Nakon što se Saturnica odvažila da svoju priču o maslačku objavi ovde, evo i je se sada odlučujem na taj korak, iako joj verovatno ovde nije mesto. Ali s obzirom na to da su se Sagita i njeni čanovi nagledali u Radionici svega i svačega i sve to uspešno prebrodili, preživeće i ovo :mrgreen: . Dakle, priča je o maslačku. Iako je to manje atraktivna tema od vampira, vukodlaka, utvara, svemirskih posetilaca ili drugih fantastičnih stašnih i manje strašnih bića, ipak se nadam da će privući vašu pažnju i ostaviti utisak (kakav god). Evo i priče:
Na uglu pekarske ulice, na samoj ivici trotoara gde užurbane noge prolaznika celodnevno defiluju, rodio se jedan mali maslačak. Pravo je čudo kako je on uspeo da izraste tu, u tom carstvu betona i asfalta, daleko od livada i polja gde gomila njegove sabraće bitiše. Kao semenka otisnuo se u svet svojim padobrančićem sa jednog udaljenog seoskog polja. Na krilima vetra preletao je druga polja i uživao u pogledu i letenju.Ali jednog dana, vetar je naglo promenio pravac i odveo ga daleko od matičnih, pitomih livada. Gust fabrički dim zamutio mu je vid i sve što mu je ostalo, bilo je da se nada u milost vetra i čeka. A vetar nije pokazivao milost. Ustvari, još je više mučio zalutalu semenku maslačka. Odneo ju je ni krivu ni dužnu, pravo u centar velikog grada, a tamo su vrebale brojne opasnosti. Prvo ju je zalepio za haubu jednog crvenog automobila i tako joj pokidao padobran. U nemogućnosti da opet poleti, semenka se trudila da pusti korenak kroz tvrdi metal i tu se razraste, ali joj to naravno nije uspelo. Tužna i sama, semenka je tavorila na haubi, sve dok je jednog dana kiša nije spasila tako grozne sudbine i sprala je sa crvenog automobila. Seme se nošeno kišnim potočićem kotrljalo dugo tamnim gradskim ulicama, sve dok nije završilo u pukotini na ivici trotoara na uglu pekarske ulice.Zraci sunca izmamili su prve listove da se vinu ka njemu i seme se razvilo u biljčicu, koja je svojim postojanjem na mestu koje za nju nije predviđeno, izazivala ljubopitljive i začuđene poglede ljudi koji nisu gledali samo uvis i ispred sebe, već su svoj pogled katkad spuštali dole na tlo kojim hodaju. A mali maslačak je rastao i razvijao se koliko god da mu je skromni talog zemlje u pukotini asfalta to dozvoljavao. Da ode nije mogao, a želeo je žarko. Bio je tako usamljen, tako stran u celom tom svetu od betona i asfalta. Gušio se u izduvnim gasovima automobila, lečio i obnavljao svoje često gažene listove i nastavljao da teži ka suncu. Njegov zlatni cvet delovao je kao sunčev grumen zagubljen u pukotinama asfalta.A kada sunce ode na odmor nakon napornog radnog dana, zatvarao bi svoju krunicu i pod žmirkavom gradskom rasvetom, sanjao uvek isti san; kako se budi među svojom sabraćom na jednom velikom talasastom polju, šarenom, cvetnom, bez traga tvrdog asfalta na vidiku. Jedne takve večeri, mali maslačak je zadesila velika nevolja. Teški točak kamiona gradske čistoće prešao je preko njega.Niko se na tešku nesreću maslačkovu nije sažalio, sem jedne devojčice iz zgrade preko puta. Ona je, kupujući pecivo pri povratku iz škole, videla zgnječenu biljku i rešila istog trena da joj pomogne. Otišla je do stana, uzela krišom viljušku iz kuhinje i jednu kanticu i vratila se na mesto gde je ležao zgaženi maslačak. Nije obraćala pažnju na znatiželjne poglede ljudi koji su zurili u nju kako kleči na ulici. Čeprkala je predano po pukotini svojim alatom i, nakon par minuta, uspelo joj je da iščupa ceo maslačak. Nežno ga je položila u kanticu i krenula natrag kući, ostavljajući zbunjeni svet na ulici. Čim je ušla u stan, odjurila je na terasu, ne želevši da joj mama vidi prljave ruke, sa namerom da što pre maslačku napravi novi dom. Na terasi je bilo dosta saksija sa raznobojnim cvećem koje je njena mama gajila. Eto, mislila je, sada će među njima živeti i taj mali žuti cvet i radosno prionula na posao udomljavanja. Prvo je u jednu praznu saksiju sipala zemlju iz kese koju mama koristi za cveće i napunila je do vrha, potom je u njoj prstima napravila udubljenje i u njega smestila povređenu biljku, i zatrpala je.'Eto, biće ti bolje!' rekla je devojčica zadovoljno tarući ruke. 'Obećavam da ću se brinuti o tebi i pomoći ti da ti bude bolje.'
'Sanja, sa kim to razgovaraš?' upita blagi glas iz dnevne sobe.
'Ni sa kim, mama!' odgovori devojčica žurno i pogleda u svoje uprljane šake. Moraće brzo da se ušunja u kupatilo i opere ih, inače će se mama ljutiti.Otrčala je što je brže mogla do kupatila pokupivši usput svoju kanticu za plažu. Vratila se natrag do svog povređenog cveta i sipala malo vode na njega.'Sanja, šta se dešava?' iznenadio ju je mamin glas. Ljubopitljive oči iza naočara posmatrale su je.
'Mama, pronašla sam mali žuti cvet, bio je povređen. Morala sam da ga donesem ovde i da ga izlečim.' pravdala se devojčica.
'Kakav sad cvet?' ponovo upita mama. Sanja umesto odgovora uze saksiju i pokaza majci polu-uvelu biljku koja je ležala u njoj.
'Gde li si to našla, budalice.' nasmeja se mama.
'Dole na uglu, ispred pekare. Zgazio ga je auto i nisam mogla da ga ostavim tek tako da tamo leži. Misliš li da će mu biti bolje?''Ne znam.' reče mama 'Videćemo za koji dan'.
'Ako mu bude bolje, da li ću moći da ga zadržim?' upita ushićeno Sanja.
'Zašto da ne' složila se mama. 'A sad ga pusti da se odmori.'
***
Nije bilo asfalta, samo zemlja; mekana fina crna zemlja svuda oko njega. Mali maslačak je bio zbunjen. I umoran, jako umoran. Ali ipak je sav taj umor i iscrpljenost polako prekrivao veo ushićenja zbog toga što je napokon nekim čudom iskočio iz one pukotine u kojoj je tavorio čitav svoj dosadašnji život. Jedan list bio je pokidan, drugi je slabašno visio sav iscepan i neprepoznatljiv.Porašće novi, pomisli maslačak, njih bar mogu da zamenim bez puno muke. Iznad njega je bilo bistro nebo; po prvi put tako bistro i tako plavo, kao i sunce podjednako sjajno i toplo kao i ranije. Nije znao gde je, ali je ipak osećao da je zauvek rekao zbogom asfaltu i zbog toga se, iako nikad gore nije izgledao, osećao bolje nego ikada.Proveo je sate upijajući sučeve zrake koji su ga milovali i lečili, a onda je ugledao nju. Zapravo, prvo samo nosić prekriven pegama i prstiće koji su lagano sipali vodu iz kantice u zemlju pokraj njega. Kada se popela na prste i zavirila u saksiju, prvi put je jasno video njeno lice i istog trena pomislio kako je to najdivnije i najnevinije ljudsko lice koje je ikada video. A video ih je mnogo, skoro koliko i cipela koje su ga zaobilazile ili gazile. Nije morao da nagađa ko je to milo lice koje ga ljubopitljivo posmatra. Naprosto je znao da je to njegova spasiteljka, ta mila devojčica sa repićima i pegicama.'Mama, mama, vidi! Izgleda da se oporavlja!' povika uzbuđeno Sanja pljesnuvši razdragano rukama. Mama se par trenutaka kasnije pojavila na terasi i reče uz osmeh i klimajući glavom
'Pa i meni deluje bolje nego juče. Mislim da si na dobrom putu da ga izlečiš.'
'Oh, mama, nije li to divno!' poskakivala je od sreće devojčica. 'Smem li da ga zadržim!?' upita potom usplahireno 'paziću na njega, i biće mu mnogo bolje nego što mu je bilo dole na ulici, i biće lično moj cvetić i biće još lepši, mnogo lepši i, i...'
Mama prekinu uzbuđenu Sanjinu molbu: 'Naravno da smeš.' Plotun poljubaca i izjava zahvalnosti obasuo je mamu nakon potvrdnog odgovora. 'De, de.' kazala je ona 'U redu je. A sad bih morala da završim onaj ručak u kuhinji. A ti operi ruke i sedi za sto dok ja to završim.' I izgubila se sa terase.Mali prsti su još uvek obuhvatali krajeve saksije, a pegavi nosić i dva krupna zelena oka virila su unutra razdragano gledajući u biljku u njoj. 'Ti si moj.' obrati mu se devojčica 'divni maleni cvetak, moj maslačak. Biće ti lepo ovde, obećavam. Saksija je možda mala, ali pitaću mamu da nabavimo veću čim budemo mogli, uveravam te. Odoh sad, vidimo se.' i odjuri razdragano sa terase.Maslačak je gledao zaneseno za tom malom vilom. Bio je van sebe od sreće i zahvalnosti i za tih par minuta pažnje koja mu je bila upućena. Ta mala saksija u kojoj je bio, bila je džinovski prostor u poređenju sa onom pukotinom u asfaltu. Nekome je zaista stalo do njega, prvi put zaista vidi nebo i prvi put zaista vidi sreću u očima ljudskog bića koje ga posmatra. I to sreću zbog njega samog. Više od toga nije mogao da očekuje ni u najlepšim snovima.
***
Dan za danom, maslačak se sve više navikavao na svoj novi dom i sve ga je više voleo. Rane su zacelile, sve sem onog iskrzanog lista, koji je još uvek bio na svom mestu kao opomena i podsećanje na predsaksijski život. Živeo je za trenutke koje mu je Sanja posvećivala i cvetao za nju, silno cvetao. Njegova žuta glavica razrasla se poput kose kakvog zlatokosog dečaka. 'Moj divni mali maslačku' obrati mu se jednom prilikom Sanja: 'Kad god pogledam u tebe, osetim kao da ispred sebe imam nežni i blistavi delić Sunca, i to samo moj. Divan je osećaj kada znaš da imaš samo tvoje malo sunce na terasi koje te svakog dana pozdravlja, poput ovog na nebu.'Te reči su, ako je to ikako bilo moguće, samo dodatno uvećale privrženost malog cveta prema njegovoj vlasnici i on se od tada stalno trudio još više da u svoju krunicu upije svaki zrak koji mu je sunce darivalo, i da postane još snažniji, veći i lepši. Za nju, samo za nju.U smiraj jednog od takvih dana prepunih sunca, dok se spremao za počinak i radovao se unapred novom danu i novom susretu sa njegovom Sanjom, obratila mu se jedna od njegovih susetki: 'Pa, laku noć, poljski korove.' Okrenuo se pospano u pravcu iz kojeg je dospela rečenica. Jedna grimizna muškatla oholo ga je posmatrala. Maslačak je imao više suseda, ali ni na jednog od njih nije obraćao mnogo pažnje iz prostog razloga što je svu svoju pažnju posvećivao Sanji i nije je nikad imao viška. Bilo je tu još nekoliko saksija sa ukrasnim cvećem Sanjine mame. U njegovom komšiluku živele su tri muškatle, jedan krin, dve ljubičice, kao i jedan ozbiljni i nezainteresovani fikus.
'Laku noć.' promrmlja maslačak, ne obazirući se na provokaciju.
'Kuda ide ovaj svet draga moja?' obrati se muškatla svojoj susetki znatno bleđe boje.. 'Korova danas ima svuda, u baštama i vrtovima je postao standardan, a sad se evo pojavljuje i na terasama po saksijama.'
Bledunjava komšinica klimnu saosećajno 'Da, tako ti je to. Čovek više ne može biti svoj na svome, čak i ovde.'
Mali maslačak nije mogao više da ignoriše činjenicu da je glavna tema tog razgovora pa i sam progovori: 'Zašto vam toliko smeta to što sam ovde?' Pitanje nije zvučalo oštro, niti zlonamerno, niti suprotstavljajuće, već blago i nekako postiđeno.
'Mladi gospodine, morate se složiti da vama ipak ovde nije mesto. Vi ste poljska biljka, a mi smo kultivisane sorte ukrasnog bilja i cveća.' Izdeklamovala je svečano grimizna muškatla. 'Naše porodice su već generacijama ovde bivstvovale i nikada nije zabeležen ovakav slučaj; da jedan... maslačak, bude među nama', nastavila je, izgovarajući to 'maslačak' kao pod prisilom 'To prosto nije prirodno.' Njena bleda rođaka je klimala glavom u znak potvrde.
'Tako je kako je.', slegnu ramenima maslačak. 'Naravno,' jetko se složi grimizna susetka, 'Ipak, ne znam zaista šta je to ona slatka ludica Sanja mogla da vidi u jednom običnom maslačku. Vi ste tako obični. A mi, mi smo mirisne i jarkih boja i privlačnog izgleda, pravi primer ukrasnog cveća.' Ponosno je naglasila poslednju rečenicu.
'Sanja u meni vidi sunce...' odvrati zaljubljeno maslačak. Iz susedne saksije začu se grohotan smeh.
'Eh ta deca. Ponekad stvarno umeju da preteraju sa maštarijama. Sunce, ha, ha.' kroz smeh je govorila muškatla.
'Vi ste prosto ljubomorni.' reče joj maslačak hladno. Nije hteo da ulazi u sukob, ali nije više želeo ni da trpi provokacije.
'Molim!?' zagrcnu se muškatla zabezeknuto; 'Zašto bih ja bila ljubomorna na vas!? Na jedan obični maslačak!? Ja, koja pripadam svetski poznatoj i cenjenoj biljnoj sorti?' nadmeno je upitala.
'Ne znate vi šta je to svet.' uzvrati maslačak zajedljivo.
'Ma nemoj! Znam ja mnogo više nego to ćeš ti ikada znati!' brecnu se ohola muškatla.
'Vaš svet se svodi na ovo bistro nebo i ovo toplo sunce koje vas svakim danom obasjava, i tu se on završava. A pravi svet je mnogo veći i mnogo manje obojen lepim bojama. Postoji svet i život van ove terase, ali vi ga nikada niste iskusili, niti ćete. Daleko dole ispod vas i ove sunčane terase teku reke asfalta; tvrdog, mračnog, bezdušnog asfalta. I dole nema blistavog sunca, nebo nije plavo i čisto, već sivo i mutno. Tamo vladaju đonovi i automobilski točkovi, koji gaze sve što im se nađe na putu. Živeo sam tamo, ne svojom voljom, već prosto takvim usudom. A sada živim ovde, opet ne svojom voljom, već milošću jednog dečijeg srca, kome dugujem sve. I ta divna devojčica koju vi nazivate budalastom, uspela je da u jednom pregaženom maslačku vidi svetlost sunca, da mu svojom ljubalju i pažnjom pomogne da zavoli život i zaboravi težak dodir točkova i đonova. A vi, vi svojim ponosom i poreklom skrivate tugu. Zbog toga što ste samo jedna muškatla koju vlasnica zaliva i prihranjuje, ali ne zbog oduševljenja i privrženosti prema vama i prema drugim muškatlama. Ona u vama ne vidi ništa drugo sem ukrasnog bilja. To je ta istina koju poričete.' završi maslačak svoju pripovest.Morao je sve to da joj kaže, iako je znao koliko će to okrutno zvučati. Njegova ljubav prema Sanji zahtevala je to od njega. Nije hteo nikada nikome, pa ni toj grimiznoj muškatli da dozvoli da o njoj loše govori. Zevnuo je i bacio lenji pogled prema svojoj susetki uzvišene sorte i prozborio 'Laku noć.' Ona je pokunjeno gledala u zemlju ispred sebe. Pogledao je u nju još jednom krajičkom oka, i sa osećajem kajanja utonuo u san.
***
Par dana nakon svađe, Sanjina majka je potvrdila maslačkove reči, poklonivši grimiznu muškatlu koleginici rekavši da ih ima prilično i da joj ta jedna nije potrebna. Maslačka je grizla savest zbog svega što joj je izgovorio, pogotovo jer nije stigao ni da joj se izvini zbog svoje grubosti. Dani su nastavili da teku jednostavno kao i ranije. Sanja ga je svakodnevno obilazila i pričala mu svoje dnevne dogodovštine, a on ju je sa oduševljenjem slušao i uživao u njenom prisustvu.Ipak, jednog dana, sasvim slučajno je stekao još jednog prijatelja.
'E ovo se ne viđa svaki dan: maslačak u saksiji među ukrasnim biljem.' začuo je maslačak glas iznad svoje glave. Jedan veseli vrabac, lepršao je iznad terase i znatiželjno posmatrao žuti cvet.
'Pa šta ako je tako!? Nisam znao da je to zabranjeno.' uzvrati oštro maslačak očekivajuči provokacije, slične onima od bivše susetke. 'Ništa, ništa. Izvini. Jednostavno je neobičan prizor. Lep u svakom slučaju. Lepo je videti makar delić livadskog zelenila, među ovim hladnim zgradurinama.'
'Stvarno to misliš?' upita maslačak razdragano. Bilo mu je čudno da neko napokon ne smatra pogrešnom činjenicu da je on tu gde jeste.
'Naravno.' odgovori veselo vrabac i spusti se na obod maslačkove saksije.
'Izvini što sam maločas bio onako neprijatan prema tebi. Pomislio sam da si želeo da me začikavaš.'
'Ma, u redu je. Zaista mi to nije bila namera. Samo sam bio prijatno iznenađen, jer nikada ranije nisam video jednog maslačka da živi na ovakvom, mestu a video sam ih dosta.' kaza veseli vrabac sa očima punim iskrenosti.
'Zaista si ih video!? Druge poput mene!?' upita maslačak oduševljeno.
'Naravno!' odvrati vrabac lagodno 'Na stotine i stotine njih, pune livade. Vi ste veoma brojna vrsta da znaš.'
'Molim te pričaj mi o njima, ukoliko ti to neće oduzeti previše vremena.' zamoli cvet.
'Naravno da neće. Za lepu priču i dobro društvo uvek imam vremena.' reče vrabac i nasmeja se. I krenu da priča.Pričao je sve što je znao, i što nije znao; sve što je čuo i što nije čuo, sve što je video i ono što je planirao da vidi, a imalo je veze sa livadama i maslačcima. A maslačak je bez daha slušao, upijajući reči tog malenog brbljivca, kao da je i sam bio deo njih, želeći svim srcem da bude deo njih. Dani mu postadoše divni i srećni, ispunjeni Sanjinom ljubavlju i pažnjom, i tako divnim i očaravajućim pričama njegovog prijatelja vrapca. Vremenom, kako su dani odmicali podelili su svoje životne priče. Saznao je sve o vrapcu, a i vrabac je znao ceo njegov život. Otkrio je da je njegov leteći prijatelj bio veseljak i lutalica, odbačen od strane svojih prijatelja i bližnjih zbog mrvica hleba, semenki i sličnih koještarija oko kojih su se oni otimali, a za koje on i nije previše mario. Upoznao je čak i Sanju, mada posredno, posmatrajući je ljubopitljivo sa ivice oluka, nikad dovoljno hrabar da priđe terasi dok je ona tu.Bio je srećan, mali maslačak; srećan kao nikada ranije. Ali u njegovom srcu, potaknuta vrapčevim pričama poče da se javlja, već davno zaboravljena čežnja. Kao što je dok je živeo u pukotini na trotoaru čeznuo za nežnošću prolaznika, sada je ta čežnja grebuckala srce i dozivala livade iz priča, odakle je i on sam potekao. Nekada je sanjao kako ga vrabac lakokrilo nosi među njegove, među stotine i stotine drugih poput njega. Drugi put opet, sanjao bi njegovu voljenu Sanju kako se smeje i trči razdragano ogromnom livadom išaranom žutim mrljama. I kako se on smeje zajedno s njom. I kako se cela livada smeje zajedno s njima.Ipak, svako jutro kad bi ga blistavo sunce ophrvalo svojim zracima, a pogled bacio na plavičasto nebo, trudio bi se da zaboravi na svoje snove, jer je bio svestan da su oni samo to – snovi; daleki i nedosežni kao i ovo nebo visoko visoko gore iznad njega... *** Probudivši se u jedno od mnogih vedrih sunčanih jutara, maslačak je iznenađeno shvatio da se promenio. Žute latice njegove krunice pretvorile su se u paperjaste bele niti. Umesto žutog cveta, maslačak se pretvorio u beličastu lopticu. Isprva je bio uplašen i u neverici. Nije nikako mogao da poveruje da je to on, niti je znao da objasni kako i zašto se ovo dogodilo. Ali nakon par momenata uplašenosti, sabrao se i uzdahnuo. Znao je da stari, da će se nešto desiti u bliskoj budućnosti, ali nije znao šta. Osećao je već danima unazad kako mu listovi gube na svežini i gipkosti, kako mu runica ne blista kao ranije, kako se sve polako menja. Uveravao je sebe da mu se samo pričinjava, da je sve to umislio, ali tog jutra uvideo je da se nije varao. Promena je drastična, ali hej, možda je sad bela boja modernija od žute, našalio se na svoj račun.
'Mama. mama! Dođi brzo!' uzviknula je Sanja videvši nekakvu belu paučinastu loptu na mestu gde je nekada bio cvet njenog maslačka.
'Šta je bilo!?' upita mama iznenađeno.
'Vidi! Ono, ono... Nije više cvet! Šta mu se dogodilo!?'
Maslačak je tužno gledao u devojčicine uplašene oči. Nije hteo da bude takav. Hteo je da bude njen mali deo sunca zauvek, sa uvek svežom zlatnožutom krunicom na glavi, ali nije mogao ništa da promeni.
'Eh, mila moja', gledala ju je mama sa osmejkom na licu 'Nije mu ništa. On...' Zaćutala je kao da se premišlja na trenutak 'Tvoj maslačak je obukao svoje odelo za put. Pozvali su ga njegova braća i sestre da ih poseti, jer se dugo, dugo nisu videli i nedostaje im.'
'Aha, znači to je.' reče devojčica sa olakšanjem 'A hoće li se vratiti?'
'Vratiće se naravno. Pa zar tebi da se ne vrati tvoj maslačak? Kakva pitanja ti meni postavljaš.' odmahnu glavom majka, glumeći prekor.
'A za koliko dana kreće?' ponovo upita brižno devojčica.
'To će ti on reći i sam. Imaćete dovoljno vremena da se pozdravite.' odgovori mama i, videvši obris tuge u Sanjinim očima, poljubi je u čelo i uz smešak ode natrag u sobu.
'Pa, čuo si je i sam. Izgleda da je došlo vreme da se oprostimo.' obrati se devojčica maslačku svečano, dok su joj u očima svetlucale suze; 'Iako mi je teško što odlaziš ipak sem srećna što ćeš konačno videti svoju braću i sestre. Verujem da su svi lepi kao ti. Pozravićeš ih u moje ime. Uostalom, pričaćeš mi sve kad se vratiš.' Namignula mu je 'Ostaviču te sad da se spremaš za put. Vidimo se kasnije' i odjuri za mamom.Maslačak je tužno gledao za njom. Znao je da umalo nije zaplakala. Bio je zahvalan njenoj mami što je smislila tako dobru oproštajnu priču. Nije znao još koliko će puta videti to milo lice orošeno pegicama. Sunce mu je po prvi put u životu smetalo, bilo je nekako previše sjajno, previše vruće.
'Kakva ti je to smešna kapa?' prenulo ga je pitanje. Njegov drugar vrabac obešenjački ga je posmatrao klackajući se na ivici saksije: 'Moram da ti priznam da si bolje izgledao kao žuti cvet nego kao pufnasta lopta' nasmeja se dobroćudno vrabac.
'Moram na put.' kratko odbrusi maslačak.
'Ti putuješ? Pa to je divno! A gde?'
'Odlazim kod svoje braće i sestara, krajnje je vreme da ih upoznam.'
Vrabac se uozbilji, videvši da maslačak i dalje nosi isto takvo lice. 'A koliko ostaješ? I gde je ta livada? Mogao bih ja da odem do njih i da im kažem radosnu vest. Da te dočekaju kako dolikuje znaš, da ih ne zatekneš nespremne na to veliko iznenađenje.'
Ta dobra naivčina, pomisli maslačak, poverovao bi u bilo šta.
'Hvala ti moj prijatelju, zaista. Ali nema potrebe za tim. Ta livada je veoma daleko. I tebi bi trebalo zaista mnogo vremena da do tamo dođeš i da se vratiš natrag.'
'To znači da se nećeš brzo vratiti...' reče potišteno vrabac.
'Tako je, nažalost.' Ćutali su i jedan i drugi par trenutaka, svako gledajući negde neodređeno.
'Ali ćeš se vratiti, zar ne?' upita iznenada vrabac.
'Naravno da hoću, zar sumnjaš u mene!'
'I onda ćeš ti meni pričati priče, bolje i lepše nego moje.' reče ushićeno vrabac, 'Znaš, moram da ti priznam, nije baš sve u mojim pričama bilo istina.'
'Laž i nije prava laž, ako pomaže istinu. Uostalom, oprostio bih mom najdražem prijatelju i mnogo više nego par sitnih laži.'
'Hvala ti na tome druže. I da znaš, očekujem mnogo lepih priča. Zato se bolje potrudi.' reče veselo vrabac pa zaleprša krilima.
'Do viđenja!'
'Do viđenja!' uzvrati maslačak pozdrav svom prijatelju u pravcu lepeta malih krila.Prošlo je par dana od kako se maslačak oprostio sa vrapcem. Ptičica više nije dolazila. Verovatno se zadržao po poljima, mislio je maslačak, što je i bolje. Nije hteo ponovo da glumi pred njim ushićenje zbog polaska na izmišljeni put. Nij mu bilo ni do čega. Osećao se slabo, istrošeno, nezainteresovano za bilo šta. Sunce mu je smetalo, listovi su mu se ofucali, a glavu je jedva držao podignutom. Imao je neki čudan utisak kao da se zaista sprema na neki dalek put, pa se od svih tih opsežnih priprema za put potpuno iscrpeo. Zbog toga je uglavnom dremao, sem u slučajevima kada mu je Sanja dolazila i razgovarala sa njim. Tada se trudio da se maksimalno skoncentriše i da svaku njenu izgovorenu reč umemoriše i upije u sebe. A ona mu je pričala o svojim putovanjima, o tome kako se ona pripremala za njih, šta je nosila i kako se provela.Tog popodneva, Sanja se s mamom pojavila na terasi kao i obično. Mali maslačak je pognuto držao paperjastu glavu na tankoj stabljici. Sanja je pogledala mamu upitno i plačljivo, a mama joj je klimnula glavom u znak ohrabrenja.
'Vreme je.' Reče joj mama, 'Seti se, šta sam ti kazala juče.'
Sanja oprezno priđe i nežno otkinu stabljiku sa beličastom lopticom na vrhu.
'Želim ti srećan put, mili moj.' prošapta i lagano dunu u paperjastu lopticu.
Povetarac zahvati jedan pramen, pa još jedan, i lagano razveja lopticu u više malih oblačića koji poleteše nebom iznad gradskih ulica blokiranih popodnevnom gužvom; dok je jedna devojčica na terasi šestog sprata solitera mahala gledajući u nebo.
***
Vetar je lagano nosio paperjasti padobrančić na čijem je kraju bezbrižno spavala jedna semenka maslačka. Putovala je već neko vreme, isprva oduševljena prizorima koje je ostavljala za sobom. Ali nakon nekoliko dana lebdenja, dosadilo joj je sve to, pa je vreme uglavnom provodila spavajući, dok se vetar igrao s njom i nosio je kud mu se prohte. A vetar, taj stari obešenjak, voleo je da se igra malenim semenkama maslačka. Voleo je da ih muči da ih kinji, da ih golica ili da ih miluje i ljuljuška, već kako bi mu bilo po volji. Neke bi odmah pustio da padnu, na par metara od mesta sa kojeg su poletele, dok je neke, naprotiv, umeo danima, pa čak i nedeljama da nosi preko raznih prostranstava, dok ih ne bi konačno spustio negde i nastavio dalje svojim putem. Ovoj ovde spavalici, našao je napokon mesto gde će je ostaviti.Ogromno polje bilo je prekriveno žutim mrljama, bezbrojnim malim svetnim suncima koja su upinjala svoje glavice ka onom najvećem, gore na nebu. Semenka jednog od njih, odraslog među gradskim sivim zidinama, izgubila se u večno zelenom prostranstvu.
E pa tako je to... :?:
Toliko si dobro napisao da si nas prosto ostavio bez texta.
Da budem iskren nisam procitao celu pricu. Malo mi deluje kao uputstvo za koriscenje kompjutera u fazonu step by step. Taman prodjem celu operaciju koja se sastojala od tri clicka i cele stranice textualnog uputstva za ta tri clicka kad ono opet Jovo nanovo. Mislim, izvini. Nateraj me da citam.
Ja bih to ovako,
Po maslacku se ispisao pijanac koji je izasao iz kafane u pekarskoj ulici. Tako natopljen tamno zutom gotovo narandzastom smrdljivom mokracom maslacak je pozeleo da umre. Da ga nema. Ni jutarnje sunce mu nije povratilo zelju za zivotom. Ali u tom trenu oseti miris djurdjevka. Prisla mu je mala slatka nevina devojcica. Shvatio je da ona mirise na djurdjevak. Odmah se zaljubio u nju. Dak se kupao u njenom mirisu bio je srecan sto je ziv. Devojcica ga je nezno iskopala. Dok mu je prsticima dodirivala korenje maslacak se uzbudio prvi put u zivotu. ( i onda teras dalje) Na terasi gde ga je devojcica posadila sreo je nekoliko marihuana. Njih je gajio devojcicin stariji brat.
Marihuane su bile nesretne. Toliko paznje i nege da bi u cvatu svoje lepote bile pretvorene u dim i pepeo. (sad vec imas mesta za filozofiju)
Quote from: SuperSynthetic on 10-12-2013, 22:21:07
Toliko si dobro napisao da si nas prosto ostavio bez texta.
Da budem iskren nisam procitao celu pricu. Malo mi deluje kao uputstvo za koriscenje kompjutera u fazonu step by step. Taman prodjem celu operaciju koja se sastojala od tri clicka i cele stranice textualnog uputstva za ta tri clicka kad ono opet Jovo nanovo. Mislim, izvini. Nateraj me da citam.
Ja bih to ovako,
Po maslacku se ispisao pijanac koji je izasao iz kafane u pekarskoj ulici. Tako natopljen tamno zutom gotovo narandzastom smrdljivom mokracom maslacak je pozeleo da umre. Da ga nema. Ni jutarnje sunce mu nije povratilo zelju za zivotom. Ali u tom trenu oseti miris djurdjevka. Prisla mu je mala slatka nevina devojcica. Shvatio je da ona mirise na djurdjevak. Odmah se zaljubio u nju. Dak se kupao u njenom mirisu bio je srecan sto je ziv. Devojcica ga je nezno iskopala. Dok mu je prsticima dodirivala korenje maslacak se uzbudio prvi put u zivotu. ( i onda teras dalje) Na terasi gde ga je devojcica posadila sreo je nekoliko marihuana. Njih je gajio devojcicin stariji brat.
Marihuane su bile nesretne. Toliko paznje i nege da bi u cvatu svoje lepote bile pretvorene u dim i pepeo. (sad vec imas mesta za filozofiju)
Predpostavljam da je ovo sarkazam bio :mrgreen: ? Ne verujem da ovde ikoga nešto može da ostavi bez teksta (jedino ako je baš katastrofa, ili baš dobro), bar sam takav utisak stekao tokom ovog mog višemesečnog vrzmanja po Sagiti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi42.tinypic.com%2F2dvn0ar.jpg&hash=050020dc4eafec3e5cf87da6839f1010229f7b4f)
Pa, utisak je loš.
Kao što ti je SuperSyntetic ne preterano taktično rekao, ako želiš da neko čita to što si napisao, moraš naći način da ga privučeš.
Tvoj tekst ne privlači apsolutno ničim čoveka da nastavi da ga čita. Počinje banalno, rečenice su banalne, ne postoji nikakva tajna, nikakva začkoljica, ništa što bi me zagolicalo da nastavim da čitam. I posle nekoliko praznih nezanimljivih rečenica, pasusa, svako, osim najvećih mazohista, napustiće tvoj tekst.
Pošto si dao priču na forum i tražiš neko mišljenje, ja sam skrolovao do kraja, "napredno prelistavajući", ali, do kraja nema ničega.
Ovo, naprosto, ne valja...
Nemoj da se demoralises WhiteNight.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi41.tinypic.com%2F2db9i1i.jpg&hash=90361ebe5b5d9e72363226aafe429e3cd19a627c)