Pozdrav svima. Ovo je malo duže.
Pucajte!
I
Kada se javio, učinilo joj se da čuje Petrov glas. Hrapav i grub. Predstavila se. Otac ti je umro, rekla je. Jutros. Sutra je sahrana. Zadrhtala joj je poslednja reč.
Zahvalio se što ga je obavestila. Ništa više. Na sahranu nije došao. Prvi sneg je počeo da veje na izlazu iz kapele, pa su do grobnog mesta pahulje stvorile posmrtnu masku na suvom, upalom licu pokojnika. Nadala se da će ga zateći među spomenicima, utrnula od tuge i hladnoće. Grumen zemlje se raspuknuo po spuštenom sanduku. Učinilo joj se da kovčeg prazno odzvanja.
II
Stajala je pred sivom višespratnicom. Treći sprat, stan broj 20. Spustila je kofer i pozvonila na interfon. Vrata su zapištala. Slobodnom rukom naslonila se na njih i ušla.
Drugi put ga je pozvala tri meseca posle Petrove smrti. Nije želeo da razgovara. Nije ga interesovalo šta mu je otac ostavio. Godinama ga nije video. Otkako je majka umrla. Znam, rekla je skoro šapatom. Oklevao je. Kroz telefonsku žicu čula je njegovo neravnomerno disanje. Je li to strah? Tada je izgovorio adresu.
III
Vrata stana broj 20 su bila otvorena. Zaslepljena svetlošću koja je kroz njih dopirala, nazirala je lice čoveka u dovratku. Osetila je kako joj srce bije visoko, skoro u grlu. Belina uglačane stene pod suncem. Šta će on, Petre, sa tom istinom? Mora da sazna, vikao si, pridigavši se u bolničkom krevetu, obećaj mi da ćeš ih odneti. Pa si se zagrcnuo boreći se za vazduh pod naletom kašlja. Obećala sam, da te smirim, da prestaneš da iskašljavaš ružičastu, sluzavu krv.
Čovek je klimnuo glavom u znak pozdrava. Ispruženom rukom pozvao je da uđe.
Sela je u široku fotelju. Zapalio je cigaretu. Nervozno. Prodoran pogled. Ne magličast kao Petrov. Ali brada, nos, usne, celo lice, Petrovo. A opet drugačije. Zbog tog pogleda.
Otvorila je kofer i na sto napakovala sveske različitih formata i boja. Uzeo je jednu od njih, otvorio nasumice i gledao nečitak, izdužen rukopis.
Kada si mi ispričao, prva pomisao mi je bila da se to nije stvarno dogodilo. Da je to tvoja noćna mora, Petre. Živ košmar za koji nisi siguran da li je san ili java. Nedelja. Prolećni dan. Izlet na planinu van grada. Ručak na jednom od odmorišta kraj puta. Kamperski sto i klupe. Na velikom, uglačanom kamenu. Nad provalijom. Dva dečaka se igraju. Sunce u tvojim očima, dok iz automobila iznosiš hranu. Zaslepljen, nazireš ih u blizini ivice. Kao da neko viče. Ne shvataš da je tvoj glas. Vidiš ruku dečaka, belu i sjajnu. Naslonjenu na drugo telo. Koje nestaje iz tvog pogleda. Ostaje jedan. Na neizdrživoj belini kamena pod suncem.
Kao da mu se nekakva koprena navukla na oči. Sad su već magličaste. Mozda je taj pogled maska? Oprostiti? Ne, Petre, neće ti oprostiti ako to sazna. Još više će te mrzeti. Sigurna sam.
- Ne znam kada ću moći da ih pročitam. – zaklopio je svesku – Možda nikad.
Poslednje reči je jedva čula. Ako su uopšte izgovorene, ako ih nije u sebi zamislila. Poželela je da ga pomiluje po kosi. Nije važno. Ništa više nije važno.
Kada si došao sebi, odlučio si. Niko neće znati šta se zaista desilo. Rekao si da je želeo da siđe niz stenu, da je potrčao ka ivici, da si krenuo da ga u tome sprečiš, da ne shvataš kako se sapleo i da je u jednoj sekundi sve bilo gotovo. Bio si kriv. Nisi želeo da neko krivi njega.
Donela sam mu tvoje dnevnike, kako sam ti obećala. U njima je istina, rekao si mi kada smo se poslednji put videli. Gledao si kroz mene odlazeći, sa magličastom koprenom preko očiju. Pogrešio si. Ispisivani do smrti deteta, prepuni su odbljesaka dana koji kao da nikada nisu postojali. To je ono što će tvoj sin dobiti.
On se ne seća. Imao je tri godine. Ja mu nisam rekla. Nećeš ni ti. Dnevnike koje si pisao u godinama provedenim u zatvoru on neće videti.
Ustala je, pozdravila se i pošla. Prazan kofer je mnogo lakši. Skoro ga i ne osećaš u ruci. Večeras će potpaliti vatru u kaminu. Nije previše hladno, ali se u vazduhu oseća miris snega. Verovatno poslednjeg ove zime.
Kofer pun svezaka koji je čeka kod kuće će goreti čitavu noć.
Vežba 2. je još uvek u opsegu onog što mi se čini da bi moglo biti zanimljivo, ali je lošije od prve Vežbe. Ili, možda me sad cepkanje rečenica samo više nervira neg' prošli put. Gde je u prvoj bilo jasno, sad se u ,,produženom obliku" rasplinulo.
Priču nisam razumeo, video sam da je ima, to jest da bi je moglo biti, ali smo se negde usput mimoišli.
Fale zastavice ko šta govori, misli.
Autor bi morao da se upusti u pisanje čitavih rečenica. Cepkanje vidim kao autorovo bežanje od ,,uozbiljavanja", u smislu da mu priča izmiče kroz okraćavanja. Jer, čini mi se da minimalne rečenice koristi kako i kad bi da premota deo priče. Rečju, zabušava.
Rečenice, tipa:
,,Kao da mu se nekakva koprena navukla na oči. Sad su već magličaste. Mozda je taj pogled maska? Oprostiti? Ne, Petre, neće ti oprostiti ako to sazna. Još više će te mrzeti. Sigurna sam"
mi izuzetno gaze po živcima. Izvinjajem se, to je za mene šibicarenje na uštrb pripovedanja.
Svakako, čekam sledeće.
Vezbu i vezbu br.2 kao da su pisale dve razlicite osobe .
Biki, kako to misliš?
Stevo, jasno mi je šta smatraš da ne valja. Iz nekog razloga mi se čini da se kratkim rečenicama priča, pored toga što dobija na ubrzanju gde je to potrebno, lakše kontroliše. Verovatno zbog toga što sa pisanjem nemam iskustva, plaši me da se ne zapletem i izgubim u dugim rečenicama. I, da, meni se takav nači pripovedanja sviđa, ali pretpostavljam da je to najmanje bitno.
Hvala na komentarima. S obzirom da počinjem da pišem, znači mi svaki komentar. Po mogućstvu obrazložen.
Da vidim ima li smisla da pišem nadalje. :lol:
Malo je neartikulisana vezba br, 2 (malo vise). Cas iz treceg, cas iz prvog lica, a nema upravnog govora. Plus je i nejasna. Sveske?
Kratke recenice volim. Tacka mi je omiljena. Opet sta znam... Sve to treba orjentisati tako da vodi citaoca, a ne da on sam luta i trazi.
Quote from: Alain link=topic=13694.msg534458#msg534458 date=
Hvala na komentarima. S obzirom da počinjem da pišem, znači mi svaki komentar. Po mogućstvu obrazložen.
Da vidim ima li smisla da pišem nadalje. :lol:
Alaine zar ti trazis smisao svog pisanja u komentarima diskutanata sa radionice?
Cak i najbolji pisci imaju kriticare koji ce da nadju nesto sto im se ne svidja. Kritika, tudje misljenje zapravo ne treba da ti bude zvezda vodilja. Pisac pise zato sto mora, takav mu je "usud". Kao i svi umetnici i pisci su samo medijum za nesto vise. Cim neko krene da pise, slika, peva zarad nekog drugog i zarad dobre kritike krajnji produkat ( prica, slika, pesma) izgubi dusu.
That's my two cents :)
Quote from: Alain on 18-01-2014, 19:10:27
Biki, kako to misliš?
Stevo, jasno mi je šta smatraš da ne valja. Iz nekog razloga mi se čini da se kratkim rečenicama priča, pored toga što dobija na ubrzanju gde je to potrebno, lakše kontroliše. Verovatno zbog toga što sa pisanjem nemam iskustva, plaši me da se ne zapletem i izgubim u dugim rečenicama. I, da, meni se takav nači pripovedanja sviđa, ali pretpostavljam da je to najmanje bitno.
Hvala na komentarima. S obzirom da počinjem da pišem, znači mi svaki komentar. Po mogućstvu obrazložen.
Da vidim ima li smisla da pišem nadalje. :lol:
Biki hoće da ti kaže da se foliraš. Što je vidljivo iz ovog teksta. Još jedan od nebrojenih pokušaja na ovoj radionici gde se čitaocu podilazi, spektar tog podilaženja je širok, ovde vidimo nameru autora da bude drugar sa čitaocem, da ga, bože moj, ne opterećuje, ne zamara i preterano ne uzmenirava, jer, siroti autor sigurno u podsvesti misli da je siroti čitaoc ograničenih moći poimanja, pa pred njega ne bi trebalo stavljati rečenicu koja sadrži više od četiri, pet reči. Čitaoci jesu budale, ali ne zaboravi da među njima i čitača. Analitačara. Onih koji znaju šta je lepo i kojima levo ne možeš prodavati za desno. Čuvaj se čitaoca koji u tvom delu odražavaju svoj ego, i vređa ih ako se tamo ne pronalaze, ili ako nazru po bilo čemu da ih prevazilaziš, da si bolji od njih. Ali, to i jeste tvoj zadatak, da budeš bolji od njih, jer ti postavljaš pravila, treba da udaraš u glavu, direktom, da mi čitaoci - budale poverujemo da si ti čovek koji zna šta priča i da je vredan pažnje. Tražiće ti "konstrukciju" iako ni u svojoj glavi nisu konstruisali ništa više do sopstvenih malih očekivanja.
Prva lekcija: moraš da prezreš čitaoca. Za čitaoce pišu oni koji pišu u nastavcima.
Druga lekcija: udari me. Šta ti meni "učinilo joj se". Znaš ili ne znaš? Nemoj da pokušavaš da budiš u meni nikakva osećanja. Nemoj da mi se otvaraš i poveravaš.
Treća lekcija: smej se smrti.
Četvrta lekcija: ne veruj Stevi kada pokušava da bude pomirljiv, tada obično pomirljivo greši. Sačekaj da se namrgodi
Jedan je napisao knjigu bez glagola! Nazvao je glagol tiraninom književnosti. To ti je za nauk da sve može biti priča, i da sve jeste priča. Čuvaj se "konstruktora", za koje je narativ običan scenosled dešavanja, vremenska vertikala od tačke A do tačke B. Veruj naratorima za koje ne znaš da li ti se obraćaju iz bureta, iz svog dnevnika, sa radija, ili sede pokraj tebe, u fotelji, ili ti se javljaju niotkuda. Takvi obično znaju šta govore, iako ih drugi teško prate. Ali, hej, ko je video Maradonu da se izvinjava jednom Najdoskom, ili još gore, da se spušta na njegov nivo.
Ovde preziru opis. Zato što se boje sveta. Foliranti kao i ti u ovom tekstu. Misle da će ih topla soba i pun tanjir sačuvati od sveta. Hoće... do groba. Srpska proza je dobrim delom i deskriptivna. I nije dijaloška. Zato je i dobra i... potcenjena. Hoće da budu šokirani, jer su šoknuti. Šokavci. Šokci. Postavljaš suvišna pitanja.
Da vidiš da li ima smisla da pišeš nadalje? Mene pitaš? Nemam ja pojma. Ništa ti ja ne znam. Da li me to pitaš kao drugar, ovaj što mi tekstom podilazi i vređa moju bogomdanu mudrost i osećajnost, ili je to pitanje proisteklo iz samog teksta, pa da ti na osnovu njega dam odgovor? Nisi ti početnik, i to si slagao. A to ti je ujedno i odgovor na pitanje. Pod uslovom da je početnik - dunster, za tebe ima nade. Plašiš se da budeš nerazumljiv i bezosećajan, pa iz tog straha nerazumljivo i bezosećajno pišeš. Mnogo se preispituješ. Sve ti je nedorečeno. Simpatije će zaslužiti ravnodušni.
Tvoje delo nije zaokružena celina, pazi, ne "konstrukcija", već celina koja ne može biti, kao svaka konstrukcija, dekonstruisana, dakle, nemaš koherentost u pripovedanju, osim što pokušavaš da očijukaš sa čitaocem, ne vodiš ga zaista nigde, ka nikakvom zaključku, ka nikakvoj lepoti, nikakve slike ne gradiš, već bacaš neke fragmente, krnjotine, posežeš za simbolima koji ne znače ništa, jer im ne dozvoljavaš da ožive, a oni su važni. A sve može da bude subjekat. Šta je u tvojoj vežbi subjekat? Dnevnik treba da bude subjekat. Petra treba da izostaviš. Ćao Petre, idi vidi da li sam u Hondurasu! Ili prazan kofer. Ali ne, ti hoćeš da foliraš, ali ja se ne dam isfolirati, ne padam na "magličastom koprenom" prekrivene oči. Hoćeš li ti da se boksuješ, ili nećeš da se boksuješ?
Eto, ako nećeš da pišeš nadalje, uvek možeš da pišeš nabliže, što je, možda, i bolje, jer ono što je nabliže lakše je za uhvatiti i prihvatiti.
Quote from: Alain on 18-01-2014, 19:10:27
Biki, kako to mislis?
Pa eto, tako. U prvoj vezbi si proveo dosta vremena opisujuci fizicki izgled prostitutke i celavca. I pored tog tvog truda meni su likovi u vezbi ostali strani, nisam mogla da ih vizualizujem u glavi. Sa druge strane u ovoj vezbi broj dva si nekako vise okrenut unutrasnjem u Petrovoj zeni i sinu i oni sami dok citam dobijaju lice. Mogu da zamislim kako izgledaju, kakvu boju glasa imaju, njihove manire. Ne umem da objasnim zasto je to tako ali tako je. Bar kod mene. :)
Quote from: Hrundi V. Bakshi on 18-01-2014, 21:47:20
Jedan je napisao knjigu bez glagola! Nazvao je glagol tiraninom književnosti.
Napisacu knjigu samo od glagola. I to onih. 1000 strana. Bestseler.
Ne sumnjam da hoćeš. Ja nemam ništa protiv glagola. Ni onih. Samo, glagoli nužno ne znače naraciju, ali često daju iluziju da se nešto dešava. Uostalom, ovde se vodio krstaški rat protiv prideva, nekad i s pravom, ali su se glagoli zaobilazili.
što baš KRSTAŠKI?
Zato sto prideve pokrstavaju u glagole. Milom ili silom. Nema!
idupič jeee
hrundi pazi na lekciju broj jedan i kad kuca komentare. pohvalno. revnosno.
[/quote]
Biki hoće da ti kaže da se foliraš. Što je vidljivo iz ovog teksta. Još jedan od nebrojenih pokušaja na ovoj radionici gde se čitaocu podilazi, spektar tog podilaženja je širok, ovde vidimo nameru autora da bude drugar sa čitaocem, da ga, bože moj, ne opterećuje, ne zamara i preterano ne uzmenirava, jer, siroti autor sigurno u podsvesti misli da je siroti čitaoc ograničenih moći poimanja, pa pred njega ne bi trebalo stavljati rečenicu koja sadrži više od četiri, pet reči. Čitaoci jesu budale, ali ne zaboravi da među njima i čitača. Analitačara. Onih koji znaju šta je lepo i kojima levo ne možeš prodavati za desno. Čuvaj se čitaoca koji u tvom delu odražavaju svoj ego, i vređa ih ako se tamo ne pronalaze, ili ako nazru po bilo čemu da ih prevazilaziš, da si bolji od njih. Ali, to i jeste tvoj zadatak, da budeš bolji od njih, jer ti postavljaš pravila, treba da udaraš u glavu, direktom, da mi čitaoci - budale poverujemo da si ti čovek koji zna šta priča i da je vredan pažnje. Tražiće ti "konstrukciju" iako ni u svojoj glavi nisu konstruisali ništa više do sopstvenih malih očekivanja.
Prva lekcija: moraš da prezreš čitaoca. Za čitaoce pišu oni koji pišu u nastavcima.
Druga lekcija: udari me. Šta ti meni "učinilo joj se". Znaš ili ne znaš? Nemoj da pokušavaš da budiš u meni nikakva osećanja. Nemoj da mi se otvaraš i poveravaš.
Treća lekcija: smej se smrti.
Četvrta lekcija: ne veruj Stevi kada pokušava da bude pomirljiv, tada obično pomirljivo greši. Sačekaj da se namrgodi
Jedan je napisao knjigu bez glagola! Nazvao je glagol tiraninom književnosti. To ti je za nauk da sve može biti priča, i da sve jeste priča. Čuvaj se "konstruktora", za koje je narativ običan scenosled dešavanja, vremenska vertikala od tačke A do tačke B. Veruj naratorima za koje ne znaš da li ti se obraćaju iz bureta, iz svog dnevnika, sa radija, ili sede pokraj tebe, u fotelji, ili ti se javljaju niotkuda. Takvi obično znaju šta govore, iako ih drugi teško prate. Ali, hej, ko je video Maradonu da se izvinjava jednom Najdoskom, ili još gore, da se spušta na njegov nivo.
Ovde preziru opis. Zato što se boje sveta. Foliranti kao i ti u ovom tekstu. Misle da će ih topla soba i pun tanjir sačuvati od sveta. Hoće... do groba. Srpska proza je dobrim delom i deskriptivna. I nije dijaloška. Zato je i dobra i... potcenjena. Hoće da budu šokirani, jer su šoknuti. Šokavci. Šokci. Postavljaš suvišna pitanja.
Da vidiš da li ima smisla da pišeš nadalje? Mene pitaš? Nemam ja pojma. Ništa ti ja ne znam. Da li me to pitaš kao drugar, ovaj što mi tekstom podilazi i vređa moju bogomdanu mudrost i osećajnost, ili je to pitanje proisteklo iz samog teksta, pa da ti na osnovu njega dam odgovor? Nisi ti početnik, i to si slagao. A to ti je ujedno i odgovor na pitanje. Pod uslovom da je početnik - dunster, za tebe ima nade. Plašiš se da budeš nerazumljiv i bezosećajan, pa iz tog straha nerazumljivo i bezosećajno pišeš. Mnogo se preispituješ. Sve ti je nedorečeno. Simpatije će zaslužiti ravnodušni.
Tvoje delo nije zaokružena celina, pazi, ne "konstrukcija", već celina koja ne može biti, kao svaka konstrukcija, dekonstruisana, dakle, nemaš koherentost u pripovedanju, osim što pokušavaš da očijukaš sa čitaocem, ne vodiš ga zaista nigde, ka nikakvom zaključku, ka nikakvoj lepoti, nikakve slike ne gradiš, već bacaš neke fragmente, krnjotine, posežeš za simbolima koji ne znače ništa, jer im ne dozvoljavaš da ožive, a oni su važni. A sve može da bude subjekat. Šta je u tvojoj vežbi subjekat? Dnevnik treba da bude subjekat. Petra treba da izostaviš. Ćao Petre, idi vidi da li sam u Hondurasu! Ili prazan kofer. Ali ne, ti hoćeš da foliraš, ali ja se ne dam isfolirati, ne padam na "magličastom koprenom" prekrivene oči. Hoćeš li ti da se boksuješ, ili nećeš da se boksuješ?
Eto, ako nećeš da pišeš nadalje, uvek možeš da pišeš nabliže, što je, možda, i bolje, jer ono što je nabliže lakše je za uhvatiti i prihvatiti.
[/quote]
Hrundi,
nije mi svesna namera bila da foliram. Zašto bih. Niti lažem kada kažem da sam početnik, prethodna vežba i ova, jedino je što sam napisao u proteklih nekoliko godina. Već sam to i rekao, čini mi se. Razumeo sam vrlo dobro šta si hteo da kažeš. Ovaj forum služi da ljudima koji pišu i koji će to što pišu ovde izložiti, drugi ljudi kažu šta o tom pisanju misle. Ja neću prestati da pišem ako mi ti ili neko drugi kaže da to ništa ne valja, ali će mi vaš komentar možda pomoći da nađem rešenje problema na koje nailazim dok pišem Ili, još pre, vaš komentar će mi staviti do znanja postojanje određenog problema koji nisam ni primetio. U tome je stvar. Ti si mi jasno stavio do znanja šta misliš da je ovde problem. Kada kažeš: udari me, ne oklevaj, ne budi nedorečen, nesiguran, ja ću se sa tobom složiti i pokušaću da pronađem način kako to da uradim. Ali je pitanje da li ću uspeti, jer to možda nije samo pitanje izbora, hoćeš - nećeš. Treba znati da to izvedeš.
Na ovom forumu sam do sada shvatio otprilike ko su Boban i Scallop. Nemam pojma ko su ostali, ali polazim od toga da su to ljudi koji nisu lelemudi, već da znaju o čemu pričaju i da bi bilo od koristi izneti pred njih neko pisanije. Ovde sam da učim i nadam se nešto naučim o pisanju.
A ostali dajte još neki komentar kao Biki, Steva i Hrundi.
Ja sam lelemudkinja :)
Ma izvalio ga Hrundi. Skroz. A ova Sonja ladno psuje. Mamkataupic...
Quote from: Alain on 19-01-2014, 16:44:00
Hrundi,
nije mi svesna namera bila da foliram. Zašto bih. Niti lažem kada kažem da sam početnik, prethodna vežba i ova, jedino je što sam napisao u proteklih nekoliko godina. Već sam to i rekao, čini mi se. Razumeo sam vrlo dobro šta si hteo da kažeš. Ovaj forum služi da ljudima koji pišu i koji će to što pišu ovde izložiti, drugi ljudi kažu šta o tom pisanju misle. Ja neću prestati da pišem ako mi ti ili neko drugi kaže da to ništa ne valja, ali će mi vaš komentar možda pomoći da nađem rešenje problema na koje nailazim dok pišem Ili, još pre, vaš komentar će mi staviti do znanja postojanje određenog problema koji nisam ni primetio. U tome je stvar. Ti si mi jasno stavio do znanja šta misliš da je ovde problem. Kada kažeš: udari me, ne oklevaj, ne budi nedorečen, nesiguran, ja ću se sa tobom složiti i pokušaću da pronađem način kako to da uradim. Ali je pitanje da li ću uspeti, jer to možda nije samo pitanje izbora, hoćeš - nećeš. Treba znati da to izvedeš.
Na ovom forumu sam do sada shvatio otprilike ko su Boban i Scallop. Nemam pojma ko su ostali, ali polazim od toga da su to ljudi koji nisu lelemudi, već da znaju o čemu pričaju i da bi bilo od koristi izneti pred njih neko pisanije. Ovde sam da učim i nadam se nešto naučim o pisanju.
A ostali dajte još neki komentar kao Biki, Steva i Hrundi.
Ja sam, zapravo, na tvojoj strani. Ako jesi početnik, kako kažeš, onda na osnovu ovog teksta ne treba da se odričeš pisanja, niti da se ustručavaš, a mišljenje je kao dupe, svako ga ima. Ne valja mnogo ni zapitkivati. Ljudi nemaju odgovore, pa će u tvojim pitanjima videti sopstvenu nemoć. Sve je to pipanje u mraku, sa nešto malo objektivnih kriterijuma, i mnogo subjektivnih. Sam ćeš znati šta ti je činiti. Ili zamoli Bobana i scallopa, pošto kažeš da znaš ko su, da ti daju komentar. Ali, dobro si primetio, na kraju sve ispadne lelemuđenje, ili lelemudašenje.
Quote from: Hrundi V. Bakshi on 20-01-2014, 13:17:02
mišljenje je kao dupe, svako ga ima.
Ovo ti je najbolji prstokaz koji si mogao da dobiješ. Ako se bilo koja ličnost sastoji od
talenta,
veštine i
znanja, tvoja se za sada sastoji od volje. Ostalo nam nisi pokazao. Doduše, i pismenost je nešto i s njom nisi u ratu. Da bismo mogli da se dalje pokrenemo neophodno je da vidimo CELU priču. Ako si malo riljao po Književnoj radionici, znaš da pod celom pričom smatramo nešto što ima POČETAK, SREDINU I KRAJ. Odnosno, da budem precizniji, UVOD, ZAPLET, RASPLET i POENTU. Vežbanje je kao razgibavanje pre nego što pred publikom izvedemo svoju tačku. Dakle, neophodno je da se predstaviš
pričom. Originalnom ako je to moguće. Najbolje mesto za to je dve i po godine bila naša Radionica (pogledaj), gde je zadata tema bila osnov prema kojemu smo mogli da poredimo šta ko postiže. Hoćemo li nastaviti zavisi od interesovanja onih koji bi želeli da napreduju. Meni je poprilično dojadilo da se objašnjavam sa onima koji veruju da se o kvalitetu da pregovarati. Moguće je da do kraja dana postavimo zadatak za januar/februar, pa pokušaj da se uklopiš. Ako ne bude zainteresovanih, ja ću rado da se bavim gledanjem tenisa i kulinarskim receptima.