Okupljanje
Numer Iliot
Dvestadvadeset i sedam generacija Spora proteklo je do trenutka kada je ponovo počelo da se šuška o njemu.
Računali smo pomno koliko je to u godinama. Izgleda da je samo Numerima bilo važno da se vodi računa u vrednostima koje može da potvrdi Sunce. Svi drugi su odbacili sećanje na trenutak kada je legenda zamenila istoriju. Kao i kod svih drugih dugih tradicija i u Legendi o Sporu bilo je toliko neslaganja da je većina naroda odbacila naše računice i počela sve da prihvata u granicama svojih ograničenja. Proseci su se nametnuli kao činjenice i svima je bilo prihvatljivo da je generacija od trideset i dve godine dovoljno dobar broj. Malo njih je znalo da je to netačno, a oni kojima je život bio preči od raspravljanja o decimalama, prepustili su zamajavanje zaludnima. Sve u svemu, mi Numeri smo zbog toga bili puki siromasi, jer malo ko je mogao živi od brojanja.
Požalio sam što se čitava priča obnovila kad mi je najviše nedostajala. Životarenje od predviđanja pravog vremena za setvu i žetvu, tačnog dana za pripuštanje nerasta ili bika, govorenja bračnih posveta ili sricanja oporuka nepismenih nepismenima, okončalo se taman nekako u vreme kada mi je sve dodijalo i kad sam poželeo da se vrate dani u kojima smo bili cenjeni i primani tamo gde ni vrlo bogati i čuveni nisu imali pristupa. Vojnici satrapa Hamasina pokupili su me sa slave na kojoj sam recitovao zdravice i uz njih ispijao pehare kvasa sa onima koji su bili po volji domaćina. Već sam bio pijan, sa vlažnim mrljama po raščupanoj bradi i masnim flekama na dugoj haljini po kojoj su nas Numere razlikovali od drugih ljudi.
Mislio sam da me Hamasin u goste zove, da će mi dati nove haljine i sobu sa krevetom nad kojim baldahin nosi nebo, da će me čekati sva ona jela koja raskužuju od belog luka i ovčetine što mi truje dah godinama i da ću vinom isprati otužan ukus kvasine i drugog bljutavog piva sa sebarskih slava. Budala ja, Iliot Komanski, doktor numerologije i mag svih magija Pansarmije! Idiot nedokazani svih brojanja generacija Spora i proračunavanja dana kada će nestati i poslednji njihov trag! Čekali smo da nastupi Homeotsko doba u kome bismo ga se sećali, a da ne mislimo na njegovu Restituciju ili na dolazak njegovih i naših Spasilaca iz najdubljeg Univerzuma. Umesto svega toga dobio sam kužnu rupu u kojoj me je Hamasin ostavio taman toliko dugo da svi moji snovi utrnu i da viđenje sa njim doživim kao prosvetljenje.
Otrežnjenje je bilo mučnije od svakodnevnog mamurluka.
* * *
Izlazak pred Hamasina mogao je da znači samo jednu od dve stvari: nagradu i priznanje ili propast i smrt. Iliot nije mogao da nasluti šta će ga od te dve mogućnosti snaći. Dok su ga vodili kroz slabo osvetljene hodnike nije bio siguran treperi li to on ili buktinje zataknute u gvozdene nosače na zidovima. Na kraju mu je bilo svejedno ko će prvi da zgasne. Više svetla nego u onoj rupi - bilo je dobrodošlo. Više svetla nego u hod-nicima mogao je samo da priželjkuje.
Svetla u prostoriji u koju su ga uveli bilo je isuviše.
Hamasin voli jasno da vidi svoje sužnje.
Dva stražara baciše Iliota pod njegove noge. Bednik je poželeo da ostane tako do kraja sveta, ali mu se do svesti probiše jasne vladareve reči:
"Podignite ga, da ga vidim!"
I podigli su ga.
Visio je u vazduhu kao prljava krpa i osećao se tako.
"Mnogo si prljav, Majstore Iliote." Hamasinov glas je bio dubok i hrapav, reči su zvučale ozbiljno, a iz očiju mu se caklio potsmeh.
Rekao bi Iliot njemu da su rupe u njegovom dvoru prljave, da je u prljavim domovima običnih ljudi viđao čistije podrume, da su u takvim podrumima s pažnjom slušali ono što bi jedan Numer mogao da kaže uz bokal vina i komad sira iz ulja na krišci dobrog toplog hleba. Ali, pred Hamasinom se tako ne govori, samo se odgovara ako se odgovor zna, a pitanja nije bilo već samo zaključak na koji se moglo samo slegnuti ramenima. Iliot nije ni to mogao jer su ga držali ispod pazuha, a trznuo se kao da želi to da učini. Pomislio je da ni Karađoz to ne bi mogao bolje.
Izgleda da je to razveselilo Hamasina jer je rekao:
"Pustite ga..."
Uspeo je da se ne sruči na pod poput vreće. Ostao je u položaju koji mu se činio sramnijim od onoga koji bi mogao da pravda iscrpljenošću i posledicom nepotrebnog i ponižavajućeg sužanjstva. Ta, on bi uvek dobrovoljno došao Hamasinu. Da ga je pozvao pohitao bi bez razmišljanja. Na licu mu se sve to čitalo kada je uspeo da uzvrati pogled svom gospodaru.
"Da ste me pozvali, gospodaru..."
"Znam, Iliote." Hamasin se blago nasmešio. "Ali, ja volim ljude kad su malo mekši. Čini mi se da se tada lakše i brže razumemo i dogovorimo. Hoćeš li da se najpre opereš i odeneš, pa da popričamo ili bi radije da me prvo saslušaš, pa da te pošaljem u tvoje prostorije..."
"Koje moje prostorije?" Starac je dozvolio da mu se kroz glas probije nezadovoljstvo.
"Ako izrekneš još nešto slično, biće to one odakle su te doveli." Hamasin više nije sedeo udobno zavaljen na svom prestolu. Delimično se uspravio i oslonio šakama na kolena. Osmeh mu je nestao sa lica. "Mislim da ćeš se oprati kasnije. Nego, poznaješ li ti još svoj zanat?"
"Koji..? Po... poznajem..."
"Onako kako si ga nekada znao?"
"Baš tako, gospodaru..." Iliotu poče da se vraća krv u lice, bar onoliko koliko se od brade moglo videti. "Istina je da ljudi sve ređe traže da im se broji sudbina... Ali, ako gospodar želi..."
Hamasin se upiljio u oči starom Numeru kao da prelistava sve brojne nizove koje je ovaj nekada ispisivao. Pokušavao je da pronikne koliko su njegovih zapisa vino i kvas isplaknuli, a koliko je ostalo u toj ćelavoj lobanji ili negde u svratištima koja je obilazio i pribežištima gde se od zimskih mrazeva čuvao.
"Ne trebaš mi da mi sudbinu brojiš – sam je brojim. Čuvaš li još svoje računice o Sporu? I gde su, jer su moji ljudi isprevrtali sve gde su ih tvoji tragovi poslednje dve godine navodili?"
Spor? Ah, da, Spor! Negde iza Iliotovih očiju uskovitlaše se brojevi i činilo mu se da mu i očne jabučice igraju od silnih plimnih talasa. Prepao se da to i Hamasin vidi i da može da dokuči njegove misli, te požuri sa odgovorom ne bi li dobio na vremenu da složi onaj koji će i silniku biti prihvatljiv:
"Računica je uvek drugačija jer je svaki protekli dan menja. Pravio sam zapise dok to nisam shvatio. Godinama nisam pravio nove. A, bitno je da li želiš istoriju ili legendu?"
"Istorije... legende... Ta, Iliote, ti bar znaš da je jedino istina važna, da istorije mogu biti lažne, a legende istinite... I nemoj mi postavljati pitanja, jer moje je da ih postavljam!" Hamasinove oči su dobile onu oštrinu od koje se drhti i pada na kolena. "Odgovori mi na pitanje, jer od tog odgovora zavisi da li ćeš ikada ponovo brojati!"
Vreme je usporilo. Dok bude ćutao neće biti važno da li će odgovor biti dobar ili loš. A onda, kleo je sebe jer se činilo da je prebrz, izreče u jednom dahu:
"Još mogu da... brojim..."
* * *
Numer Iliot
Poslao sam Hamasina u vražju mater dva sata pošto su me od njega odveli. Niko to njemu u lice ne govori, a mnogi mu misle. Proklete da su njegove pretnje i obećanja, njegova slatkorečivost i zlo koje mu se kroz brkove cedi! Budući da mi smrt nije odmah izrekao, na čas sam poverovao da sam mu dao pravi odgovor. Ništa nije rekao, samo je rukom odmahnuo i odveli su me. Kako to njegove sluge znaju šta im je činiti, a da ja ništa ne naslutim? Dok su me vodili hodnicima koji se nisu spuštali nazad, ka tamnicama, poverovao sam da će sve da bude u redu. Žiške su po zidovima drugačije treperile. A onda su me izveli u zadnje dvorište dvorca, tamo gde se samo dželati svom poslu raduju. Video sam i grede vešala i drveno postolje sa panjem gde se glave odsecaju. Smrčilo mi se i neko vreme sam video kako mi se glava kotrlja po skoreloj krvi mnogih koji su pod sekirom skončali i slušao kako mi vratni pršljenovi škripe i razdvajaju se da moždina iscuri i pomeša se sa zgrušanom krvi arterija i vena.
Osvestilo me je drmusanje negde dole, pod glavom oslonjenom na nešto što nije žuljalo moje teme, pod telom opuštenom na nekom sedištu, pod nogama oslonjenim na čvrsti pod. Negde su me vozili. I dalje čvrsto zatvorenih očiju posegnuo sam rukom i dotakao rukom nešto zgurano kraj mene. Bila je to jutena vreća i mogao sam da napipam meke i čvrste stvari potrpane u nju. Vreća je bila čvrsto svezana, ali moje ruke nisu! Nisu me vozili na neko smetlište, bio sam putnik, a vreća kraj mene - moj prtljag.
Jesam li dao Hamasinu dobar odgovor? Dozivao sam svoje poslednje reči izgovorene pred njim, ali u tim rečima nije bilo mudrosti. "Znam da brojim... još..." Koješta! Čitavog života sam brojao i ništa izbrojao nisam. Niko nikada nije izbrojao Spora. I kako ga izbrojati kad ne znamo kad je došao i da li je došao, ako je došao da li je otišao, ako je bio među nama koliko puta se pomešao sa nama ili sa bilo kojim drugim živim bićem, ako se mešao da li je ostavljao deo sebe za sobom ili je uvek ostajao po strani, da li je uopšte preživeo pad Saveza sa mašinama... Toliko toga da je nedovoljno pratiti hiljade života da bi se uključile sve promenljive. I šta to želi Hamasin? Mora da želi ako mu trebaju činjenice o Sporu. Ili je prepoznao moju nesigurnost i očekuje da je prenesem negde. Gde? Verovatno me tamo voze... Moram da odspavam ako će mi trebati bistra glava. A, trebaće mi...
* * *
"Jesu li ga odveli?"
"Jesu, gospodaru..."
"I svih petoro je sad tamo...?"
"Biće uskoro. Tako ste naredili..." Hamasinov savetnik bio je znatno mlađi od onoga koga je savetovao. I znao je da postavi više pitanja. Često se pitao da li savetnik treba da postavlja pitanja ili da daje odgovore, ugrizao bi sam sebe za usnu kad bi mu se to iznova dogodilo, ali gospodar nije gubio svoj mir pred tim pitanjima, kao da savetnik i treba da pita, a savetovani da odgovara. Onda je ta misao nadjačala ćutanje i on postavi novo pitanje: "A zašto treba da ih bude pet, a ne sedam, na primer? Sedmoro znaju više od petoro."
Hamasin se naceri:
"Hajde, onda, da okupimo sve one kojima vladam..."
"Nisu svi iste pameti..."
"A, koliko ih je iste pameti?"
Eto pitanja, a savetnik Peram nije ima odgovor:
"Ne znam..."
Hamasin podiže šaku kao da želi nešto da pokaže. Onda ispruži jedan prst, pa šaku, pa onda obe šake:
"Jedan, najpametniji, bio bi dovoljan. Dvojica bi se zamerila jedan drugom. Trojica bi se bavila nadglasavanjem, četvorica bi se podelila... Petoro ne mogu da znaju šta bi ostali mogli da misle ili da dogovore. Sve što je više od toga pravi gungulu, a, priznaćeš, da ni nemamo toliko pametnih..."
"Gospodaru ne trebaju savetnici..." Peram je bio spreman da se povuče.
"Naprotiv. Kad god postaviš pitanje ja moram da preispitam da li sam do tada bio u pravu. Samo ti, Perame, pitaj, imam te za pitanja, a ne za odgovore."
Peram spusti glavu nisko. Nekako je bio siguran da gospodar zna šta radi.
Gospodar nije bio tako siguran.
Inače, ne bi radio ništa.
Kapanje
Iliot
Pitanja i odgovori su kao stalaktiti i stalagmiti. Vekovi prođu u kapanju vodenih kapi zasićenih krečnjakom dok se na podlozi izgradi malo uzvišenje, milenijumi dok se pitanja i odgovori ne spoje u jedinstveni stub. Mnoga pitanja najčešće ostanu bez dovoljno odgovora. Tada pećinski stubovi ostanu nespojeni, a nedoumice bez konačne izvesnosti.
Pećina u koju se sporo spuštala grupa ljudi koja me je vodila sa sobom svedočila je u korist neizvesnosti. Mnoštvo započetih stubova stajalo je nedovršeno, a sa svodova su beznadežno sporo kapali brojni stalaktiti. Podzemne vode u ovim krajevima odavno su isprale svoje puteve i sobom donosile sve manje upotrebljivih materija. Baš kao što je vreme ispralo sve što bi moglo da se zna o Sporu, razmišljao sam.
Za čim je to tragao Hamasin i zbog čega je Spor postao tako važan? Odjednom. Treba da domislim šta bi to moglo biti, ali mi ništa nije padalo na um, pa sam više spavao nego što sam bio budan. Kad stignem tamo gde me vode imaću dovoljno vremena, ako ikada dovoljno vremena ima. Kako se moje putovanje otezalo tako su moji vodiči postajali obzirniji. Neudobno tandrkanje u kolima sa konjskom zapregom zamenila je nosiljka sa pokrivkom, a nosači su se trudili da ujednačenim korakom učine da mi se čini da morem plovim. Jedino mi je i dalje smetala torba kraj mene. Manje zbog neudobnosti, a više zbog neutažene znatiželje šta mi je to Hamasin za put spakovao. Gde to putujem nije mi padalo na pamet, jer da se mislim bilo bi isuviše promenljivih; da pitam teško da bih dobio odgovor.
Tek pred pećinom sam video dnevno svetlo, ali, već je bio sumrak i daljine su bile zasenjene niskom maglom. Nisam znao kuda su me odveli, ali su mi naglasili da dalje moram da idem pešice, jer se u tu pećinu silazi na nogama a ne na rukama. Tamnoputi vođa grupe se iscerio zbog zbog uspešnog podrugivanja, a ja sam zadovoljstvo osetio tek kad sam video da će vreću morati da nosi on. Samo još dvojica su krenula sa nama. Ostali su odložili moju nosiljku, rasedlali svoje konje i počeli da pripremaju logor. Trajaće moje putovanje čim se spremaju za duži počinak.
Trajalo je. Stalno spuštanje krivudavom stazom, koja je zaobilazila čas vlažne stalagmite, čas omanje lokve bistre vode koja je nekud stalno oticala, ubrzo je utrnulo moje mišiće iznad kolena. Svaki novi korak izazivao je sve jači bol tako da sam se najzad sručio na vlažno tlo sa željom da tu ostanem zauvek. A prešli smo tek par stotina metara, ali pedesetak u dubinu. Baklja našeg vodiča osvetljavala je sledećih tridesetak metara koji su i dalje neumoljivo vodili nizbrdo, do sledećeg zavoja iza koga, znao sam vodi sledeći spust. Negde duboko pod nama mogao sam da čujem vodu kako teče. To će biti čitava reka koja nastaje iz svih lokvi koje smo do tada mimoišli. Koliko li je to duboko moralo da bude i koliko lokvi je pred nama?
Previše za moje godine.
Vođa grupe je dodao vreću čoveku do sebe, a mene natovario na svoje rame i dao znak da krenu dalje. Tako mu i treba kad se sprda sa jednim Numerom, bila je poslednja misao pre nego što sam ponovo izgubio svest. Nisam mogao da zapazim da se staza i dalje spuštala, nisam video kako zaobilazimo sve druge prepreke. Tek me je svetlost koja se probijala kroz moje istanjene kapke naterala da otvorim oči. Nalazio sam se na dnu čamca koji je, nošen maticom, izbijao zajedno sa osrednjom rekom izuzetno bistre vode na plitak pošljunčani gaz. Reka me je tu ostavila kao Mojsija među trskom papirusa. Razlika je bila u tome što je ovaj Mojsije bio star, a žena koja je prihvatila moju kolevku izuzetno mlada. Muškarci koji su me vodili i nosili sve vreme do tada ostali su u mraku pećine kao da se negde isprečila pregrada za njih, ali ne i za mene.
Ja bih čitao...
jako dobro stilski odrađeno...sve teče glatko bez zapinjanja...
Naravno da jeste, ali pitanje je bilo da li bi neko to ČITAO?
kod mene postoji pravilo da dužem tekstu dajem šansu do predesete stranice. eventualno stote ako je tekst poduži. tek nakon toga donosim zaključak o nastavku ili prekidu čitanja.
meni osobno ovo što je tu prezentirano nije ni naročito napeto ali ni dosadno. tako da sam zapravo neodlučna..
Evo, ja sam pročitala i nastavila bih - ako ima dalje.
dobro, da ne ispadne da previše mudrujem, ali ipak da pitam pisca, kako se to iz pozicije onesvještenog (pred kraj teksta), i prvog lica jednine, zna da se staza ipak spuštala i da su se pri tom zaobilazile prepreke? je li to kasnije negdje objašnjeno a sada nije vidljivo? ne znam ni postoji li opravdanje za sav taj silan tekst pisan u kurzivu?
Pa, kurziv je pripovedanje Numera. Budući da je izgubio svest: Nisam mogao da zapazim da se staza i dalje spuštala, nisam video kako zaobilazimo sve druge prepreke. , on ne tvrdi da jeste video.
Triput počinjao, iz četvrtog se naterao pa završio.
Ne, ne bih ovo čitao. Slabo pripovedanje, makar što je epika. Dosadno do mrsomuđenja.
Sitna slova + epska fantastika. Mislim...
Da li neko jasno prepoznaje gde je tu epika, odnosno, epska fantastika?
Pa, kad nešto potrebuje 27 generacija da bi počelo da se "šuška" o tome, a pride je i dosadno, onda je to nepobitno epika.
Ovde baš ima sitničara.
Čitao bih, bez uslova.
Quote from: scallop on 12-12-2014, 16:20:42
Pa, kurziv je pripovedanje Numera. Budući da je izgubio svest: Nisam mogao da zapazim da se staza i dalje spuštala, nisam video kako zaobilazimo sve druge prepreke. , on ne tvrdi da jeste video.
Meni i dalje to izgleda kao tvrdnja, da je znao sto se dogada premda nista od toga nije vidio. No, recimo da je to i nebitno, jedan nevazan detalj. Sto se tice kurziva, nisam ljubitelj i misljenja sam da s njim treba pomalo, kao sa zacinima u hrani. Ako pretjeras, postaje nejestivo...
Vrlo je verovatno da sam sitničar. Tako su me učili da je najbolje. Dobro, nek' bude i da sam sitničar u najnegativnom smislu, zakeralo, al' meni se ne sviđa. Ovo nije pripovedanje neg' povlađivanje epskoj fantastici (koja, iz nekog razloga mora da bude dosadnija od zubobolje).
Ako bih morao da raščlanjujem – zašto taj pokušaj arhaične govorancije? Nije to ni govor neg' dodavanje patine na starostavno, šminkanje mesinga.
Ondak, što me je najviše izbacilo iz gaća, ima se odlična alkoholom podojena scena krkanluka, kad valjda sve i kreće. I kad bi trebalo da krene. Recitovanje. Odlično! A jok, baldahin odneo nebo...
Da sam bezobrazniji neg' što jesam, kazao bih da je ovo obično prepričavanje. Ili, možda neki oblik eksperimenta. Jer, rečima se barata sasvim suvislo. Čak i previše, zato sam (iznerviran) pomenuo mrsomuđenje.
Dalje, ,,Već sam bio pijan, sa vlažnim mrljama po raščupanoj bradi i masnim flekama na dugoj haljini po kojoj su nas Numere razlikovali od drugih ljudi". Dostojno jednog Prc Milojka u najnovijem izdavačkom pokušaju. Nacrt lika/scene koji se nikako nije smeo ovako proslediti nama na čitanje. Nema dalje.
Nemoguce da je ovo Prc Milojkovo djelo. Cak ni s ovim kliseiziranim flekama na bradi i haljinama. Kod njega bi, s obzirom na duzinu prikazanog teksta naisli makar na jednu zamamnu ljepojku. A mozda bi pao i seks. Ovdje je u pitanju ipak, pretpostavljam, neki drugi majstor. Kad cemo saznati cije je ovo djelo?
Што смо нарекли кућње сљеме
и његово житно сјеме,
кућње му сљеме било тврдо,
темељито, за живота непромјенито,
а ако било и промјенито,
било му сретно и честито,
по његовој жељи а Божијој вољи.
Вазда брат домаћин испод свог кућњег сљемена
износио многа врсна сјемена,
носио их у поље, десном ногом крако,
а десном руком махо,
па куда год махнуо Бог му га задахнуо,
од неба му шкропило, а од земље плодило
па му свако сјеме изобила родило,
у бусу бусато, у класу класато,
на гувну много, у кући споро
и благословено ако Бог да.
Што смо нарекли за његову
срећну срећу, пуну и богату ћесу,
срећа му била срећна, честита,
дуговјека, племенита,
а ћеса вазда пуна и богата,
вазда у њој било доста,
па се стидна не застидио,
а страшна не препо,
дужнику дуг вратио,
цркви врата позлатио,
души мјеста ухватио
као срећни јунак ако Бог да...
Што смо нарекли за његово рало дубоко
и његово стадо широко,
рало му се познавало по воцима корисним
и тежацима веселим.
Стадо му се познавало по овцама многим,
по чобанима добрим,
куд год му ходило,
кући хаир и берићет доносило
Biste li bili tako ljubazni da se okanete Milojka?
Kog smo se mi do sada okanuli? Daj, ne izigravaj primadonu. Čime si se okitio to ti ostaje u reveru, kao zaštitni znak.
Quote from: Prc Milojko on 13-12-2014, 10:45:57
Biste li bili tako ljubazni da se okanete Milojka?
[/quoteQuote from: Prc Milojko on 13-12-2014, 10:45:57
Biste li bili tako ljubazni da se okanete Milojka?
Mimozo...:)
Ti baš imaš problema sa tim citatima...
Alo bre, ne mogu da čitam od vas!
Quote from: Prc Milojko on 13-12-2014, 11:44:27
Ti baš imaš problema sa tim citatima...
Eh, da je samo s citatima...
Da se manemo Prcka i njegovih visprenih priloga.
Pokušaću da malo presaberem oskudne komentare:
Troje ne bi čitalo. Sintetik i Pokojni imaju načelne primedbe (epika, epska fantastika), Saturnica ima sitan zvoc povezan sa klišeima. Miljan i Varvarin bi čitali i mislim još jedan komentator, ali me ne držite za reč. Pregleda oko 150, od kojih je desetak mojih.
Osnovno pitanje je da li je tekst epska fantastika? Ne, sigurno nije. Epska fantastika se bavi prošlošću i prečesto izmaštanim alternativnim svetom. Ne bih da pokazujem prstom kao Boban, ali se pominje dvesta dvadesdet sedam, a ne dvadeset sedam generacija, pa je sigurno smešteno u BUDUĆNOST. Takođe, pominje se i pad Pakta sa mašinama. Magije, koja je obavezni pratilac "mača i magije" - nema. Dakle, radi se o vremenu posle pada civilizacije, a civilizacija je ko lukac, vremenom se ljušti sloj po sloj, pa nije čudo da ostaci izgledaju kao ponovo polirani mesing.
Budući da je veoma primetno da se radi o većem pisanom delu, mora da postoji značajna razlika između njega i kraće pisane forme na koju ste navikli. Mogao bih na ovom mestu komparativno da postavim uvodne delove više domaćih romana fantastike iz poslednjih par godina ne biste li ustanovili sličnosti i razlike. Međutim, autori su po pravilu nadrndani na takva brkanja u njihov tanjir, pa neću. Postoji nepisano pravilo da uvodni pasusi budu krajnje agresivni da bi prikopčali čitaoca, ali to pre važi za kratku formu nego za roman. Gotovo sve što sam čitao kasnije pada vrtoglavom brzinom, tako da pravilo ne važi za dužu pisanu formu. Posle par sati čitanja niko se ne seća šta ga je u priču uvelo. Osnov za dugotrajnije pisanije mora da bude postavka setinga i važnijih likova. Pročitano se upravo time bavi.
Još samo o pridevima. Njih ne sme da bude previše, ali ni premalo. Tamo gde ih ima mora da deluju u smislu vizualizacije priče, a ovde postoje da bi ukazali na pad glavnog lika.
Da li je ova ''duža forma'' već dovršena ili tek treba da se piše?
Sad, što se tiče Scallopovog prethodnog posta, kao nešto iole korisno mogu da ponudim svoje čitalačko iskustvo.
Strpljiv sam čitalac. Bombastičan početak kod mene ne pali, bez obzira da li je u pitanju roman ili kratka priča, jednostavno zato što očekujem da se nastavi u sličnom intenzitetu. Pričica od stranu i po se može pisati u dahu, tako da se pitanje intenziteta možda i ne postavi, ali neko duže delo valja izbalansirati. Drugim rečima, dobar početak traži bar solidnu sredinu i još bolji kraj.
Gotovo sve što počnem, čitam do kraja i to mi se, verovali ili ne, često isplati.
Ne hajem za knjige kod kojih žurim da dočitam kraj samo da bih saznala ''šta je bilo onda''. Svesna sam da je za njihovo pisanje potrebna izvesna veština, možda ja nemam tu veštinu i ne bi bilo loše kad bih je stekla, ali na mojoj čitalačkoj skali ona ostaje drugorazredna i tu nema pomoći.
Sve što sam žureći čitala još brže sam zaboravila.
Osim toga, i meni vreme ide. Starim i sve je manje krajeva koje nisam u stanju da predvidim i, uopšte, za mene je sve manje iznenađenja i zagonetki.
Читао бих. Имам ничим изазвану слутњу да је нешто о будућим Србима, или бар остацима Срба. А и слутим ту неку варијанту далеке будућности, која знања из прошлости види као магију, зато што је знање коришћења знања нестало, али га је остало довољно да се као нормална ствар прихвате дубоки универзум, машине и тако то. А што се тиче напетости - није лоше, писано је тако да може да држи пажњу, бар за сада. Ако је ово Стипаново, онда се он накренуо бар за 90% у односу на то како је до сада писао.
Tekst koji je Scallop ponudio meni nije ličio na epsku fantastiku, koji ja inače veoma volim - ako je dobra (poslednje reči su ključne).
Najviše volim epsku fantastiku koja ne liči odmah, od prve rečenice, na epsku fantastiku.
Isto bih mogla da kažem za svaki žanr.
A o tome koliko volim ono što jeste, ali i nije samo žanr, da i ne govorim! :)
Scallopov tekst nudi jednu vrstu iznenađenja koja je, bar za mene, veoma poželjna.
Imamo kroki što asocira na davna vremena. Pominju se pehari, zdravice, baldahini, Karađoz, mag!
Međutim, grubi crtež nam, u isto vreme, nagoveštava nešto sasvim drugačije.
Nećemo ga nagrditi primedbom koja ukazuje na našu nespretnost ili neznanje, pa to pravdati sa ''zašto ne bi moglo u nekom tamo izmišljenom svetu''.
Umesto toga, slede potezi koji naš crtež pretvaraju u nešto neočekivano.
Nadam se da će priča ići u tom smeru...
Quote from: Skalar on 13-12-2014, 13:20:28
Читао бих. Имам ничим изазвану слутњу да је нешто о будућим Србима, или бар остацима Срба. А и слутим ту неку варијанту далеке будућности, која знања из прошлости види као магију, зато што је знање коришћења знања нестало, али га је остало довољно да се као нормална ствар прихвате дубоки универзум, машине и тако то. А што се тиче напетости - није лоше, писано је тако да може да држи пажњу, бар за сада. Ако је ово Стипаново, онда се он накренуо бар за 90% у односу на то како је до сада писао.
Čekaj da Prc Milojku dođe do mozga kako je svaka pomisao da je ovo njegov tekst, zapravo kompliment na kvadrat...
Мислио сам на стил.
Možda nisam nikakva pogađačica, ali meni ovaj uvod uopšte ne liči na Stipana.
Stigla sam dovde i tu sam prestala da citam jer sam izgubila interesovanje. Previse ponavljanja reci: negde, neko i nesto.
Osvestilo me je drmusanje negde dole, pod glavom oslonjenom na nešto što nije žuljalo moje teme, pod telom opuštenom na nekom sedištu, pod nogama oslonjenim na čvrsti pod. Negde su me vozili. I dalje čvrsto zatvorenih očiju posegnuo sam rukom i dotakao rukom nešto zgurano kraj mene. Bila je to jutena vreća i mogao sam da napipam meke i čvrste stvari potrpane u nju. Vreća je bila čvrsto svezana, ali moje ruke nisu! Nisu me vozili na neko smetlište, bio sam putnik, a vreća kraj mene - moj prtljag.
To se da doterati, ovde smo čitali daleko gore stvari.
Mozda gresim, ali imam utisak da pisac pise o sebi i nekoj privatnoj drami, koju bi da uvije u veo fantastike. Nije to lose ali u pokusaju da prikrije indentet likova, okruzenja, radnje unosi mnogo nepotrebnih detalja tako da citanje postaje naporno i nezanimljivo. To ne znaci da niko ne bi citao, ali ja definitivno ne bih.
Quote from: kimura on 13-12-2014, 17:52:47
Možda nisam nikakva pogađačica, ali meni ovaj uvod uopšte ne liči na Stipana.
Čim sam dogurao do kraja sigurno nije on.
Samo totalni duduk može pomisliti da je ovo mojih ruku delo. Ovde se radi o suvoparnoj prozi u kome poezija nikakvog udela nema, čak ni u tragovima, a to ni u kom slučaju nije ni blizu onoga što ja radim. Prema tome. ovo ne bih napisao ni u kojoj fazi delirijuma.
Pa i nije baš suvoparno, reč je o uvođenju u priču. Imamo dobro postavljenu scenu, jasno ocrtane likove, dovoljno za početak. Ne znam, Stipane, šta bi ti hteo!
Doduše, ne znam ni šta je Scallop namerio postavljajući ovaj uvod.
Quote from: kimura on 13-12-2014, 19:46:26
Pa i nije baš suvoparno, reč je o uvođenju u priču. Imamo dobro postavljenu scenu, jasno ocrtane likove, dovoljno za početak. Ne znam, Stipane, šta bi ti hteo!
Doduše, ne znam ni šta je Scallop namerio postavljajući ovaj uvod.
Prc Milojku u ovom tekstu nedostaje dovoljan broj patetičnih situacija...?....jel to?
Pazite cure, ništa nisam hteo. Samo sam rekao da ovo ni u ludilu ne bih napisao, pa bi bilo dobro da ne pokušavate da mi prišljepate ovo pisanije.
Nećemo.
Quote from: Prc Milojko on 13-12-2014, 19:49:36
Pazite cure, ništa nisam hteo. Samo sam rekao da ovo ni u ludilu ne bih napisao, pa bi bilo dobro da ne pokušavate da mi prišljepate ovo pisanije.
normalno da ne bi. ja i kimura smo 100% sigurne u to... za druge ne znam...
Ja još čitam.
hahahahahahahaahahhahah....(upišala sam se doslovno od smijeha...)
Upišanka malena...
Quote from: Prc Milojko on 13-12-2014, 19:10:52
Samo totalni duduk može pomisliti da je ovo mojih ruku delo. Ovde se radi o suvoparnoj prozi u kome poezija nikakvog udela nema, čak ni u tragovima, a to ni u kom slučaju nije ni blizu onoga što ja radim. Prema tome. ovo ne bih napisao ni u kojoj fazi delirijuma.
Uz dužno poštovanje,moram da pitam - ma ko je tebe prevario da umeš da pišeš poeziju? Ako ti je to neko rekao,taj ti ne misli dobro.
Kada neko ponudi na čitanje deo veće celine, on onda traži da se priča o golom pisanju, bez uvida u strukturu. OK, ako pita da li bi neko čitao delo koje ovako počinje to je mekši pristup, ali i dalje ne govori mnogo o samom delu.
Ja lično ne volim početke koji objašnjavaju naširoko i nadugačko šta prethodi samoj radnji. Ja volim da radnja krene odmah pa da se usput saznaje sve ostalo.
quote author=Boban link=topic=14058.msg561692#msg561692 date=1413455045]
Dok čekamo odštampani primerak, evo prvih 25 strana za radoznale: http://www.boban.rs/slobodanida/Slobodanida_1-25.pdf (http://www.boban.rs/slobodanida/Slobodanida_1-25.pdf)
Pročitajte prvih šest strana i recite da li biste čitali.
Solidno sastavljena građevina (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.pic4ever.com%2Fimages%2Fgreenstars.gif&hash=e59269b345712bd47179e59f78b32b674df85a0a)
hm... ova dva slučaja nemaju nikakvih dodirnih tačaka.
U mom romanu uradio sam tačno ono što zagovaram, da krene neko dešavanje odnekud i da se polako otkrivaju stvari.
U tekstu koji je ponuđen na otvaranju topika kreće prepričavanje prošlosti i okolnosti koje su dovele do sadašnjeg stanja.
Naravno da nemaju. Kod tebe je celo prvo poglavlje besmisleno nedešavanje. Još se pitam: "Ko je Filip Višnjić?".
Nadam se da se zajebavaš sa tim pitanjem o Filipu Višnjiću koje postavljaš već treći put. Ja ne mogu da zamislim da nekome to nije jasno iz moje knjige, tj, kontekst u kome je upotrebljeno.
Prvo poglavlje je tu pre svega za čitaoce koji nisu SF fanovi i nisu čitali fantastiku i ne znaju sve o robotima/androidima/replikantima/avatarima. Što ljudi manje znaju o tome, više im prija prvo poglavlje jer ih postupno uvodi u jedan komplikovan svet. Svejedno, brzo i lako se čita; ovo gore što si ponudio je gusto, nabijeno značenjima i svaka reč je bitna, a to većini čitalaca ne prija.
Sad si u pravu, ako su to čitaoci koje smatraš irelevantnim. Tu se i bitno razlikujemo. Svoje čitaoce uvažavam i verujem da im je stalo do sadržajne knjige. A što se tiče "prepričavanja" to je postalo opšte mesto zloupotrebe ocene tuđih dela. Ako uporedno pogledamo oba teksta, Numer Iliot je na sedam strana predstavljen, bio otet i ponižen, da bi do kraja dospeo na cilj koji mu je namenjen. Kod tebe se u prvom poglavlju ne događa ništa, osim ako nabrajanje poznatih likova naše kulture i istorije i besmisleno jurcanje kao na nekom beogradskom splavu ne smatraš događanjem. Tako je i u drugom poglavlju, uz obimni informativni program. Meni je tek od Lune Lu priča počela da dobija na zamahu, odnosno, što bi rekao drf, možda bi trebalo početi od Kripla.
Ako se prepustim nagađanju, Filip Višnjić je DJ i pušta muziku.
Quote from: Boban on 14-12-2014, 00:01:29
Kada neko ponudi na čitanje deo veće celine, on onda traži da se priča o golom pisanju, bez uvida u strukturu. OK, ako pita da li bi neko čitao delo koje ovako počinje to je mekši pristup, ali i dalje ne govori mnogo o samom delu.
Ja lično ne volim početke koji objašnjavaju naširoko i nadugačko šta prethodi samoj radnji. Ja volim da radnja krene odmah pa da se usput saznaje sve ostalo.
Mislis veci deo celine. Isto kad kazes " Ja licno ne volim pocetke..." ono licno je suvisno. Ili je ja suvisno, narocito ako i sledecu recenicu pocinje sa ja.
i šta nam to govori?
Quote from: scallop on 14-12-2014, 00:26:35
quote author=Boban link=topic=14058.msg561692#msg561692 date=1413455045]
Dok čekamo odštampani primerak, evo prvih 25 strana za radoznale: http://www.boban.rs/slobodanida/Slobodanida_1-25.pdf (http://www.boban.rs/slobodanida/Slobodanida_1-25.pdf)
Pročitajte prvih šest strana i recite da li biste čitali.
Ok je ovo. Za moj ukus bi trebalo malo brže ali ok. Teško da bi puno ljudi uzimalo za avatare pisce, naučnike i ostale istorijske ličnosti. Bila bi tu gomila Ceca, Karleuša, Šarica pa čak i Arkana, naravno. Ja bih jedini uzeo Dostojevskog. Prišao bih Njegosu i pitao ga:
- Je li brate, zašto pišeš tim teškim arhaičnim jezikom? Dal si normalan?
- I Šekspir je tako pisao - odgovorio bi on.
- Jeste, al pre dvesta godina. (200 godina pre tebe. Pre nas.)
Tu bi se okrenuo i otišao do Frojda. Sa njim bih malo popričao o likovima u mom novom romanu, te bi on inspirisan tim razgovorom uhvatio da davi Reicha egom i alter egom, pošto mu je ta ideja upravo sinula. Razgovoru bi se naravno prikljucio i Ajnštajn, te bi počeo da dobija vizije relativiteta, koje bi Mileva tu na licu mesta izračunavala i pretvarala u čistu matematiku. Sve vreme bi bili na čistoj kolumbijskoj kokti. Sem Mileve. Njegoš bi cirkao.
Na kraju bi dovatili narodnjakuše.
Ostavićemo da se ona dva pemzionera izjutra dogovore u vezi s prepričavanjima, neg' da vidimo nešto drugo. Kaže izvesni Prcojko:
Quote from: Prc Milojko on 13-12-2014, 19:10:52
Samo totalni duduk može pomisliti da je ovo mojih ruku delo. Ovde se radi o suvoparnoj prozi u kome poezija nikakvog udela nema, čak ni u tragovima, a to ni u kom slučaju nije ni blizu onoga što ja radim. Prema tome. ovo ne bih napisao ni u kojoj fazi delirijuma.
Sažaljevam slučaj. Epska fantastika (ma koliko se batrgalo u dokazivanju da gornje to nije) je vrlo bliska poetskom teatru. To su te neke rečenice k'o raširene ruke, maglovitost izražaja... Ti Prcojko biće nisi shvatio smisao pojezije, ona nije sisa koju bi da posložiš u šaku pa da nam posle pričaš kako je baš lepo takvo šta "mesiti". Šta je Scallop postavio je i previše poezija (u nekom od svojih oblika), a premalo pripovedanje. To zameram. Hamasin, Numere, nekakve sporangije pa i kapanja dok se ne spoji... Gnjecavo. Daklem, Prcojko, naravno da ovakvo šta ne bi UMEO da napišeš, kakvi delirijumi kakvi bakrači, ikad! Bez daljnjeg, nisam ni u trenutku pomislio da bi kakav duduk mogao da napiše ovako nešto. Ovde se preganjamo u vezi s nekim dubljim stvarima - dostojno Prcojka je iskorišćeno u smislu repera nekvaliteta i ništa više.
Quote from: kimura on 13-12-2014, 18:13:26
To se da doterati, ovde smo čitali daleko gore stvari.
Mislim da će autoru sad laknuti :lol:
Dobro da si to razjasnio, jer ti u svakom slučaju nisi reper ni za šta.
Прц, у артиљерији се често деси следећа ситуација:
опали се граната према циљу, даљина нпр. 14 км, она пребаци циљ и рокне иза њега триста метара, а руковалац гађањем дрекне на недужне извиђаче са осматрачнице: "Пребачај триста, репер разграната крушка, правац исти!"
Онда из оног топа опале поново, са коригованом даљином, а граната дрмне неких триста метара испред циља, па онај руковалац гађањем, најчешће неки капетан, урликне, опет на оне недужне извиђаче са осматрачнице, а не на неке дужне: " Подбачај триста, репер гомила стајњака, правац исти!"
Е, сад, Прц, пошто смо ми сви ипак репер за нешто, ај се ти лепо одлучи, јел је неко разграната крушка, ил је гомила стајњака? А, узгред буди речено, извиђачи са осматрачнице нису криви ништа, него су криви они на ватреном положају што рачунају, а помало и они што на артиљеријском оруђу опаљују. Према томе, Прц, ватај ти за гушу те што рачунају и опаљују, али ватај и репере, па не дај да омаловажавају твој лик и дело. Ти си, бре, легенда!
Сматрам да би ти овакво штиво могао да напишеш, али није твој стил. Даклем, да речем још једаред, није твој стил. А ове, што зајебавају и омаловажавају твоје списатељске моћи, упитај да упоредите број објављених страна, ајд нек ту рачунају и опаљују. Сигуран сам да би ти ту боље и дуже опалио од већине њих. Јебига, само у рекламама лепо звучи оно "једи мало, једи добро" ал се у животу остаде гладно код тог доброг. (А ако се користи оно "пиј мало, пиј добро", остаде се жедно.)
И не просеравајте се више, ко год је овај Скалопов исечак написао, урадио је то добро. Ако је писац за циљ имао распламсавање дискусије, показивање зависти, читалачке афинитете, објективно оцењивање, онда је и генијално. Можда је малко, али само малко недорађен, али верујем да је то зато што смо добили прву руку на увид, још неизмалтерисан и неокречен текст. Али, неоспорно је добро и верујем да ће бити још боље, ако га има још.
Quote from: scallop on 13-12-2014, 12:23:06
Osnovno pitanje je da li je tekst epska fantastika? Ne, sigurno nije. Epska fantastika se bavi prošlošću i prečesto izmaštanim alternativnim svetom. Ne bih da pokazujem prstom kao Boban, ali se pominje dvesta dvadesdet sedam, a ne dvadeset sedam generacija, pa je sigurno smešteno u BUDUĆNOST.
Mislim da epska fantastika ne mora nužno da se bavi prošlošću, to svakako nije nešto što je primarno određuje.
E, moj Skalare, dobar si primer izabrao, ali, ponekad, ni top ne valja. Dobar kapetan bi bilo koji cilj iz tri puta upucao. Zato bih pre rekao da na ZS svi kapetani iz svog topa pucaju, makar nikad u cilj ne pogodili, jer važno je da trešti.
Ispada da na našem forumu svaki pisac ima i svog kritičara, samo ih ja imam sve na gomilu. Od rečenice do ispričavanja na sve postoji primedba. Trebalo bi mi bar dve strane da na prigovore odgovorim. Možda i hoću, ali to nije bio cilj postavljanja početka romana. Cilj je bio da proverim tvrdnju jednog prijatelja da priču vredi dovršiti. Dakle, radi se o jednom od mojih restlova, u pitanju je prva ruka i radi se o demostraciji postavljanja seta i glavnih likova priče.
Pomenuću samo jednu stvar zbog koje imam većinu okršaja u vezi sa bilo čijim rukopisima. Rukopis može da bude dobar i loš, i sve između, ali o stilu ne vredi govoriti. Stil se sviđa ili ne sviđa, dakle, mišljenje je ekstremno privatno i ne može biti ocena ili deo ocene rukopisa.
ED. Evo i Hidden mi otkriva toplu vodu, kao da nisam pomenuo i alternativne (izmaštane svetove).
Ma ne želim da otkrivam toplu vodu, samo mi je zasmetalo definisanje po kriterijumu prošlost/budućnost. Jesi pomenuo alternativne, izmaštane svetove, ali ne vidim kako to ublažava/menja prilično jasan stav po pitanju određivanja na osnovu vremena u koje je smeštena radnja.
Popriličan uslov za postojanje epske fantastike je postojanje - epa. Ep ili postoji u prošlosti ili mora da se izmašta. Sa druge strane, najbolje definicije su kratke definicije. Toliko da istupanja možemo da posmatramo kao incident (koji proverava pravilo). Kao čovek sa svetske književnosti mogao bi da daš primer koji moju tvrdnju demantuje. Samo, nemoj Ratove zvezda, to je čisti SF.
Interesantna pojava na ovom forumu: često se o novoobjavljenim knjigama zapodene beskrajna i, po meni, sasvim suvišna rasprava da li je delo pred nama roman ili nije, da li je horor ili ima samo neke hororične momente itd. Nagore od svega je što se na tome i ostane.
Naravno, ima onih kojima je klasifikacija književnih dela najvažnija na svetu, ali ja nisam od tih, već kao i većina običnih smrtnika čitam radi uživanja u pročitanom.
Pri prvom čitanju o Numeru Iliotu pale su mi na um dve stvari:
- ovo je Scallopovo (čitala sam samo ''Rašane'' i ''Oko za drugi svet'', ali meni je to prilično očigledno)
- ovo nije završeno
Sad, u pogledu druge stavke bih možda mogla nešto da sugeričem, ali to bi bilo do ličnog ukusa i potpuno neobjektivno.
Inače, Bikina primedba ovde je od opšte koristi. (Nekakvo, nešto, nečemu itd.) Primer kako greše i oni koji su inače takvih grešaka svesni. Ujedno i pouka svim genijalcima da za dobar ''književni proizvod'' nisu sebi dovoljni.
Quote from: scallop on 14-12-2014, 11:15:03
Popriličan uslov za postojanje epske fantastike je postojanje - epa.
Što se mene tiče, ovde se možemo zaustaviti. Dovoljno je kratko, a bome i tačno.
Dve stvari bih da istaknem:
1) Kao čovek sa svetske književnosti, živim u uverenju da je jedina obaveza koju imam ta da ono što sam sa tog mesta izneo okačim mačku o rep.
2) Ako nešto ne postoji u prošlosti, tj. nije postojalo, mi ga moramo izmaštati. Ne razumem kako očekuješ da demantujem ovo : "Ep ili postoji u prošlosti ili mora da se izmašta."?
Stvar zbog koje sam uputio prvi post, svodila se na žanrovsko određivanje prema kriterijumu vremena u kome se radnja dešava.
Quote from: kimura on 14-12-2014, 11:33:46
Interesantna pojava na ovom forumu: često se o novoobjavljenim knjigama zapodene beskrajna i, po meni, sasvim suvišna rasprava da li je delo pred nama roman ili nije, da li je horor ili ima samo neke hororične momente itd. Nagore od svega je što se na tome i ostane.
Naravno, ima onih kojima je klasifikacija književnih dela najvažnija na svetu, ali ja nisam od tih, već kao i većina običnih smrtnika čitam radi uživanja u pročitanom.
Pri prvom čitanju o Numeru Iliotu pale su mi na um dve stvari:
- ovo je Scallopovo (čitala sam samo ''Rašane'' i ''Oko za drugi svet'', ali meni je to prilično očigledno)
- ovo nije završeno
Sad, u pogledu druge stavke bih možda mogla nešto da sugeričem, ali to bi bilo do ličnog ukusa i potpuno neobjektivno.
Inače, Bikina primedba ovde je od opšte koristi. (Nekakvo, nešto, nečemu itd.) Primer kako greše i oni koji su inače takvih grešaka svesni. Ujedno i pouka svim genijalcima da za dobar ''književni proizvod'' nisu sebi dovoljni.
Da li bi nešto vredelo da rečenicu koju je navela Biki smatram stilskom figurom? Pokušao sam da prikažem tok osvešćivanja i prepoznavanja okoline i situacije. To je lako izbaciti, ali mi se, nekako, dopada. :lol:
U pogledu "druge stavke" još nisam izneo o čemu se pripoveda, a šta se ne može izbeći. Najpre, to je postkatastrofična priča i nema veze sa epskom fantastikom. Dalje, ima predložak - "Oko Svetovida: Falus".
Da li je tvoje toliko vraćanje na napisane priče i neka vrsta njihovog nastavljanja i međuintegracije posledica samoutiska da su izmaštani svetovi ostali nedorečeni?
Na kraju će se ispostaviti da ti imaš dve-tri pozornice na kojima si smestio sve svoje priče.
Ja radim drugačije, čak i kada imam isti lik u dva dela i iste lokacije, to uopšte nisu povezane stvari i postoje potpuno nezavisno, pa je čak pogrešno premisu iz jedne priče pokušati učitati u drugu.
Quote from: scallop on 14-12-2014, 10:21:35
Ispada da na našem forumu svaki pisac ima i svog kritičara, samo ih ja imam sve na gomilu. Od rečenice do ispričavanja na sve postoji primedba.
A šta si ti očekivao u situaciji kad jedan od stubova srpske fantastike ovako nešto izbaci pred zveri?
ali ja ne vidim šta je problem da se razgovara otvoreno... kada iznesem stav da bih ja uradio nešto drugačije, to ne znači da ono kako je urađeno nije dobro, već da je moj senzibilitet različit, a to valjda pomaže i piscima početnicima da sagledaju sve moguće načine da se jedna stvar predstavi u delu.
Moraćeš da odlučiš da li ti je važnije da mene umanjiš ili sebe da uvećaš. Recimo, ja "nedorečen" vidim kao "nepopunjen". Sam sam izjavio da su sve moje priče, osim "Grbovnika", otvorene priče. Volim kad mi ljudi prebace da bi još čitali. Možda bih mogao na kašiku umesto na kašičicu, ali to zavisi od toga šta je u tanjiru. Isto tako, odavno sam napisao da sam usmeren na četiri sveta: svet oko mene, svet u meni, svet pre mene i svet iza mene. Ukupno četiri pozornice, a ne samo dve-tri.
Velika je šteta što ti misliš da radiš drugačije. Ustvari, ne radiš ono šta pišeš da radiš. Radiš sve pogrešnije, jer pokušavaš da se ufuljaš čitalaštvu koje ne ceniš. To je potpuni paradoks. Budući da ne želim da se potpuno složim sa nekim drugim komentarima, zadovoljavam se da kažem da je SLOBODANIDA u prvoj trećini isprazna, kasnije se batrgaš gubeći iz vida osnovni motiv koji je dobar, a potpuno Fionu i njen slučaj koji je pokretač priče. Da ne ponavljam da si ispustio Vojnova taman kad je moglo da postane zanimljivo.
Slažem se da nije problem da se razgovara otvoreno, čak (pa i štaviše). Mogli bismo i o različitosti pristupa pisanju, ali sa konstruktivnim argumentima. Da neko vidi fajde. Recimo, Svi imamo problem da nezaobilazne informacije plasiramo tako da ne izazovu komentar da je u pitanju prepričavanje. Postalo je popularno sve proglasiti prepričavanjem i više ne prepoznajemo pripovedanje. Recimo, imamo lik u priči i rečenicu: Do pre mesec dana je bio poslanik u parlamentu. Ili: Nekada je osvajao medalje u gimnastici, ali se nije pokazao političkom gimnastikom na mestu predsednika vlade. Mogao bih da nabrojim bezbroj primera u kojim se lik određuje i pomoću događaja iz prošlosti. Da li su to prepričavanja? Nisu. Samo kad se važne informacije nespretno serviraju imamo prepričavanje. Na drugoj strani imamo "lonizme", jer ih predstavio Loni kao jedini dobar put za informisanje u priči. Radi se o informisanju kroz dijalog, čemu je pribegao i Boban u razgovoru između Koste i magacionera službenih avatara. Da li bismo taj dijalog nazvali prepričavanjem ili "prepričavanjem kroz dijalog"? Ne, ako bi se takav dijalog mogao očekivati, a da, ako je dijalog izforsiran da bismo dobili neke dodatne informacije. Svodi se na pitanje je li taj dijalog izforsiran ili ne. Delikatno? Da za pažlivog čitaoca, ne za površnog. Eto.
Sad smo ispali i "površni" jer ne hvalimo?! A šta se desilo s onom poslovičnom "public nudity" devizom?
Ti si svakako površan, jer ne pročitaš ni napisano. Reč je bila o informisanju kroz dijalog. Sve što nije Mrtvak style tebi je prepričavanje i gnjecavo. Zamisli da i svi drugi imaju isti stav. Što se tiče skidanja gaća, zar ne misliš da sam ih skinuo? I ko još?
a bre, sve je bolje kada je bolje odrađeno. Ima Zelazni na početku "Ostrva mrtvih" nekoliko strana prepričavanja da ti stane pamet. Nama uglavnom smeta kad počne da zapinje, pa tražimo krivca, ali nije kriv pristup nego majstor. Naravno, bolje je držati se nekih pravila i izbegavati problematične situacije, ali na kraju krajeva, nema univerzalnog saveta.
Otkad sam shvatio da Radmilo u svojim rečenicama nudi mnogo više podataka nego što mogu da podnesem, sve mi je lakše. Naravno da on misli da ja nudim premalo, pa bilo bi neprirodno da nije tako. A istina je negde tamo, neuhvatljiva i nejednoznačna.
Nepodnošljiva težina čitanja. :shock:
Nije problem u kvantitetu informacija u tekstu, vec u kvalitetu. Bitno je sta nam pisac nudi. Volim da citam sve i svasta. Neki su pisci up to the point. Nema mnogo opisivanja, nema puno dijaloga, dok neki pisu nasiroko i nadugacko kao na primer moj omiljeni Umberto Eco. Volela bih da znam italijanski, jer u orginalu sigurno jos bolje zvuci. Evo ga odlomak sa " puno podataka" koji je napisan tako da samo klizi, ne mora da se prezvakava pola sata pre nego se proguta.
" "Until then I had thought each book spoke of the things, human or divine, that lie outside books. Now I realized that not infrequently books speak of books: it is as if they spoke among themselves. In the light of this reflection, the library seemed all the more disturbing to me. It was then the place of a long, centuries-old murmuring, an imperceptible dialogue between one parchment and another, a living thing, a receptacle of powers not to be ruled by a human mind, a treasure of secrets emanated by many minds, surviving the death of those who had produced them or had been their conveyors."
― Umberto Eco, The Name of the Rose
Inace upravo zavrsavam citanje Natchez burning koju je napisao Greg Iles. Ovo je prva knjiga od njega da citam i vec planiram da procitam jos neku. Odlican pisac, a isto tako daje " puno podatka".
Nemojmo molim vas samo da je citalac kriv sto mu se napisano ne svidja. :)
Da ne ispadnem sad kao baba Jaga pa samo kritikujem, pocetak je bio dobar. Prica je bila captivating (ne mogu da se stom srpske reci) do onog dela kad je Numer Iliot krenuo na put. Mozda se pisac tu umorio pa je na brzaka nesto napisao tek da nastavi pricu. Da sam pisac ja bih se vratila na to mesto i ponovo pokusala :).
Још сам ту, али сам потпуно депримиран. Ако моје писање читаоци разумеју као ја Бикин коментар, онда им џаба читање.
scallope, ponoviti ću ono što sam rekla na početku, to je vrlo fin tekst, stilski. što se tiče sadržaja, meni bi trebalo malo više materijala za donijeti neke zaključke.
Saturnice, znam ja da sam komplikovan i da sam kao strelac koji cilja samo "veliku desetku". Ali, kad mi bace u nos Eka, koga izuzetno volim imam osećaj da postoji greška koju je neko napravio, ali da to sigurno nisam ja. Da je pomenula Borhesa mogao bih da se bacim pod voz. I još je to par rečenica engleskog prevoda sa italijanskog, u kome se uživa iako se pomalo ne zna ni srpski, onda se pitam šta sam to pisao. Pomene mi se višak informacija i prepričavanje, a i ti si pomenula klišee. Imaju mišljenje i oni koji ne znaju razliku izmešu epske fantastike i postkastrofične priče. Prosto ne znam kako se i da li se uopšte negiraju takvi stavovi.
Teši me da nijedan čitalac ovog uvodnog dela u roman nema pojma kako se oseća osoba koja se odjednom nađe na putu u neizvesnost i to na najgori moguć način. Numerova očekivanja da se završava vreme baljezganja plebsu i sirotinji, da se konačno domogao mesta gde će ga ceniti, pretvaraju se u svoju suprotnost. Kao da je dospeo pred Obamu da mu iznese svoje ideje, a ovaj mu kaže: "Ne, brale, ti ćeš u Gvanatanamo." I, naravno, kad ponovo počne da dolazi sebi, na putu u tu neizvesnost, oko njega je nešto, negde, pored, ispod, nekako ga žulji... dođe mu da ne otvori oči i vidi. Zapravo, sve napisano je namerno napisano onako kako je viđeno, a meni treba da pomogne da odlučim da li da ga vodim dalje ili da ga utepam, tamo dokle sam stigao.
Zar ti nisi devica?!
Stavi bolje smajli, čak i ako se ne šališ...
scallope, zanemarite moje primijedbe, toliko su nebitne da nisu vrijedne spomena. na primijer, da sam imala u ruci cijelu romančinu od 300 stranica, malo morgen bi se sjetila na kraju knjige je li osoba na početku imala ili nije flekave haljine i bradu. pogotovo ako bi me radnja povukla...
Quote from: mac on 15-12-2014, 14:14:50
Stavi bolje smajli, čak i ako se ne šališ...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Femoticoner.com%2Ffiles%2Femoticons%2Fsmileys%2Fflirty6-smiley.gif&hash=d1706bd488f7b6be00fe559a4a0b0a1ebeb3ea25) (http://emoticoner.com)
https://www.google.rs/search?q=hole+digger&newwindow=1&site=webhp&tbm=isch&imgil=Tyl2RvIzeaWz-M%253A%253B22W-eow3_PcU3M%253Bhttp%25253A%25252F%25252Fwww.ottomanhistorians.com%25252Finteresting-facts-about-the-different-post-hole-digger-types%25252F&source=iu&pf=m&fir=Tyl2RvIzeaWz-M%253A%252C22W-eow3_PcU3M%252C_&usg=__rNHGikl4z15-YBuYA3L-DeTjqCQ%3D&biw=1366&bih=643&ved=0CCkQyjc&ei=g-eOVPXpCsmqywOMkYDgBA#facrc=_&imgdii=Tyl2RvIzeaWz-M%3A%3BfjWiy3DWzxdiPM%3BTyl2RvIzeaWz-M%3A&imgrc=Tyl2RvIzeaWz-M%253A%3B22W-eow3_PcU3M%3Bhttp%253A%252F%252Fwww.ottomanhistorians.com%252Fwp-content%252Fuploads%252F2013%252F05%252FPost-Hole-Digger.jpg%3Bhttp%253A%252F%252Fwww.ottomanhistorians.com%252Finteresting-facts-about-the-different-post-hole-digger-types%252F%3B800%3B565 (https://www.google.rs/search?q=hole+digger&newwindow=1&site=webhp&tbm=isch&imgil=Tyl2RvIzeaWz-M%253A%253B22W-eow3_PcU3M%253Bhttp%25253A%25252F%25252Fwww.ottomanhistorians.com%25252Finteresting-facts-about-the-different-post-hole-digger-types%25252F&source=iu&pf=m&fir=Tyl2RvIzeaWz-M%253A%252C22W-eow3_PcU3M%252C_&usg=__rNHGikl4z15-YBuYA3L-DeTjqCQ%3D&biw=1366&bih=643&ved=0CCkQyjc&ei=g-eOVPXpCsmqywOMkYDgBA#facrc=_&imgdii=Tyl2RvIzeaWz-M%3A%3BfjWiy3DWzxdiPM%3BTyl2RvIzeaWz-M%3A&imgrc=Tyl2RvIzeaWz-M%253A%3B22W-eow3_PcU3M%3Bhttp%253A%252F%252Fwww.ottomanhistorians.com%252Fwp-content%252Fuploads%252F2013%252F05%252FPost-Hole-Digger.jpg%3Bhttp%253A%252F%252Fwww.ottomanhistorians.com%252Finteresting-facts-about-the-different-post-hole-digger-types%252F%3B800%3B565)
Ja sam inace ekspert kad je u pitanju put u neizvesnost, mogla bih roman da napisem :)
A ti si znači zmajica, a ne zmaj! Ništa nije onako kako izgleda. Iznanađenja su nekad i prijatna.
Dođe čovek u omladinsku školu Zvezde da pogleda fudbalere i komentariše: "da, da... ali Mesi je neuporedivo bolji i ne možete očekivati da će ljudi dolaziti da gledaju ove dok postoje TV prenosi s vodećim fudbalskim igračima."
Scallop je postavio pitanje:" Da li bi neko citao?" . Pitanje je apsurdno. Ako je ocekivao da ga svi potapsu po ramenu i kazu odlicno je svi cemo da citamo, onda cemu pitanje? Ako je pak ocekivao da cuje iskren odgovor, onda ne razumem ovakvu njegovu reakciju. Ovako se samo tinejdzeri dure kad im ukazes na nesto sto ti se ne svidja. Jedina razlika je sto tinejdzeri ne pitaju za misljenje, a scallop je pitao, pa se posle popismanio :) . Elem, kao sto rekoh da sam na njegovom mestu, ja bih se lepo vratila na onaj deo gde se spetljao sa nesto, neko, negde i opisala to malo bolje. Ne vidim u cemu je problem da opise da se drmusa u konjskim kolima, kad nam je vec nakon par recenica otkrio tu misteriju.
Well, that's my two cents, take it or leave it.
Zahvaljujem na dopuni komentara, kao i Bobanu na komparaciji.
Ja sam tvrdoglav i uvek radije mislim da svi greše nego ja jedan jedini. Čini mi se da je Radmilo po tom pitanju zadrtiji od mene.
Kaže da piše za deset posto najboljih čitalaca, ali u toj izjavi postoji zamka. Ljudi imaju afinitete. Pretpostavimo, razgovora radi, da radmilovo pisanje po tematici može da bude zanimljivo trećini čitalaca, ali taj dodatni uslov, da budu izuzetni dovodi nas do potencijalnih 3% onih koji bi to voleli da čitaju. E, sad, koliki procenat od tih 3% radmilo uopšte uspeva da nađe kao potencijalne čitaoce. Bojim se da je tu negde njegov osnovni problem...
Drkne na ivici pešačkog prelaza llimuzina nekog starca, ovaj se strovali na ivičnjak, taman kad je vozač već izašao da ga pokupi i vidi jel ga povredio. Naravno, izađe i vlasnik kola u skupom odelu, prihvati matorca sa druge strane i kako beše očito da su ga oborili više strah i promaja, povede ga u obližnji lokal. Naravno, vozač je odvezao kola niz ulicu do prvog parkinga.
U restoranu, bogataš ponudi starcu sve i svašta, a ovaj ga gleda, prepozna i pita, da li je studirao na MTI. Naravno da je studirao. Sad već obojica smireni, bogataš jer oseća da je uspostavio vezu, stari profesor matematike, jer je prepoznao nekadašnjeg studenta.
Tu vrag odnese šalu, a dijalog narativ.
"Pa, Hobbarte, nisi bio neki znalac matematike..."
"Nisam."
"Jedva si se provlačio..."
"Ni ne znate kako."
"Pa odakle ti tako luksuzan auto?"
"Bavim se biznisom. Kupim za dolar, prodam za dva i od tih 10% živim kao car."
a ti skupljaš potencijalne čitače, pa ako ih nakupiš dovoljno, onda ćeš da pišeš dalje?
Možemo li da saznamo koji je taj željeni broj?
Quote from: Boban on 15-12-2014, 21:20:14
a ti skupljaš potencijalne čitače, pa ako ih nakupiš dovoljno, onda ćeš da pišeš dalje?
Možemo li da saznamo koji je taj željeni broj?
I tebe sam otpisao. Ima previše podataka u svakoj rečenici.
Dobro, dobro! I sta je onda bilo kada je " Mojsija" docekala mlada zena? Kad ce nastavak price?
Po svoj prilici meseca limburga kad se majmuni šišaju. Ispada da i dalje imam dvesta čitalaca koji vole ono šta ja pišem, a svi ostali čitaju savremenu, modernu, postmodernu i hipermodernu fantastiku i prebiraju po istorijskim i sadašnjim likovima za koje su njihovi autori čuli ili nisu.
dakle, vreme je da menjaš stil pisanja i pokušaš da olakšaš potencijalnim čitačima da se probijaju kroz tvoja dela.
Nema šanse. To ti je kao sa privredom Srbije u ovom trenutku. Svi misle da ništa ne znamo da napravimo (ni da napišemo). Mora da ostane neko za koga se zna da zna. xfrog
Što se tiče Limburga, juče prođoh pored njega. Divan kraj. Fazanerija... Zercovi, vukovi, divlje svinje... Štale i padok za preponsko jahanje... Dokoni Nemci i Nemice u pripijenim trikoima džogiraju, a gospođe i gospoda sa štapovima za hodanje hodaju... XXXXL restoran sa XXXXXL šncilama u restoranu u napuštenoj stanici na pruzi uskog koloseka na prevoju između Visbadena i Koblenca... Izmaglica... Svako selo ima PPOV - ne lažu...
200 čitalaca je sasvim dovoljno. Većinu domaćih knjiga ni majke pisaca ne dovrše, a kamoli rivjuveri u novinama...
I prestani da kukaš i da slušaš Bobana. Da se pridržava svojih saveta bio bi bestseler pisac, kao dexa
Već je postao. Raspisaću konkurs za prebrojavanje poznatih likova u domaćoj fantastici. Boban bi bio u samom vrhu. Meni ni majka nije čitala knjige.
Kad izađe na kioske, onda se važi...
Naravno da nije čitala, kad si počeo da pišeš pod stare dane. Gledala te je na filmu, nadam se...
Mnogo si komplikovan... Piši, ne kukaj... Jedan dobar čitalac više vredi nego sto loših... U ovoj zemlji i onako niko ne piše zbog para koje će dobiti od prodaje knjiga...
normalno da je komlpikovan kad je djevica. i to dupla...
I Boban je Devica, ali se trudi da bude Djevac.
pošto ja ne verujem u horoskop, za mene to ne važi.
E, te djevice, djevice. Ja sam Ovan - da se upoznamo! Šta li je Saturnica?
Quote from: Boban on 18-12-2014, 13:25:47
pošto ja ne verujem u horoskop, za mene to ne važi.
Zato i praviš faulove u pisanju. Opusti se i budi ono šta jesi.
Ovnovi imaju problem sa spuštanjem motora u krivini. Ponekad je bolje uživati i u krajoliku.
Quote from: SuperSynthetic on 18-12-2014, 14:14:01
E, te djevice, djevice. Ja sam Ovan - da se upoznamo! Šta li je Saturnica?
monstrum... drago mi je.
Izvinjavam se Sintetiku, ali ga molim da se preseli tamo gde je započeo ili bar dok ovaj topik potpuno ne utuli.