U DOBRU I ZLU
''Mogla bi da ne razbacuješ ovoliko'', brecnula se nova kućna pomoćnica.
Devojka nije bila lenja, samo plahovita i zaista pedantna. Jedna od onih kojima ne možeš ugoditi. Nemir joj je ucrtan u uglovima usana, preterano povijenim za mladu dob; ima ga u svakom pokretu, čak i u načinu na koji prelazi pogledom po rasutom nakitu i skupoj odeći na podu.
''E, da su meni ovako lepe stvari...''
''Nemaš pojma kako bi ti brzo dodijale'', želela je da odgovori. ''A ni boravak u mojoj koži nije premija, samo da znaš!''
Ipak, uzdržala se. Mala mrzovoljnica ne bi razumela. Uplašila bi se, možda spakovala i utekla. Ćutanje je nikad nije dovelo u nepriliku, dok sve drugo... Ne! Nova devojka joj se zapravo ne dopada. Teška je, po prirodi kolerična i usled toga, naravno, glasnija od ostalih. Valjda zato i samo zato tako jasno čuje njen glas. Mada, da li samo njen?Zar nije koliko juče, usred gradske gužve, slušala kako vožač dugo i sočno psuje isključene semafore, a da čovek nije ni otvorio usta? Čula je i prodavačice u parfimeriji, devojku koja je plakala, zatim onu dečurliju na igralištu. Klinci su, može biti, stvarno digli graju. Možda jesu. Ali, beba nije imala ni celu godinicu, ne bi umela da izgovori sve što je rekla.
Bebe su joj inače, pored kolerika i ljudi u posebnom raspoloženju, bile najpristupačnije. Njih je čula čak i u periodima ''tišine'' i nikad joj nije dosadilo da sluša. Divila se sveobuhvatnoj jasnoći izraza kod bića u nastajanju, baš kao što nije mogla da se načudi skučenosti odraslih.
''Ne, neće flašicu'', tumačila je majkama. ''Samo je uspravite da gleda svet.''
''Ah, kako vi umete sa decom!'', uzvraćale su žene.''Bićete divna majka.''
Na ove neželjene i nezaslužene hvale odgovarala je gorkim smeškom: znala da neće rađati, baš kao što je znala da ne ume sa decom niti uopšte sa ljudima.
Da jeumela, verovatno ne bi tavorila u ovoj velikoj, ružnoj kući, koju je njen muž podigao kao spomenik za života – samome sebi. Otišla bi daleko, bilo gde, jednostavno bi otvorila vrata i krenula u novi, svoj život. Borila bi se, radila i zarađivala. Ili bi, naprotiv, lepo iskoristila položaj zanemarene ukras-supruge novog bogataša. Njena uzica nije bila kratka. Znala je da bi joj muž mnogu želju ispunio, samo da mu nije stalno pred očima. Ali, eto, ni ovo nije umela.
Njena neumešnostse pokaza i u postupanju sa novom kućnom pomoćnicom.
''Taj šal vam odlično pristaje! Ne vraćajte ga u komodu, bolje pogledajte kako ide uz vašu kosu i vaš ten!''
Devojka nije stigla da se pobuni, a već joj je čitavo jedno kašmirsko bogatstvo bilo oko vrata.
''Lepo, zar ne?''
Kućna pomoćnica nije odgovarala, ni rečju ni u mislima. Zurila je, sva zbunjena, u štrkljastu figuru u ogledalu, udenutu u ogromni kašmirski šal. Samoj sebi je delovala čudno i nezgrapno pored blede, vilinski lepe gospođe, koja joj se široko osmehivala.
''Molim vas da zadržite šal. Davno sam ga dobila, a samo se povlači po ormarima i komodama. Alergična sam na materijal.''
Kašmirsku alergiju je izmislila tu, na licu mesta, i znala je da joj kućna pomoćnica neće poverovati, ali je poriv da daruje i drugoga obraduje nadvladao. Sirotici je lice buktalo, čak su joj i uši bile crvene. Zaista, zaista nije umela sa ljudima.
Podređeni moraju prihvatiti svoj položaj kao nešto prirodno. Umiljavanje onima koji nas služe, druženje i davanje poklona jednako je pogrešno kao i zlostavljanje. U izvesnom smislu to jeste zlostavljanje, pošto imneprimerena ljubaznost urušava ponos. A nijedno biće ne treba vređati u njegovom ponosu.
Ovome ju je učio muž, dok je još primećivao i pokušavao da je sebi prilagodi.
On je baš umeo da zapoveda, rodio se za nalogodavca, no ona nije umela da sluša. Zato mu nije bila dobra žena.I ne samo da ga nije slušala, nego ganije ni ''čula''. Njega jedinog. Kratko doba njihove bliskosti bilo joj je veoma tiho, najtiše u životu. Ona je u tome videla privilegiju ljubavi, verovala da je zaljubljenost čini gluvom i, napokon sama sa sobom, vraćena sebi, slavila je život i svoja osećanja.
A onda, u nekom času, ne bi umela da kaže tačno kad, deleki šum se pretvorio u šapat, šapat u žamor, žamor u viku, pisku i odvratno kreštanje; bujica tuđeg dobra i zla ponovo joj je bila u ušima. Velika čegrtaljka se pokrenula i činilo se da više neće stati. Ipak nikad, pa ni tad, nije čula njegov glas.
*
''Mi to zovemo šubovi, te akutne napade bolesti'', objašnjavala joj je simpatična doktorka mladog lica ispod sasvim bele kose. Njena doktorka. Žena sa štapom.
''Oni prolaze...kao što su vama minule glavobolje i zamućenje vida. U početku nisu teški, mada nikad ne znamo šta će nam ostaviti.''
Doktorka je posmatrala kako se vrpolji u stolici, fiksirajući pogledom metalni štap za hodanje.
''Ali, nije sve tako crno'', osmehnula se. ''Ja sam prvi napad imala u šesnaestoj, a još sam, kao što vidite, na svojim nogama. Štap je tu više onako,da se mazim i modiram...''
Nagnula se ka njoj i nešto tišim glasom, koji bi trebalo da parodira poveravanje, dodala : ''Zapamti, mila, sa štapom u ruci se osećaš sigurnije.''
Zatim reče da se uvek pitala čime lepotice poput nje rasteruju udvarače i prosu još neke, nimalo smešne dosetke, od onih što služe za opuštanje pacijenata. Ipak, ona je sve vreme slušala nešto drugo, ono što bi bolje išlo uz tugu u doktorkinim očima.
I sama je bila tužna. Razmišljala je o devojčici koja, nakon saznanja da boluje od neizlečive bolesti, vredno studira medicinu, sanja da će možda baš ona pronaći lek kojim će spasiti i sebe i tolike druge, zatim pod teretom godina i relapsa bolesti polako popušta, prihvata da samo primenjuje poznate metode, teši i ublažava bol, da bi se negde blizu pedestete radovala što je, ako ništa drugo, još na svojim nogama!
Zamalo je otkrila doktorki da kod njenih šubova glavobolja dolazi otud što čuje misli drugih ljudi. Samo kad bi imala pet minuta tišine ili, ako je mnogo celih pet, onda bar minut ili dva! Tako je umorna, preumorna od reči, dosta joj je beskrajnog ljudskog laprdanja.
Srećom, na vreme se zaustavila. Doktorka je pametna i draga osoba, ali... Očigledno je da sa svoje dve još upotrebljive noge čvrsto stoji na zemlji. Mogla bi da je prosledi psihijatru zato što ''čuje glasove''. Neka, hvala. Dosta joj je ovo lagano odumiranje, ne mora da bude i luda!
Nakon razgovora napustila je zgradu Udruženja obolelih od multiple skleroze, u kojoj su portir, socijalni radnik, oba defektologa i nekoliko bolesnika bili smrtno zaljubljeni u nju. Pobegla je od njihovih misli, rešena da se negde na miru posveti svojima. A što je duže razmišljala, to joj se jasnije ukazivalo da pomoć treba potražiti od onoga ko je već jednom uspeo da joj pomogne: od njenoga muža.
*
Kod kuće je već na vratima čula da je ''ona nova'' nestala.
Ceo dan je radila bez predaha, sve je očistila, a onda se spakovala. Nikom nije rekla kuda niti zašto odlazi. Samo je pokupila svoje stvari – sve osim jedne.
Gospođa se neprijatno trgla, mada ne i iznenadila, kada je na komodi u spavaćoj sobi našla uredno složen kašmirski šal.
Ponovo je pomislila na muža : zašto joj je tako teško da ga posluša, kada je gotovo uvek u pravu? Odakle toliki prkos u njoj? Zar ga više nimalo ne voli? Jedan ovlašni pogled na njegovo glomazno telo i crveno, ogrubelo lice, pod kojim se otegao podvaljak, govori da to nije čovek u kog se zaljubila. Drugi, nešto pažljiviji pogled nameće pitanje je li uopšte čovek, a od daljeg gledanja je stvarno zazirala, osećala je da bi mogla dobiti odgovor.
Zgrtanje para ga, svakako, nije oplemenilo. Rođen u zabiti, kao sin i unuk seljaka, nikad se nije mogao pohvaliti naročitim manirima, ali mu je želja da uspe svojevremeno davala izvesnu oštru odmerenost, koja se njoj dopadala. Oštrina je i kasnije ostala, dok odmerenosti ne beše ni u tragovima. Pogotovo kad je u blizini bila samo ona ili neko od ljudi koje, poput kućnih pomoćnica, nije smatrao bitnim. Svi ti ljudi su, za razliku od nje, skorojevićku bahatost podnosili veoma dobro. Kao ona nova devojka, na primer.
Sećanje na odbeglu kućnu pomoćnicu zapljusnulo je novim talasom srama. Jadno dete! Otišla je bez reči i bez plate za taj mesec, samo da se izbavi od poniženja.
Možda bi se mogla na nju ugledati. Ona, takozvana gospodarica, je ta koja treba da ide - iz kuće i iz njegovog života. Uskoro će biti samo teret, a možda ni pre nije bila drugo... Zašto ga nije kočila, zašto nije bar pokušala da utiče? Zavetovala mu se na ljubav u dobru i zlu. Naravno da je odgovorna za njegov preobražaj.
U tom trenutku veliki doberman, koji joj je dremao pod nogama, podiže uši i lanu prema otvorenom prozoru. U sobu je uletela tamna leptirica i počela nametljivo da kruži oko njene glave. Nije vredelo ni to što je podigla ruku i nekoliko puta zamahnula. Leptirica je bila veoma uporna. Napokon je sletela na šal u njenom krilu i podigla maljušnu glavu ka njenim očima.
''Hoćeš nešto da mi kažeš?'' pitala je. ''Zar i ti?''
Mali stvor samo zalepeta krilima. Gledano pod određenim uglom, krila leptirice su oblikovala dva crna srca. Morala je da se nasmeje ovoj sentimentalnosti.
''Šta veliš, samo ja mu mogu pomoći, baš kao što je on jedini koji može da pomogne meni? Ljubav će nas spasiti, ha, ha! Ljubav će spasiti oboje, i njega i mene. Fino... Ama, zašto njega?! Od čega?''
Pošto nije dobila odgovor, podigla je šal i istresla ga na prozoru.
*
Muž joj je, kao i obično, stigao kući u vreme za večeru. Dane je provodio u gradu, kupovao je i prodavao ili se, kako se pričalo, bavio zelenašenjem.
Najavio je svoj dolazak još sa ulice, pomamnim stiskanjem sirene u automobilu, a nastavio je da trubi sve dok mu nisu raskrilili kapiju. Ušao je autom u dvorište, sve zabljesnuo farovima i tad se moglo videti ko je pravi gospodar kuće i rođeni gazda. Dve preostale kućne pomoćnice, baštovan,kuvar francuskih specijaliteta, njegov ''lični asistent'' i njegov doberman – svi su bili na vratima.
Ostala je sama za postavljenim stolom i nekoliko trenutaka uživala u potpunoj tišini. Ako ispadne kako je zamislila, biće tiho cele večeri. Uz malo sreće, tišina će potrajati.
On je brzo, verovatno pravo iz garaže, došao u trpezariju. Usput je zbacio kaput i ostavio ga u hodniku, tako da je pred nju izašao u izgužvanoj košulji, poluispasan, sa blago olabavljenom kravatom. Iako je već dugo nosio samo najskuplje, ručno prane košulje, uz odela šivena po meri, uvek je delovao nekako neuredno. Kao da je te fine stvari skinuo sa tuđeg konopca i navukao ih na sebe u mraku – što je, na izvesni način, bila istina.
Istina je, doduše, bila i to da nije mario niti smatrao za potrebno da se pod svojim krovom i pred svojom ženom uznemirava zbog izgleda.
''Gladan sam, je li gotovo?'', pitao je baš kao i svake večeri.
Nije čekao da mu se odgovori, podrazumeva se da jelo za njega mora biti spremno; ovo retoričko pitanje mu je bilo nešto poput obrednih reči.
Tim rečima je počinjala i ujedno se završavala sva svečanost obreda-obeda. Čim bi ih izgovorio, gospodar kuće se spuštao za sto i uzimao da ždere. Imao je apetit radnika na građevini - to je jedino što se može reći, a da ne bude teška uvreda za sve građevinare ili sve dvonošce, ako ćemo pravo. Srkao je, gutao, glodao, kidao hranu rukama i zubima kao da mu je poslednje. Ona je obično izbegavala da ga pogleda i to nije bilo teško, budući da ni on nije gledao u nju niti se trudio da zapodene razgovor.
I sad nije krio svoju predanost hrani. Levicom je obgrlio tanjir i nadvio se nad omiljenim jelom:hrpom nedopečenog mesa.
''Odavno želim nešto da ti kažem,'' počela je.
Sa njegovog kraja stola doprlo je podsticajno... nije mogla da kaže tačno šta, recimo grgotanje koje je njoj zazvučalo kao ''hajde reci''.
''Ovo nema smisla, mislim na naš zajednički život. Vreme je da se razilazimo.''
Ćutao je, slasno obuzet krvavim rebarcima.
''Ljubav je prošla...Više me ne voliš, zar ne?''
Ispustio je novi zvuk, ali ovoga puta nije bila tako sigurna u pogledu značenja.
''Ja tebe odavno ne volim. Ne mogu da te podnesem čak! Do jutra bi potrajalo kad bih ti nabrajala šta mi sve nije po volji. Pogledaj se, prava si životinja... Kako samo jedeš, kao iz valova!''
Nije se uvredio, još manje postideo. Jednostavno je nastavio da sekutićima obrađuje jagnjeću kost. Ona ga je gledala i gledala, rešena da sebi ne dopusti povlačenje. Ne bi gadljivo ustuknula niti bi oborila pogled taman kad bi lično klao i čerečio jaganjce tu, pred njom.
''Ne želim dalje, ozbiljno sam bolesna. To nije igra... Ama, možeš li, molim te, na trenutak da ostaviš tu kost?''
Nije mogao. Žvakao je imirno posmatrao kako je obuzima bes.
Nije ni trepnuo kada je skočila, prišla i bukvalno mu iz usta otela napola ispolirano rebarce.
''Čuješ li ti mene, alo prokleta?''
Čuo je. I ona je, napokon, mogla da čuje njega. Usne su mu bile nepomične, oštri, uvek gladni zubi preteće iskeženi, a iz polumraka u kom je sedeo dolazilo je tiho, neprijateljsko režanje.
Evo jedne moje priče, raspalite bez ustezanja. :lol:
Pa dobro Kimura, jesi li ti ovo bar jednom pregledala pre no što si okačila?
Kako očekuješ da ozbiljno shvatim priču sa ovakvim greškama:
vožač dugo i sočno psuje
Da jeumela,
Njena neumešnostse pokaza
Stipane, ne preteruj. Sve je to posledica formatiranja. Meni prolaze četvrti put kroz korekturu zbirke priča i još nalaze tipfelere.
Ne zameri, imala sam mnogo problema sa postavljenjem priče (čitaj:nisam umela to da uradim). Verovao ili ne, u mom dokumentu ne izgleda ovako.
Razumeću ako ne možeš da čitaš.
Ja ću čitati malo kasnije, ali bih da podsetim. Neko od naših valjanih lektora (koji su se pogubili odavde) upozorio je jednom prilikom:
Ako je pravilno "dok ga je primećivao", onda je pravilno i "dok ju je primećivao".
Zato je pogrešno - dok je još primećivao
Pa pročitao sam... Samo se ne usuđujem više ničiju priču na Sagiti da komentarišem.
Smesta se neko okomi ili na moj komentar ili na mene lično, tako da sam od tih stvari odustao.
Procitao sam i ja. Dodirnula je Kimura tu dosta toga ali nista nije zgrabila, pa ni uzela. Mozda i treba tako. Kadriranje mi malo smeta. Sve je krupno. Pogotovo na pocetku. Devojka, sluskinja, gazdarica, sal, doktorka! Kada smo u cijoj glavi? Kada je ko u centru paznje? Cijim ocima gledamo u datom trenutku? A mogla je lepo iz prvog lica.
Reci Stipane slobodno. Sta te briga.
kimura, ako je ovo neki dio, iščupan iz dijela nekog tvog još neobjavljenog romana, onda je kao isječak sasvim ok, tvoje rečenice su lijepe, pripovijedanje tečno, opisi dobri.
Ali ako je ovo samo jedna priča i ništa drugo, e onda je to drugi par postola. Ne znam kako bi nazvala ovu priču osim, blijedom, sve teče pravocrtno i bez skretanja u neočekivano. Likovi (muž i žena) su u nedovoljno definiranim odnosi. Osim što si nam ti to ispričala, ali ne i prikazala djelima, govorom, gestama..
I inače, nemam baš previše suosjećanja prema fikus suprugama "moćnika" (ono, kad počnu dobivati živčane slomove u svojim zlatnim krkletkama, ili iznenada bulimirati nad bogatstvom) možda je i to razlog da bi se u ovom trenutku radije zakačila za ono što nam to ima za reći žderač s bogate trpeze, nego li ona koja bi sad u bolesti i osamljenosti dijelila uokolo skupocijene kašmirske šalove.
Quote from: scallop on 07-11-2013, 09:20:55
Ja ću čitati malo kasnije, ali bih da podsetim. Neko od naših valjanih lektora (koji su se pogubili odavde) upozorio je jednom prilikom:
Ako je pravilno "dok ga je primećivao", onda je pravilno i "dok ju je primećivao".
Zato je pogrešno - dok je još primećivao
Istina, Scallope, Dacko je ukazala na grešku i to, možete misliti, upravo meni. Teško je popraviti se.
I ja mislim da ima previše likova, posebno u početku. Priča mi više izgleda kao sinopsis nečeg dužeg što još treba razraditi. Na ovako malom testu suviše je prostora odvojeno služavci. S druge strane, ako je devojka kolerična, zar gazdarica ne bi čula i neku misao tipa: "Glupa, razmažena kravo", ili sl?
Na kraju mi nije uverljivo njeno ponašanje. Ako sam dobro shvatila, ona vidi da joj je muž zver, a ipak mu kaže: "...Ama, možeš li, molim te, na trenutak da ostaviš tu kost?" Nekako mi ne ide da, suočena sa bolešću, svojim neželjenim "darom", gađenjem prema mužu itd, bude fina. I zašto joj je bitno da li je on prestao da je voli ako ga ne podnosi? Zašto ga to pita?
Isti mi je utisak: puno slika si otvorila, ali ih nisi razradila. Mislim da je ovo za neku mnogo dužu priču.
Saturnica i Midoto : ovo nije odlomak iz romana, već recimo moguća priča.
Zato su mi vaše primedbe dragocene. Zahvaljujem.
Ajde ovako: Insistirala si da čuješ moje mišljenje, mada je ono nevažno i uglavnom manje stručno od prethodnih komentatora, pa ću ti ga ovde i izneti. Kao prvo, priča mi nije baš sasvim jasna. Nedvosmisleno je da da je damica telepata, ali nejasno mi je zašto si u igru uvela multipla sklerozu? Ako ima neke veze sa njenim čitanjem tuđih misli, to je ostalo nerazjašnjeno. Neuspeh prodora u muževljeve misli može biti dobra osnova da zaintrigira neku malu glupaču, ali ti svoju junakinju nisi takvom predstavila. Dakle, ili je lik nedovoljno realističan, ili nedostaje nekakvo objašnjenje njene transformacije. Najzad, završna scena mi je potpuno nejasna. Da li se muž fizički transformisao, ili je junakinja totalno pukla? Eto, to je moje viđenje ove priče. Mnogo nejasnih detalja koji ovako sklopljeni ne funkcionišu. Za storiju ove dužine moraš biti mnogo određenija, bez zaletanja u detalje. Ovaj način izlaganja traži mnogo dužu formu.
Quote from: Stipan on 15-11-2013, 11:59:45
Ajde ovako: Insistirala si da čuješ moje mišljenje, mada je ono nevažno i uglavnom manje stručno od prethodnih komentatora, pa ću ti ga ovde i izneti.
U svako doba, Stipane, računaj da si pozvan i bez posebnog poziva.
Ti si kod mene ubeležen kao čovek koji uživa u čitanju i pisanju, tako da se tvoje nestručno mišljenje svakako računa.
Ova priča će biti dorađivana, tako da su mi sugestije od koristi. Zahvaljujem.
Zivot je tama nesporazuma u kojoj se ljudi dodiruju jedino kada se jebu ili tuku - ovo bi mogla da ti bude poenta price. Dodjes mi kintu.
Dragi SS, živiš u nekom od paralelnih svetova gde se traženje poente plaća.
To je kod nas stvar kulture.
E, kod nas ti nije rado viđeno, zavisno od poente može da bude i kažnjivo.
Kazem ti ja, zivot je tama nesporazuma u kojoj se ljudi dodiruju jedino kada se jebu ili tuku.
Eh, baš si loše volje danas!
A šta je sa xremyb ?
Ili sa xknuddel ?
A može i xcheers
Aj nek ti bude.
Prica, po meni, ima problem sa naratorom koji je dosadan kao moja komsinica koja nadgleda zgradu kao CIA Siriju; namece mi informacije, skoro da se kune da je tako, i donosi zakljucke umesto mene. Smatram da je to glavni cimbenik koji odbija citaoca. Takav odnos sa citaocem zahteva da bude ispostovan do kraja, i pozeljan je tamo gde je prota ili antagonista narator. ovde to nije slucaj, i cini mi se da narator povremeno sklizne u tu stranu.
procitao, nekako, ne znam kako bih se najbolje izrazio, mozda na glazbenom planu:
doooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooo........ oooooo....... ooooooo
niste re, fa... ubrzaj, uspori, povisi, snizi. samo jedno beskrajno do.
Džek, nisam sigurna da sam skontala sve što si napisao (posebno ono kod prote i ante - goniste ne razumem), ali čini mi se da ti je priča do do do do dosadna, je li tako?
Eto, Zosko je pogodio notu. xrofl
Da se priča zove "Prepoznavanje zveri" i da ima minimum šarma dalo bi se otići i do viših nota. Ovako, ispisuješ neku faktografiju koja može da bude osnov, ali nikako priča.
ne mogu sa mobilnog da citiram i da ti pojasnim sta sam napisao, a ti nisi razumela, pa cu natenane kada dodjem kuci. inace, sama prica e nebitna, da li je dosadna ili ne, gledam je sa tehnicke strane.
Quote from: kimura on 15-11-2013, 16:34:47
...
Eto, Zosko je pogodio notu. xrofl
ozbiljan sam, samo mi se ne da ili nemam vremena nasiroko objasnjavati kako napisano djeluje na mene. skalop se dotakao pravog termina. faktografija. kao da citas, pojma nemam, nesto sto zaboravis prije no sto dodjes do kraja. ili hodas 20 kilometara kroz pustinju. ili pola sata slusas klackanje metronoma snelo iscekivajuci da se nesto desi. tako nekako.
Evo Kimi, konkretno ova rečenica:
Devojka nije bila lenja, samo plahovita i zaista pedantna
Dakle, to nam zbori narator. Čitaoc ima bezgranično poverenje u naratora, veruje mu svako slovo. Samim tim, narator se ne trudi da uveri čitaoca u ono što mu pripoveda, kao što si ti učinila sa navedenom rečenicom sa zaista pedantna. Izbaci zaista i imaću pred sobom ozbiljnu naraciju.
Drugačije stoji stvar ako je narator ujedno i protagonista, ili neko od karaktera, onda može, čak mislim i da je poželjno, da se poigrava sa poverenjem čitaoca.
Svojevremeno sam, za radionicu, napisao priču (Tako je govorio tata) gde mi je narator protagonista, eksperimenta radi, i uspelo mi je.
Imam još primera ali da ne duljim, nadam se da si skontala o ćemo ovaj Džek trabunja :)
Jao, Džek, htela sam da izbegnem nepotrebno, u svakom pogledu nekorisno objašnjavanje svoje priče! Smatram da je važnije ono što vi možete da poručite meni nego ono što bih ja rekla vama, ali ti mi, brate, ne daš da oćutim!
Nisam pisala u prvom licu, ali je priča ipak data u određenoj perspektivi - to je perspektiva glavnog ženskog lika. Sve što ti je izmudrovano, sugerisano i nametnuto ide na dušu njoj, a ne meni.
Quote from: scallop on 15-11-2013, 16:43:27
Da se priča zove "Prepoznavanje zveri" i da ima minimum šarma dalo bi se otići i do viših nota. Ovako, ispisuješ neku faktografiju koja može da bude osnov, ali nikako priča.
Priča ne može da se zove ''Prepoznavanje zveri''iz najmanje dva razloga :
1. alavi muž nije rođen kao zver, on je to postao i tu žena nije bez krivice
(ovde dolazi do izražaja moja lična, idealistička i verovatno glupa predstava o braku)
2. za ženu tu nema nikakvog otkrića, ona ZNA pravo stanje stvari, ali ne želi da vidi (ni da čuje)
Svesna sam, naravno, da priča nije dovršena i da treba još razmišljati o njoj.
Znao sam da imaš bar nekoliko razloga da se ne složiš. Kad se budeš bolje snalazila sa prepoznavanjem onoga šta ti poručujem i priče će ti biti bolje.
Prizajem da sad zaista ne razumem šta mi poručujete!
Ima tu božanske pravde - ne razumemo mi tebe, ti ne razumeš nas. I kvit smo. Iliti, nemoj graditi priču od elemenata od kojih si odlučila da je napraviš. Nađi u njima dramski momenat koji će izneti priču. Ovo ti nije prva priča tog tipa i do sada si mogla da shvatiš da tako ne ide.
mozda bi prici pomoglo da joj das neki privlacniji naslov, recimo
kroz predvorje pakla i dalje
ili
u orbiti andjela smrti
Ne znam kako božanska pravda izgleda, a ne bih volela da se zasniva na nerazumevanju ili vraćanju istom merom.
Zato veoma cenim vaš trud oko ove moje, (ni prve, verovatno ni poslednje) ovakve priče.
Priznajem, Scallope, da mi ovo sad sasvim drugačije izgleda (prazno). Sve ću da preuredim. :)
Imam prečesto situacije u kojima samo autor razume svoju priču i veruje da je sve potrebno napisao. One nisu ograničene na početnike, promakne i mnogo iskusnijima detalj ali i celina koja ne daje jednostavan odgovor na pitanje "Zašto?" Daću provokativan primer: Kad je Boban izneo tvrdnju da se njegov "Poslednji Srbin" dešava u alternativnom svetu, na pitanje "Zašto?" odgovorio je da se neka fudbalska utakmica u Splitu nije dogodila u godini kako je napisano u romanu! Kao da čitaoci njegove knjige moraju da poznaju detalje istorije fudbala kod nas. Odgovor na pitanje "Zašto?", najpre ne treba da bude postavljeno tokom čitanja, a ako jeste, mora da bude jasan i nedvosmislen.
Drugi momenat predstavlja potreba pisca da svu svoju pripremu, bila ona skup elemenata na kojima se gradi priča ili posledica iščitavanja građe, smesti u svoje delo. Priprema je priprema, a priča je posledica pripreme. Na primer, za "Grbovnik" sam obradio sve tipove galija XVI veka, a upotrebio podatke za scenu na jednoj galiji i još jednu, koja je dala analogiju zasede u šumi sa napadom na galiju. Primer "trpanja" pripreme neka bude par Lazovićevih priča, gde je pripremu o panteonima skandinavskih, slovenskih i drugi regija ubacivao u celini, kao da njih izučavamo, a ne da čitamo priču. Još gore me je dojmila Skrobonjina priprema za "Čovek koji je ubio Teslu", s kojom me je udavio u više od polovine romana. Ono od čega pravite priču ne sme da ugrozi priču.
Na kraju, komentare na priče postovane u okviru radionice ne treba pretvarati u raspravu o tome ko je u pravu. Jednostavno rečeno, radionica je kuvanje, a ne skuvano. Dok kuvamo proveramo da li smo sve potrebno stavili u šerpu, probamo i doterujemo. Skuvano sipamo u tanjir, pa pojedemo, kusnemo nešto ili odgurnemo.