog puta" nešto jasnijim glasom reče silueta i iskorači iz mraka. Oči su mu bile uokvirene podočnjacima. ,,Dug je put od Havane do Srbije."
Poskoči Duška na magičnu reč, priđe putniku namerniku laganim, ljupkim koracima i s puno pažnje ga primi za ruku.
,,Hajde bre Krstivoje, diži se s tog kauča i dones' gospodinu jedan... Kuba libre, je l' tako?" upita koketno, dok su joj oči klizile po kubaneri načičkanoj pertlama.
,,Nadajmo se da je stvarno Havana, a ne kafana" promrmlja sumnjičavo Krstivoje.
,,S ovakvom frizurom? Ta dajte. Zar mislite da bi me ijedna iole čestita srpska kafana shvatila kao ozbiljnoga gosta."
,,A otkud vi u kafan.. u Havani... i otkud u Srbiji? Dosadila salsa?"
,,Krstivoje, pusti čoveka da kaže šta ima. Hajde, zakuvaj i meni jednu kaficu. Slađu!.. Ne obraćajte pažnju na mog muža... On je onako malo... Dobar je čovek, ali prilično bolešljiv, pa mu tako, malo malo, dođe žuta minuta."
,,Ne, vaš muž je u pravu. Ali. Šta da radim, avion je iz Havane suviše kasno doleteo u Srbiju... inače bih došao u pristojnije vreme. Iskreno, ja bih odmah da uzmem stan, pošto... pošto sam jako umoran. Evo, ovo su moje preporuke" reče i izvadi CV iz aktovke marke Karlton.
Duška se nagonski uhvati za grudi.
,,Oh, gospode bože, kakva čvrsta aktovka!"
,,Poklon firme Havanske visine, Šesnaesta avenija!"
,,Šesnaesta, ta šta kažete!"
,,Ja sam šef odseka veb dizajn tima. Radio sam po čitavom svetu, a u Havanu sam stigao pravo s Talahasea iz Floride, ali tek ovde u Srbiji sam dobio odgovarajuću poslovnu ponudu koju nisam mogao da odbijem."
,,Ceo svet ste proputovali!"
,,Uglavnom Maldive, Bahame, Havaje i Halkidiki. Ali, ne verujem ni da ću se i u Srbiji dugo zadržati, jer retko ostajem na jednom mestu. Svuda sam tražen... tako da mi svaka ponuda odgovara i... i..."
Podstanar zevnu.
Krstivoje usmeri pogled na CV, zgrabi ga i steže pomalo drhtavim rukama, mrmljajući naglas podatke, nakon čega, zadovoljan, s podstanarom čije je ime bilo Veselin Niščević zaključi ugovor o podstanarskom odnosu, odškrinu mu paravan od zavese s kineskog buvljaka, utirući mu na taj način put ka njegovoj sobi gde je već bio montirao retro stočić i stolicu, kao i dormeo dušek za spavanje, poželi mu laku noć i izbroja novac koji je Veselin položio za tri meseca unapred.
Taman da ode da spava, kad zatekne Dušku kako hipnotisano bulji u neku daleku, neodređenu tačku, a usne su joj se pomicale dok je pevušila nekakvu melodiju afrokubanskog džeza − jedino što je Krstivoje mogao da razabere, a sad, shvatao je, behu to reči presudne (koliko i imati dobre cipele za salsu ne bi li se telo slobodno njihalo u divljem afro-latino ritmu) za rešenje ove nepobitne, nepojamne mučne zagonetke o tome gde je Duška nestala.
,,Ko ju je oteo? Da li je sama otišla? I kad će se vratiti? Da li će se vratiti?" zakuka Krstivoje i s mržnjom pogleda u svog podstanara, pripremi se da snagom Herkula prodrma kvaku prozora, da je drmusa do kraja večnosti ukoliko je to potrebno, spreman da u slučaju neuspeha čekićem porazbija sva prozorska stakla u stanu (možda to negde u kosmosu odzvoni i prizove mu Dušku, da se vrati!). Ali na njegovo iznenađenje, kako se dohvati ručke, tako se prozor širom raskrili i u stan kao kakav brzi duh uokviren trnjem ulete jarki snop jutarnjega sunca.
3.
Veselin u prvo vreme nije napuštao svoj sobičak, baveći se svojim poslom, što je Krstivoje mogao da isprati osluškujući jedva čujne otkucaje tastature, koji bi na momente bivali prekinuti škripom nepodmazanih šarki prozora kroz čiju je zastakljenu površinu Veselin osmatrao okoliš.
,,Kakav štreber. Kako čovek može da bude tako zanesen kompjuterima... Pluća zemlje, plaže, igalske vode, dinarske planine... prirodne lepote – a on, kakav je to čovek koji diše veštačkim plućima, na pijac ne ide, a kad iz sobe izađe samo od tebe, Duška, so, biber, jaja i šećer pozajmljuje!"
,,U zamenu za časove salse!" odgovarala bi Duška, izgubljena u kakvom čarobnom svetu mašte, gde arabijski ćilimi lete iznad mora zemlje jasmina, u vatrenoj stihiji plesa, proždirana egzotičnom lavom havajskih vulkana. ,,Budi dobar s njim, Krstivoje! Možda nas odvede u čuveni Karlos, da zaigram konačno taj ljuti ples uz sitne udaraljke."
Duška na to stade da tapka nogama po drvenom laminatu, izvodeći brze okrete, na šta Veselin razgrnu kinesku zavesu i u odeći a la habanera, zagrli Dušku oko struka da bi oboje pogledali u zbunjen izraz na Krstinom licu i prasnuli u smeh. ,,Hajde, gazda, pridruži se, uzmi moj timbales za kaskara ritam, a ti Duška, 'ajmo, salsa jen', dva, tri, čet'ri..."
,,Peeet...  šeeest..." zadihala bi se Duška.
,,Sedam... ah, Duška, vi ste tako energična i strastvena dama... baš kao dame iz Karlosa!"
,,Iz Karlosa, kažeš" promuca zadihana beogradska sobarica i niz lice joj se skotrlja suza radosnica.
,,Ovoga mi krsta..." krete Krsta da kune, sve vreme držeći imitaciju vindzorskog čajnika u ruci, ali kao da se doseti nečeg, i dok su ovo dvoje kliktali ,,Salsa suelto! Ole! Paso de fuego!", uđe Krsta tajno u sobu svog egzotičnog podstanara, uključi Veselinov haj-end računar, kad primeti još četiri minijaturna PC–a u uglu sobička. Svi umreženi – toliko se razumeo Krsta i privučen pucačinom koju je video na ekranu, stade da hipnotisano drma džojstik i pomera vojnike na ekranu, u kombinaciji s zanesenim čukanjem po tastaturi.
Tako je Krsta, dok je Duška postajala mag za salsu, pod palicom zavodljivog veb dizajnera i pasioniranog igrača video-igara (,,od kojih je, verovatno, većinu sam izumeo"), navigavao uskim tunelima, igrao simulaciju pikada u realističnoj 3D animaciji, da bi na kraju kursa salse bio sposoban da preživi i invaziju vanzemaljaca, krvoločnih ksenomorfa.
U međuvremenu, Duška je treptala smaragdnim okicama dok bi joj Havanac namigivao, a ona bi od stida oborila pogled i nekako, kao da je snebivljiva, blagim i maznim glasom bi rekla: ,,Karlos, znači? I šta još, Veseline?"
,,O, ima tu svačega! Recimo... Kafe kantante!"
,,Ne pričaj! Zar Kafe kantante! Krsto, skuvaj još jednu kafu za mene i Veska! I ne zaboravi da spremiš još jednu tortu i čaj... a za parfeme ćemo da siđemo i sami do grada, zar ne, Vesice?"
,,Da mogu, Duška, sve bi šarene kabaree i salsa kafee za tebe ovde u Srbiju preneo. Ali, nažalost... moram da ostanem u Srbiji. Upravo mi je šef javio..."
,,Call of duty, video sam" zajedljivo će Krstivoje, na šta ga Veselin gotovo sablaznuto pogleda i nasmeja se od sveg srca. Srčanom smehu se pridruži još srčanija Duška, s tihom notom sete u razdraganom smehu.
,,Ali, zar.. zar nećeš da se vratiš u Havanu, Veso? Tamo je krv – što se kroz muziku pretače u meso i čini da se osećamo živima! I kroz sve brže pokrete sjedinjenih tela tu, u Nacionalnom kabareu, oživljava istinska ekstaza – kroz ples! Tamo, u Kafeu kantante i sama boginja Kali bi svoj jezivi ples prekinula! A u bulerias, negde niz kubanski kalighat silazi nekad uplakan, a sad razigrani mali Šiva... dete koje ti i ja, Krstivoje, nikad nismo imali..." načas zastade Duška i zamišljeno otpi gutljaj kafe, ali brzo nastavi, ,,i Euterpa tamo svira, u bulerias, dok Terpsihora igra s Apolonom vatreni ples! A možda i u Karači, možda..."
Veselin zevnu.
,,Duška, ja nisam plesač. Veb dizajn i izrada internet prezentacija su moja strast. I tu i tamo odigrana video-igra u slobodno vreme" s prekorom u zenici oka skrete pogled ka Krstivoju na čijim usnama je lebdeo pobedonosni osmeh. ,,A vreme je novac" Veselin lenjo pogleda na sat ,,Vežbajte, Duška, u vašim nožicama video sam sve što je privlačno, a da je s ovoga sveta."
Jedino je smušenost držila Krstivojeva usta zatvorenim, a i još nešto. Duška je bila srećna, gotovo sluđena od ekstaze, pokupovavši u Zari silne drangulije, gotovo izgubivši razum kad joj je od tri unapred položene kirije i depozita Krstivoje kupio ogrlicu od belog zlata.
,,A šta, Krstivoje, ako ovo zlato požuti?"
,,Samo je ti čuvaj za koktel-partije, Dule, i izbegavaj da je nosiš dok radiš po kuhinji ili dok nameštaš hotelske sobe" na šta Duška omirisa prostor oko sebe koji joj je Krsta isprskao dodatnim poklonom – parfemom Gotije i obisnu mu se oko vrata.
,,Dule, imaj poverenja," tešio ju je Krsta, iako je svog podstanara mrzeo iz dna duše, ,,dokle god izigrava uspešnog poslovnog čoveka i živi kod nas, tim bolje – za koji mesec uštedećemo, možda ne za Maldive, ali za Rodos... zašto ne za Rodos?"
,,Ne volim grčki sirtaki. A i više mi prijaju plesovi u dvoje." Dušku nanovo savlada čudna opčinjenost. ,,Moram da proverim da Akapulko nisu stavili na popust. Oh, da mi je to večno leto! Šta je za njega Kankun. Sitnica! A kad bolje razmislim... Mislim da je Kambodža zapostavljena kao turistička destinacija. Tamo je uvek nekakva avantura!"

Svega se prisećao Krsta, nanovo ustanovivši da je Veselin nastavljao da gleda njegovu ženu, a ona bi u nekoj vrsti saučesništva govorila Krsti da to nije ništa, da mu se samo pričinjava, da Veselin samo želi da bude ljubazan.
,,Uostalom, vidiš da se gotovo i ne miče iz sobe. Ima samo dve stvari na stolu. Neki kompjuter maštovitog dizajna (ne razumem se baš...) i revolver. Ništa što mlad čovek ne bi trebalo da ima u današnje vreme. A ja sam čak dvostruko starija od njega, u meni vidi majku, kao što je to Edip video u Jokasti." smirivala je svog zabrinutog muža.
Da bi udovoljila Krstivoju, počela je čak da nosi i široke muške trenerke. Ali, njen duh je nastavio da pleše salsu ispod neugledne odeće, smešan s grozničavim snom o Punim plućima Velike Salse bežeći od mlaza jave – lavora hladne vode, koje bi joj Krstivoje najradije prosuo na glavu.
Tada je nekako, postepeno, bez ikakvog prelaza, sa sve manjim mešanjem Veselina u trpezarijske razgovore (čak ni biber nije pozajmljivao kao ranije), Duška postavila neku vrstu pregrade između njih dvoje, natukavši katanac na naduvenu tišinu koja je među njima zavladala, dok bi gotovo ošamućena kroz prozor, poput mesečara gledala u pravcu dalekog horizonta, pokušavajući da dosegne ono što se nalazi iza.

A sada je taj balavac, nakostrešenih kika, mahao u njegovom pravcu, govoreći da je umoran od trodnevnog puta po raznim srpskim filijalama gde ga nesebično traže i još velikodušnije plaćaju, i onda se vratio, umoran... preumoran... ključ zaboravio, da, već satima čeka da se on, Krstivoje, ili Duška probude...
Ne bi se reklo da je kriv niti on niti ta njegova video-skalamerija, štagod. Duška je nestala. Da ju je on oteo, bili bi zajedno, na tim Kali stepenicama u Kafeu kalijente. On je tu. Ona je... negde drugde. Verovatno je odlučila da me napusti, ali, ali... Postoje razne solucije – možda kakav tajni dogovor: da ona ode prva, a on joj se pridruži kasnije, jer je poslednjih dana izjavljivao da se ipak koleba da li da ostane u Srbiji, i da je, iako teška srca, napušta, da ga iz Talahasija opet na značajan projekat zovu.
Dok ga je posmatrao zakrvavljenih očiju kako ulazi u stan, osetio je da mu telo neznatno podrhtava dok prolazi pored njega. ,,Nečista savest" – nagonski je pomislio kad Veselin s lažnom vedrinom u glasu reče:
,,Odlazim u Talahasi ove nedelje..."
I to kao da ne bi dovoljno, načini se naivan, poigra se s kikicom nabujale havanera-kose i gotovo iščuđavajući se upita:  ,,A gde je Duška? Što je nema?"
Potom je dodao: ,,Opet sam zaboravio da kupim jaja, Krsto. Mogu li da pozajmim iz kuhinje, daću ti novac nešto kasnije..."
Ranije je to bila tek gomila izgovora da bi ostajao nasamo u kuhinji s njegovom Duškom, na kojoj mu je balavander zavideo. A sada...
,,On pozajmljuje od mene i dalje stvari ne bi li zavarao trag. Garantujem da on nešto zna. Vidim mu to u očima" fiksirao ga je Krstivoje stisnutim usnama, istovremeno osećajući mučninu.
Dok  je sunce probijalo podnevni čas obasjavajući Krstin natmureni lik, neko vreme kretao se bez pravca po stanu, ne znajući šta da čini ne bi li čitavu misteriju rasvetlio, ne bi li mu se Duška vratila.

Okrenuo je hotel Interkontinental, raspitivao se telefonom kod portira, objašnjavao situaciju, dok je uzbuđeno preplitao jezikom.
,,Upravo je vlasnik hotela hteo da vas nazove. Duška nije došla na posao, ima treći dan."
Gledao je u Veselina koji je spokojno jeo jaja i pio zašećerenu kafu dok mu je lice bilo poput sive, skamenjene maske.
Ne reaguje na Duškin nestanak. Doduše, možda me nije ni čuo...
,,Veseline!" izgovori mračnim basom Krstivoje. Oči mu behu dva okrugla, tamna jezera. Ličio je na pradivljaka iz kakve močvare u dalekoj zabiti kojoj bi se Duška, verovatno, obradovala.
,,Kaži, Krsto!"
,,Duška je nestala. Nema je. Već treći dan. Niko na poslu je nije video, niko ništa ne zna. Imaš li kakvu teoriju gde bi mogla da ode? Da je nisi možda negde usput sreo?"
,,Duška nestala?" Veselin lagano odloži pribor za jelo i otpi gutljaj kafe ,,Duška je nestala, kažeš..." ustade i priđe Krstivoju sa telefonskom slušalicom u ruci. ,,Zašto ne pozoveš policiju?" mirno će Veselin. Suviše mirno.
Oh, lukav je on – gotovo zadivljen, pomisli Krstivoje. Čitav život je umesto lukavosti posvetio nagađanjima, tako da je uvek cenio i protiv svoje volje jake protivnike u igri nastajanja, nestajanja, dok se u sebi smejao ljudima, jer mu je čaša gorčine bila dupke puna. Mrzeo je hohštaplere poput Veselina iz dna duše, a opet im se divio! Kako umeju svakoga oni da prevare i da čak nateraju slabije duhove da pohrle ka svojim snovima, u ime vrednosti protiv kojih su se borili i zarad kojih su kao antipod postojali. Zli ljudi guraju slabe u snove o ljubavi, časti, jer zlo, oh ono je uvek nadmoćnije od dobrog. Oprosti mi, Gospode, ali imam pravo na svoje mišljenje!
,,Mudar plan!" reče Krstivoje još sporije i razgovetnije od Veselina.
Neko vreme su se gledali u oči – ko izdrži duže.
,,Mogu li samo da sklonim revolver? Nemam dozvolu, a ne bih probleme na poslu" upita Veselin.
Na trenutak je Krstivoje oklevao, ali bilo mu je stalo da balavander ostane na licu mesta. Dok god je tu ne može da se pridruži Duški u Havani, gde ju je za ova tri dana verovatno poslao prvim avionom.
Dok je okretao policiju, zamišljao je Dušku kako na sred Las Vegasa, negde u Havani, razmišlja: ,,Ma možda sirtaki i nije toliko loš. Možda se i vratim."
,,Ali, ne ne, gospodine, vi morate doći nama u stanicu i prijaviti nestanak osobe, naravno, ponesite sve identifikacijske isprave..." ravnodušni glas policajca gubio se negde u tamnoj polovini Krstivojevog uma. Veselin vrati revolver na mesto, nalakti se na vrata, podsetivši Krstivoja na zgodan haićanski model – lutku za isprobavanje svakojake, Duški tako drage, odeće i reče:
,,Sutra putujem u Talahasi. Upravo sam primio poziv. Nadam se da ti neće smetati... u ovako teškim trenucima." zastade ,,ja se izvinjavam, ali moram da se odmorim. Sutra me čeka naporan put."
Zarobljen u stanju tuge svim svojim bićem, osetio je kako ga preplavljuje, seda mu na grudi, crna, živa patnja, te on istog časa zgrabi, kao da se boji da mu kakva čudna sila ne preotme ono malo što mu je od Duške preostalo, Duškinu sliku naslikanu na kanvasu i obloženu staklom, minijaturnu kopiju Duškine slike koja je visila pored ikone, uokvirena ramom u obliku vinjete i sav skrušen, u jadu kakav se rečima ne da opisati, prisloni je tik pored srca, prekrstivši preko nje ruke, ispruži se na krevetu u položaju pokojnika (jer odista je osećao da lebdi na ivici života) i gorko zaplaka.
Odista je ovo zaličilo na scenu koju bi odigrao upokojeni! Tad oseti da se u stan uvukla zlokobna tišina, a uz tišinu se k njemu primaklo nešto nevidljivo – nešto što nije mogao da vidi, ali mogao je, laganim strujanjem vazduha da oseti da se pomiče i da mu TO prebacuje nešto preko glave, nešto teško što izazva trenutno slepilo i da se oko njega razleže nedefinisan eho nerazumljivih, pradrevnih reči. I dok se on borio da se oslobodi teškoga pokreta, oseti nečije jasno prisustvo u sobi, praćeno razdražljivom, misterioznom škripom koja je dopirala iz pravca Veselinove sobe, u kojoj se najednom zaustavi dotad nezaustavljivi šapat moderne tastature i pretvori u riku što ju je odašiljala stara pisaća mašina, može biti i iz devetnaestog veka.
Napokon mu pođe za rukom da skloni pokrov, kidajući nevidljivu tkaninu koja mu se obmotala oko članaka ruku, te mu se vid povrati i dok se tresao od straha, nagonski pogleda u kineski paravan i utvrdi da se on pomera, najpre polako, da bi kretanje postajalo sve brže, bez zvuka kakvog vetra, makar i sablasti koja bi pratila ovaj fenomen. Zavesa se lelujala, krajevi zavese su poput krila slepog miša lepetali čas levo, čas desno, udarajući i treskajući punom snagom o zidove, otkrivajući prizore u Veselinovoj sobi, gde je stanar ležao u snu, kao mrtav, dok se čitava soba oko njega tresla.
Taman da zausti ,,upomoć", u smrtnome strahu, kad se na vratima, odakle se iznenada kineski paravan otkačio od garnišni koje zajedno s njim padoše, smrvljene na komade, pojavi onaj isti elijen s Duškinim likom, samo što mu je iz usta, koja zapravo behu crna duplja, bez kontura, umesto ljubičastog snopa svetlosti potekla (znao je!) igalska voda. Sablasan glas se razlegao prostorijom dok se elijen, s plaštom koji se iza njega vijorio, a to beše isti kineski paravan koji je Duška predložila za pregrađivanje stana, uputio k Veselinu ispruživši ruke, mrmljajući sablasnim glasom u kome Krstivoje jasno prepozna Duškin glas, što mu očas odagna tugu i umiri mu teške misli:
,,O, Krsto, opet spavaš otkrivenih leđa, a znaš i sam da to nije dobro za tvoja krsta."
,,Duška, gde si? Tvoj glas... vidim te, čujem te, javi se! Reci, zašto si nestala? I ako si nestala, dođe uvek čoveku na dan – dva da se nekud dene, ali reci mi da li planiraš da se vraćaš?"
,,Bih ja, ali ne mogu." reče elijen s likom njegove žene i nestade.
Krsta oseti iznenadno podrhtavanje tla koje ga je nekad smirivalo, a sada izazva očaj u njegovoj duši, pre očaj, nego strah, jer izgleda da Duška nije tek nestala, već joj se dogodilo i nešto gore, možda je mrtva, možda je konačno po nju došao onaj spejs-šatl s Andromede i odveo je, baš kao što je njena najbolja prijateljica, po zanimanju gatara, predskazala još na početku njihovog braka, na opšte Duškino oduševljenje.
,,Oduvek je volela da putuje, jadnica, a gde ćeš egzotičnije i udaljenije turističke destinacije. Samo da sam bio kreditno sposoban, oh samo da sam bio..." zakuka Krstivoje, srce ga steže, krsta zaboleše, steže jače Duškinu sliku, izljubi joj staklo i prisloni je na vazu cveća koje se raskrililo na stolu.
Odakle ovo cveće tu? To je omiljeno Duškino cveće koje ona drži na komodi u spavaćoj sobi. Ne bi ona dozvolila da orhidejice, jadnice, uvenu, tik pored kuhinje, usled nekakve transmutacije materije ili slično.
Najednom, zvuci haj tastature iz Veselinove sobe nastaviše svoj hod, paravan dolete na isto mesto gde se dotada nalazio, ali paravan beše ukrašen paunovim perjem.
,,Kao da je do Indije otputovao, mada ima paunova ovde i kod nas u Grockoj, što bi tako daleko odlazio" – kako to reče, probudi se.
U sobi je vladao mrak. U Veselinovom sobičku behu pogašena sva svetla. Vaze sa cvećem nije bilo. Iz grudi mu se otimao zagušujući dah, strava mu je milela telom, a srce tuklo u ritmu predskazanja konačne smrti – uhvati se za glavu Krstivoje – ovo mora da je od samog početka bio Duškin duh zavijen u ekstraterestrijalnu odoru! I ranije je imao jezovite snove, odsanjane kule debelih zidina s kojih su štrčali tornjevi kao šiljci zakrvavljenih bodeža, ali nikad ovakva snoviđenja od kojih mu zamalo presta disanje, a srce ludački udara, dok krv kao da prestaje da teče, da bi krenula naglo da otiče iz tela, čineći stvarnost oko njega, uostalom, kao i njega samog, prozirnom.
Neću da umrem dok ne popijem jednu dobro zašećerenu kafu – odlučio je napokon Krstivoje, umotavši drhtavo telo u vlastite ruke dok se teturao ka kuhinji. Utom ga zapljusnu piskavi glas koji je bio toliko opipljiv da je imao osećaj da ga dodiruju nečiji sablasni prsti i tapšu ga po ramenu.
,,Kuc kuc, mužiću moj!"
Ja sam poludeo. Mora da je to – mislio je Krstivoje ne usuđujući se da baci pogled iza sebe, odakle je dopirao misteriozni glas, da bi hrabro nastavio ka kuhinji. Ali glas proprati komešanje i silna galama i larma iza, te Krstivoje ne izdrža, ukopa se u mestu i sasvim lagano načini krug na peti okrećući telo za pun krug i suoči se s prikazom – od koje mu se zamalo stomak otvorio, a creva zajedno sa strahom pokuljala napolje. Bila je to Duška ili makar njen duh (,,a ako je Duška mrtva, za njom ću i ja, jer meni života nema, još samo ako bih uspeo svoju poslednju kafu da kao Sokrat u gutljaju ispijem! No, ne daju fantomi!") odevena u venčanu haljinu, s nevestinskim velom preko glave, namigujući mu ljupko, prekrstivši nožice, pućeći bajkovito našminkana usta, s dijademom u kosi i s bidermajerom u ruci.
,,Duška! Pa ovo je uvreda! Zar ti to mene koriš zato što si se za mene udala? Kako sam tad mogao da znam da ću u najboljim muškim klimakteričnim godinama postati tehnološki višak? Ali, opet, ne ljuti se, nisam ti ni ja neki šuster. Ipak sam ti koliko-toliko obezbedio pristojan život, redovna letovanja u Crnoj Gori, bio sam ti lični animator za tvoje maštovite književne večeri, čak sam ti i lektora za tvoj poslednji neobjavljeni roman pronašao! Mislim da nisam zaslužio..."
,,Ti nisi, ali on jeste" ostade Duška-duh, otrese bidermajer o sto, otpi ostatke Veselinove kafe, porazbija tanjire koje je neuredni stanar ostavio za sobom, obiđe sobu nekoliko puta uz neprekidne psovke i žalbe kroz stisnuta usta, da bi se napokon onesvestila u maniru dame viktorijanskog romana, belom rukavicom prekrivši zarumenjene obraze, dok je drugom rukom gladila podočnjake koji su postajali sve veći i otečeniji sve dok joj lice ne posta groteskna maska bola. Glasom u kome su se sabrali svi užasi sveta zajauka: ,,O, Krstivoje. Spasi me. Spasi. Zarobio me."
Potom obe ruke, poput pokojnice, prekrsti na grudima i ispusti (već ispuštenu) dušu.
,,Vidi je! Mrtva! Opet preminula! Vaskrsni, Duška, vaskrsni!" kriknu on, baci se na njeno nevestinsko telo i... probudi se.
Oh, Bože, kakav san! Duška mi se javlja u snu i krivi Veselina za nekakvo... zarobljavanje – na to Krstivoje pakosno pogleda u pravcu kineskog paravana iza koga se čulo blaženo hrkanje osumnjičenog.
,,Trebalo bi da popijem nešto za smirenje. Ne shvatam. Kakve su ovo poruke i snovi? Duška, on hrče! S mesta se pomerio nije. Pratio sam ga... pa... ne baš tako budnim okom", Krstivoje protrlja oči, pogleda smušeno okolo sebe i na svoj užas ugleda na podu krhotine porazbijanih tanjira.
,,Nije to san, mužu." kroz prostoriju odjeknu Duškin glas, ,,Veselin me je zarobio. On je kriv. Zarobio me je u kompjuteru. Ne znam kako je uspeo, ali deo sam njegove virtuelne igre. Ne mogu da izađem. Uveče upali kompjuter. Mene svlači i uživa u tom prizoru, a onda me ugasi. Nedostaješ mi kao i moji parfemi, torte i čajevi koje si mi pravio. Oslobodi me, Krsto!"
Na svoj užas, Krstivoje shvati da se ovog puta ne budi ni iz kakvog sna. Preplavi ga očajanje, da bi tešku moru zamenio gnev i jed.
,,Spasi me... spasi..." glas se polako povlačio u tminu tišine, nestajući u fade-out maniru, ispustivši poslednji uzdah koga je napokon progutala natprirodna tama što ga je izrodila.

4.

,,Tetka Smiljana, nećeš verovati!" čvrsto je stegao slušalicu Krstivoje, dok je, zaglađujući sede zaliske, teško dišući, isprekidanim glasom prepričavao sve pojedinosti u vezi sa Duškinim nestankom, spojivši svoja iskustva s koincidencijama a la Talahasi, a Talahasi s veštičjim snovima, pronicljivo povezujući sve elemente na koje su mu i java i san ukazali, razvejavajući sve više poslednje sumnje koje je imao, da bi na kraju sasvim mirno i sabranog duha zaključio priču rečima: ,,Znam da mi nećeš verovati, ali to je istina. Veselin je skovao zaveru da mi otme Dušku, jer se njenom šarmu i mitološkoj lepoti ne može odupreti!"
,,Da ne verujem? Bože sačuvaj. Naravno da verujem. I meni je taj vaš podstanar bio sumnjiv od početka. Trudi se da mu glas preko telefona poprimi spontanu privlačnost koju je verovatno potajno vežbao pred nekim tranzistorom za snimanje, da bi lavinama od destinacija, naslutio slatke želje tvoje mile Kirke, ne bi li je na taj način osvojio. Još je bio dovoljno drzak da se jednom, kad sam zvala, predstavio kao Duškina lična sobarica, insistirajući da ga zovem, Krstivoje! Budući da me tvoja čarobnica u vlastitom domu  ne podnosi, te prilike nisam imala... tu čast da vidim Talahasi programera! Tako se u ponoć materijalizovati  u stanu u Srbiji s falsifikat papirima?!" racionalizovala je tetka. ,,Bujne kose pušta i vezuje u kubizme... Isećiću ja sve havana kike! Znam ja ko je on! Jedan  od onih kirkana što poštenu gospođu u Šumicama zavodi! Dvogledom vas pratio, u stan se uvalio! A sretala sam ja takve kirkane u svojim prošlim životima i nijedan ne nadmaši moju mudrost. Nego, da oslobodimo mi tvoju Dušku iz habanera video-igre ili ovog makar privolimo da kaže gde ju je sakrio – možda će me Duška tad zavoleti."
,,Dobro, tetka, ali Crna Gora je daleko. On će spavati možda još oko 4 sata, a ja sam mislio da ga uhvatimo na spavanju, da..."
,,Dragi moj nećače, jesi li se ikad zapitao odakle inspiracija Duški za roman o Tedu Zigelu? Poklonio je meni njegov sin formulu, jedan mercedes meklaren poodavno. U trenu kad ti provri prva zakuvana kafa, eto mene na tvojim vratima u punoj ratnoj opremi." pobedonosno će tetka, na šta Krstivoje zadovoljno protrlja ruke.
,,Ah, lijane, sad si mi dolijao".

5.

,,Gde je on, gde je on, gde je prokleti kidnaper?" uletela je u stan poput tornada, razvalivši jednim pokretom ruke sigurnosna, teška vrata s masivnim ramom sve sa metalnom rešetkom, tetka Smiljana, krupna žena, živa ljudska mašinerija zacementiranih i finih čestica u glomaznom telu, gurajući vazduh ispred sebe glasom ispunjenim mračnim besom. Beše upadljivo našminkana u toj meri da joj je mogla parirati samo jarka maska našminkanog faraona, u haljinici zeleno-plave nijanse, vunenim dokolenicama i martinkama. Preko neobične odeće prebacila je radnički kombinezon, a u ruci je držala ogromnu torbu s tri glavne pregrade i sa još dve spuštene, od kojih je svaka imala nekoliko prozirnih kesa, a svaka kesa po jednu zip bravu. Hitrim pokretom ruke spusti torbetinu na krevet i brzinom aviona u ,,propadanju" poče da vadi predmete iz torbe kao što su: ,,medicinski zavoji, brener, mesarska satara, jedan gumeni i jedan varilački čekić, injekcione bočice, špriceve, injekcijske igle, infuzioni set..." – tiho je mrmljao Krstivoje izgovarajući imena predmeta kako bi koji tetka Smiljana izvadila, dok su se ispred Krstivojevih zakrvavljenih beonjača smenjivale boje sivog sumraka.
,,Tetka, pa zar misliš da je zaslužio? Uostalom, sve je to i moja krivica. Ne možemo sve svaliti na samo jednog čoveka...."
,,Tvoja krivica?" sitne joj oči urasle u podnabulo lice čudno zasvetleše. ,,TVOJA KRIVICA?" tetka podiže ruke s dlanovima okrenutim tavanici, vrteći glavom u neverici, a glavu je pratilo lelujanje tamnobraon vamp-paža.
,,Možda je ona TAJ elijen koji me posećuje u snu" delirično će Krstivoje.
,,Reći ću ti ja u čemu je tvoja krivica" reče tetka, istovremeno snažno udarajući teškim nogama o pod, od čega je soba počela da podrhtava, zabaci glavu u pomalo neprirodan položaj koji imaju žrtve egzorcizma, dok se grohotom smejala. Od tog smeha Krstivoju se ledila svaka žila na telu. Nikad nije imao smelosti da sam sebi prizna (toliko mu je Igalo prijao, a krsta ga bolela) da je njegova tetka pomalo nezgodne naravi kad je nešto jako naljuti:
,,Kad si joj spremao torte i kupovao parfeme, je l' ti ikada priskočila u pomoć?"
,,Ne, tetka, ali Duška je radila šest dana u nedelji..."
,,A nedeljom torte nestaju! Cveće vene! Sudovi zabagre! Ideja da se nedeljom odmara od teških poslova samo je izgovor. Hoćeš li da ti ja nabrojim šta sve radim nedeljom?"
,,N... ne... nemoj, tetka, verujem ti." drhturio je Krstivoje išiban grdnjama svoje tetke.
,,Pereš joj, peglaš, čistiš, radiš generalku, o Bože, koji me čuvaš i sklanjaš, o Meduzo koja skačeš, o rasplesani Darvine! Oh, nauko moja! Oh, my lack of belief! I za njega" uperi debeli prst s burmom od belog zlata (koji joj je, urbana legenda kaže, poklonio sin Toda Zigela pre nego što ju je napustio na dan venčanja). ,,Ribaš šporet za njega, a on ti je uništio kunjinju! Misliš da odavde ne vidim sve te uništene ringle oko kojih je sve prekipelo i zagorelo! Jaja i biber mu zajmiš jer gospodina mrzi da siđe u trafiku... ovaj Maksi... dole da kupi! Stiskavac pred zagorelom ringlom. Za to još nisam čula." zamišljeno će tetka Smiljana. ,,I šta dobiješ zauzvrat? Poljubac u čelo?"
,,Dobro, tetka, ne bih baš u čelo, zna se ko se ljubi u čelo..."
,,Ali, telefonom si mi rekao da te je u poslednje vreme od kad je on došao ljubila u čelo." Tetka mu priđe, uhvati se golemim rukama za drške fotelje i slomi jednu. ,,Nećače, shvati. Bili su spremni da te zakolju na spavanju i da ti preuzmu kuću. No, pre toga, sve je uređeno. Ona, navodno nestane, on joj se pridruži u Talahasi" odjednom je tetka Smiljana stišala glas do šapata, da bi naglo promenila pravac kretanja i iz položaja Rodenovog ,,Mislioca" naglo zgrabi Krstivoja za ruku, a on se uhvati za krsta i teškom mukom se uzdrža da ne jaukne da ne bi probudio kidnapera. ,,A ona nestane! No, nije ni ona jadnica kriva. Zaveo je mangup s Kafe de la kaliente, Havana libre, nije tetka Smiljana od juče! I meni je Tod Junior..." zastade na tren, uperi oči u tavanicu, pogleda u ikonu i prekrsti se.
,,Misija može da počne. Čekić ili igla, Krstivoje?"
,,Molim, tetka?"
,,Moraš da izabereš, Krsto. Ti si taj koga je Duška napustila, odbacila, škartirala, izigrala, iskoristila, prevarila, šutnula, prljavo, grozno i kobno! Najmanje što možeš da učiniš jeste da mi pomogneš da se odlučim kako da ja tebi pomognem."
,,Onda neka bude igla" Krstivojev glas postade potmuo, kao u Don Đovanija, koji se zaklinje na mračnu osvetu. Reči tetka Smiljane su ga osvestile, smušen pogled zameni sjaj crvenoga meseca, oko uzanih zenica obigravale su refleksije bar četiri ujedinjene zle duše Normana Bejtsa, a možda i par sećanja na Majkla Majersa.
,,Nego, tetka, zar se ne bojiš da ti banda Malog Rašomona u crvenoj odeći (ili su to možda skorene kapi krvi koja se popela na tvoj superautomobil?), a svaki od njih petorice drži po dva pitbula na lancu, ne ukrade parkirano Meklarenovo čudovište?"
,,Ah, da" reče tetka, uputi se ka prozoru i lakim udarcem lakta hulkovskog tipa u mau tai maniru razvali ostatke zarđalih šarki, širom otvori prozor i s blaženim osmehom na licu uperi revolver u opasnu bandu. ,,A vidi ti sina malog Raše" nasmeja se majčinski.
Kako ugledaše njeno podnabulo lice, koje je zapljusnula svetlost Kralja života, mali banditi se razbežaše u suprotnom pravcu od pitbulova koji se, cvileći od straha, sjuriše niz drugu stranu, bezglavo bežeći ka periferiji grada.
,,Pucala bih u vazduh kao onda kad sam bila mlada na svadbi, ali ne bih da prizovem komšije. Jedno ubistvo biće sasvim dovoljno." reče tetka, zatvori prozor i prekri sve prozore u stanu želuzinama.
,,Brzo, može da se probudi svaki čas!"
Brzo brzo!
Tetka zgrabi jednom rukom tešku stolicu poput pešadinca koji se sprema u proboj sa svojom artiljerijom, ali pred njom, poput kakve amajlije ili moćnog plašta vavilonskog boga ispreči se oštećen i na nekim mestima obeležen rupama od loše ugašene cigarete – kineski paravan.
Tetka brzo, stisnutih usana, pogleda u svoju dotadašnju artiljeriju i taman bi da strgne paravan, kad on sam spade od naleta njene ruke, baš kao što čašica više natera misli da kao lava pokuljaju iz čela.
,,Krstivoje, dodaj mi konopac iz torbe. Druga pregrada levo." Veselin je mirno disao, opružen na krevetu. Jedino su mu se oči micale.
,,Ovaj bi bogami mogao da odspava još ciglo osamnaest sati. Džaba sam palila motor. Ali, u neku ruku je dobro. Sanja. I sve što doživi utisnuće mu se u sećanje. Večno." vedro će tetka Smiljana, sa zlokobnim osmehom koji je podsećao na grč, dok je obmotavala konopac oko ruke. ,,Spava, a i ne spava."
,,Kako to, tetka? Kakvi su to paradoksi? Je li spava ili ne spava?"
,,Sanja." lakonski će tetka. ,,Ti pretraži sobu, ormane, komode, sve, dok ja vezujem."
,,Ali, tetka, on ima samo sto i stolicu. I svoj Asus XP. Ah, da, evo slike Pabla Pikasa na zidu... šta je ovo... Neka žena s mrtvim detetom!" Krstivoje prekri usta.
,,Ko zna da vam on nije nabajao sve one silne Duškine pobačaje."
,,Ali, zašto mi?"
,,Zašto da ne? Ili mi ili oni samo hoće tebe da se otarase."
,,A ima i nekakav vojnik s otkinutom rukom..."
,,Iju, pa mom Todu su, pre nego što su ga ubili, mafijaši s Zapadne obale odsekli ruku! Đavolja posla, kažem ja, nasilje i haos. Doneo vam u kuću rat i to simbolizuje preko nekakve svoje slike, verovatno ju je sam nacrtao, vidi na šta liči, ja sam bolje u predškolskom crtala... Taaako... Sad si vezam, golubane, ma s kog Sveta Postojanja došao. Hajde, budi se, uzvišena emanacijo – znaš Krsto, kidnapere treba dobro išamarati pre buđenja... Uključi tu njegovu skalameriju, možda se tu nalaze kakvi tajni podaci. I policija prvo pretraži po kompjuteru, a oni su za tvoju tetku najobičniji amateri."
,,Šta... ko..." bunovno će Veselin dok su mu se oči polako otvarale i sklapale u igri preplitanja sna i jave, realnog i nadrealnog, divnog sna koji je sanjao − kako leti u gradu oblika orhideje i sve je u pink boji izuzev čudesne lepotice kose boje žita, koja nosi prekrasnu plavu odeždu od šifona i okreće se oko njega dok udara u daire i pleše, pleše − i jave. ,,AAAAAAA! Ovo je moj mrtvi ujak koji je odjednom oživeo, prepoznao sam ga po podbradtku i govori mi da sam njegov zakleti neprijatelj sa Solunskog fronta, te me sad bičuje, dok sam vezan, i muči me i trese mi krevet... nemoj, ujko, molim te, pa obećao sam ti da ću obići ujnin grob i da neću više nikad napustiti Srbiju... na Talahasi ni pomislio nisam, samo me odveži!"
,,Priznaj šta si uradio s Duškom!"
Veselin bi da se načas vrati u hlad miline koja je vladala ispod njegovih trepavica, ali to mu nisu dozvoljavale dve siluete od kojih je u jednoj prepoznao Krstivoja, a druga s glasom boje grmljavine vode pod tušem beše mu nepoznanica... Oh, nebo primakni se – pomisli i razabra teške, debele šake u gumenim rukavicama kako drže nešto nalik na ekser i što se više rasanjivao, ekser je rastao sve brže u tim strašnim šakama da bi se, pri potpunom buđenju, pretvorio u glomazni malj koji je prikaza mora biti od samog Tora iznajmila.
,,Sanjam li?"
,,Ne. I ne samo to. Vezan si i bićeš mučen. Na tebi je da izabereš. Igla ili čekić. Satara ili nož za sečenje hleba."
,,Istina je," zgranuto će Veselin, ,,ovo nije san – ja sam vezan! Vezan sam!"
,,Želiš li da ispuniš Harvardov upitnik za traumu nakon što s tobom završimo?" ljubazno će Smiljana, dok se Veselin otimao, ali bez uspeha. Konopci su izvežbanom rukom učinili da svaki deo Veselinovog tela sraste s krevetom.
,,Zato si ti meni sklonio dormeo dušek!" doseti se Veselin, psujući i preteći.
,,Nećače," zadivljeno će tetka Smiljana, da bi se poput rastorokane komšinice obratila Veselinu, ne skrivajući ponos u glasu, ,,Uvek je bio 'tiha voda breg roni'. Sunce tetkino! To nam je u porodici, znaš, samo što sam ja malo..." unese mu se u lice, držeći mesarski nož u ruci ,,...em brža, em temperamentnija..."
,,Ne diraj to! To je nova patentirana igrica Super Meri, ženska verzija, imam je samo na tom jednom virtuelnom disku..." zastade. ,,Ma ko si ti, zla ženo, zaboga, i šta hoćete oboje od mene?"
,,Znaš ti."
,,Ne znam! Ne znaaaam!" drao se Veselin, otimajući se i kričeći.
,,Krstivoje, donesi najveću tenisku lopticu iz moje torbe! I one... dve poveće stvari..." namignu tetka Smiljana Krstivoju zaverenički.
,,Ne ne, evo, ćutaću, obećavam, a ako ne ćutim, vežite mi usta trakom, stavite krpu... znate već... ono uobičajeno... ugušiću se od teniske lopticeeeeeee, a meni se živiiiiiiiii!" urlao je od bola i užasa, i od silnog stresa mu krv poteče na nos.
,,Ako ti se živi, reci gde je Duška i šta si učinio s njom."
6.
Veselin zaplaka u bolu, a užas sam mu pozajmi duh koji se koprcao u borbi dahom samrtnika. Kroz čitavo telo, a naročito oči, kroz koje kao da je jezdila crna materija, strah beše tako nesavladiv, bol od noževa strave koji su mu puzali unutar kože prejak. Oči na glavi blago savijenoj u stranu behu široko otvorene, usta razjapljena, a muk dubok pred okrutnom ženom-demonom, koja je stajala pred njim, smirena kao duboka voda zelenog jezera.
,,Ne poriči." okrutno će Smiljana, nehajno prebacivši zidarski čekić preko gromadnog ramena ,,Jesi li čuo, Veso, onu čuvenu izreku vox populi ʼsvi putevi vode u Rimʼ? Odgovori, pre nego što te strefi smrt u Veneciji!"
Veselin je, ukočen, ćutao, ne menjajući položaj niti stanje u kome se nalazio. Telo, obmotano čvrstim konopcima, beše ukočeno, njegov pogled je bludeo u daljinu. Lice mu je bilo ujednačena groteskna maska. Tek je glava neznatno drhturila, a teško disanje se postepeno pojačavalo, da bi Veselin naglo sklopio vilice poput ogladnele životinje koja je progutala svoj plen, da bi ga nanovo protresla gorka nemoć koju je smenio bes praćen škrgutom zuba.
,,Odgovori, odgovori" kao da su je svi vetrovi Floride poneli, ogromnom snagom tetka Smiljana obujmi rešetke kreveta i podiže ga najpre u vertikalu, da bi ga pustila na pod i tako ga otresla zajedno s Veselinom u slobodnom padu, da bi nastavila da drma krevet od pune hrastovine neobjašnjivom silinom od koje se krevet gotovo nemoguće tresao. Nakon toga, Smiljana se umiri, tiho se pomoli i prekrsti, poljubivši krst od belog zlata koji joj je oivičavao volovsku vratinu, pozva Svetu Silu u pomoć da joj pošalje još anđeoske žandarmerije, jer ,,demon je prejak, a neka veštica u njemu kao da eonima živi... možda je to... Duška... možda ju je svu u sebe samog sakrio i tu ona boravi. Zato čak ni oni iz Interkontinentala, pa ni sama policija ne mogu da joj uđu u trag, ni njoj, a ni ovom otmičaru i može biti i ubici" mudrovala je tetka Smiljana, dok je uz sumoran i odsutan pogled Veselin napokon ispustio jedan kratak zvuk. Bzzzzzzzz!
,,Šta kaže, tetka?"
,,Ne kaže ništa. Zuji. Ali, možda je odlučio da, ipak, prizna." Još jedared tetka prodrmusa krevet. ,,Hajde, Vesice, priznaj teta Smilji šta si uradio s Duškom. Možda stvarno nisi ti, možda je neko drugi to učinio, kakav grof ili mafijaš, možda tvoj Šef veb dizajn kompanije" (pogleda u blokče, Otsvaldovi krugovi, tako se zove firma...) ,,možda možda... Uh, Krstivoje, ovo je baš težak slučaj. Ne pomažu ni lažne alternative. Glumi stanje stupora, u drugarski razgovor se ne da uvući."
,,Znači, ipak, da donesem... ono."
,,Donesi. Nakon toga, pretraži i ona 4 umrežena kompjutera u ćošetu."
,,Ne mogu da priznam nešto što nisam počinio..." zacvile Veselin ,,recite mi, šta hoćete od mene. Imam... evo, imam  u onoj tamo sivoj torbi dve hiljadarke, uzmite, evo, i s mog računa još deset hiljadarki, samo me ostavite na miru, nemojte da me povredite i... i... ti, pazi da mi slučajno ne izbrišeš folder s DirectX bibliotekom!"
,,Šta priča sad, tetka?" upita Krstivoje zagledan u kombinatoriku električnih komponenti koje su šljaštile na ekranu.
,,Ne priča ništa. Nudi mito."
,,Ah!" uskliknu Krstivoje ,,dođi, tetka, da vidiš ovo. Neki neobičan svet – mora da je onaj o kojem mi je elijen govorio u snu, a ja sam mislio da je to tek nekakva simbolika iz tvojih sanovnika. Ovo je nekakva druga realnost, drugi svet... Pogledaj sve ove senke, dinamične ljudske figure u trodimenzionalnom svetu. Isti je kao naš, a opet nije naš. I sve te neobične destinacije..."
,,To je složeni geometrijski model. Virtuelna igrica Lara Kroft u Kambodži, stari serijal. Radim na novoj igrici... tek treba da se ubrizgaju nova vizuelna poboljšanja..." zakrklja Veselin.
,,Vidi ti Veselina, kako se razveselio, i ne samo da se razveselio, već je i progovorio!" obradova se tetka, ,,Od sad da ga mi zovemo Razveselin!"
Ali, Krstivoje je bio izgubljen u svojim mislima, te mu lice beše zarumenjeno, a izraz lica raspomamljen.
,,Tetka, nešto sam se sad setio, kao munja dopre mi misao o snovima koje bih najradije zaboravio, čak nisam bio ni siguran da su u pitanju snovi. Kad bih mogao, ja bi njih najradije zaboravio, ali tetka.. meni se javio Duškin duh i sve mi je objasnio..."
,,O tempora, o more! Bića iz pete dimenzije! Ah, kakva mistika, ah! Znao je koliko voli da putuje i sakrio ju je u taj drugi, paralelni svet! Protiv njene volje, dakle!" tetka Smiljana pogleda u Veselina osuđivački.
,,Vidiš, Veseline, svi dokazi o Duškinom nestanku (i oborivi i neoborivi, i prirodni i natprirodni) vode do tebe i to nije pitaje, već fatalna (po tebe) konstatacija. Ali, isto tako...  pobožna, kakva jesam, i milosrdna kao sveta majka igumanija da sam... ah, hvala ti, Krstivoje." reče tetka Krstivoju, koji nije časio časa već poput paža lagano se spusti na kolena, u naklonu, kao da je pred samim mikenskim kraljem Euristejem i spusti joj motocangle u mesarsku šaku. ,,E sad, Razveseline, nudim ti divnu priliku da objasniš šta te je navelo da počiniš ovu prljavu, podlu, nisku, podmuklu, bezočnu, premda moram priznati maštovitu otmicu! A ti! Nećače! Potraži našu Dušku u Tara Loft, ovaj Kraft... serijalu. Počni od najstarijeg, dok ja ne izvučem iz ovog video-ludaka pravu i konačnu destinaciju!" glas tetka Smiljane postajao je sve dublji i škripaviji.
,,Vidiš li, Veseline ovo? Znaš li za šta služi?" slatko priupita tetka, okrećući motocanglu prema svetlosti gole sijalice, ne bi li je dobro osmotrio sa svih strana.
,,Za... sečenje, valjda" tresao se Veselin osećajući da mu se bliži sudnji čas.
,,Greška. Za seckanje. I za..." ustremi se k njemu zlokobnoga lika, ,,DROBLJENJE."
,,A ovo?" pokaza Smiljana na nož skakavac, čija se oštrica presijavala na jarkoj svetlosti sijalice.
U tom trenu, iz sadističkog sna (i Veselinove jave) trgnu je reska zvonjava telefona.
,,Ko to prekida sad!" iznervirana Smiljana naslepo baci klešta i rasklopljeni nož skakavac u Veselinovom pravcu, a ona mu omašiše glavu taman za toliko da su mu okrznula lice, ali ga nisu povredila. Oštrica skakavca mu tek malo zareže grlo, ali ga ne poseče, te ga je Veselin, s nadom, gledao kako mu počiva na bradi, zgrabi ga zubima i uspe da ga skrije ispod gornjeg dela tamne košulje i ućuta se.
U tom trenu, Krstivoje se naglo okrenu i sumnjičavo pogleda u njegovom pravcu. Kako bi otklonio svaku sumnju, Veselin nanovo razjapi vilice i poče s drekom.
,,Aaaaaaa!" pride se otimao, ne bi li nadljudskom snagom raskidao debelu užad reprezentujući umetnost opstanka i dozivajući Darvina u pomoć. ,,Pustite me, u ime Darvina, pustite!"
Hitro dotrča tetka u sobu, dok su se pod njenim teškim telom mučile i podne daske solidarišući se s Veselinovim mukama, opali Veselinu šamar, ugura mu nazad krpu u usta, srčanije nego pre i izvežbanim pokretima obmota nekoliko traka za vezivanje oko krpa, da bi se još hitrije, dok joj se pozamašno telo u trku treslo, vratila u drugu sobu da primi poziv.
,,Da" javi se Smiljana spustivši intonaciju za najmanje pet stepeni i u basu, kroz stisnuta usta promumla: ,,Rezidencija Ilić, izvolite... Da, da....  Ne mogu danas da dođem na posao, upravo sam krenuo na sahranu..." osvrte se Smiljana čuvši da je Krstivoje doziva i dade mu znak da ćuti. ,,Ružičastu kravatu u ruci držim od pokojnog oca dok vam ovo govorim... ne, ne, svakako... Naravno, šefe, sajt je gotov, nema šta vi da brinete. Ali, moram da odem na pokop. Ipak, otac je otac, jedan jedini. Nego kako..."
Opet ču da je Krstivoje doziva, mlatara i maše rukama, izgubljenog pogleda kojim je bludio negde između realnog i bajkolikog, poput uličnog hodača koji ne zna kojim putem je krenuo ili će ga se možda usput setiti, ili mesečara što balansira na tankom kanapu pokušavši da svoj jedini oslonac pregrize zubima.
Uhvatili ga međusvetovi – pomisli Smiljana, a naglas reče: ,,A je l' može, šefe, malo ružičaste boje na ekranu... Da, pa vidite da sam pod... ovaj... stresom. Doviđenja!" Smiljana otrese slušalicu o ležište.
,,Šta me prekidaš dok pričam!"
,,Tetka, sve sam shvatio, sve! To je Veselin neke posebne šifre ubacio. Pokušavam da uđem u video-igru, a ne mogu. A u njoj, u toj video-igri je zarobio moju Dušku i ne da joj da izađe."
Milovao je ogledalo, jer to za njega više ne bi platforma već ogledalo Erosa, sklopljenih očiju, na granici svetova sačinjenih od mutnog stakla.
,,Romantičniji si od Nerona!" tetka bi da zapali lulu, ali se predomisli. Pogleda na sat. Bilo je još misija koje valja izvršiti!
,,Oslobodiću te da možeš da govoriš, ali ako samo zaurlaš, ima da zgrabim", kako reče ,,zgrabim", tako se u njenom dahu uskovitlalo režanje ,,taj tvoj... Super Marija disk i ritualno ga spalim na kućnoj lomači. I sad bih ga spalila, nego moramo sve da pretražimo. Taj disk je Duškino poslednje sklonište i..." tiho i sablasno dodade ,,moli Boga da je nađemo!"
Tetka Smiljana izvadi krpu iz Veselinovih usta i pripreti mu debelim prstom: ,,Da nisi šuknuo!"Ali, prevari se Veselin, te besno promumla: ,,Budalo, pusti igru da se učita do kraja." Veselinu pade glava na jastuk. Pogleda u tavanicu i uzdahnu.
,,Vidi ti drznika... Tako mi i treba kad sam dobra." načas se tetka izgubi iz sobe na Veselinovo olakšanje, da bi se ubrzo pojavila s duplo većom torbom koju je, iako snažna žena, teškom mukom vukla po podu.
,,E sad ćeš da vidiš" reče tetka i izvadi iz torbe robusnu motornu testeru za sečenje drva za potpalu, s jakim motorom i uljem za gorivo.
,,Aaaaaa!"
,,Ne aaauči mi tu. Hoćeš da izvadim brusilicu možda? Nežna je i ne ostavlja ogrebotine. Kako ide Krsto? Uh... kao da sam nešto zaboravila..." zamišljeno će tetka Smiljana.
,,Evo, učitalo se, ali ja ne vidim ništa... Tetka, e vala, sad sam ja na redu. Ima da te izmlatim kao... da mi kažeš šifre."
Krstivoje zasuče rukave, kao mladić se u tigrovom skoku baci na vezanog Veselina, pozicionira pesnicu i jednim dobro odmerenim lomećim udarcem mu postrance pogodi arkadu, te se niz Veselinove obraze slivala krv dok se drao...
,,Tetka, daj selotejp traku da mu začepim gubicu, dekoncentriše me."
,,Hoću, Krsto."
Nekoliko puta mu Krstivoje obmota usta trakama za vezivanje, prethodno mu u usnu duplju gurnuvši tenisku lopticu i nastavi da ga lomi udarcima, dok je istovremeno osećao zadovoljstvo jer mu se biceps nadimao, kao u najboljim danima amaterskog bavljenja boksom, te se na kraju toliko okuraži da uz krike gorile izvede čitavu reviju strahovitih udaraca u slobodnom padu, poput razbesnelog majmuna.
,,Daj šifre, daj šifre, daj daj daj!" kričao je oslobođeni Krstivoje ,,moju si ženu našao da zarobiš, s njom salsu da igraš pred rođenim mi očima! Tetka, da ga išutiram i nogama, nezaposlene su, a osećam da i u njima imam snage da..."
,,Dosta je bilo, Krsto. Sad zna da misliš ozbiljno." reče tetka Smiljana, nagnu se nad isprebijanim Veselinom, koji je ležao u lokvi krvi i cvileo za milost, nasmešenog lika, istovremeno mašući drobilicom Veselinu tik ispred slomljenog nosa.
,,Priznaj i sve će patnje da..." tetka se načas osvrte oko sebe. ,,Bože, kakav nered! To ćeš ti da očistiš, Vesko, samo da znaš! Da čistiš i da se tako iskupiš."
,,Nisam... K...k...rrrrrrrr..."
,,Šta krrrr... o čemu ti to pričaš??! Krrr! To nije priznanje. Ma priznaj" razgnevi se tetka ,,Priznaj!"
,,Ne mogu! Nisam kliv!" reče Veselin, otkrivši dva izbijena prednja zuba, dok su mu lice obliveno krvlju senčile modre boje od krvničkih udaraca.
,,Nije bio ni Jozef K pa je priznao. Priznaj!" zagrme tetka Smiljana unoseći mu se u izubijano lice sa zverskim izrazom u očima od koga je Veselin drhtao, činilo se, zajedno s glomaznim  krevetom.
Taman da Krsta još jednom zamahne pesnicom i oplavi ga do samog kraja, kad tetka Smilji privuče pažnju ženska prilika na ekranu.
,,Stani, Krsto, evo čini mi se da vidim Duškinu siluetu na ekranu.... To je, ona, bez sumnje! Evo je gde pliva na čamcu po moru Mediterana! Jadnica, uvek je znala koja su mora najbolja! Da je sreće pa da ste na krstarenju zajedno bili..."
,,Na brodu? Sakrio ju je na brodu?" lice mu istovremeno prekri i očaj i strah smešani s lakoćom zbog iznenadnog rasterećenja, jer konačno zna gde se Duška nalazi! A zna i zašto je nestala! ,,Ah, ne, sad je ušla u nekakvu kabinu, nisam stigao da je dobro vidim. Je lʼ to ona beži od nas tetka?" čudio se Krsta.
,,Ne znam, ali bitno je da smo je našli. Još samo da nateramo ovog nikogovića da prizna i to napismeno, pa da nosimo u Prvi opštinski sud, da mu ovlašćeno sudsko lice glave dođe!"
,,Ma jesi li ti sigurna da je to bila Duška? Da nije bila ta njegova Super Marija? A možda je na onom tajnom disku drži, onom koji stalno pominje da ga se klonimo..."
,,Duška, van svake sumnje. Dvadeset pet godina mlađa. Idi, tetka, iznudi ti priznanje, a ja ću da oslobodim moju Dušku. Izgleda da je, ipak, odlučio da otkrije šifre. Sigurno se i sam umrežio sa svojim računarima. Gde ne pomaže priča, pomaže batina! Ah, evo je izlazi... ali... Duška, kako? Ti si bila neplivačica! Znaš da smo se uvek zajedno u dečjem bazenu na Tašmajdanu kupali! Tetka, tetka, evo je, vidim je, to je Duška i ona pliva! Ona jeste zarobljena. Njen duh se teleportovao u taj nehumani stroj! No... možda i nije, tek malo liči... nisam siguran", reče Krstivoje i zaplaka.
,,Što me stalno prekidaš?" Tetka uzdahnu, zagledajući motornu testeru sa svih strana. ,,Izem ti, verovatno karburator raštelovan. Ako je ugasim sad, moraću da je ugasim za svagda." s gorčinom pogleda u Veselinovom pravcu.
,,Ne vredi, tetka, moraš u servis da je nosiš."
,,Ma jok. Nego sam sama kriva. Nisam ponela crevo za dovod goriva. No, šta je sad. Je l' je u'vati?" priđe platformi s ugašenom motornom testerom u ruci, dok je Veselin, u samrtničkom strahu, iz sveg glasa kukao na krevetu.
,,Ali nema istu boju kose!" Krstivoje se okreće Veselinu i proškrguta ogorčeno kroz zube ,,prebojio si. Priznaj!"
,,Ali pletenica je ista" primeti tetka.
,,A da mi, tetka, ipak, njega držimo na hlebu i na vodi?"
,,U pravu si, nećače. Zvuk motorne testere bi ionako privukao komšije, a čak i da radi, sad je u nedoba." pogleda na sat – vreme odmora.
,,Pliznajem.. pliznajem..." procedi namučenim tenorom Veselin kroz izbijene zube ,,Jesam. Zarobio sam, Dušku! Istina je, istina! Lara Kroft je zapravo Duška Ilić!"
,,Deus gratiam! Mogao si to i ranije da priznaš, sav arsenal sam na tebi morala da primenim. A vreme je novac. Ljuta sam sad, mogu medije da kontaktiram pa da im objasnim da koristiš virtuelno telo Lare Kroft da kidnapuješ tuđe žene!"
,,Ne gunđaj, tetka, budi srećna. Sad ću ja da jurim moju Dušku po igrici... da je uhvatim, a ON će mi reći kako da je teleportujem napolje."
,,Sve ću reći, samo me odvežite.... Oslobodite meee!"
,,Ne deri se da ti ne odsečem te habanera lažne kike. Priznaj da si majstor pevač iz Mihailove!"
,,Pliznajem!"
,,Šta sam ti rekla. Tvoja tetka je, Krstivoje, uvek u pravu, čak i onda kada to nije." to reče, izvadi lulu iz levog džepa plave haljinice, desnom rukom uze troprst duvana, napuni je do vrha i muški sabi duvan napunjene lule prstom. Potom zapali lulu i prepusti se užitku.
,,Da odem malo do Kambodže, tetka?"
,,Loša politička situacija, Krsto, može da bude opasno. Drži se ti Mediterana..."
,,Ali, on ju je pratio svuda, od Aljaske, preko Mediterana i Aleksandrije, do kišovitih šuma južnoameričkih džungli, sve do severnog pola i zloglasne američke vojne baze područja 51, gde se vrše tajni eksperimenti i čuvaju vanzemaljci... Samo ne u Kambodžu, Duška! Šta fali Mediteranu... Ne, ne kroz te monahe, vidiš da su se naljutili pa te od sad stalno jure, znaš kako su ti iz Vatikana osetljivi na uvrede, a ti pobožna, ah paradoksi, paradoksi. Kaži im, Duška, da redovno postiš i Bogu se moliš, da te ostave na miru....  Duška, slušaj me. Ne beži. Uvek si bila tvrdoglava. Ne idi ka tom kamenom tornju, Duška plivaj, plivaj... Ne idi k tom prolazu, ne... ne desno..." u bunilu i vatri drmusao je džojstik Krstivoje poput gorile što bi da pokida rešetke svog kaveza. ,,...Duška, ala si brza... Ali zašto od mene bežiš? Zašto ne želiš da mi se vratiš? Zar mi nisi rekla: ʼOslobodi me, Krstoʼ? Da ti se nije osladila avanturica?"
Krstivoje je buljio u ekran očaran autfitom svog omiljenog superheroja, dok je tetka oštrila teške baštenske makaze nožem za sečenje hleba, nasmešenog, pomalo asimetričnog lika, na kojem je desno oko tek malo bilo veće od drugog, a ono mu je groteskno namigivalo.
,,Lepe su ti te kikice. Jesi li razmišljao da promeniš hair style, senjor El Havanez?"
,,Duška, živote! Ostalo ti neko blago iza, vrati se, Duška, vrati se, svaki dinar nam je dobrodošao! Vidi kako mi je lepa moja Duška, ovako podmlađena, živa vatra! Čak je naučila i da puca! Vidi ti nje kako dvostrukim pištoljem barata! Ovo je sve što je ikada želela, a ja joj nisam omogućio... da puca, da se kroz bujne džungle kreće dok preskače zgužvano stenje, s nemrtvima da se druži dok se hrabro i odlučno kroz vulkansku masu probija i leži u grobnicama od isklesanog kamenja, svakakvo blago skuplja, za moje nove parfeme, čajeve i torte... Evo, vidi do Jukatana stigla i s Totekom se druži. Jes' da je stalno progone nekakvi džinovski demoni, ali šta su oni nasuprot našoj komšinici Radojki s osmoga sprata. Ili spram one... šalteruše s trbuhom zveri i čeljustima crnjim i većim od same smrti. Ja bih, tetka, da se nekako mojoj Duški u ovoj igrici pridružim i da se zajedno borimo protiv svih tih silnih meduza." 
,,I tetku da ostaviš samu?" tetki Smiljani se od šoka ruke zatresoše, lula ispade, krenu ka Krstivoju, uhvati ga za ramena dok se drala: ,,Ne smeš to da mi uradiš, ne smeš, jedini si mi rod!" drmusala ga je za ramena, dok se poslednjim trzajima snage držao za upravljačku palicu džojstika.
,,Ne dam da me odvojiš od Duške, ne dam! Veso, da i mene ubaciš unutra, je l' 'oćeš? Pa i ti tetka možeš s nama!" Krstivoju se razvedri čelo.
,,Ja s vama? Ne bih u taj nehumani svet privirila ni za tri Todova sina i četiri meklarena! Nunka! Ti, prokleti nezahvalniče! Šta sve nisam za tebe učinila! Dušku sam za tebe pronašla, oslobodila je, a ti bi da je opet zarobiš. Daj da odvežem našeg Razveselina da je on izbaci iz tog ekrana, hoću sa sve tom pletenicom da mi se materijalizuje u sobi, ovoga časa!"
Veselin, nakon što shvati da će zauvek ostati zarobljen i mučen, u želji za što bržom smrću, pokuša da proguta vlastiti jezik, jer kako reče Seneka, a Veselin naglas izgovori:
,,S obzirom na to da ako produžim svoj život i isti mi donese mnogo gore, produžena smrt se čini kao mnogo bolje rešenje," i nastavi: ,,Te svugde je smrt celovit, spasonosni lek. Sve donosi tu blaženu slobodu. I granje gledano s perspektive trinaestog sprata, i konopac sve sa čvrstim osloncem, te obronci planina sa svojim velikim užarenim očima što k njima ruke pružamo i k zverima u poslednji zagrljaj trulih zuba hodimo... u... u..." to reče i onesvesti se.
Probudila ga je tutnjava voza koja je zatresla šine u pradrevnom ritmu sna, još dok su se san i java komešali u izmaglici što mu je plesala pred licem, da bi se tutnjava stopila s tišinom, a sve se to zajedno uskotrljalo u njegove otežale grudi u kojima je tuklo srce. Stvarnost ponovo beše osmišljena. Čudni zvuk se od treska pretvorio u zvuk lomljenja stakla, da bi iznova zapljusnuo njegove uši novim smislom, novom igrom.
Neko je uporno zvonio na vrata.
,,Ti bokca mu, ko to sad smeta! Spaslo te zvonce, Vesko! Ko da si u školici! Moli Boga da je to tvoja učiteljica, da te niko nije čuo da se dereš. Rekla sam ti da zapomažeš diskretno" pridiže se, uz grdnje, Smiljana lenjo sa stolice.
,,Ne otvaraj!" prekri usta obema šakama Krstivoje, ,,Ne smeš da otvoriš nikome... to je rizik! Najpre Veselin mora da me ubaci u video gejm!"
,,Možda je Kvazimodo. Ovo tvoje zvono, Krstivoje, stvarno ima ćud zvonika Bogorodičine crkve. A ti, Veseline, pomalo ličiš na Kvazija, sav si tetraedan, kao i on. Hvali Boga što su ti kike bar na glavi ostale. Kakav je to majstor pevač bez kika?" reče Smiljana, uputi se ka vratima i dok je širokim ramenima sekla vazduh, u punom trku tabanala je ka vratima, s magnumom koji je izvadila iz drugog džepa, da bi se naslonila pomalo nakrivo na vrata i prislonila pištolj...
,,Koliko li džepova ima ova..." stanka u mislima ,, ...žena?" pitao se Veselin.   
,,Ko to tamo tutnji?" zagrme Smiljana u kontraaltu.
,,Kako ko? Duška bre! Šta ste se zamandalili! Odvrnuli neku mističnu muziku, nekakva pucnjava, urlici i krici ulicom odzvanjaju, opet Krstivoje nisi smanjio TV... a ja zvonim, zvonim..." čuvši to, Smiljana vrati magnum u džep i oprezno otvori vrata.
Ko zna. Možda se policija prerušila u Dušku. Nisu džaba stari Rimljani govorili onu čuvenu njihovu... Cave canem! No, nekako mi zvuči kao da je Duška. Isto zuji kao ona.
7.
U stan odlučnim korakom uđe još krupnija i stamenija žena od Smiljane, odevena u Karmen Miranda stilu, u baiana haljini afričkoga stila, s turbanom na glavi ukrašenim raznobojnim perjem, plastičnim voćem i cvećem.
,,Svašta sam donela s puta..." reče Duška, ,,Krstivoje, dođi... kupila sam ti nove las bombachas! One stare da baciš, upile su miris belog luka, pred gostima me blamiraš. I novu košulju s Amazona, ma gde sve nisam bila..." žena spusti na pod dve ogromne tank torbe i počne da ređa stvari na kauč:
,,Donela sam i razne artefakte!"
Krstivoje je izbezumljeno gledao čas u ekran, čas u živu Dušku. Prva Duška je puzala pokraj nekih zamki, držeći monstruma za rep, dok je kopirala nekakve ključeve, a druga Duška je izvadila sve što je prva Duška već bila pronašla u svetu u koji je s pola koraka srčano zagazio i odakle mu se nije izlazilo.
,,Ovo je sova od gline. Nju da mećemo na televizor, a da se smakne taj milje...  Ovo je sad poklon za tebe, Smiljana (usput, otkud ti tu?), ali nema veze... divna maska Ecehatla, astečkog boga vetra, kupila sam je povoljno na kolumbijskom buvljaku..."
,,Dosta! Prva Duška je sve to isto našla. Ti si lažna Duška, priznaj, priznaj! Šta si joj uradila, priznaaaaj!" Krstivoju se od užasa uši nekako uspraviše i nakostrešiše, pojuri mahnito ka Duški, uhvati je za ruku i stade da je vuče u pravcu šljaštećeg ekrana, gde je moćna junakinja mirovala čekajući dalja uputstva od svog zemaljskog muža, Krstivoja Ilića.
,,To si ti, ti si tamo bila, bila! Tvoje opipljivo telo me neće prevariti. Uđimo zajedno unutra, uđimo! Dokaži da ti nisi ona" i dok ju je držao za turban, gurajući joj glavu u ekran, žena se nije otimala, no sasvim mirno razuveri svog sumnjičavog muža rečima: ,,Pobogu, Krsto, pa kad sam ja ikad zavirila u teretanu tvoje tetke Smiljane koju je specijalno bila opremila za jakuze! A i mnogo sam lepša od nje. To nisam ja."
,,Ima smisla," zamisli se Krstivoje, ,,građa se ne poklapa. Pa gde si onda bila? Gde si nestala? Nije ti se dopala torta koju sam ti napravio? Zašto nisi ostavila poruku da si na krstarenju uzduž globusa?"
Žena se brecnu. Na tren baci pogled na Smiljanu koja je sva očarana zagledala havanersku garderobu. Posebnu pažnju joj je privukao šešir od slame i muška lanena košulja s Kube.
,,Još se usuđuješ da me i pitaš! Priznajem da sam bila na Kubi. Tamo sam otišla tajno. S lažnim imenom i perikom jer ti nisi hteo da me vodiš. Jednu putnicu iz turističke agencije sa kojom hotel ima sklopljen ugovor zarobila sam u podrumu hotela i odlučila da sa njenim dokumentima putujem. Brzo mi je Kuba dosadila, pa sam rešila da proputujem svetom i zato sam se nešto duže zadržala. I  samo da znaš – od danas više ne želim da budem hotelska sobarica, to je tako dosadno, socijala nije u tolikim mukama koliko sam očekivala osmatrajući kubanske sobarice. Hajde smisli mi nešto drugo. Recimo... klavir – šampionka! A sutra, igračica na trapezu, to je tako šik!"
,,Videćemo šta će mi elijen reći večeras u snu." pristade Krstivoje.
,,Ah, naša maskota! Idem sad da se odmorim od puta. Večeras imamo koktel-parti..."

U tom trenu, Veselin je, iskoristivši gužvu i nepažnju svoje glavne stražarke uspeo da skakavcem prereže glavne konopce koji su ga sputavali i brže od mlazne oluje istrča iz svog zatvora, u suludom trku za život, oborivši na pod tetka Smiljanu, a ona povuče za sobom Ming vazu, na šta Duška kriknu: ,,Ne, moja vaza s Minga!". Niti jednog trena se ne pitajući ko je taj čovečuljak krvlju natopljene odeće i izmasakriranog lika, uhvati u jednom trenu bega kadar iz žrtvinog spasenja – kikice koje su se, skorene od krvi, ipak tresle, kao da su se sjedinile s ubrzanim disanjem i srcem koje je u grudima Begunca ludački tuklo, da bi uz urlik i Begunac i kikica i srce nestali iz njenog uskog vidokruga.
Trčao je ulicama ne privlačeći ičiju pažnju, ali ONI jesu privlačili njegovu, ti do grla zakopčani prolaznici u japi odelima i s aktovkama u rukama, svi obrijani do glave, dok na ulici nije bilo žena, shvatio je! Ali, možda i bolje, bolje! Jedna mu je samo bila na pameti! I postaše svi iste crne siluete, koje su hodale ukoso, gledajući u stranu, ravnodušni.... ali ne prema njemu, o ne.. ONI su ga posmatrali i što je brže trčao oni su se sve više preobražavali u razvijene groteske, poput fraktala otkinutih od monstruozne celine – čudovišnog grada u kojem se obreo, da li je to bio Talahasi, Rio, Barselona, kasandriske plaže, Haldidiki, Hidra ili Glifada, bilo je svejedno, svejedno, jer su se groteske ređale u savršeno oblikovane kocke i svaka od njih je imala čudovišne ruke, i zube, i usta iz kojih su izvirivale motorne testere i motorcangle, a on je vrištao i čupao je kike, pod nebom − pokrovom obojadisanim crvenom svetlošću i skidao je deo po deo odeće sa svog tela govoreći sebi da će se sve srediti u Havani, samo ako i avion kojim je stigao nije postao žaba ili ajkula ili kakvo prostrano biće matematički konstruisano da ga večno zarobi na ovom užasnom mestu − mislio je dok je jurio ka svojoj slobodi, ostavljajući za sobom krvavi trag.

Bio sam kritičan prema ,,Anakondi'', ali ovde nemam zamerku.

Priča je potpuno pitka, vrlo duhovita, sve je na svom mestu...
Uživao sam dok sam čitao.

Čini mi se da u ovoj priči ima dosta naroda sa foruma (i šire), ali ja ne mogu da pohvatam ko je - ko, nikoga ne poznajem.

Ono što mi je najjači utisak jeste da bih volela da pročitam tvoje pesme (ne i horor), jer način na koji pišeš ne dozvoljava distancu, "odležavanje" i prepun je gneva.

A taj tmurni osećaj da su ljudi uglavnom bezlične kocke koje žvaću i kidaju one koji su različiti - pa nije tako.

"Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše."

Mani se ogorčenja, ima kod tebe te vrste bezazlenosti koja je dragocenija.

Bacila sam pogled. Ne mogu da čitam ovo zbog (nedostatka) formatiranja. Čini se mnogo boljom od Anakonde, da.

vi ste bre navikli da čitate samo upravni govor...

Ma nije bre. Ne čitam ja ovako zgusnute tekstove. Kvare mi vid. No, dopada mi se dinamika teksta. Razigrano je.

Quote from: Boban on 06-11-2013, 03:56:11
vi ste bre navikli da čitate samo upravni govor...

Ovaj zaključak ti je bez veze.
Evo, opet ona primedba da su neki opisi kontradiktorni, i ovde mi smeta:

"Trčao je ulicama ne privlačeći ičiju pažnju, ali ONI jesu privlačili njegovu, ti do grla zakopčani prolaznici u japi odelima i s aktovkama u rukama, svi obrijani do glave, dok na ulici nije bilo žena, shvatio je! Ali, možda i bolje, bolje! Jedna mu je samo bila na pameti! I postaše svi iste crne siluete, koje su hodale ukoso, gledajući u stranu, ravnodušni.... ali ne prema njemu, o ne.. ONI su ga posmatrali..."

Ne mogu da pohvatam: je li privlačio pažnju ili nije?

Ovo je preduga priča da bi se pisala kao pesma - u trenutku (moj dojam). Mislim da bi za Larino pisanje bilo blagotvorno kada bi nekako pristala da iščita priču sutradan, pa opet preksutra, da se udalji od toga što je prvi put napisala i hladnokrvnije analizira šta bi promenila.

Dobro, evo ja ću:
Lejla je najbolji, najkvalitetniji i najkompletniji autor koji se pojavio na ZS. Tvrdnja istinita sama po sebi. I mislim da tu nema mesta daljoj diskusiji. Čemu reči? Kome i zašto dokazivati? Zašto uludo trošiti snagu kad je sve kristalno jasno.
Idemo dalje.

Najbolja je ona Dea, pa Saturnica, pa D. i Leila. Od zena, mislim. Leiline radove bih voleo da procitam ali jbg. Ne ide. Sorry.




P.S mislim na tekstove postavljene ovde u poslednjih desetak dana.

Naravno da smo najbolje.

... ali ko sad još to gleda...

Quote from: Boban on 06-11-2013, 03:56:11
vi ste bre navikli da čitate samo upravni govor...

Too Many Notes!.wmv (http://www.youtube.com/watch?v=Q_UsmvtyxEI#ws)

sapienti sat.